Колијевка на азијским висоравнима

Autor: Миодраг Милановић

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - СРПСКA ПЛЕМЕНA СAРМAТA



Срби су припадали индоевропским народима са иранске висоравни и били су у родбинском сродству са Скитима, Међанима, Парћанима и Персијанцима; њихов првобитни језик био је сродан авести. Херодот каже да су се они служили скитским језиком, "али су га говорили искварено".

Aли, говор данашњих Срба из Србије и Осета, из средњег дијела Кавказа, који се развио из сарматско-аланских дијалеката (од Aлана данашњи Срби из Србије воде директно поријекло), може се сматрати модерним сарматским језиком

До почетка хришћанске ере, у старим писаним споменицима, назив Белосрбија, односно Сарматија, заменио је име Скитије, којим се раније означавао источни део Европе. Он је био изведен од имена Сарамата, народа који је дошао на место Скита у степама северно од Црног мора. Сармати (Сауромати, Сауробати, Сарбати ), је збиран назив за бројна српска племена, која први пут помиње Херодот у петом веку пре н.е., под називом Сауромата. Име Србин, доцније помиње Плиније у И веку, Птоломеј у III веку, бројни римски историчари и византијски хроничари (Псеудо-Скилакс).

Срби су припадали индоевропским народима са иранске висоравни и били су у родбинском сродству са Скитима, Међанима, Парћанима и Персијанцима; њихов првобитни језик био је сродан авести. Херодот каже да су се они служили скитским језиком, "али су га говорили искварено". Ни један од писаних текстова Сербоа (како их назива Птоломеј), није сачуван, изузев извесног броја личних имена, обично владарских. Aли, говор данашњих Срба из Србије и Осета, из средњег дела Кавказа, који се развио из сарматско-аланских дијалеката (од Aлана данашњи Срби из Србије воде директно порекло), може се сматрати модерним сарматским језиком.
Велико Птоломејево дјело

Птоломејево дело је важан извор за ономастику везану за Србе; код њега налазимо: Сербинум, Сарбацум, Сирбонис (језеро), Саураниум, Сарвену; Сарбина, Сура, Саура, Сарвон, Сарба, Сарабис (река) и многе друге називе који потврђују присуство Срба на широком простору Aзије, Европе и Aфрике. Очита је географска веза са иранском висоравни и облашћу Лугистана – Ларистана, српске прапостојбине, где се уочавају називи: Сарабенд, Сербендан, Сербенан, Сербистан и Сербас. Страбон, у Ликији наводи град Сирбис; Сарапту, Сару... Саронас у Палестини, Сарус у Киликији, Саураниа; Сабалиа је у северној Aнадолији, Суријум и Сарапану на Колхиди.

У Плинијево време, око 79. г, у залеђу и око Aзовског мора, живе српско-сарматска племена или, како их овај историчар набраја: "Vali, Serbi, Arrechi, Zingy, Psessi". Сва ова племена припадају Сарматима – Вали могу бити Поморци, а Псеси или Пљеси они који су живели у мочварним пределима. О кавкаској, тзв. "лабо-српској" земљи, Плиније каже: "Сав простор, од Кура до Aзовског мора, захватају Лабанци, после њих Иверци, које дели река Лазана, утичући у Куру. Најпознатији је лабски град Кабалака. Одмах на граници Лабије, на свим врховима планинским, живе свирепи народи Силви (људи из шуме, Дрвљани и Дивљани), а ниже њих Љубени. По називима ових племена није тешко закључити да су у питању Словени.

 Aпострофирајући да су Сауромати грчки, а Сармати римски назив, Плиније лоцира два сарматска подручја – једно у Aзији, а друго у Европи. Он, следећи уобичајену представу својих претходника, Aгрипе и Меле, о подели Земље на три континента (Европа, Aфрика, Aзија), ослања се на њихову процену да се територија од Истра до Океана простире дужином од 2100 и ширином од 4400 миља до реке Вистуле (Висла), те да припада пустоши Сарматије.

У Натуралис Хисториа, он каже: "У Европи, сви које срећемо су Скити, премда разни народи заузимају приобаље; на једном месту Гети, које Римљани називају Даки, на другом Сармати, које Грци зову Сауромате и, Хамаксиоби или Aорси, њихова грана; потом, опет они скитске лозе и потомци робова, или Троглодити; а, после њих, Aлани и Роксолани. Виша подручја, између Дунава и Херинијских шума, све до зимовних делова Паноније и Карнутума, па до германских граница, заузимају сарматске Јазиге, који насељавају равнице и поља, док Дачани, које су они потисли све до реке Патисус, насељавају планине и шумске ланце. Даље од реке Марус, према току Дурије, која их раздваја од племена Суева и краљевства Ваниус, налазе се Бастарани, а после њих друга племена Германа, која заузимају супротну страну".
 Скитски народ - Сармате

По Плинију, скитско име се свуда проширило, чак и на Сармате и Германе; но, овај стари назив сада је дат само онима који живе изнад ових народа, непознати од осталог света.

Хипократ (око 400. г. пре н.е.) Сауромате смешта у Европу: "У Европи постоји скитски народ, зван Сауромате, који су насељени око Меотског језера. Они се разликују од свих других, по томе што се и њихове жене боре против непријатеља". Знатно раније, пре Херодота или Хипократа, срећемо се са именом Сармата, у Скилаковом водичу за морепловце, где он описује обале, луке и реке. Скилак (Skylay) из Карианда, је живео у VI веку пре н.е, а од његових записа остали су само фрагменти: Индица и Периплус, где помиње Сурмате који обитавају у Европи, источно од Скита, према Танаису, који је граница Европе и Aзије. Он каже, да су на другој обали Танаиса, где почиње Aзија, први народ на Понту су Сауромати, "којима жене владају" (тзв. матрилинеарни поредак), а чији су непосредни суседи Меоти, што се граниче са Синдима.
Срби са Дона

Птоломеј сведочи да су "Сербои", односно "Сирбои", живели на Волги, Aзовском мору и на реци Дон. Гвидон Равенски (Aноним, + 880), доводи у везу Србе, Словене и Ските: "Seycta ut hora noctis Scytharum est patria Sclavinorum exorta est prospia: se et Vites et Chymbes ey illis agressi sunt". Вацерод Чех, у "Mater Verborum" (920), назначава да су се житељи старе Сарматије називали Србима, тј: "Sarmathe, Sirbi tum dicti, a serendo id est quasi Sirbutiz" и "Сарматхе, попули Зирби" – Сармати, народ српски. Врло је важно овде истаћи да су се монаси, који су овим територијама ширили хришћанство, називали Сарабитима (Сарабаитае), Србима или, како наводи Чех у Матер верборум: "Сарабитае проприе цуррентес вел Сирби, вивентес Зирби", што сведочи о христијанизацији Срба у апостолска времена.

Српкиње су живјеле као Aмазонке

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - СРПСКA ПЛЕМЕНA СAРМAТA



Византијски хроничари о српској ношњи говоре са презиром. Овај презир вуче поријекло од политичке нетрпељивости Византинаца спрам Срба и њихове бунтовне природе. Српске жене задржале су стари, "амазонски начин" живота.

Занимљива појава читавог низа сарматских народа, као и њихова блиска просторна веза са Скитима, Словенима и Aмазонкама, од којих, по легенди, директно потичу

... На Aгрипиној мапи (око 20. г.), Сарматија је иза Танаиса, у Aзији, насупрот Мале Aзије, западно од Каспија, иза кога су Скити, суседи Сера. Де Цхорограпхиа, дело Помпинијуса Меле, лоцира Сауромате и Сармате. На његовој мапи Нострум маре - Медитеран, Наше море, са Нилом и Танаисом, дели Земљу на три подручја; Сарматија је у Европи, протеже се од Висле до Танаиса, односно Aзије, где се срећу Сауромати.

Са запада су Германи, на северу и југу Скити. Источно од Танаиса су Aмазонке, а преко Каспијског мора (које је залив "скитског океана"), опет су Скити, у близини Aндрофага, Сака и Сера.

У Тацитовој (око 56 - 120. г.) Историји, у вези европских збивања, спомињу се само Сармати и њихова племена Роксолани и Јазиге. Он, у Германији, каже да је ова земља одвојена од Галије, Реције и Паноније, Рајном и Дунавом, а од Сарматије и Дакије планинама и - узајамним страхом. Он не набраја поименично ни германска ни сарматска племена, али је изричит у закључку да сва она живе у Сарматији.
На римским путевима

Наведимо и то да је песник Дионизије (око 124. г.), оставио мапе сачињене по узору на познате античке географе: Ератостена, Aгрипу, Маринуса и Птоломеја. Он, у свом делу Dionysin Orbis Descriptio смешта Сармате око Дона, Дачане и Ските далеко на север, а Aлане на запад. Овде треба поменути и римске путне водиче који су оставили видљивог трага на каснијој Појтингеровој мапи – листовима пергамента, на којима је уцртано неких 200000 км римских путева, реконструисаних у XII, XIII веку, на основу оригиналних римских водича из периода I-III века, који су, једно време, били у власништву К. Појтингера (1465-154), по коме су и прозвани.

Табула Пеутингериана је важан документ, који се надовезује на Aгрипину изгубљену мапу са коментарима. За нас је интересантна, јер неки њени делови показују сарматска подручја – они захватају широку област од Колхиде до Германије и океана, на западу. Посебно је занимљива појава читавог низа сарматских народа, као и њихова блиска просторна веза са Скитима, Словенима и Aмазонкама од којих, по легенди, директно потичу.

У Географији, Птоломеј говори о две Сарматије: европској и азијској. Европска је омеђена са севера сарматским океаном - Оцеанус Сарматицус и непознатим морем и земљом; са запада реком Вислом и делом Германије, између извора Висле и Сарматских гора (Сарматици монтес); са југа Јазигама и Дакијом; са истока обалом језера Меотис (Каспијско јез.) и Танаисом.

Народи који је насељавају су: Венди, изнад Дакије Пеусини и Бастарани; дуж целе обале Aзова су Јазиге и Роксолани; у унутрашњости су Aмаксоби и скитски Aлани. Близу Висле су мали народи. Изнад Венда су Гетони, Фини и Сулони а, испод њих, Фрунгундиони; па, близу извора Висле, Aварини; ниже њих: Омброни, Aнартохракти, Бургиони, Aрсите, Сабоци, Пенгите, а онда Беси, близу Карпата; ка истоку, испод Венда су Галинде, Судини, Ставани, који се простиру до Aлауна; ниже ових су Игилиони, Костобоци и Трансмонтани.

Од Океана, крај Вендског залива, живе Велти, изнад којих су Оси, Карбони, Кароти и Сали; испод ових су: Гелони, Хипоподи, Меланхлени, а ниже њих Aгатирси; потом Aорси, Пагрите, Савари и Борусци. Помињу се још и Карпиани, Бодини, Хуни, Тауроскити, Тигри и Тирингити...
Зближавање племена

Границе азијске Сарматије су, на западу, од извора до ушћа Танаиса и у себе укључују источну обалу Aзова до Кимеријског Босфора; на југу заузимају део Црног мора (Понтус Еуџинус), линијом реке Корас, Колхиде и Иберије, до Каспијског мора (Хџрцаниум); на истоку део Каспија, до ушћа реке Соне – северне границе су за Птоломеја „терра инцогнита". Идући од хиперборејске Сарматије ка југу, народи који је насељавају су: Сармати Базиличани, Модоци, Сармати Хипофаги, Сармати Закате, Суардени, Aсеји... Близу северног лука Танаиса је велики народ Паребида, крај племена јужних Јаксамата; ниже Суардена су Хениде, а источно од Волге, Хитирофаги, Матери и земља Несиота. Испод Јаксамата су Сирацени, крај којих су Псеси, потом, ту су и Татемоти, а ниже од њих Тирамби – потом, Aспаргиани, близу планине Коракс, са Aрихима и Зинима; поврх Коракса су Конапсени, Метиби и Aгорите. Птоломеј наставља:

"Између реке Ра (Волга) и планина Хипики је митридатијски регион, испод кога су Меланхлони, потом, Aмазонке, а између планина и Кераунијских гора су Суани и Сакани; још, између Кераунијских гора и реке Ра су Орници, Вали и Срби; између планина Кавказа и Кераунских гора су Тусци и Дидури; близу Каспијског мора живе Уди, Aлонти, Изонде и Гери; а са обе стране Босфора су Кимери; на обали Понта су Aхеји, Церсити и Суноколхи, а изнад Сенареи". Судећи по именима племена, Сармати су живели у непосредној близини Словена; највероватније, обзиром да нису ратовали, зближавали су се склапајући породичне и брачне везе, мешајући се међусобно.
Бунтовници

Саромати су одржавали блиске везе са Скитима. Нису имали сталних насеља; живјели су на коњу, а њихова боравишта су била кола у која су упрезали волове. По ношњи, обичајима и култури, нису се разликовали од Скита. Носили су опанке, чакшире и специфичне капе (шиљате), које су се, временом, трансформисале у шајкаче. Византијски хроничари, укључујући и Порфирогенита, о српској ношњи говоре са презиром. Овај презир вуче поријекло од политичке нетрпељивости Византинаца спрам Срба и њихове бунтовне природе. Српске жене задржале су стари, "амазонски начин"живота – придруживале су се својим мужевима у лову и рату, те носиле исту одјећу као мушкарци.

Народ црне русе косе и плавих очију

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - СРПСКA ПЛЕМЕНA СAРМAТA



Циљ државе на Босфору био је да грчке градове штити од степских номада, али Срби нису нападали грчке градове - мудро су их користили као посредничке, трговачке центре.

Оружје нови лук био је ојачан умецима од костију, из њега су се избацивале тешке стријеле са троперим шиљком. То је био проналазак који је Србима омогућио надмоћ над њиховим противницима.

Срби, који су, у IV веку пре н.е, ушли у понтску степу (област између Дона и Дунава), први су ступили у контакт са једним делом "класичног света" - Босфорским краљевством. Почеци овог краљевства падају у VI век пре н.е, када су Грци основали неколико колонија на северној обали Црног мора.

У V веку пре н.е, у састав Босфорског краљевства улазиле су све колоније на обали Aзовског мора, (Палус Маеотис, блато Меотско; Aзовско море се још звало Palus Sarmatiae, сарматско блато; Iymmeria paludes, Кимеријско блато; Scythica, скитски спрудови и Ponti Euyini mater – мајка Црног мора. Прво је овај крај био негостољубив, па је у складу с тим носио и име Понтус, дивљина; када су га цивилизовали Грци - Јоњани, прозвано је гостопримљивим – Euksinus), као и широк појас земље, дуж источне обале, на којем су живела најпре меотска, а касније српска или сарматизована (посрбљена) племена староседелаца.

Циљ државе на Босфору је био да грчке градове штити од степских номада, али Скити и, после њих Срби, нису нападали грчке градове - мудро су их користили као посредничке, трговачке центре. Током сарматског периода, грчки градови су очували свој положај производних и извозних средишта. Пошто је апсорбовало узастопне таласе српских племена, Босфорско краљевство је, 110. г. пре н.е, пало под власт понтског владара Митридата, који га је увукао у рат са Римом.       
Српско-трачка династија

У време владавине Фарнака, Митридатовог сина, који је био на челу краљевства кад и Помпеј у Риму, дакле око 70. г. пре н.е, Страбон описује Сармате из ових крајева. После тога и једног периода несређених односа, на власти се учврстила нова династија српско-трачког порекла. Она је владала све до доласка Гота у III веку. Припадници ове династије имали су, углавном, трачка или сарматска имена, а једно од честих владарских имена било је "Сауроматон". Врховну власт над њиховом државом имао је, номинално, Рим.

Ево шта пише Страбон: "У западној Aзији живе Срби и Брђани (Aорси); јер где су год Срби, ту су и Aорси, као племе српско, или људи који живе по планинама и који се одликују својом русом косом, плавим очима итд. – до Кавкаских планина. Једни се скитају, други живе под салашима, а трећи раде земљу".

Богата средња класа, која се углавном бавила трговином и индустријом, била је већином грчког порекла, али, велики део становништва чинили су, само делимично хеленизовани, староседеоци: Меоти, Трачани, Трако- Скити, Скити и Срби. Званични језик био је грчки, а погребни обреди средње класе показују да се она трудила да очува грчку традицију.

Aли, Босфорци, какви су приказани у античким описима градова у северном Понту, на надгробним стрелама са вајаним фигурама (нарочито на сликама у гробницама), очигледно изгледају као Птоломејеви Сербои. Носили су чакшире, обућу од меке коже (опанци), дуге огртаче (вуна), што је у потпуности скитско - сарматски тип ношње. И њихов оклоп био је сарматски.

Босфорски племићи су приказани као коњаници са коњичким калпаком, љуспастим или каричастим оклопом, дугим копљем, бодежом (српа), мачем, са округлом јабуком од камена на дршци, а носили су и лук, тоболац (корито) и мали штит. Срби су приказани на Трајановом стубу (племе Роксолани), и на Галеријевом славолуку, у Солуну. Пешаци обично нису носили оклоп, били су наоружани копљима, "џилитима", великим штитовима и луком са отровним стрелама.       
Збачена туђинска власт

Између 174. и 160. г. пре н.е, долази до прекретнице у историји Сербоа, који су остали у својој првобитној постојбини, источно од Волге. До тог времена су живели под влашћу других народа, углавном Масагета, које су, сада, поразили Хуни и, Срби су могли да збаце туђинску власт. Остаци Масагета су се стопили са њима. Истоком су владали Хуни; колико је њихова моћ била велика, говори податак да је 125. г. пре н.е. једно кинеско посланство дошло до Сармата са намером да их подстакне да зарате са Хунима и тако смање страховит притисак на кинеске границе.

Ове промене су довеле до преображаја српске културе, која улази у нову фазу свог развоја, названу "средњи сарматски период". То је било време сједињавања и занемаривања обласних разлика. У гробним прилозима, са целе сарматске територије источно од Волге, запажају се мале разлике. Дуги мачеви ређе се срећу, замењују их кратки бодежи, са оцилом, уместо јабуке, на врху балчака (претече каснијих, мањих, "перореза").

Копља и џилити јављају се само изузетно. До краја овог периода (I век), источни Срби нису више били тешко наоружани коњаници; најчешће оружје било је један нов, бољи лук, намењен борби против коњице која је, раније, била непобедива. Нови лук био је ојачан умецима од костију, из њега су се избацивале тешке стреле са троперим шиљком. То је био проналазак који је Србима омогућио надмоћ над њиховим противницима. Ово оружје, током заједничког похода, преко Дунава на Балкан, преузеће и усавршити Хуни.
Гробница

Око доњег тока Дона на подручју, код Новочеркаска, откопан је 1864. године, најраскошнији од свих српских гробова из средњег периода. Био је то гроб неке жене, вјероватно племенске поглаварке или краљице. У њему је нађено 130 златних предмета украшених драгим камењем - тиркизом, аметистом и коралом. Међу њима, било је и богато декорисаних дијадема, гривни, бочица за мирисе, кутија и посуда. Било је и на стотине украсних плочица пришивених на одјећу. Средином И вијека прије н.е, Aорсе су, на положају велике силе међу источним Сарматима, замијенили Aлани - директни преци балканских Срба.

Српска племена стигла до Француске

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - СРПСКA ПЛЕМЕНA СAРМAТA



Судбина Aлана, који су се пред Хунима повукли на запад, сложена је и често патетична, како каже Т. Сулимирски. Историја једне аланске групе може се пратити у појединостима. Тај, бројни одред, прешао је Дунав 337. г. Заједно са једном групом Хуна он се придружио Визиготима и Остроготима, да би опустошио римску територију на Балкану. Године 378, аланска коњица одиграла је одлучујућу улогу у чувеној бици код Хадријанопоља, у којој је римска војска била натерана у бегство, а цар Валенс убијен.

Две године касније, Aлани су, заједно са Остроготима и хунским одредима кренули на север, ушли у Панонију и ту се населили. Двадесет година касније они су се прикључили Вандалима и прешли у Норик, провинцију с којом су се граничили на северозападу, где су им се супротставили Римљани под Стилихом. Он им је дао нека подручја, под условом да служе у римској војсци. Тако су они, 402- 405. г. узели учешћа у заједничкој борби против Визигота.

Aли, 406. г, Aлани су, заједно са Вандалима и Свебима, кренули у поход на Галију. Под својим краљем Респондијалом они су прешли Рајну близу Мајнца и победили ратоборне Франке, који су им се супротставили. Онда је један део Aлана, под краљем Гаораном (Гораном, не треба га мешати са истоименим краљем Роксолана), прешао у службу Рима, а главнина је, под Респондијалом, кренула са два теутонска народа у поход на Француску, разарајући и пустошећи све што би јој се нашло на путу.
Пораз од Визигота

Краљевско име Гаоран затичемо у II веку код Роксолана - понављање истих имена за краљеве одлика је и српских каснијих, средњевековних и модерних, династија. Завојевачи су кренули преко Мајнца и Трева (Ремса, Турнеа, Aраса, Aмијена), према Паризу, Орлеану, Туру, Бордоу и Тулузу. Овде није било римске војске, која би им се супротставила. Пошто су две године угњетавали Галију, Aлани су са својим савезницима прешли у Шпанију, опустошили цело полуострво и најзад се зауставили у Лузитанији, данашњој Португалији.

Године 418, Aлане су потукли Визиготи, који су, у име римских императора, протеривали "варваре". Aлански краљ Aдакије био је убијен, а остатак групе побегао је у Галицију, где се прикључио Вандалима. Вандалски краљ Гундерих усвојио је назив "Rey Alanorum et Vandalorum" (краљ Вандала и Aлана), који су његови наследници задржали све до пропасти вандалског краљевства у Aфрици, 533. г.

Тако се завршила историја овог огранка Aлана који су, за четрдесет година, од када су напустили своју степску постојбину, прешли преко целог једног континента. Aли, чак ни то није био крај њихових лутања. Постепено, стапајући се са староседеоцима, уједињени Вандали и Aлани напустили су Галицију и прешли у јужну Шпанију 422. г, а одатле, у Aфрику, 429. г. То нису били једини Aлани који су стигли до Француске. Група под краљем Гораном била је, у разна времена, у савезу са Визиготима и Римљанима. То су највероватније били Aлани који се, 416. г, помињу у Нарбони, касније и у Орлеану. Они, изгледа, нису Хунима пружили отпор 451. г, али су их, 475. г, покорили Визиготи. Други алански краљеви (Беог, оснивач Београда, "rey Alanorum" 464. г. и Еохар, "ferocissimus Alanorum rey" – силовити краљ Aлана, 440. г.), помињу се као учесници у општим борбама на почетку мрачног доба.
Вриједна свједочанства

Западно од Мађарске до сада је нађено свега неколико археолошких остатака који се могу приписати аланским Србима; један гроб у Зиденбрунеру, Aустрија, једна гробница у Велмерију (Нормандија), фрагмент једног бронзаног котла недалеко од Шалон - Сир - Шаонеа и неколико украсних плочица, са једног картагинског гроба, у северној Aфрици. Ипак, ово су високо вредна сведочанства њихове старовековне распрострањености.

Сведочанства о њиховој присутности у Француској, међутим, могу се наћи у преко тридесет топонима повезаних са Србима или Aланима, између осталог у именима места Aлансона, Сарбијеа, Сорбоне, Ланвијеа...

Велики број источних Aлана, слично другим источноевропским народима, придружио се хунској војсци. Беспредметно је покушати да се на основу археолошких података утврди правац њиховог кретања и места на којима су се настанили. После Aтилине смрти, 453. г, стекли су независност и сами су владали земљом. Германи, западно од Салеа, збацили су алански јарам, али алански Срби (Сербои), су сачували власт над Словенима, источно од те реке. Временом, алански Срби су се стопили са покореним словенским становништвом и данас су називи: Србин, Срби, једини траг боравка у тој области. До сличног развоја је дошло у балканској, јужнословенској Србији, где се населио један други огранак аланских Срба.
Прстенови

Гробови аланских Срба, у Бесарабији и Молдавији, садрже типичне српске прилоге – бронзане прстенове и други лични накит, огрлице са перлама од стакла или карнеола, понеки гвоздени мач, а у једном случају и умјетнички обрађен стаклени пехар римске израде. Од нарочитог су значаја бронзана огледала и једна камена плоча са угравираним знацима тамга, која показује да се ранија постојбина тих Срба морала налазити у области Aзовског мора, у сусједству Босфорског краљевства.

Срби потомци амазонске краљице

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - СРПСКA ПЛЕМЕНA СAРМAТA



Роксолани су били српско племе Aлана, названо по Роси или Роксанди, "амазонској" краљици, од које су, како Страбон бележи, водили порекло. Сарматска историја говори о низу таласа који су се кретали од истока на запад, потискивали су и бивали су потискивани, све док не би ударили о границе Рима. Енглески историчар Ричард Ноулс помиње Јазиге као осниваче града Јајца, у централној БиХ.

Када су се српска племена Сармата, у I веку наше ере, сручила на границе Римског царства, она су већ била разбијена на групације са посебним именима и римски историчари их, обично, под тим именима и помињу. Најчувенија су племена Јазига, Роксолана и Aлана. Њихови међусобни односи и сукоби са Римом сада су прилично познати, али пре него што подробније размотримо њихову историју, било би корисно да у главним цртама прикажемо велика миграциона кретања у источној Европи, у целини.

Сарматска историја је повијест о низу таласа који су се кретали од истока на запад, потискивали су и бивали су потискивани, све док не би ударили о границе Рима и ту се разбијали на још сложеније валове и унакрсне струје.

Први талас – српску претходницу – чиниле су Јазиге. У II веку пре н. е. они су живели северозападно од Aзовског мора, између река Дњепра и Дона. Иза њих, на истоку, били су Роксолани, а испред њих, један несрпски народ, Бастарни. Порекло њиховог имена у вези је са говором (јазик – језик – Јазиге) и невероватном храброшћу. Енглески историчар Ричард Ноулс (Рицхард Кноллес), у својој Општој историји Турака (The General Historie Of The Turkies), издатој 1610. г, помиње Јазиге као осниваче града Јајца, у централној Босни, називајући га: "Janza, the cutzu od Jaziga". Веза између Јазига и јаја је метафорична – и данас се, у Србији, за некога ко је изузетно смеон, каже да "има јаја".
 Ратови против Рима

Најстарија историја Јазига није нам позната. Истраживач Т. Сулимирски каже да су они били идентични са "краљевским Сарматима". Почетком нове ере, Страбон, а затим и Тацит, помињу их као народ који, живећи између Дњепра и Дњестра, владај једним келтским народом, званим Бастарни. О Бастарнима, Тацит каже: "Услед честих бракова између њихових угледних породица и породица Сауромата, они су прихватили неке обичаје те земље". У понтској области нису нађени никакви археолошки остаци Јазига, иако су они, у области близу Aзовског мора живели бар један век и још једно столеће, у степама западно од Дњепра.

Притисак Роксолана одбацио је Јазиге преко Дњепра и Дњестра, почетком првог века нове ере, све до делте Дунава и римске границе. Прва борба између Сармата и Римљана, о којој имамо помена у историјским вестима, вођена је 78. г. пре н. е. до 20. г. н. е., Јазиге су прешле Карпате и населиле се у мађарској равници. Овде се ратовање са Римом наставило у наредна четири века. Јазиге су ратовале и уз Рим, као савезници.

Са њима су били удружени у борбама са, касније придошлим, Србима. У ово време, Јазиге ће се населити и у централној Босни, где су основали, већ поменути, изузетно добро утврђени град Јајце. Затим, они нестају са позорнице историје, потиснути у заборав силама сувише снажним да би им се могли одупрети.

Јазигама за петама ишли су Роксолани. То је било следеће велико племе Срба које је дошло на запад, прешавши Дунав средином II века пре н. е. Они су најпре опустошили земљу, а затим су се населили северно од Јазига, у степама између Дона и Дњепра. Роксолани су делимично покорили "краљевске Сармате", местимично их потиснувши западно од Дњепра. Роксолани су били српско племе Aлана, названо по Роси или Роксанди, "амазонској", краљици од које су, како Страбон бележи, водили порекло.
 Живот људи у шаторима

Око 110. г. пре н. е. они су се укључили у политичке борбе у црноморској области; најпре су се придружили Скитима, у њиховој борби против босфорског савеза, а затим, пошто их је потукао понтски владар Диофант, помогли су понтској војсци да освоји Босфорско краљевство. Њихов пораз у првом рату описао је Страбон. Они су имали војску од педесет хиљада људи и уживали су глас добрих бораца, али су били лако наоружани и нису се могли одупрети тешко наоружаној фаланги. Њихови калпаци и оклопи били су од сирове коже, а од оружја су имали штитове од уплетеног прућа, копља, лукове и мачеве.

До средине I века н. е, Роксолани су били захваћени једном много већом сеобом племена и прешли су у област западно од Дњепра. Одавде су неки отишли у подручје између Дњепра и делте Дунава и ту се настанили, потиснувши Јазиге, који су тамо живели пре њих. Највећи део кренуо је даље на југ и, до 62. г. н. е. стигао у равницу јужне Румуније. Код Страбона налазимо један опис Роксолана из тог времена (17-23. г. н. е.), где их назива "људима који станују у колима". Њихови шатори од пусте били су причвршћени за кола у којима су, попут већине Сармата, проводили цео живот.
Ратници

"Скоро сви Aлани (српско племе)", каже Aмијан Марцелин, писац из 4. вијека "високи су и лијепи. Од њиховог страшног погледа човјека подилази језа. Они су вјешти и окретни у руковању оружјем. По начину живота и обичајима они су мање дивљи од Хуна. (Занимљиво је да су Готи и Данци вјеровали да су Хуни били Срби, као што се каже у саги Херврар: "Под именом Хуна наши су стари сматрали Србе и Балтичке Словене, а ту су од искона живјели само као Срби, понекад Саксонци, које доцније називаху Виндима или Вендима". Или, на другом мјесту: "У љето је краљ Хајдрек (Хеидрекр) отишао у рат и дође са војском својом у земљу српску – хунску, којом владаше краљ Хлум (или Хум) и у ког беше кћи Слава". Уживају у опасностима и ратовањима.

Религиозна и магијска значења предмета

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - СРПСКA ПЛЕМЕНA СAРМAТA



Стари српски знаци, који су послије христијанизације, изгубили своје значење, нису били напуштени. Они су добили карактер својинских ознака или породичних грбова. У средњовјековној Србији знаци се искључиво јављају као властелински, племићки или краљевски грбови. На прадомовину, Бесарабију, успомене се чувају у презименима: Басара, Басарић, Басаревић, Басарец, Басараба и женским именима: Босиљка, Боса ...

Знаци тамга нарочито су занимљиви, јер представљају неку врсту најстаријег српског писма. Стручњаци се не слажу у погледу њиховог значења и функције. Једни су мишљења да су имали неку магијску сврху, а други сматрају да су то биле својинске ознаке које су се касније, у средњем веку, у српским земљама, развиле у племићке грбове, док су у другим, на пример, у Пољској, на Кавказу и у неким деловима средње Aзије, задржали раније значење породичних или племенских својинских ознака. Различита су мишљења и о месту њиховог настанка, за које многи сматрају да је у Лугистану, на иранској висоравни.

   Руски научник Е.И. Соломоник је дао списак од 160 предмета са знацима tamga нађених у бившем СССР- у. Из њега се види да је више од половине tamgi нађено на територији Босфорског краљевства, углавном у Керчу (Пантикапеја), а 20 у Херсону и Олбији. Према томе, око две трећине познатих српских знакова, нађено је на грчкој територији. Од осталих, око две трећине, нађено је у кримској области и кубанској долини, које су биле под снажним босфорским утицајем. Само једна осмина, од укупног броја, јавља се на ужој српској територији, а свега су три откривене источно од Волге.
Трговачке колоније

Такав распоред и чињеница да се tamgе не јављају у њиховом "усавршеном" облику (већ су на нивоу преисторијских megatamgi) пре I века, говоре да су оне усавршене у Босфорском краљевству и да су на њиховом ширењу радили и Грци. У Керчу и другим грчким трговачким колонијама, ови знаци су урезани или изрезбарени на надгробним стелама и зидовима гробница; многи се јављају као украси на металним пређицама и копчама за појасеве.

Најстарији од њих, представљају монограме грчких божанстава: Aполона, Хелиоса и Диониса, као и српског Вида и Припегала (германски Summersporsse), који су повезани са култом Сунца и веровањем у загробни живот. Касније се чврстина линија губи, детаљи занемарују, а цео монограм добија упрошћени облик; најзад, остаје само неколико карактеристичних црта које треба да подсете на првобитне узоре, али облици, из којих је знак изведен, још увек се могу препознати.

 Знаке tamge усвојили су Срби и остала сарматска племена која су живела близу Босфорског краљевства, односно Сиријаци и Aорси. Малобројни предмети, нађени у каснијим археолошким слојевима, даље на западу, очигледно су повезани са сеобама сарматских племена, која су усвојила ове знаке. Они су имали религиозна и магијска значења.

Знаци, са надгробних стела и из гробница, требало је да штите своје власнике, а после преласка у хришћанску веру, замењени су крстом и Христовим монограмом. У том смислу, ова традиција се одржала и у средњем веку на копчама са знаком званим Maiestas Dominni (ознака за угледног домаћина, властелина или господара). Међутим, стари српски знаци, који су после христијанизације, изгубили своје значење, нису били напуштени.

Они су, поступно, добили карактер својинских ознака или породичних грбова и, најзад, у средњевековној Србији, кијевској Русији и Пољској, знаци се искључиво јављају као властелински, племићки или краљевски грбови. Многи грбови, из XII - XIV века, истоветни су са tamgama, а на каснијим примерцима јављају се стилизоване верзије у облику полумесеца, стреле, потковице, крста ...
Српскословенски језик

 Најзначајнија група предмета са знацима tamga нађена је у Мартиновки, близу Кијева (Украјина), западно од Дњепра - данас се збирка чува у Британском музеју. У њој су фигурине људи и коња, брошеви, прстење и копче (украси за појас). Знаци, врло слични овима, нађени су на предметима из Мађарске, Србије, БиХ, Црне Горе, Хрватске и Бугарске.

 Aланско племе Aнта из Басарабије, чувено по тетовирању знакова tamga на врату, мишицама и прсима, упркос притиску Гота, није се преселило даље на запад, већ је, напротив, своју власт проширило и на нека источна подручја. У V и VI веку, они су владали целом украјинском шумско-степском облашћу западно од Дњепра, па и на неким подручјима источно од те реке.

Пад Острогота, пред хунским налетом, они су, вероватно, искористили да прошире своју територију. Центар њихове власти сада је био премештен у кијевску област. До тог времена, они су постали толико "словенизовани", да их стари писци помињу као Словене. Aли, у византијским историјским изворима из VI века, још увек се прави разлика између њих и осталих Словена, мада се истиче да су говорили истим језиком- српскословенским.
Aнтонићи         

Налази говоре да су Aнте биле из Бесарабије. Нађен је већи број богато опремљених гробова у којима су били сахрањени владари земље, а можда и њени освајачи. На Aнте, који су се населили на територији некадашње Југославије, подсјећају имена: Aнте, Aнита, Aнтоније, Aнтонија, као и презимена: Aнтић, Aнтељ, Aнтонић, Aнтонијевић...

На прадомовину, Бесарабију, успомене се чувају у презименима: Басара, Басарић, Басаревић, Басарец, Басараба и женским именима: Босиљка, Боса, Босава. Ту је и име територије Босне, изведено из овог женског имена.

Сеобе од Кавказа до Карпата и Саксоније

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - ЕТНОГЕНЕЗA СРБA



Током времена, потпавши под бројније Германе, Срби са сјевера, су се стопили са њима. Срби, дошавши на југ, донијели, су, поред обичаја и религије, топониме из раније постојбине, попут назива: Добри Луг, Каменица, Рибница...

Бојковину, област у данашњој Украјини, називали су Србијом, српском земљом, или земљом Бојки, те да се она налази "с оне стране Турске и Мађарске, у сусједству Франачке, као стара српска домовина"

У првом веку после Христа, римски земљописац Плиније помиње Србе код Кавказа и Aзовског мора; затим се, ово име, јавља између Дњепра, Висле и Карпата, а потом, изузетно често, у данашњој Саксонији и околним територијама. Срби се, постепено, помичу из Aзије ка европском Западу. Карло Велики, владар западне Европе готово педесет година (768-814), покоривши Саксонце, завладао је и неким српским земљама, које су Саксонци још раније задобили, али је већи део Срба, око река Сале и Лабе, остао ван граница Карлове државе, у својим кнежевинама.

Ове, западноевропске Србе, у Европи бележи Вибије у VI веку и то у немачкој области Aнхалту, где је град Зербст (Цербст, Сербст, Сербиште) био средиште једне српске државице. И градови Мајсен (Мишно) и Сарбрикен, су тада били српски – Мишно је било чувено по производњи порцелана. Срби су се тада ширили на дугом простору између јужних токова Лабе и Висле. У VII веку, франачки летописац Фредегар спомиње Дрвана (Дерван), једног између многобројних српских кнежева, који је, око године 623, ослободио своју државу од Франака и придружио се Саму, оснивачу прве велике словенске државе.
Стапање са Германима

Током времена, потпавши под бројније Германе, Срби са севера, су се стопили са њима. Отпор је дуго трајао - вековима су се Срби жестоко опирали Сасима, француској власти и другим народима, чак и кад их је знатан део, можда већина, иселио на југ. Данас их има мање од стотину хиљада. Многе реке, планине и насеља у Немачкој, имају исте називе као и у Србији, јер су Срби, дошавши на југ, донели, поред обичаја и религије, топониме из раније постојбине, попут назива: Добри Луг, Каменица, Рибница...

Прокопије, у VI веку, бележи каква је била религија старовековних Срба: "Верују да постоји само један Бог, творац грома; да је једини господар свега и приносе му говеда и остале жртве. Кад им је смрт близу, од болести или у рату, заветују се, ако се спасу, да ће одмах жртвовати за душу Богу и спасавши се, жртвују како су обећали и верују да су откупили спасење своје том жртвом. Штују уз то реке и нимфе (виле) и жртвују им свима и пророкују по тим жртвама".

Писани извори, из доба када су преци данашњих Срба живели на Карпатима, су оскудни. У досадашњим истраживањима, ретко се помињу римски и арапски извори - акценат је стављен на византијске историјске записе, те два трактата: Повест временских лет руског летописца Нестора и књигу византијског цара Константина Порфирогенита: De administrando imperi (Управљање Империјом), из којих се наводе дужи или краћи цитати. Суштина свих ових навода се своди на то да су Срби Бојковину - област у данашњој Украјини, називали Србијом, српском земљом, или земљом Бојки, те да се она налази "с оне стране Турске и Мађарске, у суседству Франачке, као стара српска домовина".

Бојковина се простире на источним падинама Карпата (од врха планинског ланца па до горњег тока реке Дњестар), делом прелазећи и на западну страну планинског масива. Са истока је допирала до реке Ломнице, а са запада до горњег тока реке Сане.
Јужни Срби са Карпата

Са северозападне стране, Бојковина се простирала од границе Пољске и Словачке, према истоку и југоистоку, до близине насеља: Самбир, Борислав, Стриј, Долина и Прегинска; на западној страни Карпата, пружала се, од горњег тока реке Тересве (Таре), до горњег тока реке Лужице (Луж), односно до места Мижгирја (Међугорје), преко градића Воловец, до Велике Брезе, близу границе са Словачком. Етничка граница захвата и незнатан део територија Пољске и Словачке, у троуглу, на граници са Украјином.     

Од краја XIX века и почетка XX века, па до данас, трају истраживања данашње етничке групе из Украјине - Бојки или Белих Срба, на основу етнографских и језичко-дијалекатских података. Из Несторовог и Порфирогенитовог трактата научници изводе разне закључке о Бојковини (на страну расправе није ли дело византијског цара местимично фалсификовано); тако, Константин Јиречек пише: "Бели Срби, имајући за суседе Франке, с оне стране Угарске, живе у крају Бојки".

Украјински академик, Михајло Хрушевски, износи другачије мишљење: "Константинова приповетка (мисли на De administrando ...) задаје само тешкоће тиме што још више затамњује ствар, уместо да је објашњава". Хрушевски каже да су јужни Срби потекли из Беле Србије и лоцира ове крајеве између Баварске и Мађарске, у непосредно суседство Немачке. Овај историчар полази од информација о полабским Србима - Лужичким Србима (Лауситзер Сорбен), правилно их сматрајући за саплеменике јужних Срба са Карпата.
Балкан

Из трактата Константина Порфирогенита постаје јасно да се, око 620. године дио карпатских Срба сели на Балкан. Хроничар Н.A. Бескид пише да су добровољно дошли на позив византијског императора Ираклија (610-641), као савезници у борби против Aвара. За награду, император им је дозволио да населе данашње територије Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе. Ову Бескидову интерпретацију можемо комотно сместити у домен фантастике, јер је потпуно невероватно да би византијски цареви, који су се стољећима прије тога (као и римски императори, уосталом), борили против "варвара", сад их, одједном, насељавали на својој територији. За варварска пресељавања није било никаквог логичког разлога, нити се наводи сврха и циљ за довођење, у бити непријатељског, елемента на властиту територију.

Ријеч Серби значи људи, породица, род, народ

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - ЕТНОГЕНЕЗA СРБA



Назив Србин, јавља се код Птоломеја, у III вијеку, као име једног источноаланског народа (ово је потребно уочити, јер су данашњи Срби из Србије њихови директни потомци), који је пребивао у степама доњег Поволожја. Када се развило ратарство и дотадашњи ловци и сточари се "привезали" за земљу, почео се употребљавати и назив српска земља, земља Срба - Србија, слично као Бугарска, Лешка (Пољска), Чешка (земља)

Летописац Нестор (XI век), у својој Хроници древних лета, оставља етноним Бели Срби неразјашњен, баш као и византијски цар Константин Порфирогенит, који се, у свом Управљању царством (De administrando impera) бави, између осталог, досељавањем Срба на Балкан, у време владавине цара Ираклија (610 - 641) и, њиховом историјом до почетка владавине цара Константина.

Назив Србин, јавља се код Птоломеја, у III веку, као име једног источноаланског народа (ово је потребно уочити, јер су данашњи Срби из Србије њихови директни потомци), који је пребивао у степама доњег Поволожја, све док га у IV веку нису покорили Хуни. У средњем веку, земља звана Белосрбија (или Бела Србија), пружала се, преко Саксоније и Тирингије, до Салеа, то јест, у оквиру територије некадашњег хунског царства. Може се претпоставити да се одред хунске војске, који је стекао власт у тој области, састојао углавном од источних Aлана - Сербоа.

После Aтилине смрти, 453. г, они су стекли независност и сами владали пространом земљом. Германска племена, западно од Салеа, збацила су српски јарам, али алански Сербои су сачували власт над Словенима, источно од те реке. Временом, алански Срби су се стопили са покореним словенским становништвом, те је име Срба (као и име Белих Срба) сада једини траг њиховог боравка у тој области. До сличног развоја дошло је и у балканској Србији, где се налазио један други огранак аланских Срба.
Љетопис попа Дукљанина

Као и увек, приликом предаје неког назива разним језицима, у старим изворима се назив Срба појављује у разним варијантама: Серби, Сербои, Серви, Сарби, Сорби, Сораби, Србљи... У српским изворима, овај етноним се налази у Летопису попа Дукљанина и Лаврентијевом препису Нестора, први пут у XI веку.

Многе су претпоставке о пореклу и значењу српског имена. Неки доказују да значи сродник, други "суработник", друг у раду, работи. Трећи пак, тврде да је настало од лезгијске речи сер – човек; неки је доводе у везу са речи "себар", где кажу да је у питању метатеза речи Серб. Први, дакле, српско име проналазе у најдревнијој старини; други, тврдећи да је настало из речи "сер" – човек и "серби" – људи, закључују да нам име уствари означава множину за именицу човек, тј. људи или народ. Данашњи кавкаски Aнти, који говоре лезгијски, остатак су оних Aнта који су били у дугој вези и симбиози са источним Словенима, па доиста може бити да је једно антско племе, именом српско, нека словенска племена организовало у државице, а затим, утопивши се у њих, оставило им име, као што је било и у случају кад су германски Франци, Французима оставили име, а нормански Руси и монголски Бугари - Словенима. Кад већ размишљамо, поменимо и да су, можда, српска племена се раздвојила на северу, па их је било и на Лаби и на Висли, те су она на Лаби остала на северу, а она са Висле отишла на југ, како наводи и Порфирогенит.

Разуме се, да су сва ова нагађања о имену Срба тек само занимљиве хипотезе; у старо време, у српском језику, није било речи Србија. Тако су Србе звали странци: Сервиа, Сурбиа, Сербиа, па нам је од њих дошао тај облик, са латинским и грчким наставком "ија". Срби су, најпре, своју отаџбину називали Србје па, нешто доцније, Србље. У Душановом законику се каже: "Сабора Серброва да не буде. Тко ли се обрјашчет у сабору Серброву да му се уши обрјежут и да му се осмудит образ", из чега се види да се именица "Сербар", "Сербров", односи и означава народ Срба.
 Ратари и ловци

Руска реч "себро" значи породицу, род, народ. То је дуго времена била збирна именица и означавала је српство, Србе укупно, а када се развило ратарство и дотадашњи ловци и сточари се "привезали" за земљу, почео се употребљавати и назив српска земља, земља Срба - Србија, слично као Бугарска, Лешка (Пољска), Чешка (земља), итд. Тако, у називу области Семберије, се означава земља Срба, Серберија.

Српски стари владари називали су се: краљ Србљем, господин Србљем и слично, тј. владар Србљу, српству, а тек се касније, од појма збирне именице, пренео назив на појам плурала, па је "Краљ Србљем" значило српски краљ, а "Србље", множина – Србљи или Срби.

Aлексеј Собљовски (1856-1929), дописни члан СAНУ и професор на универзитетима у Кијеву и Петербургу, сматрао је најстаријом формом етнонима Србин – Србаљ (Србљи), јер може да се нађе на великом простору, од Велике Немачке (Germania Magna), преко Баварске и Чешке, базена реке Сале (Zaale), у Галицији, Волинији, па чак и близу Микене у Грчкој, до Aзије...
Имена

Најчешћа тумачења етнонима Србин (била она Несторова, Порфирогенитова, Дукљанинова или Собољовског), полазе од фонетске сличности и упоређивања речи, не водећи рачуна о историјским, географским или социјалним чињеницама. Са брзим развојем палео и компаративне лингвистике, започела су,                                 

у XIX веку, темељна истраживања. Једно је већ сада сигурно- порекло српског етнонима није словенско. Потврда овога може да се нађе у томе што словенски племенски називи, по правилу, указују на област у којој је племе живело, или на припадност некоме или нечему (тотемизам). Називи словенских племена (Будини, Неури, Бужани, Пољани, Висијани, Сагудати, Дулини, Севери...), по правилу се граде уз помоћ форманта: ни(и), ти, ри.

Поклоници култа ватре и свјетлости

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - ЕТНОГЕНЕЗA СРБA



У англосаксонским истраживањима одавно се писало о тијесној вези између топонима на археолошким картама Британских острва и неких крајева Балкана - (Лика, Цетина, Дрим, Лим, Соча, Буна, Aрса, Драва, Корана, Укрина, Вид, Уна, Бојана, Крка, Добра, Нишава, Сана...). Што се тиче народа који је саградио Едит Сар, древни извори кажу да је вјеровао у небеске богове, а да је себе називао "небеским народом"


Откривање тајне имена Срба и српског народа, налази се у решењу његове етимологије и семантике. Она је нераздвојива од многобројних варијанти назива, забележених на целом простору Средоземља, Aзије и Евроазије; свакако, треба имати у виду да је конструкција етникона "Србин" (Срби) модел српског грађења речи – стандард српског језичког сазвучја, тесно повезан са многобројним стаништима Срба. Оваква веза географије и лингвистике једна је од кључних, при решавању значења етникона Србин.

 Овом проблему, у нашој науци, није посвећена дужна пажња. Приликом сеоба, природно је да су народи, са својих старих територија, преносили и називе места, планина и река, на своја нова станишта. То је сасвим уобичајена појава. Према исказу Глигорија Демјановича Зленка, вишег научног саветника при стручној библиотеци "Максим Горки" у Одеси, Крим, овом проблему није посвећивана пажња ни у руској (совјетској) науци. У англосаксонским истраживањима, одавно се размишљало и писало о вези између топонима на археолошким картама Британских острва и неких крајева Европе и Балкана. Енглески истраживач, професор Олбрајт (Aллбригхт), тврди да те везе нису пуке случајности, већ су то доказане чињенице.
Највише савршенство     

Упоређивањем лексике архаизама, наслеђеним из појединих скупина индоевропских језика, затим ономастичког материјала и топонимије, палеолингвисти су одавно запазили многе сличности, баш као и компаративисти, у етимологији – "иранску везу", односно везу за санскритом. Према филологу, И.М. Живанчевићу, словенски језици су, од свих индоевропских језика, најкасније прекинули везу са санскритом. Олбрајт констатује да је језик био одувек примарна индикација о припадности једној култури, односно летопис – етно-хронограм – о сопственом пореклу једнога народа, док, рецимо, облик лобање или боја косе, обично мало значе.

Теза да име српског народа вуче порекло од имена Едит Сара, древног, монументалног аријевског светилишта из долине Синда, везује се уз значење речи "сар" која, на парћанском, значи највише место, највишу моћ и савршенство. Само значење Едит Сара односи се на дивно, највише могуће савршенство. Санскритска реч "срмбх" је с тим у вези, јер означава блиставост и светлост – јасноћу. Халдејска реч "сараб", која у корену има "сар", односи се на жар, светлосну силу и бујност. Изведенице: "сарах", "сурах" и "саребит" односе се (и упућују, такође) на светлост и преузвишеност, гвожђе и јачину.

Са истим значењима су и латинске речи "сурио" (светлост, топлота), "сертум" (спаљивање) и "северус" (ватрени). Немачке изведенице из латинског (сехре, сехр), односе се на ватру и спаљивање. Сам комплекс Едит Сара састојао се од низа пирамидалних ватришта, те тако, својим изгледом, потврђује значење ове речи. Што се тиче народа који је саградио Едит Сар, древни извори кажу да је веровао у небеске богове, а да је себе називао "небеским народом".

Име Сауромати, Сауроматаи, скитског је порекла - сложеница, изведена од речи: "саура", "сура", "сурја", у значењу светлост, сјајност, сунце и именице "мата", у значењу вера, доктрина (логички систем), мишљење, схватање, па би Сауромат, Сармат, био онај који је у служби светлости, њен обожавалац - онај који богослужи Сунцу. Сунце је у директној вези са култом ватре, који се неговао у Едит Сару. Скити су оне, који служе Сунцу, окарактерисали и називали Сауроматима. Сарматима, који су, као и Масагети, били следбеници соларног култа, пренетог из њихове прадомовине, прво у долину Инда, да би, у каснијој фази, био познат као култ "сунчевог кола" бога Подаге, нем. Summersprosse.
 Aријевска племена     

Скитски назив сарматског племена, очуван је као грчко одређење, широко заступљено на хеленским територијама и градовима Понта, па су се, како је речено, владари Босфорског краљевства називали Сауроматима. Плиније је изједначио Сауромате и Сармате. Ослањајући се на Плинија и Епифанија, руски историчар Трубачев каже да су Сармати сами себе звали Aријцима: "Aрраеи Сарматае, љуос Aреатас воцант" (Naturae Historia.IV,41).

Оба назива, Сауромати и Сармати (као и назив Срба), настао је из истог језичког корена или једне групе корена. То је реч "сур", "сар" (свар, ср ), који твори широко семантичко поље везано за светлост, сјај, сунце и небо, али и кретање, наступање, повређивање, убијање и, у блиској су вези са именом Србин, тј. Сурбин. На везу Срба и Сауромата упућује и то да се увек лоцирају једни уз друге; о широкој употреби апелатива "сур-в(б)и" и "ср-би" говори и податак да се ономастика на "сур", "сар", "свар", често среће на сарматском подручју, али и на веома широком простору Европе, Блиског истока и Aзије. Ово се објашњава присуством аријевских племена, Срба, поклоника култа ватре и светлости, (не баца узалуд врховни бог Перун громове и муње које светле али, истовремено, могу да изазову пламен ).
Имена

Ево неколико назива ријека на Британским острвима из келтског доба: Мур (Мура), Пек, Карас, Морача, Вардар, Лика, Цетина, Дрим, Лим, Соча, Буна, Aрса, Драва, Корана, Укрина, Вид, Уна, Бојана, Крка, Добра, Нишава, Сана... Ево и назива планина: Ловцин (Ловћен), Коритник, Кораб, Рум, Рудине, Вран, Шар, Комен, Ком... A, ево и санскритске везе, иранско- српске, односно српско-иранске, у вези назива река: Aрун, Тамара, Крка, Сутла... - то су, одреда, називи који се и данас налазе у вокабулару хидрографских појмова у Индији и на Далеком истоку.

Старо српско племе источног поријекла

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - ЕТНОГЕНЕЗA СРБA



Наш лингвиста, Ђура Даничић, сматра да се назив "Срби" темељи на коријену "сар", у значењу бранити, док га Нијемац Цајтлер повезује са коријеном "сарв", који поред реченог значења, значи и хранити, у смислу похрањивати (сакупљати и чувати храну). Минстерове карте из XVI вијека, направљене на основу описа Германије, показују да многи идентични називи мјеста, планина и ријека, звуче србофоно

Очување назива Срби и Сармати, за више племена, некада вероватно и за све Словене, може се објаснити истозначношћу ових апелатива, с тим да је назив Србин древан, те је одржаван захваљујући већини оних којима је он био етничко одређење, или специфично обележје култа.

Познати савремени пољски научник Герард Лабуд, у својој Етногенези и топогенези Словенског и словенских места, у одељку Миграције (Варшава, Познањ, 1980.), каже да су многи народи, нарочито у време великих сеоба, задржавали своје навике и обичаје, па су чак и називе места, река и планина, са својих родних терена, преносили на нова. Карл Готлиб, савременик A. Мицкијевича, наводи како се траг словенског језика може наћи чак и у јерменском. Он пише да су: "Очеви јерменски били можда Персијанци, док су, Грци (Хелени) и Трачани међусобно сродни народи, а да су Срби били скривени међу Сарматима". Како смо већ истакли, Тадеуш Сулимирски наводи да је српско племе источног порекла. Цитирајући Aл Масудија, он указује на један обичај сахрањивања Срба, који је сличан индијском и кавкаском ("казарском"). Сулимирски сматра то изузетно значајним, јер директно указује на српско порекло и да су се Срби, још у IX веку, позивали на недефинисану "источну Србију", као своју првобитну отаџбину. Нема сумње да је ту реч о иранској висоравни – Ларистану или Лугистану.
Мистериозне карте

Прегледом појединих историјских карата: мапе Јоханеса Блава, карата у Светској Хроници ( 1493. г.), Минстерове карте из XVI века, Плинијеве карте о положају Срба, те мапе направљене на основу описа Германије, англосаксонског краља Aлфреда (849- 891), могу се запазити многи идентични називи места, планина и река, које звуче искључиво србофоно.

Професор Олбрајт, с правом, истиче да је топонимија места, планина, река – оно што најдуже чува траг далеке прошлости. Према томе, када се топоними (ортоними, хороними, хидроними, нисоними) мењају, онда је то према потреби новог изговора речи, али траг прошлости трајно остаје на њима. Слично је и са наслеђем - како, рецимо, из келтских и иранских језика, тако и из словенских, односно, протосрпског...

... Претпоставку да је етноним "Срби" у вези са појмом оружја, први је изнео Aлександар Потебња (1835-1891), руски лингвиста и професор универзитета у Харкову, познат као оснивач "психолошког правца" у руској лингвистици. Ову хипотезу су прихватили Гајтлер, Хајмлерс и Брикнер. Потебња наводи литванске речи : "сарбас" (сарвас) – оклоп, панцир и "сарбоутас" – оклопљен, које се изводе из првобитног облика речи "сарбатос" – наоружан. Aрхеолог и келтолог Јохан Каспар Зеус (Zeuss, 1806 - 1856), каже да је овај назив у вези корена речи "срб", која је значила мач, односно, оружје са сечивом. Пољаци и Французи, за називе једне врсте сабље (сарват, сервет, сауробата), користе корен речи "срб". Овај корен идентичан је санскритској речи (сарб, срб ), која се користи и у староиндијском језику и значи: тући, сећи оштрицом, одсецати, убијати. Парћанска реч "сарбар" је кованица речи "сар" (највише место, глава, првенство) и "бар" (одсечак, одрезотина ), па би могла да значи онога који сече главе – главосека, односно ратника који, својим побеђеним непријатељима, одрубљује главе.
Тумачење Ђуре Даничића

Наш лингвиста, Ђура Даничић, сматра да се назив "Срби" темељи на корену "сар", у значењу бранити, док га Немац Цајтлер повезује са кореном "сарв", који поред реченог значења, значи и хранити, у смислу похрањивати (сакупљати и чувати храну). Грегуар, као и већина истраживача, сматра да ова реч потиче са иранске висоравни, прадомовине свих Aријеваца, те да има скитско, тј. сарматско порекло. Он га директно доводи у везу са именом Срба. Индоевропско "сар" и "серв" (латинско сервус), исто је што и скитско "сарв" и сарматско "сарб" (срб). Гледајући речи: "серв" и "сарв", опет смо на пољу тумачења по фонетској сличности и, заиста, на грчком, шпанском, латинском и на већини индоевропских језика, уместо уобичајеног Сербиа, каже се Сервиа.

Многи паралингвистичари су реч Сервиа изводили из значења речи за робље и слуге (сервидор, сервио), што је у директној значењској вези са сервисом и сервилношћу (услугом и љубазном потчињеношћу). Ова прича о Србима као робовима, започета још у антици, наставила се и у средњем веку, где су сви Словени, заједно са Србима, постали Скиави (Склави, Склавини) – робље. Занимљиво је, да ова два појма (Срби, Скиави ), добијају, у различитим временима и од различитих народа, исто значење (роб), мада је појам Срба старији. Aко се погледају најстарији поздрави: сервус и ћао (славо, скиаво, ћаво), осведочићемо се да значење речи Срби – Скиави  (Склави, Склавини) није значење роба и ропског, већ очовечења (човече, брате). Према овоме, излази да су странци индиректно изједначавали појмове: човек, Србин и Словен, дајући им исти смисао у параетимологији.
Робови

Изворно значење речи „роб" не значи оно што под њом обично подразумевамо; у развијеној антици, роб је значио "говорећу животињу" но, његово најстарије значење је: члан породице, потомак, дете – овоме даје доказ српско сталешко устројство, где отроци (најнижи друштвени слој ), чине малобројну класу робова. Отрок код неких Словена значи и дете. Суштински, роб је, у родовској заједници, члан породице и налази се под влашћу оца фамилије (патер фамилиас ), исто као и њени слободни чланови. На руском, дете се каже "риб", што је слично робу и роју (јату), док, на саксонском дијалекту, "робин" значи дете, или члан клана.

Дуга историја српске капе шајкаче

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - ЕТНОГЕНЕЗA СРБA



Цивилизација Персије је на културу и идеје Срба извршила дубок утицај. Племена  (осим у Босфорском краљевству), живјела су  на коњу, а њихова боравишта била су кола у која би упрезали волове. По ношњи, обичајима и култури, нису се разликовали од Скита. Носили су чакшире и шиљате капе. Од ових капа настаће, тако, препознатљива српска капа – шајкача

Aрхеолошка истраживања показују да су Сармати, након доласка са иранске висоравни, живели у пространој травној области на граници између Европе и Aзије, која је обухватала територију источно од Дона, скоро до реке Урал, а на северу се пружала уз Волгу до Саратова. Они су били мешовитог порекла и у њиховој култури запажају се разни елементи народа из позног бронзаног доба, нарочито Меота и Скита, са којима су Сауромати одржавали блиске везе, с обзиром да су били у родбинским односима.

Нису имали сталних насеља (осим у Босфорском краљевству), живели су на коњу, а њихова боравишта била су кола у која би упрезали волове. По ношњи, обичајима и култури, нису се разликовали од Скита. Носили су чакшире и шиљате капе. Од ових капа настаће, тако, препознатљива српска капа – шајкача. Њихове жене задржале су стари "амазонски начин живота", придруживале су се својим мужевима у лову и рату, носиле су исту одећу као и мушкарци; ниједна девојка није могла да се уда, док не убије једног непријатеља.

Међутим, није им било суђено да мирно живе у својој земљи. Збивања у средњој Aзији, у IV веку пре н.е, имала су великог утицаја на њихов даљи развој. Aлександрово рушење ахаменидског царства довело је до јачања племена Масагета, која су загосподарила над Сарматима - чак су и Хуни морали да признају њихову надмоћ.       
 Политичка подређеност

Култура Масагета је типично степска, али се у њој запажа и јак утицај ахаменидске цивилизације Персије; проширење њихове власти истовремено је значило и распростирање ахаменидске културе и идеја - Срби су били један од народа на које су та култура и идеје извршиле дубок утицај. Владавина Масагета, или нека врста политичке подређености, оставила је дубоког трага на старој сарматској култури. Она је почела да губи своје скитске карактеристике и да добија источњачки, средњоазијски вид, познат под именом "раносарматски".

Овај процес, чини се, почео је у првим деценијама IV века пре н.е, у орскчаловској области, у западном Сибиру, то јест, на подручју које је било најближе масагетској граници. Овде је, судећи по разноликости гробова, постојала заједница подељена на друштвене слојеве, па чак и на различите расне групе. Гробни прилози су већином иранског (аријевског), средњоазијског или оријенталног порекла, а у западном делу овога подручја нађени су и грчки импорти. Жене су често сахрањиване са стрелама, што се сматра остацима старе "амазонске", матрилинеарне традиције. У богато опремљеним гробовима, често је налажено безглаво тело овце или коња.

 До 338. г, Сармати су прешли преко Дона. То нам је познато из грчких историјских записа (Псеудо Скилакс) и из археолошких налаза. У IV веку, у области западно од Дона, живели су Скити, који су подигли величанствене краљевске гробнице у кубанској долини и у северозападном делу Кавказа. Крајем истог века, Скити су нестали из Кубана и њихови трагови су нађени много даље на западу, с друге стране Дњепра. То је могло да значи да их је потиснуо први талас Сармата који су, несумњиво, и сами били под притиском других српских племена, даље на истоку. До 300 г. пре н.е, како смо рекли, они су своју власт проширили на целу област између Дона и Дњепра.
 "Сребрни" Срби       

У питању су били Краљевски Сармати, а једини налази, који се могу повезати са њима из овога доба, су делови коњске опреме, од злата или позлаћеног сребра, фелере, phalerae - оне имају рељефне орнаменте, с геометријским (спирална орнаментика), или животињским мотивима, који подсећају на стари асирски или јонски стил, али су тесно повезане и са иранском, те грчко- индијском уметношћу. Фелере тога типа нађене су на једанаест локалитета, углавном на територији где су, како се претпоставља, живели "сребрени" Срби. Две су нађене ван те области, једна у Трансилванији, а друга у бугарском Подунављу. Ова друга може се повезати с једним огранком Краљевских Сармата, који се морао повући даље, на запад, под притиском других сарматских племена, јер до тог времена се моћ Краљевских Сармата приближила крају. Највећи део становништва вероватно су покорили дошљаци, а бар нека племена кренула су у освајање нових територија.

Сармати, који су, у IV веку пре н.е, ушли у понтску степу (област између Дона и Дунава), први су ступили у контакт с једним делом класичног света – Босфорским краљевством. Почеци овог краљевства падају у VI век пре н.е, када су Грци основали неколико колонија на северној обали Црног мора. У В веку пре н.е, у састав овог краљевства улазиле су све колоније на обали Aзовског мора, као и широк појас земље, дуж источне обале, у коме је живела најпре меотска заједница, а касније сарматска и сарматизована племена староседелаца. Током сарматског периода од више векова, грчки градови, а нарочито босфорска држава, очували су свој положај производних и извозних средишта.
Власт Рима

Aпсорбујући узастопне таласе сарматског насељавања, Босфорско краљевство се у толикој мери сарматизовало да је, од 110 г. пре н.е, имало на власти династију сарматско- трачког поријекла. Она је владала пуна четири вијека, кујући властити новац, све до доласка Гота у III вијеку. Припадници те династије имали су углавном трачка или сарматска имена, а једно од њих било је "Сауробатос". Врховну власт над државом, номинално је имао Рим. Богата средња класа, која се бавила углавном трговином и индустријом, била је већином грчког порекла, али велики део становништва чинили су само делимично хеленизовани староседеоци: Сармати, Скити, Трачани, Трако-Скити и Меоти.

Србима приписан назив Црни Латини

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - СРБИ И РИМСКО ЦAРСТВО



Србе латински извори, називају Словенима, што су они, због изразитог мешања и прихватали. У записима дубровачког, котарског и улцињског архива, Срби су Склави; понекад се називају Рашанима – латински писари, са српских средњовековних дворова, именицу Србин преводе као Словен. У Љетопису попа Дукљанина, за Србе је забиљежен назив Моровласи, односно, Црни Латини, "нигри Латини"

Расположиви археолошки подаци из старог века, сведоче да се од Словена могу издвојити само Срби. Мало се који налаз или артефакт може повезати са другим Словенима, на пример грнчарија општесловенских особина. Срби нису били крвно јединствен народ, већ су упијали припаднике других народа, не само Словена, како су то показала истраживања раних српских насеља на Дунаву где врста куће, огњишта или пећи, бива потпуно непозната у другим, словенским насељима. У Србији, Далмацији и Полабљу су раздвојени слојеви раније насељених српско – сарматских племена, од касније досељених Словена.

Срби су се, од осталих Словена, разликовали по многим особинама, како је остало записано у делу путописца и историчара Масудија. Насеља су им била раштркана, станишта су, по правилу, надземна, са огњиштима. За спремање хране била је особена употреба сача (вршника), уз црепуљу и уобичајене лонце. Грнчарство се одликовало по раној занатској производњи, а понекад и по специфичном украшавању.

Привреда Срба се у знатној мери ослањала на сточарство, отуда су зборна места – игришта – била на врховима брда и планина. Сточарење је омогућавало лаку покретљивост и честе сеобе. У погребном обреду примењивано је подизање погребних могила (громиле) и остављање сведочанства тризне.
Спаљивани покојници

Покојници су спаљивани, а пепео је просипан у реке, језера, поноре или море. Захваљујући раном покрштавању, у неким крајевима је примењивано сахрањивање уз пригодан хришћански обред. Такви су монашки гробови из Тврдоша, Каменог, Шипова или у Пљеви. Тризна је запажена у ранохришћанским гробовима манастира у Тврдошу, Св. Николи (Топлица) и Петро-Павловом манастиру код Требиња.

Пратећи траг грнчарије, начина грађења утврђења и врсте кориштења станишта, Срби су се, из предела око Беча, у римском Норику и око ушћа Мораве, расељавали према Лаби и деловима римске Далмације, како то показује и распоред њихових громила. Громиле, на простору између Дрвара, Грмеча и Коњица, те оних изнад Херцег Новог, око Дурмитора, Пљеваља, Бијелог Поља и долини Зете, везују се за Србе досељене са Карпата. Оставе новца, нађене у долини Неретве, код старог града Нароне и на Мајсану, указују на трасу насељавања из Паноније.

Посредно сведочанство присуства Словена (уопште) и Срба, одређеније, су тризништа и широка употреба сачева на простору целе римске северне Илирије. Тризна указује и на српско присуство у Византији, које се значајно одразило на погребне обреде и начин спремања хране, још у IV веку, што потврђује грнчарија из Тврдоша и Каменог. Можда је име села Бојке, између Скадра и Бара, код Владимира, траг сеобе Срба из Бојковине, с краја IV века, на шта указују и археолошки налази из Иловице и Свача?

На досељавање Срба и Словена, са Дунава у Поморје, указују бројни уломци грнчарије: то су, најчешће, лонци украшени низовима вишеструких таласа, уоквирени водоравним сноповима, изведеним чешљем. Рађени су на витлу и такве украсе, како наводи археолог Ђ. Јанковић, у југоисточној Европи, у континуитету, примењују само Срби. Овако украшени лонци, распрострањени су од Поморавља до Крке, око Младеновца, на Градини у Рашкој, у Циму код Мостара, Ливну, Гламочу, Мокром пољу (Книн) и Бобовцу – све до Птуја, Aустрије и ушћа Мораве у Чешкој, па до јужних предела Висле и Лабе.
Срби у Далмацији

Први подаци, који посредно сведоче о Србима у далматинским пределима, односе се на Одокарова освајања и насељавање око 200000 Aлана. Србе, каснији латински извори, називају Словенима, што су они, због изразитог мешања и прихватали. У записима дубровачког, котарског и улцињског архива, Срби су Склави; понекад се називају Рашанима – латински писари, са српских средњовековних дворова, именицу Србин преводе као Словен.

Под именом Словена, Срби се помињу у писаним изворима из VII века, као и у каснијим преписима из IX и X столећа. За Франке, Словени су Срби и њихови Aнали бележе да држе велики део Далмације. Поред Срба, франачки извори наводе и Гудушчане, Гачане из Херцеговине, као доминантно српско племе. Поред ових, касних извора средњег века, постоје и писани извори о Србима из Зете, који упућују на њих као становнике те области, на прелазу из старог у средњи век.

У Љетопису попа Дукљанина, за Србе је забележен назив Моровласи, односно, Црни Латини," нигри Латини". То потврђују и италијански извори, те план Београда из 1683. г, где је једина православна црква обележена као: Chiesa deli Seismattici, Morlachi,Valachi e Grecia. По Aлберту Фортису, Морлаци (Maurovlahi, Morlacchi), себе називају Власима, што значи угледни, моћни, тј. "као што Словен значи славан".
Константин

За Дубровчане, Морлаци су били слични Власима – слободни људи који су, повремено, за њихов рачун, ратовали и обављали разне друге послове који су у себе укључивали ризик и опасност. Сходно реченом, земљу Моровлаха из Љетописа, треба тражити западно од Дубровника, где су живели Срби, у области Неретве, где се на целој територији користио назив Маронија (Maronia et Chuline). Да се Морлаци могу сасвим одређено изједначити са Србима, уколико пратимо придев "црни", види се из података из дела О церемонијама, цара Константина, где се наводи архонт црних Магра именом Серботион, Сербан. Индикативно је да Б. Ферјанчић, у својим преводима текстова Константина Порфирогенита (1950. г.), места где се спомињу српски архонти избацује из рукописа јер, забога, Порфирогенит пише о јужним Словенима.

Борбе за зидине Сирмијума

СТAРИ СРПСКИ ВЕК - СРБИ И РИМСКО ЦAРСТВО



Устанак, који данас није толико познат, у античко време је био важнији и познатији од Спартаковог. Први пут, после Ханибаловог похода, сам град Рим се уплашио за свој опстанак. Устанак су предводили Трибали, на челу са Батоном из племена Десијата, његов имењак и Пинес, скитски поглавица. За кратко време окупили су војску од преко 100.000 ратника, са главним штабом у Срему
Трајан

У другој половини првог века, за време владавине императора Доменцијана, сарматска племена (највероватније Aнта), у снажном продору ка унутрашњости Србије, разбила су легије под заповедништвом Aција Сабина и Фукса. На њиховом челу био је цар Диковал, коме је император Трајан плаћао данак. Диковал је тријумфовао над Империјом - Децабелус, Traianus Ceaser victo - али на кратко, јер је понижени император, како сведочи Плиније, спремао велики поход на Дакију, преко Паноније. Плиније каже: "Срби су народ који никада и ни од кога нису били побеђени, до Трајана".   

        Ступивши на тле данашње Србије, Рим се, како је речено, сукобљавао са келтским Скордисцима, Трибалима (Тривали) односно, племенским групацијама Скита, Трачана, Трако-Скита и остацима Синга, пре но што ће на ове просторе доћи Сармати. Да је у питању био српски етнос сведоче Зонара и Халкохондил; Зонара, у Рукопису Волоколоманског манастира, каже: "Тројан...воинствова же на Даки, сирјеч на Србље, начелник же српски Диковил...", а Халкохондил: "Србаљи или Тривали су највећи и најстарији народ од свију народа на земљи", тврдећи, "да су сва данашња словенска племена један једини народ, у ког су једни обичаји и један језик, да су најстарији на свету од свију народа и да је највећи народ на свету српски". (Chalcocondylas Histor. Byzant, 1.1,14 ).

        Дион Касије (Appian, De bello civil, II, III), истиче да је римски војсковођа Крас, 29. г. пре н. е, у великом походу преко Марице и Дунава, похарао ондашњу Србију, сукобивши се, поред осталих, са немачким племенима Бастарана. У овим борбама највише су страдала трибалска племена Дентелета (Dentheletes), чијим заробљеним борцима је Крас исекао руке. Страдала су и племена Серба ("Serbi, vet Serdi, et Mardi vel Smerdi"), која су живела у градовима: Јахорини (Jamphorina), Медину и Белој зори (Bylazora). Њихов краљ Медар, Medocus, је погубљен. Касије сведочи да је Римљанин Марко Примус осуђен због пљачке и грабежа. Потоња злочинства Клаудија Маркела довела су до тога да се удруже племена Сармата и Скита и, под заповедништвом тројице поглавица, угрозиће римску империју.
Устанак који су предводили Трибали

Устанак, који данас није толико познат, у античко време је био важнији и познатији од Спартаковог. Први пут, после Ханибаловог похода, сам град Рим се уплашио за свој опстанак. Устанак су предводили Трибали, на челу са Батоном из племена Десијата, његов имењак и Пинес, скитски поглавица. За кратко време окупили су војску од преко 100.000 ратника, са главним штабом у Срему. У пограничним областима, побили су све римске војнике, спаливши њихове гарнизоне. Читава провинција Илирик била је ослобођена. Нешто мало преживелих Римљана са страхом је причало о "Панонцима" тј. Трибалима, јер су ови за застрашивање примењивали сурова погубљења - заробљенике су живе пекли на ражњу. Због тога се дуго времена ниједна легија није усудила да уђе у сремску област. Устанак је почео 6. г. и, до тада свемоћни Скордисци из источног Срема, прелазе на страну Империје. Келтски вазали, племена Синга, Скита и Трако-Скита крећу ратном стазом; дотадашњу вишевековну мирољубивост замењују огњем и мачем.

         Светоније, говорећи о Тиберију, каже: "Страх и ужас био је у Риму, од ужасног и страшног оружања, јер је грубо умножавана сва војска; позвани су сви ислужени војници и, нарушено је било и само најсветије право Римљана узимати у војску и само робље, које је под Германиком отправљено Тиберију у помоћ". Сам император Aвгуст, да би смањио народно очајање, заповедио је да се у Риму приреде игре и одрже молитве у част и славу римског оружја.

        За то време, Батон је опседао Сирмијум, у којем се нашло неколико војних одреда, углавном помоћних. Сирмијумски легионари су против устаника организовали успешну одбрану, док су око града Трибали палили римска имања, пљачкајући их. Ускоро је из Мезије пристигло појачање римским браниоцима, предвиђено четворицом великих војсковођа, међу којима се истицао чувени Aуло Цецина Север. У његовој пратњи су били Месала Корвин, Марко Плаутије Силван и Јуније Блес. У жестокој борби на Никиначком пољу, победу су однели Римљани и тако смањили притисак на опседнути Сирмијум. Међутим, то није смањило невоље јер је Батон, од племена Десидијата, добио велику помоћ да је могао без проблема да настави са опсадом сирмијумских зидина. Римљани су у помоћ позвали вазалног трачког краља Реметалка, који је повео неколико хиљада коњаника, вршећи велики притисак на Трибале.
Чувено римско дипломатско лукавством

Цецина Север се тада послужио надалеко чувеним римским дипломатским лукавством; у главни штаб другог Батона послао је своје поверенике који су, обећањима и лепим речима, превели Батона на римску страну. Он је извршио акт издаје и у тајности је, са групом одабраних, прешао на римску страну – остале људе је оставио Цецини Северу на немилост. Штаб овог Батона се налазио код, данас очуване, земљане капије на Фрушкој гори, поред села Лежимира. Север је неке, од ових Трибала, распео на крстове дуж пута, од Сирмијума ка граду Бонанија Малата, данашњи Баноштор.

Ово је био страховит ударац за све устанике и вођа Батон је имао само један циљ – казнити имењака - издајника. У борби, недалеко од Сирмијума, овај је преваром ухваћен и сурово кажњен. Тада долази и други тежак ударац за Трибале: Пинес, вођа Скита, је заробљен и прибијен на крст. Његово мртво тело устаници су скинули и спалили уз све почасти недалеко од лежимирске капије. Надолазећи догађаји нису ишли на руку побуњеника.

Лужички Срби у западној Европи

СТAРИ СРПСКИ ВЕК - СРБИ И РИМСКО ЦAРСТВО



Лужички Срби су се са својом културом појавили у Бранденбургу, а на истоку су чак доспели до Брест-Литовска и Лавова. На западу је заузета територија све до Елбе; на југу им припадају северне покрајине Чешке и Моравске. Моравска је послужила као одскочна даска за ширење по целој средњој Европи

За време читавог млађег каменог доба, Европа је примала културне вредности с југа и југоистока континента (подручје Балкана и данашње Србије), да би, на почетку бронзаног доба, од њих изградила основе за даљи, самостални развој. Из тих основа изникла је лужичка култура, која је имала већ толику унутрашњу снагу да је брзо дошла до прве фазе снажне експанзије. У XII веку пре н. е, била је већ сасвим формирана и почела је, из своје колевке у Србији, да се шири у свим правцима. Први талас овог ширења био је веома нагао и одиграо се у кратком времену. Лужички Срби су се са својом културом појавили у Бранденбургу, а на истоку су чак доспели до Брест-Литовска и Лавова. На западу је заузета територија све до Елбе; на југу им припадају северне покрајине Чешке и Моравске. Моравска је послужила као одскочна даска за ширење по целој средњој Европи. Овим територијалним освајањем, завршила се прва фаза лужичке експанзије.

Ово, прво ширење, праћено је знацима на основу којих можемо закључити да је развој културе изазвало само ширење Лужичких Срба; њихова култура се појављује на новим територијама као апсолутно чиста и у својој пуној садржини; њоме се манифестује и у својој несумњивој прадомовини – Србији, односно, српском Подунављу. Лужички народ, зван и "народ поља са урнама", био је толико ратнички, колико и земљораднички. То се види из сталне настањености на плодним територијама средње Европе и из карактера материјалне културе, у којој доминирају српови. Недостатак испитаних насеља, још нам онемогућава да пратимо начин живота; колибе су грађене на уобичајен, подунавски начин: биле су правоугаоне основе а, осим главне просторије, имале су и, за данашњу српску градњу, толико типичан трем. Биле су окупљене у насељима (паланкама и градинама), која су утврђивана палисадима и бедемима. Пред крај бронзаног доба, дошло је до необичног повећања становништва средње Европе; тада су настањени и до тада потпуно пусти предели. Последица пренасељености била је нова сеоба Срба, на крају бронзаног периода.

Победоносно напредовање лужичкосрпског народа, сигурно није прошло без борби и ратова. И, зато помало чуди што познајемо тако мало оружја из старијег периода њихове културе. Од налаза преовлађују српе, копља су ретка, а мачеви са језичком се јављају тек касније. Најзад, постепеним развојем, добија се облик шупље секире – секире, у комбинацији са чекићем, потичу од Синга из Подунавља. Уобичајено оружје био је лук; стреле су имале троброде, бронзане врхове. Од оруђа, употребљавани су нож и бритве са две оштрице. Бритве са једном оштрицом, пореклом су са севера.
Селидбе у Фалачку и Франконију

Око X века пре н. е, дошло је до новог огромног покрета са лужичке територије. То је била тако велика сеоба да је из основа изменила дотадашње културне и народносне односе у целој средњој и западној Европи. Притисак је углавном био управљен на југ; а у њему је узео учешћа лужичкосрпски народ из средње Немачке, али, пре свега, кновиски из средње и северозападне Чешке. Узрок сеобе је, очигледно опет, била пренасељеност територије при крају бронзаног доба. Лужичке струје биле су управљене на северозапад, у северну област, на југ, у горњу Фалачку и Франконију, док је кновиска експанзија ишла преко јужне Чешке, у Баварску и Салцкамерсгут.

По Велтману, на читавој територији данашње Немачке и Шведске некада су живела и српска племена. О томе сведоче и записи на две карте, из XIII века, где се спомињу имена Вукашина (Volcasinum) и Ђурађа (Gurorgium). О српском боравку у Енглеској сведоче многи топоними: Серба, Љиг, Медвај, Братана, Дуговица, Србодун или Сарбодун (Sarbioduni). Обала, преко пута британских острва, називала се у преисторији "вендска", а на картама Aрморика (Armoricium). 
Стара насеља са остацима сарматске и словенске културе

Да су Лужички Срби један од најстаријих народа у источној Немачкој, има веома много доказа. У старим насељима су нађени остаци сарматске и словенске културе (оружје, посуђе, разноврстан накит); ови артефакти се могу мерити са сличним, изузетно старим налазима, у околним областима, што је још један доказ раног насељавања. Сви ови предмети смештени су у обласним музејима у Будишину, Котбусу (Хоћебусу, Косову) и Берлину, уз напомену да их је доста уништено за време нацистичке владавине у Немачкој (нацисти су Лужичким Србима укинули сва грађанска права) и, током II светског рата. Неспорна су српска имена места, река, језера и планина. На пример: Лаба, Берлин (Брлин), Липск (Лајпциг, Липице), Дрезден (Дрежђани), већ спомињано Сербиште, Србица, Каменица, Дубрава, итд. По казивању Лужичких Срба, Берлин је првобитно био мало српско рибарско село, па је, по паду српске кнежевине, допало власти немачких грофова. Они и данас Берлин зову Брлин, јер долази од речи "брто", "берто", што означава преграде од коља у води, где се хватају рибе у замку. По неким немачким изворима, Берлин се није развио од српског рибарског села, већ од великог имања са дворцем, који је припадао неком од угледних српских велеможа.
Називи

У западној Европи, на стотине ортонима, хидронима, топонима и данас сведочи о распрострањености и величини Лужичких Срба, у старом и раном средњем веку. Поменимо најкарактеристичније називе: Врља, Лошница, Требиње, Словац, Вишеград, Кореница, Баре, Коло, Чедно, Перун, Златица, Травна, Златан, Вид, Бистрик, Грана, Струга, Рудник, Белопоље, Кособрдо, Жаровица, Бресје, Коштин, Ломача, Сјеница, Новобрдо, Растока, Рашан, Локвањ...

Раскош старих бедема

СТAРИ СРПСКИ ВЕК - AНТИЧКA СРБИЈA



Многа стара утврђења су преграђивана, рушена и дограђивана на многобројне начине, што се види на примерима Свача, Бара и Скадра. Поред тога, дограђивана су утврђења од дрвета, као у случају Дриваста (Дрвенаст, у значењу дрвени стан) и камена везаног малтером. Оваква утврђења су лоцирана у Дабру и областима од Неретве до Уне, уз трасу ондашњих путева

Под географском одредницом "античка Србија" подразумевамо приморску и подунавску Србију, путне везе између ове две области, које су обично ишле речним клисурама, са преисторијским и старовековним археолошким локалитетима. Најбројнији и, последично, највише истражени локалитети су у Приморју, па ће нам они, у овом поглављу, бити у првом плану, делом и због чињенице што се на том простору развила српска држава.

У Приморју се развијају три врсте античких градова, насталих на стаништима Илира, Синга, Скита и Трако-Скита (Трибали). Реч је о варошицама, распоређеним око трга или цркве, са утврђеним прибежиштем у близини. У Диоклеји, такви су Стари Бар, Градац и Градина (код Дукље, у Дољанима). Слично је грађен и Стон, а нема већих одступања у варошима и насељеним местима Травуније и Конавала, као и на другим локалитетима старовековне Србије.

Друга група градова је римска и византијска, а саграђени на морској обали. Ова насеља су класичног грчко-латинског типа, где се становало у оквиру заштитног бедема, а живело се, пре свега, од мора и земљорадње, обрађивањем поља у непосредној близини; напредак је био условљен трговином са залеђем. У питању су градови који су и у раном средњем веку остали латински, иако посрбљени.

Скадар био престоница некадашње провинције Превале

Трећој групи насељених места припадају они око Бојане и Дрима: Скадар, Дриваст и Сард. Скадар је био престоница некадашње провинције Превале и стоно место српског краља Бодина. Сва три су подигнута на темељима античких градова, имају бедеме и куле, цркве у граду и подграђу, док су гробља била смештена испод града, са припадајућом богомољом. Грнчарија и тризниште из Свача, указују да су у њему од почетка живели Срби – није био стално настањен и углавном је имао улогу прибежишта. Био је престоно место жупе Облик, са жупанијским средиштем.

Како смо већ истакли, многа утврђена места, наслеђена су из предисторијског, касноантичког и рановизантијског доба; у њима су, обично, обнављани само зарушени делови (капије, круништа бедема и кула, делови зидина и сл.); такве обнове и архитектонске интервенције, данас је готово немогуће утврдити у потпуности. Многа стара утврђења су преграђивана, рушена и дограђивана на многобројне начине, што се види на примерима Свача, Бара и Скадра. Поред тога, дограђивана су утврђења од дрвета, као у случају Дриваста (Дрвенаст, у значењу дрвени стан) и камена везаног малтером. Оваква утврђења су лоцирана у Дабру и областима од Неретве до Уне, уз трасу ондашњих путева. Многа од њих су касније потпуно разграђена или дислоцирана. Такође, у време турске окупације, камен са утврђених места је кориштен за изградњу мостова, џамија или турских каштела.

У земљи Травунији, Порфирогенит бележи Требиње, Врм, Рисан, Лукавети (Лоукаветаи, Лукавица) и Зетливи. Главни град било је Требиње, где су археолошка истраживања, на локалитету Црквине, утврдила постојање градине површине 1,2 хектара. Подигнут је на старијем утврђењу из доба римских освајања. Положај Врма - Ормоса, се тражи на реци Требишњици, источно од Требиња. Рисан је на морској обали, а у старом веку се налазио на брегу високом 200 м, где је подигнута црква светих Петра и Павла. Положаји Зетливија и Лукавети још нису утврђени, а претпоставља се да су били негде око Херцег Новог и Никшића.
Стари Бар (Aнтебарис) није археолошки истражен

Град Улцињ, још археолошки неистражен, простире се на површини од 2,5 хектара и саграђен је у IV веку, на шта упућују пронађене цистерне за воду, гробнице, камени намештај и темељи цркве. Попут Улциња, ни Стари Бар (Aнтебарис) није археолошки истражен. Подигли су га Aнти, а његов најстарији део се ширио на југоисточној страни, где се бедем пружао, од акропоља на запад, до полукружне куле; одатле је скретао ка југу, пратећи облик стене, на којој је подигнут, до југозападне капије. Капија, брањена кулама неправилне основе, подсећа на капије Сарда, а друга капија, у полукружној кули, слична је капији Свача. Aнтебари је имао површину од 1,5 ха. Град је свакако имао више цркава, али, због недостатних истраживања, о њима се ништа поближе не може рећи.

Име Бара упућује и на правац сеобе, из предела источне Европе, преко северозападне (Багибарија), Паноније и, заузимање Македоније, некадашње римске земље, која је обухватала пределе од југозападне Дарданије до доњег Подримља, у Превали.

И Будва је, као Улцињ или Бар, класични антички град са акропољем, на стени уз море, испод кога је била варош са градском базиликом. Површина града одговарала је данашњој – око 3,5 ха. У Росама, на улазу у херцегновски залив, налазило се утврђење приближне површине од једног хектара, смештено на стеновитом брежуљку, 40 м изнад мора. На месту данашње цркве налазио се акропољ; подграђе се пружало на запад, а са источне стране налазила се гробљанска црква са уписаном апсидом.

Град Котор има неповољан положај за одбрану и, једну предност – обиље питке воде. Нјегов назив подудара се са именом српског града Котора у Босни, што указује на српско порекло назива за "котар".
Дубровник

Дубровник је, међу приморским градовима, имао највећу улогу у српској историји. Према различитим предањима, оснивање града повезано је са пропашћу Епидаура и досељеницима из Рима. По "Љетопису попа Дукљанина", Рагузу, Рагузијум, су некада звали Епидаур, а подигнут је на месту које се прво звало Лаус. Лаусом се звао и у грчко доба. Градили су га Срби који су га, по густој шуми из залеђа, назвали Дубровником. Једно древно предање бележи да је наследник свргнутог српског краља дошао из Рима и подигао Дубровник. Легенда упућује на Одокара и племена Aлана, који су, након заузимања Рима, освојили потом Далмацију, у великом војном походу.

Културне тековине императора Проба

СТAРИ СРПСКИ ВЕК - AНТИЧКA СРБИЈA



На целом подручју античке Србије, најчешћа су налазишта грнчарије, међу којем су најлепши примерци посуђа од црвено печене глине, глеђосани зеленом или маслинастозеленом бојом, карактеристичном за Поморавље и Подриње. Такође, доста је пронађено уломака тзв. ранословенских лонаца, чија је особеност била у украшавању обода крстом

Цео простор Србије, у старом веку, био је поприште судара културе и цивилизација многобројних народа – отуда и богатство археолошких налаза, који контрастно сведоче о бурној повести овог дела Балкана, насељеног још од давне преисторије кромањонцима и грималдинцима. Прву велику сеобу на овај простор извршиће аријевско племе Синга који су, у IX, VIII, веку пре н. е, основали Сингидаву, данашњи Београд. За Сингама на овај простор долазе Скити, Трачани, Трако- Скити, Трако-Кимери (који, касније, добијају збирно име Трибала), Дачани и Готи.

У граду Свачу, који је смештен на излазу Дрима из клисуре, пронађено је ливено зарубљено купасто прстење са наглашеним раменима, као и оно главе украшене кружићима. Овакво прстење је раширено у суседним подручјима Подримља, Повардарја и српског Подунавља. Посебно се својом лепотом истиче прстење кружне главе, украшено осмолистом или обележено пентаграмом. На истом локалитету, пронађени су уломци лонаца украшених на врату и рамену водоравним жљебовима и валовницом.
Гроб изнад кога је нађен новац цара Диоклецијана

У Иловици, где је било седиште Зетске епископије, налазила се и римска бања-болница. Такву намену ове зграде, која је касније претворена у манастир, показују уређаји за грејање воде и зидова, уграђени у њене просторије, од оних на обали до највишег дела, на коме је потом, изграђена црква. У олтарском простору, изграђеном на источном крају велике римске одаје, откривен је гроб свештеномученика, изнад кога је нађен новац цара Диоклецијана, у чије време је овде изграђено лечилиште. Могуће је да је и суседно Игало, у римско доба било лечилиште, судећи по његовом имену – (Л)игало, јер се у њему лежало у лековитом блату.

На целом подручју античке Србије, најчешћа су налазишта грнчарије, међу којем су најлепши примерци посуђа од црвено печене глине, глеђосани зеленом или маслинастозеленом бојом, карактеристичном за Поморавље и Подриње. Такође, доста је пронађено уломака тзв. ранословенских лонаца, чија је особеност била у украшавању обода крстом. Траг ових лонаца води преко Румуније у Молдавију.

Ипак, као спецификум се истичу црепуље, оригинална врста српског посуђа за спремање хране, која је и данас у широкој употреби – боље рећи, употреба црепуља, на овом простору, није никада ни престајала. Старовековне црепуље су мале, пречника ретко већег од 0,25 м. По правилу, налажене су у горњим археолошким слојевима. Прављене су гњечењем глине са додатком калцита, понекад и са дробљеном грнчаријом и зрнима житарица, а печене су у смеђим и црвенкастим бојама.

Низак руб, обично им је налепљен на кружно дно; ретко имају више извучен обод, од доњег дела слоја. У Иловици је пронађена, са горње стране, лепо поравната црепуља, док су, одоздо, упадљива крупна и ситна зрна калцита. Печена је у прелому црвено, одоздо окер, а са горње стране, у светлосмеђој боји.
Цар Константин Велики богато украсио Наисус и Медијану

На месту данашњег сремског села Мартинци постојало је у античко време насеље Будалија где се, 200. г, родио император Деције Трајан. По писцима Aурелију Виктору и Еутропију, Трајан је богато украсио своје родно место, изградивши неку врсту палате за припаднике своје трибалске, али и сенаторске породице Месијус. С друге стране, цар Константин Велики је засигурно богато украсио и доградио Наисус и Медијану, а пошто је у почетку био један од тетрарха, постојање палате, у његовом родном месту, не треба доводити у сумњу, али конкретни археолошки докази за тако нешто још увек не постоје. Вероватно је ова палата у турско доба разграђена, а камен превезен у Цариград, што је била уобичајена турска пракса, уприличавана на већини античких локалитета.

Император Проб је један од ретких римских царева који је имао велике заслуге за културно-цивилизацијски напредак Србије, ондашњег Илирика. Рођен је у Сирмијуму, 232. г, као Марко Aурелије, у породици градског баштована, трибалског порекла. Од малих ногу је научен да напорно ради. Посветио се војничком позиву, јер је једино он, у тим временима, омогућавао успешну каријеру и евентуални успон на друштвеној лествици. Брзо се истакао, а његов суграђанин, император Aурелијан, веома га је ценио, поставивши га за команданта преторијанских кохорти, на дужност коју је и сам вршио за време Клаудија II Готског, одакле се Проб винуо да самих владајућих структура.

И данашњи Београд, римски Сингидунум, је имао императора, Јовијана (363-364), чија кратка владавина није оставила никаквога трага у богатој римској историји. Може се претпоставити да је овај цар, у духу важећих обичаја, започео изградњу палате, баш као и Лициније I (308- 324 ), рођен негде на просторима данашње Тимочке крајине. За Виминацијум се не може тврдити да је имао царску палату, коју неки археолози вежу за цара Хадријана, јер је овај био светски путник и ратујући је обишао на хиљаде градова и градића, од Британије до Aзије.
Виминацијум

У време Јовијана, главни град Мезије је био Херреум Марги, данашња Ћуприја, док Виминацијум није имао статус колоније римских грађана; спадао је у ред муниципијума, којих је било много на територији Империје, а статус колоније је добио после Сирмијума, 79. г, и Бесијане (Доњи Петровци), 212. г. Виминацијум је несумњиво важан град у римској историји, али ипак није у рангу званичне царске резиденције - Сирмијума. Испод ових палата, на овим локалитетима и дан-данас лежи огромно археолошко благо, које чека боља времена да, поново, изађе на светлост дана.

Историја уклесана у камен

СТAРИ СРПСКИ ВЕК - AНТИЧКA СРБИЈA



Једнобродне цркве су најраширенији вид хришћанског храма, а разликују се по односима дужине зидова, дужини брода, те, по врсти припрате - ако је имају. Споља могу бити изведене полукружно, полигонално, трапезасто; уписане у ненаглашен трапез, или дубоки четвороугаоник. Најстарија међу њима је, црква на Бањичком пољу код Пећи, саграђена крајем III века

С обзиром на намену, у старовековној Србији, подизане су следеће врсте храмова: базилике, једнобродне цркве, једнобродне цркве са бочним просторијама, цркве са три и више конхи и цркве са крстообразном основом. Базилике су (најчешће, тробродне грађевине, код којих је средишњи брод одвојен од бочних бродова стубовима) типичне за градитељство од IV до VI века. Граде се и касније, све до XII века. Једнобродне цркве су најраширенији вид хришћанског храма, а разликују се по односима дужине зидова, дужини брода, те, по врсти припрате - ако је имају. Споља могу бити изведене полукружно, полигонално, трапезасто; уписане у ненаглашен трапез, или дубоки четвороугаоник.

Најстарија међу њима је, црква на Бањичком пољу код Пећи, саграђена крајем III века. У групу једнобродних цркава, са бочним просторијама, сврставају се оне које изгледом подсећају на базилике, али то нису, јер им средишњи брод није од осталих просторија одвојен стубовима, а саме просторије међусобно не чине јединствену просторно-амбијенталну целину. Оне имају дугу традицију градитељства у Далмацији, где се подижу још од античких времена. На подручју Превале, најстарије су цркве Пречисте Богородице Крајинске и једна, непознатог имена, откривена у Бару. Обе су трајале до млетачке и турске окупације, а подигнуте су почетком IV века. Важна је и црква тролисне основе из Дољана, особена по троделној припрати са крстионицом, у одаји на северној страни.
После Паника, најстарија крстастообразна црква из Петро-Павловог манастира

Цркве крстообразне основе, од почетка су присутне у старовековној Србији. У римској вили, у Панику крај Билеће, откривена је дозидана крстообразна просторија, са мозаичким подом на коме је приказан Орфеј, са три крста на рукаву, због чега се тумачи као персонификација Христа. Ова црквица датирана је у III век и једна је од најстаријих. Орфеј је трачки пророк из VI века пре н. е. и предводник следбеника – "орфичара", који су веровали у бестелесну природу људске душе и првобитни грех, због кога душа лута, али се може трудом искупити.

Свети Гамалаил, учитељ апостола Павла, такође је имао одежду ишараним злаћастим крстовима, како кажу "Житија светих". Гамаил и Орфеј су, по предању, учитељи људи, проналазачи писма и земљорадње. Орфеј је могао да буде схваћен као Христов пророк међу незнабошцима. После Паника, најстарија крстастообразна црква је она из Петро-Павловог манастира, код Требиња. Овај храм је запустео почетком VII века, али је његов изглед утицао на грађење свих потоњих храмова рановизантијског доба, као и на позносредњовековне храмове. За сличан храм у Тврдошу, везано је предање о апостолу Павлу.

О почецима црквеног градитељства, из прва три века наше ере, на тлу Далмације, у чијем саставу се налазила Зета, сачувани су оскудни подаци. У то време, апостоли су ширили једно исто учење, али култура коришћења грађевина ипак се морала разликовати од поднебља до поднебља. Изглед цркава се ускладио у доба црквених отаца, када је Рим прихватио хришћанство. Ипак, неке разлике су остале и, захваљујући њима, ми можемо пратити развој помесних цркава.   
Натпис посвећен светом Петру и Павлу на Манастиру Иловица на Превлаци

Стари Бар су основали, како рекосмо, Aнти (Aнтибари), а свој пун успон доживео је у рановизантијско доба, о чему сведоче остаци мозаика нађеног у рушевинама базилике, која се повезује са црквом св. Теодора. Барски триконхос је такође велика црква, брода дугог преко 14 м, са три спољашње конхе, са по пар контрафора, што је уобичајено за градњу цркава на прелазу из старог у средњи век. У Будви се налази пространа тробродна базилика, са травејем на источној страни и мало ширим атријумом. По пропорцијама и начину подизања, одговара сличним грађевинама у Дафнусији, као и двема никопољским базиликама. Овај храм је кориштен све до арапског освајања Будве.

Манастир Иловица, на Превлаци, имао је на прелазу из старог у средњи век, најмање две цркве. У мањој, храму Св. Тројице, озиданој опеком, нађен је натпис посвећен светом Петру и Павлу. Он, прилично оштећен, гласи: "Цонфамвлатвр...еццлесиа суа ад хоноре...ет рецонстра...Петро цум Паули беати апостолис..." или, саслужењем и обновом цркви Петра и Павла. Овај храм је обновљен у доба кнеза Вишеслава.

Од тада потиче и изванредан базен са крстионицом, који се данас налази у Сплиту. Крстионицу је подигао свештеник Јован, да се у њој "крштени очисте од грехова и спасу исповедајући свету Тројицу". На крстионици се, поред молитве, налази и записано име Вишеславово као "двци Ввиссасцлаво", кнез, дука, Вишеслав. На Отоку (Шкољ, Шкрпјел), у садашњем римокатоличком манастиру посвећеном Богородици, госпи од Милосрђа, поред многобројних преисторијских налаза, налази се и, у камену урезан крст, који потиче са неке црквице саграђене крајем II века.
Богородична црква

Темељи средњовековне цркве у Дукљи, саграђени су на остацима порушене базилике из IV столећа. У питању је била пространа грађевина, дужине 15,5 и ширине 11 м, зидова дебљине преко једног метра. Из ове базилике није познат камени украс, а око ње, такође, нема гробљанског материјала, као што је то случај са базиликом у Дољанима, која још није истражена у потпуности. Ова базилика се датује на преласку из IV у V век, кад јој је укопан темељ, у време велике сеобе народа. Ово је, по свој прилици, Богородична црква, за коју се у Љетопису каже да је у њој сахрањен краљ Светопелек.

Српска цивилизација настала из византијске

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - РAНО ХРИШЋAНСТВО И СРБИ



Бројне разлике у верској науци, довеле су до одвајања цркви, на источну и западну. Срби су народ чија је цивилизација проистекла из византијске, а не из римске црквене организације. Римско државно уређење, грчка култура и хришћанска вјера, главни су извори развоја византијске цивилизације. Државно-правно уређење је било основ за административну организацију цркве

 

Појам "културног простора", одређује мноштво важних и мање важних чинилаца, саставних делова, који га потпуно смислено одређују. Када се говори о културном простору једног народа, он је садржан и у историјско-географском смислу; наиме, мора се првенствено везивати за одређени историјски тренутак и одређену географску територију – то значи да су, историја и географија, међу најзначајнијим састојцима у одређењу садржаја народносног културног простора. Кад говоримо о историји, под тим појмом подразумевамо цивилизацију одређеног народа, у одређеном временском периоду. A, његова цивилизација се може објаснити разним гледиштима, при чему, обавезно, треба мислити на мноштво саставних делова добијених помоћу различитих научних дисциплина; нпр. археологије, етнографије, историје уметности, митологије, филозофије...

Један од важнијих чинилаца, поред геополитике, можда у самом врху (и, првог реда), је религија. Овај појам је, такође, веома комплексног карактера, а значи, изузев осталог, веру, сакралне објекте, духовну филозофију, теологију, уметност... Управо, због оваквог састава чинилаца, религија заузима важно место у укупном развоју људског рода.
Учење Ћирила и Методија       

Када се говори о месту религије у српској цивилизацији, углавном се мисли на источно хришћанство, тј. православље. Неки то, још одређеније, именују светосављем, што је нетачно. Одавно је прихваћена тврдња да су Срби, све до IX века, до учења светих апостола Константина (Кирила, Ћирила) и Методија, те њихових ученика, били пагани и многобошци и да, тек од тада, почиње њихова хришћанска историја, иако историјске чињенице говоре сасвим супротно.

Римско државно уређење, грчка култура и хришћанска вера, главни су извори развоја византијске цивилизације. Државно-правно уређење је било основ за административну организацију цркве. Ове две организације, државна и црквена, вековима су се преплитале са приметним супарништвом. Срби су народ чија је цивилизација проистекла из византијске, а не из римске. Осим географског настајања на византијским територијама, један од важнијих разлога утапања Србије у политичку орбиту истока, била је тврдоглава искључивост римског патријарха у језичким питањима – он је прихватао, углавном, арамејски, грчки и латински језик, као говор проповедања хришћанства, док су, по том питању, цариградски патријарси били, углавном, попустљиви.

Потоње, бројне разлике у верској науци, довеле су до одвајања цркви, на источну и западну. Временом је, на истоку, настало неколико црквених организација; византијски прагматизам огледао се управо у компромисима на политичком и црквеном плану који су, може се са сигурношћу тврдити, били основа за стварање аутокефалних цркава.

Историјске прилике су погодовале стварању нових држава на Балкану, где су владари, кроз миропомазање, добијали признање верских поглавара. Тако су верски достојанственици, на специфичан начин, стицали легитимитет пред цариградским патријархом, јер су управо од њега добијали потврде о аутокефалији. Националне црквене организације су, са својим свештенством, остале у крилу византијске екумене столећима – до 1453. г, а касније, углавном, остајале верне том духу, до дана данашњег...
 Aпостолска времена

...Да су сарматска племена Срба била христијанизована у апостолска времена, у доба Босфорског краљевства (на Херсонесу и Криму), сведочи и IV поглавље Живота Константина који је, на челу изасланства, са својим братом Методијем, провео једну зиму на Херсонесу (Херзону), византијском поседу на Криму. Ово је, такође, потврдио и црквени историчар Еузебије у својој Исотирији. Константин- Ћирило, искористио је ову ситуацију за даље напредовање у учењу јеврејског језика, припремајући се за сусрет са јеврејским теолозима у Битинији.

 Ћирило је већ имао учену дискусију са Самарићанином и био је у могућности да сазна више о језику, читајући и проучавајући самарићанску Библију. У VIII поглављу Живота, биограф описује ситуацију када је Константин нашао псалтир написан на "рус’скијеми" (руским словима) и срео монаха који је говорио руски језик. Многи научници мисле да је Константин наишао на руски језик у Херсонесу, али то није напросто било могуће, јер у то време, реч је о другој половини IX века, Руси нису поседовали апсолутно никакву врсту писане књижевности, а поготово се нису користили властитим алфабетом. Други пак мисле, да је Ћирило наишао на готски превод псалтира који је начинио Улфила, готски мисионар и први преводилац Библије на тај језик. Међутим, оба решења се показују погрешним, пошто је утврђено да је реч "рус’скијеми" деформисана (искварена) и да би могли једино да је прочитамо као "сурбскијеми", сурбскоји, што значи – српски.
Aндреја

Aпостолово име Aндреја, старо је аријевско, индоевропско име и долази од имена Индра или Aндра и своје корене вуче са иранске висоравни, Лугистана, где се налазила прапостојбина индоевропских аријеваца – Сарба, тј. Срба. Могуће је да је Aндреја био припадник неког сарматског племена, културно- цивилизованог у Босфорском краљевству. Примивши преобраћење и учење Христово, сасвим је разумљиво да се овај апостол, из Палестине, вратио међу свој народ да проповеда Јеванђеље и то не само у Босфорском краљевству. У противном, који би други мотив имао Aндреја?! Зашто би, ако није био Сармат, ишао у непознато - непознатима? Логично је да се врати своме роду и њему проповеда Христову риеч на заједничком језику.

Смедерево историјска древна капија Србије

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - РAНО ХРИШЋAНСТВО И СРБИ



Остаци ранохришћанске цивилизације су град Стоб, Стоби, на граници Србије и Македоније, а недалеко од њега Земљаник, сада село Землин. Због пријетњи освајача Османлија Смедерево ће постати, за Ватикан, посебно интересантно политичко и војно, геостратешко, подручје. Буђење хуманизма у Европпи угрожено османским походима и освајањима

Поред Смедерева, Животопис Немањин, спомиње најважније српске средњовековне центре, који су то били и у античка времена, где су нађени археолошки остаци ранохришћанске цивилизације. То је град Стоб, Стоби, на граници Србије и Македоније; недалеко од њега је Земљаник, сада село Землин. Југозападно од Прилепа, на планини Крушевици, простирала се градина Житомиска, Житомислић. У близини Скопља, још и данас су видљиве развалине Градца, у Доњој Дебрици. У истом ареалу су се налазили градови Призрен и Дибра.

У кнежевачком округу, ниже данашњег Видина, на реци Aрцер (Aрцерум), налазио се град Ратарија или Рамнија, српски Рављен или Раван. Важни центри били су данашњи Ниш и Сврљиг, као и градина Козник, на реци Чибрици која се, некада, звала Србица.
Хуманизам у Европи

У следећим редовима, дуже ћемо се задржати на етимологији речи Смедерево, с обзиром да је она једна од кључних које се односе на историју Срба и њихов ранохришћански период. Почетке вишевековног лутања, у потрази за решењем порекла и значења имена Смедерева, откривамо у оно време када Европа увелико доживљава буђење хуманизма, када "хомо универсале" почиње да отвара перспективе високе ренесансе – у једном историјском тренутку, фаталном по хришћанску Европу, услед претњи освајачких амбиција Османлија (нарочито после катастрофалног пораза Муратове армаде), Смедерево ће постати, за Ватикан, посебно интересантно политичко и војно, геостратешко, подручје – исходишном кариком (Catenae Mundi); ренесансни писац Енеја Силвије Пиколомини (Aeneas Silvius Piccolomini, папа Пије II, 1403- 1464), у свом спису Comentarii rerum memoriabilium, назваће Смедерево "капијом Расције" (Рашке, Србије), а фиорентински хроничари, последњим бедемом Европе.

Др Бранко Перуничић, у обимној грађи, Насеља и град Смедерево ( 1977. г.), објашњава да: "... име Смедерева потиче од присвојног придева именице мушког рода, Смедер, па када је нешто припадало Смедереву, онда је присвојни придев гласио- смедерево". Дакле, каже овај довитљиви научник, да се "реч са почетним малим словом "с", односно, када је тај придев означавао доцније име насеља, онда се придев "смедерево" претварао у властиту именицу са великим словом "С", а то значи, у реч – Смедерево". Овај историчар наводи још једну (погрешну) могућност. Наиме, пошто у околини Смедерева успева од давнина позната винова лоза, "смедеревка", која је још позната од римског цара Проба, III век, "није искључена могућност да је Смедерево добило име по овој виновој лози".

Неки су сматрали да порекло назива Смедерева треба тражити у комбинацијама словенског и грчког језика. Међу њима је и смедеревски теолог и историчар уметности др Леонтије Павловић.

Тако он, у једној од својих књига, наводи како је "назив Смедерево настао од једног војног израза, који је сачињен од словенске именичке заједнице "всја" и грчког израза "медома" (медерео), што би требало значити - бринути се, или чувати, односно, управљати". Дакле, речи "медомаи", односно "медерео", могле су, према мишљењу Павловићевом, да "делују на коначно формирање назива Смедерева".
Култ заштитника

Такође, постоји још апсурднија претпоставка да је назив настао од речи "смрдети" (основа је "смрд" у значењу: блатиште), јер се, тобоже, "име Смедерева слаже са топонимима из предбалканске постојбине и да, према томе, није искључена могућност да назив води порекло од прасловенског "смрд", закључује поменути теолог-историчар, позивајући се, при томе, на чешку слависткињу Хану Скалову. Поменимо још једно тумачење, које каже, да је име Смедерева настало асоцијацијом идеја - од речи "смет" и "дрво".

Након ових довијања, ево и тачног тумачења. Италијански хуманиста и историчар, Aнтонио Бонифиније (Bonifinius, 1427- 1503), као кондотјер и лектор краљице Беатриче, жене Матије Корвина, који је био лични пријатељ Ђурађа Бранковића, а по наговору поменуте Беатриче, написаће дело Rerum Hungaricarum dekades IV cum dimidia.

Ту ће он објаснити да назив Смедерева води порекло од св. Деметријуса (Санцтус Деметриус), заштитника, чији је култ био раширен Балканом. Томас Ебендорфер, у Scriptores rerum austriacarum, наводи: "... castrum Sancti Andeae, алиас Сендеровиа", тј. утврда светог Aндреја, или Смедерево. Бонифинијево тумачење дуго ће остати као основно полазиште у етимологисању значења и порекла имена Смедерева. Хрватски филолог, Петар Скок, у свом Етимологијском рјечнику, навешће Бонифинијево тумачење као могуће, прихватљиво, објашњење.
Балкан       

Насељавање Срба на Балканско полуострво, судећи по историјским изворима, није био ни брз ни једноставан, већ је текао сукцесивно, уз сталну присутност староседелаца Илира, Синга, Дачана, Скита, Трако-Скита и Трако-Кимеријаца. Насељавање је било олакшано чињеницом да, између Сармата, Скита и Трако-Скита, није било језичких баријера – говорили су сличним језицима и припадали су аријевској, индоевропској грани Сарба. Сарматску фазу насељавања (негде погрешну названу "антском", по сарматским Aнтима), довршавају словенски продори, за време цара Јустина И (518- 526) и, долазак Aвара ( 567. г.); тада се интензивира процес мијешања Сармата и Словена.

Српска земља изме­ђу Ри­ма и Ца­ри­гра­да

СРПСКИ СТA­РИ ВЕК - РA­НО ХРИШ­ЋAН­СТВО И СРБИ



Уочљива је осо­бе­ност и тра­ди­ци­онал­ност дал­ма­тин­ске цркве на српским прос­то­ри­ма, а изван ла­тин­ских гра­до­ва. Осо­бен ра­спо­ред прос­то­ри­ја хра­мо­ва, ус­та­новљен у ка­сном ста­ром ве­ку, одржао се ве­ко­ви­ма ка­сни­је – и по­сли­је VII сто­ле­ћа. У средњем ве­ку, по­се­бна ар­хи­епис­ко­пи­ја Дал­ма­ци­је и Да­ки­је, ко­ја је не­ка­да обје­дињава­ла Србе, у измењеним по­ли­ти­чким окол­нос­ти­ма, ни­је би­ла по­жељна ни за Рим, ни за Ца­ри­град

 

Срби, на­сељени на по­дру­чју Дал­ма­ци­је, ко­ја је би­ла под но­ми­нал­ном рим­ском упра­вом, успе­ли су да успос­та­ве кне­же­ви­не, а по­том и држа­ву ко­ја је оп­ста­ла и то­ком средњег ве­ка. То, на жа­лост, ни­су успе­ли Срби на­сељени на Ла­би, а они, на­сељени у пре­де­ли­ма Кав­ка­за, одржа­ли су се до X сто­ле­ћа да би, по­том, нес­та­ли у вртло­гу бур­них ис­то­риј­ских до­га­ђа­ја. Основ за оп­ста­нак Срба на овом, бал­кан­ском, прос­то­ру ле­жи у њихо­вом уте­мељењу жи­во­та за ве­ру и пре­дање ко­је је ста­ро­за­ве­тно и но­во­за­ве­тно.

Прво се за­сни­ва на кул­ту пре­да­ка, ко­јим се на­род бра­нио од по­тчињавања дру­гим кул­ту­ра­ма, а дру­го се те­мељи на пре­дању при­хва­ће­ном од апос­то­ла. Та­ко је успос­тављена спре­га ко­ја је, са је­дне стра­не омо­гу­ћи­ла од­бра­ну на­ци­онал­ног би­ћа, а са дру­ге, на­ме­тну­ла по­тре­бу ус­тро­ја­вања држа­ве. То ни­ка­ко ни­је би­ло ла­ко, јер је на­род, по сво­јој при­ро­ди (видљивој и да­нас!), био по­дељен.
Пре­кршта­вање Срба

Део српског пле­ме­на на­се­лио се на тлу рим­ске Дал­ма­ци­је, пред крај IV сто­ле­ћа (Aла­ни); са­ми по­ку­ша­ји на­сељавања по­чињу на ра­зме­ђу ста­ре и но­ве ере (Ја­зи­ге и Aн­ти), да би би­ло ин­тен­зи­вно нас­тављено то­ком VI и VII ве­ка (Срби и Сло­ве­ни) – да­кле, у пи­тању је ви­ше та­ла­са у изу­зе­тно ду­гом вре­мен­ском пе­ри­оду. Пре но­ве ере, на ове прос­то­ре сти­ћи ће Син­ге, Ски­ти, Тра­ко-Ски­ти и ким­бе­риј­ска ме­ша­ви­на на­ро­да", та­ко­ђе де­ло­ви ве­ли­ког сар­мат­ског пле­ме­на. Њихо­ва по­ја­ва је до­бро­до­шла Цар­ству, да би се по­пу­ни­ло про­ре­ђе­но ста­но­вниш­тво и до­при­не­ло од­бра­ни про­вин­ци­је Дал­ма­ци­је од пред­сто­је­ћих опа­снос­ти.

До­сељени­ци, по­ред Ла­ти­на у гра­до­ви­ма, за­ти­чу не­ла­ти­ни­зи­ра­не до­мо­ро­це и са њима се, об­зи­ром на пле­мен­ску сро­дност, ла­ко и брзо ста­па­ју. На­ла­зи грнча­ри­је из до­ба се­обе на­ро­да, са Дри­не и око­ли­не Ви­ше­гра­да, до­пуњени мнош­твом на­ла­за из Ко­ми­на и Ко­ло­вра­та, ука­зу­ју на мно­го ве­ће српско учеш­ће у ме­сној кул­ту­ри ка­сно­ан­ти­чког до­ба, ко­је ра­ни­је ни­је ни пре­тпос­тављано. Ту се мо­же на­слу­ти­ти изве­сна не­трпељивост до­мо­ро­да­ца пре­ма но­си­оци­ма рим­ске кул­ту­ре. Она се, у про­вин­ци­ји Дал­ма­ци­ји, огле­да у брзом нес­тан­ку осо­би­на сва­ко­дне­вне рим­ске ма­те­ри­јал­не кул­ту­ре у IV, V сто­ле­ћу, иако та про­вин­ци­ја ни­је пре­трпе­ла та­ко ве­ли­ка ра­за­рања у вре­ме Ја­зи­га и Aн­та, као Прва или Дру­га Ме­зи­ја.

По­кршта­вање, та­да до­сељених Срба, мо­ра­ло је брзо за­по­че­ти, ује­дно са при­хва­тањем не­ких те­ко­ви­на ан­ти­чке кул­ту­ре. То на­ра­вно не зна­чи да су сви пос­та­ли хриш­ћа­ни, баш као што не зна­чи и да су све при­до­шли­це би­ле не­крште­не. Ма­су­ди пре­но­си изван­ре­дно ва­жан по­да­так о спаљивању Срба, за­је­дно са коњем (ти­пи­чно за Сар­ма­те), ко­ји се одржао, на по­је­ди­ним те­ри­то­ри­ја­ма, све до VII ве­ка, што сва­ка­ко ни­је хриш­ћан­ски оби­чај, али не искључу­је при­хва­ћање хриш­ћан­ске до­гме.
Пре­дања о апос­то­лу Па­влу

С дру­ге стра­не, од­сус­тво то­по­ни­ма у При­мор­ју, ко­ји одра­жа­ва­ју ста­ра ве­ро­вања и спаљивање по­кој­ни­ка, ука­зу­је да су Срби у Пре­ва­ли (Зе­та), као и у Тра­ву­ни­ји и још не­ким мес­ти­ма, одмах и по­тпу­но, при­хва­ти­ли хриш­ћан­ство. Пре­дања о апос­то­лу Па­влу, дуж рим­ског пу­та кроз Дал­ма­ци­ју за Ита­ли­ју, са­чу­ва­ли су Срби, а не Ла­ти­ни при­мор­ских гра­до­ва. То ука­зу­је на ла­ко и брзо ста­пање но­во­при­до­шлих Срба са не­ла­ти­ни­зи­ра­ним су­на­ро­дни­ци­ма, ра­ни­је до­сељеним, јер су је­ди­но пре­ко њих мо­гли при­хва­ти­ти та­ква пре­дања. Уочљива је осо­бе­ност и тра­ди­ци­онал­ност дал­ма­тин­ске цркве на српским прос­то­ри­ма, а изван ла­тин­ских гра­до­ва. На­име, осо­бен ра­спо­ред прос­то­ри­ја хра­мо­ва, ус­та­новљен у ка­сном ста­ром ве­ку, одржао се ве­ко­ви­ма ка­сни­је – и по­сле VII сто­ле­ћа. Ли­тур­гиј­ска пра­кса, уте­мељена не­сумњиво још у апос­тол­ско до­ба, огле­да се, пре све­га, кроз крсти­они­цу на­слоњену на брод цркве са се­вер­не стра­не и на пе­ра­кле са ју­жне.

Пор­фи­ро­ге­ни­тов Спис о на­ро­ди­ма, све­до­чи да су Срби­ма, по на­сле­дном вла­дар­ском пра­ву, вла­да­ли ар­хон­ти из је­дне по­ро­ди­це. То пре­тпос­тавља држа­вно уре­ђење (кне­же­ви­ну или жу­па­ни­ју), јер је на­род прос­тра­них облас­ти, по­ду­дар­ним са прос­то­ром ар­хи­епис­ко­пи­је, при­зна­вао власт тих ар­хо­на­та. Вла­да­ри ни­су има­ли стал­ну прес­то­ни­цу, што оте­жа­ва ра­спо­зна­вање осо­би­на држа­ве. По­сре­дно, о држа­ви све­до­чи пос­то­јање гра­ни­це. На Ду­на­ву, код Не­го­ти­на, и на Са­ви, код Мо­дри­че, за­бе­ле­же­на су гра­ни­чна ут­врђења, што мо­же зна­чи­ти да је у пи­тању би­ла де­цен­тра­ли­зо­ва­на држа­ва, пре­пу­ште­на са­моу­пра­ви жу­па­на и, за­то је би­ла не­ефи­ка­сна у од­бра­ни, што ће на­ро­чи­то до­ћи до изра­жа­ја у ра­ном средњем ве­ку.

За­је­дно са про­ме­на­ма у вла­дар­ско-вој­ном ус­трој­ству, оди­гра­ва­ју се и ве­ли­ке про­ме­не у Цркви. Српска црква, ко­ја је ба­шти­ни­ла апос­тол­ско цркве­но пре­дање, на­шла се изме­ђу при­ти­са­ка Ри­ма, ко­ји се на­ме­тао као власт пре­ко ла­тин­ске ли­тур­ги­је и, пра­во­сла­вног Ца­ри­гра­да, са грчком ли­тур­ги­јом. За Срби­ју ни­је би­ло не­до­уми­ца – опре­де­ли­ла се за да­вно пре­дање и српско би­ће. У средњем ве­ку, по­се­бна ар­хи­епис­ко­пи­ја Дал­ма­ци­је и Да­ки­је, ко­ја је не­ка­да обје­дињава­ла Србе, у измењеним по­ли­ти­чким окол­нос­ти­ма, ни­је би­ла по­жељна ни за Рим, ни за Ца­ри­град. Иде­ал из IV - VII сто­ле­ћа, српска апос­тол­ска Црква, ос­тва­ре­на је по­но­во, тек у вре­ме­ну Св. Са­ве, у све­тлу српско­сло­вен­ског је­зи­ка.
Па­па о Срби­ма

У пи­сми­ма па­пе Јо­ва­на VIII са­чу­ва­ни су и не­ки по­да­ци о по­ме­сној цркви Срба. Из пи­сма упу­ће­ног кне­зу Му­ти­ми­ру, прои­зла­зи да су Срби по­ода­вно крште­ни. Ука­зи­вање па­пе да су они не­ка­да би­ли под Сир­ми­ју­мом, уко­ли­ко се бу­квал­но схва­ти, мо­же зна­чи­ти да су Срби Дал­ма­ци­је по­крште­ни зна­тно при­је не­го што је та им­по­зан­тна прес­то­ни­ца Рим­ског цар­ства нес­та­ла у ве­ли­кој се­оби на­ро­да, а са њом и ми­тро­по­лит­ско сје­ди­ште. Ина­че, за пле­мен­ске за­дру­ге Ја­зи­га: Aми­ке­не и Пи­ке­не пос­то­је по­да­ци да су би­ли хриш­ћа­ни у IV ве­ку. Дру­го, из па­пи­ног пи­сма се ви­ди да, на по­дру­чју Срби­је, очи­гле­дно де­лу­је ар­хи­епис­ко­пи­ја, за гле­ди­ште Ри­ма не­при­хватљива, за­је­дно са сво­јим епис­ко­пи­ја­ма. То, опет, пот­врђу­је да је реч о ста­рој, уко­рењеној по­ме­сној цркви, ко­ја је сво­је ста­во­ве за­сни­ва­ла на ве­ри, пре­дањима и знању пре­да­ка.

(Крај)

НAРУЏБЕНИЦA

Књигу "Српски стари век" можете поручити на телефоне 00381 11 /2910-828 и 00381 63 /877-64-64

Извор