Pisac Zahar Prilepin, autor najčitanijih romana u Rusiji u protekloj deceniji. Ekspanzija književnosti je stvar države, a ruska vlast ne čita knjige.



UČEŠĆE u ratu ostavilo je trag na život i pisanje, ali nimalo veći nego što je ostavilo rađanje moje dece ili smrt moga oca. Mislim da je muškarac programiran da ratuje, a žena da rađa decu. To je deo onoga što razlikuje ruskog čoveka od zapadnog. Kad govorim ovako u Francuskoj, Italiji ili Španiji, oni se hvataju za glavu i užasavaju - kaže u razgovoru za “Novosti” ruski pisac Zahar Prilepin (1975). Njegov roman “Greh” nedavno je proglašen za najčitaniji u Rusiji u prošlih deset godina, dobivši nagradu “Super nacionalni bestseler”.

Gostu srpskog izdavača “Draslar partner” koji mu je objavio roman “Sanjka” (nagrade “Ruski buker” i “Jasna poljana”) i zbirku priča “Cipele pune vruće votke”, u utorak veče je upriličeno književno veče u Biblioteci grada, u 19 sati.

I u svetu je velika zvezda, zbog svojih knjiga, ali i biografije i političkog angažovanja. Radio je kao fizički radnik, izbacivač, grobar, naposletku bio i komandant specijalnih jedinica milicije u ratnim dejstvima u Čečeniji. Član je Nacionalno boljševičke partije, koja je zakonom zabranjena kao ekstremistička.

* Kako je biti pisac najčitanijih knjiga u Rusiji?

- Mogu da odgovorim ozbiljno, ali mogu i da se našalim. Pisac Eduard Limonov je rekao kad mu je izašla prva knjiga na Zapadu: “To je bilo ludo leto, imao sam osećaj da sam sve nadj...”. Imam to osećanje, zato što sam se rodio na selu, u maloj porodici, svi moji preci bili su seljaci i meni se činilo da je kulturni život za neke druge ljude.

* Želite da ispričate osnovne stvari i podelite sa ljudima ljudsku sreću. Koliko je to jednostavno u književnosti?

- Nastala je situacija u kojoj najednostavnije konstante bića ili postojanja izgledaju zastarele, neobične ili čak glupe. Sve stvari koje su vezane za domovinu, majku, ženu, dete, dugo su podvrgavane podsmehu. U određenom momentu ljudi su se obreli na nekoj pustari, zato što se sve te stvari ne mogu zameniti za neke druge ili sumnjive ideale.

* Pišete: “Kako je na svetu mnogo tuđe topline, kojom se ne možeš ogrejati”. Zašto se čini da je danas čovek usamljeniji nego ikad?

- Problem savladavanja samoće jedan je od najoštrijih, najprisutnijih i najtežih. Shvatio sam da sreća i ljubav nisu dar nego rad. Drugi zadatak čovek nema.

* Kakva je situacija u savremenoj ruskoj književnosti?

- Devedesetih godina nastupilo je prilično agresivno pokolenje pisaca. Suština njihovog stvaralašta svodila se na obračunavanje sa sovjetskom vlašću. Oni su se 20 godina bavili samo tim poslom i za to vreme su potpuno zaboravili da je nastalo novo vreme i novi život. Danas gradacija sovjetski - antisovjetski ništa ne objašnjava.

* Onda je, kažete, neočekivano stigla nova generacija?

- Njima je svejedno da li je neko sovjetski ili nije. Osećaj odbačenosti i socijalne usamljenosti karakterističan je za tu prozu, a za pisce živ bes i želja da se živi.

* Zašto mislite da u dogledno vreme ruski pisac neće dobiti Nobelovu nagradu?

- Ekspanzija neke književnosti nije privatna nego stvar države. Bio sam upravo na Sajmu knjiga u Londonu gde je bilo 50 ruskih pisaca i mada smo bili glavni gosti sajma, najviše tri ugovora je zaključeno. Sledeće godine tamo će biti gosti Kinezi i biće 500 pisaca, uložiće ogroman novac, i potpisaće 500 ugovora. Daće pare i reći će: “Evo, kupujte naše pisce”. Ruska vlast ne čita knjige.


PROMENA FIZIOLOGIJE
PISAO sam i poeziju, kao sve ruske pubertetlije. I dan danas mi se čini da te pesme nisu glupe, ali kad se pogledam u ogledalo, vidim čoveka koji ima troje dece, koji je ćelav, i čudno mi je da počnem da tražim rimu za reč. U pitanju je promena fiziologije, ali zavidim onima koji umeju da je pišu.


KLASICI
* ČITAJU li Rusi danas svoje klasike?
- Među najpoštovanijim ličnostima čitavog naroda su Puškin, Jesenjin, Tolstoj. Kod ljudi koji misle i dalje je autoritet pisca vrlo visok. Klasika je i dalje u stanju da odgovara na najteža i najzlobnija pitanja.

Izvor: Novosti