Ovaj deka penziju prima već 59 godina

Ivan Jovanović   | 26. 04. 2015. - 18:09h  izmena vesti 07:48h | Foto: I.J.   
Stara je izreka: Nije važno kolika ti je penzija, važno je koliko je dugo primaš. U njenu tačnost se najbolje uverio Jovo Tadić (95), koji penziju prima skoro 60 godina.


Vitalni Jovo odoleva godinama i svim nedaćama
Ovaj simpatični deka je u penziju otišao 1956. godine kao kapetan prve klase i od tada je do danas primio više od 700 penzija. Ne ljuti se na šale prijatelja da je urušio penzioni sistem Srbije i da je zbog njega Fond PIO u ozbiljnom problemu.

- Bilo je previše vojnika u sastavu JNA pa smo penzionisani mladi. Ispalo je da tako dugo primam penziju - počinje skromno priču starina Jovo dok igra karte i pobeđuje unuka Đorđija i njegove drugove.

Živi od 1980. godine u Beogradu, ali u poslednje vreme dobar deo godine provodi u rodnom Gornjem Polju kod Nikšića. Svestan je da tolike penzije ne bi doživeo na 11. spratu novobeogradskog solitera.
 


Kao vojni oficir i pored smanjenja ima dosta dobru penziju.
- Sada je to oko 40.000 dinara, mada je pre smanjenja bila još veća. Ma ne bunim se ja uopšte. Dovoljno je to za potrebe jednog penzionera. Bolje bi bilo kad bi evro bio niži, jer dosta vremena sam u Crnoj Gori, a tu ne primaju dinare - kaže Jovo.

I sada bez problema čita, gleda televiziju, a u kartama je nenadmašiv. Kuća mu je uvek puna komšija, prijatelja i rodbine. Malo ga je poremetila povreda ramena, a kako kaže ni noge ga ne služe najbolje. Ipak kada je dobro raspoložen uzme i bez problema pokosi dvorište.
 



- Ne služi me dobro ni ovaj moj, a bogami ni ovaj veštački kuk, ali snalazim se. Sa sinom sam u Beogradu, a kada sam u Gornjem Polju obilaze me ćerka i unuk. Bez žene sam ostao još odavno. Supruga mi je umrla 1998. godine - priča Jovo.

Ponosan je na dane u partizanima i lice mu se ozari kada priča o tim danima. Odmah lista stare knjige, nalazi svoje ime i imena svojih saboraca među vojnicima pohvaljenima za hrabrost. Rođen je kad i Tito, 25. maja, a da se upotpuni prava partizanska biografija tu je i podatak da je sa partizanima 1945. godine ušao Trst.

- Prvo smo ušli u Kotor, pa u Mostar i Široki Brijeg, pa smo posle peške ušli u Trst. Za svoje zasluge u ratu nagrađen sam sa pet ordena - nabraja Tadić kao da se sve juče desilo.

Sa nestrpljenjem čeka paradu u Moskvi, a nije mu pravo što predsednik Crne Gore Filip Vujanović neće ići na najveću svetkovinu povodom 70 godina pobede nad fašizmom.

Išao da pozdravi Noleta
Selo Gornje Polje u kom živi nalazi se 10 kilometara od Jasenova Polja, odakle korene vuče i najbolji svetski sportista Novak Đoković. Jovo Tadić je pre dve i po godine išao u Jasenovo Polje da pozdravi Noleta koji je dolazio na otvaranju crkve u tom selu.
“Naravno da sam išao, čak sam ga potapšao i po ramenu”, ponosan je Tadić koji često gleda Đokovića na TV-u.

Izvor: Blic

Ziveo deka Jovo jos toliko barem i primio bar jos 700 penzija Da je srece da danasnji penzioneri zapravo budu penzioneri neko vreme nakon sto su kicmu lomili 40 godina ..

Imam sanse da ga prestignem..

Taman do 100...

+1

Moji su dobili upalu bubrega i krivu kicmu... 

Svaka mu čast ... 

 

Preterujes. Sigurno nisu jedini koji su ucestvovali u odbrani zemlje u II sv. ratu a da su tako prosli. Evo npr. moji, izuzev profesionalnog vojnog lica (koji je, btw, jos i pre tog rata to odabrao kao poziv) nisu takodje imali nista od svoje borbe. Penziju su morali da zarade radeci kao i toliko drugih. Boracke penzije nisu dolazile u obzir, to je bila jednostavno sramota uzeti.

U familiji saratnika takodje ista situacija. Samo su njegovi bili znatno mladji od mojih, pa su ih lepo onako jos kao decake poslali gde li su ih vec poslali. Pa su posle rata radili sta je vec moglo i tim poslovima, a ne na konto svog ucesca u oslobadjanju zemlje, zaradili penzije.

Naravno, nisu svi bili nikad isti.

U slucaju ovog lika nesto se tu ne poklapa u prici, sto vec ispisah. Odrasla sam u vojnom okruzenju pa ponesto i znam. U svakom slucaju, sve i da je bilo neke nepravilnosti, ovo je nista naspram pojedinih privilegovanih vojnih oficira cija su deca zavrsila sa nekretninama na onom potezu od Vasine do Strahinjica Bana, Dedinja i sl. Vratiti se na onaj deo o okruzenju tokom odrastanja. Zbog takvih, a ne zbog ovog deke, (a vidimo tradicija se i u poslednjim ratovima nastavila), ljudi osecaju to sto ti pises.

Taj sa bubrezima je umro par meseci pre mog rodjenja, po njemu se zovem.
A kao vrli ucesnik NOB dobio je plaketce... i 2 porodice podstanara...

Ovaj drugi je proveo okupaciju vukuci dzakove kreca i cementa kako bi prehranio majku, dve sestre, snaju i njihovu decu... jer su ostali bili ili u gorama ili u zatvoru..

Jebem li ga... to su realne price... srecom, vratili su se zivi i sa svim udovima... mnogi drugi nisu bili te srece...

Lepo i dobro i sama kazes. To su te zivotne price obicnih ljudi sa ovih prostora. Privilegovane grupe su vec drugo