Пјер Кара, име под којим је каснији српски краљ Петар Ослободилац ("Чика Пера", Петар Мркоњић, Петар И. Карађорђевић), након што је 1871. године завршио француску војну академију у Мецу, јавио у добровољце кад је букнуо француско-пруски рат, ступивши у легију странаца, у којој је постао поручник. Пошао је "да се бори за Француску, коју је сматрао носитељицом демократске мисли, против пруског империјализма.

Храбро је суделовао у том рату све до његовог краја. У узмаку француске војске, у једном сукобу, бранећи француску заставу, доспео је у немачко ропство и био заточен у немачкој тврђави. Тамо је затекао немачког пешадијског поручника Штурма, који је надзирао заробљенике. За разлику од других Немаца, Штурм је са заробљеницима поступао људски. Кад је сазнао да је међу заробљеним Французима и један заробљени Србин и још кнежевић, Штурм га је упознао и поверио му се како је и он Србин лужички. Кнез Петар га је питао да ли зна српски, а кад је Штурм проговорио, ништа га није разумео. Једног дана, да измакне из ропства, кнез Петар је по цичи зими, скочио с тврђаве у реку Лоару и кроз кишу куршума препливао на другу обалу. Тада је добио реуматизам који ће га на ову храброст подсећати читавог живота, боље него легија части којом је за то одликован.


Када је 1903. године ступио на српски престо краљ Петар је у Београду као високог официра затекао негдашњег пешадијског поручника Штурма који се овде прозвао Јуришићем, чији је српски овде добро разумео, и одмах га именовао за ађутанта. Тако је настављено једно давно пријатељство и тако се наставила велика војничка каријера Павла Јуришића Штурма."

Краљ Петар Први Карађорђевић (звани у народу и Краљ Петар Ослободилац) рођен је као пето дете Кнеза Александра и Кнегиње Персиде (из чувене породице Ненадовића из Бранковине) на Петровдан, 11. јула 1844. године. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а даље школовање је наставио у Швајцарској у заводу Венел-Оливије у Женеви. По завршеном школовању септембра 1861, Кнежевић Петар се уписује у париски Колеџ Сен Барб, а 1862. у чувену војну академију у Сен-Сиру коју завршава 1864. године. У Паризу се бавио фотографијом и сликарством, и усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма, демократије и њених институцијама. Почетком 1868, Кнежевић Петар је у Бечу штампао свој превод књиге енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила “О слободи”, са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм.

После убиства Кнеза Михаила у мају 1868, политички кругови блиски династији Обреновић прикључили су новом српском Уставу и одредбу којом се породици Карађорђевић забрањује повратак у отаџбину и одузима сва имовина.

Кнежевић Петар придружио се Легији странаца француске војске 1870. и са њом учествовао у бројним борбама због чега је одликован Орденом Легије части. Године 1875. радио је на организовању и активно учествовао у босанско-херцеговачком устанку. Након неуспеле Тополске буне 1877, водио је живу политичку активност.

У лето 1883. године на Цетињу се оженио Кнегињом Љубицом-Зорком, најстаријом кћерком црногорског Књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909.), Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, Кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије никада нису престајали, пре свега са Николом Пашићем, прваком Радикалне странке.


Петар И КарађорђевићТоком 1897, Кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николе ИИ. Три године касније покушао је да се споразуме са Краљем Александром Обреновићем о признавању кнежевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустро-Угарском, нудећи јој свој политички програм.

У ноћи између 28. и 29. маја 1903. официри завереници убили су Краља Александра и Краљицу Драгу Обреновић. Војска је извела државни удар, и прогласила Кнежевића Петра Карађорђевића за Краља Србије, што је својим избором потврдила Народна Скупштина 2. јуна. После 45 година Карађорђево потомство поново долази на чело српске државе, чиме почиње нови период у њеном развоју.

Од самог почетка своје владавине, Краљ Петар И суочио се са озбиљним препрекама. Земља је била растрзана унуташњом политичком борбом, а Аустро-Угарска, испрва наклоњена новом српском Краљу, постала је убрзо отворени непријатељ Србије, нарочито после кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине 1908.

Први балкански рат против Турске 1912, и Други – против Бугарске 1913.- окончани су тријумфом српске војске под врховном командом Краља Петра И, и ослобађањем Рашке области, Косова, Метохије и Македоније, и њиховим припајањем Србији.

Услед сталних и тешких напора у Балканским ратовима, здравствено стање Краља Петра И се погоршало, и он је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на Престолонаследника Александра. Месец дана касније, Аустро-Угарска је објавила рат Србији, чиме је започео Први светски рат. После величанствених победа на Церу и Колубари 1914, након уласка Немачке и Бугарске у рат 1915, српска војска била је принуђена на повлачење и напуштање земље. Албанска голгота оставила је великог трага на здравље остарелог Краља. Он је ипак доживео да дочека коначну победу и ослобођење Србије, и стварање нове државе настале уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца.

Умро је 16. августа 1921. у Београду, а сахрањен је у својој задужбини на Опленцу. Због својих заслуга у Балканским ратовима и у Првом светском рату у српском народу остао је запамћен као Краљ Петар И Ослободилац.

Драгутин Димитријевић  Апис

 Bио је генералштабни пуковник војске Краљевине Србије. Рођен је 10. августа 1877. у Београду, а стрељан 14. јуна 1917. у Солуну. Он је смислио и организовао официрски пуч, али убиство краљевског пара Обреновић није била његова идеја.

Необичном сугестивном снагом на све с којима је долазио у додир, Димитријевић је још као ђак имао силан утицај на своје другове. Завршио је 26. класу Војне Академије у Београду и већ као потпоручник почео је ковати планове о промени режима Александра Обреновића. Као један од оснивача и најактивнијих чланова официрске завере против краља Александра и краљице Драге, Д. је у ноћи 29. маја повео заверенике из Официрског Дома у двор, где је, за време тражења краља и краљице, тешко рањен с три метка у груди. Захваљујући својој снажној природи Д. је преболио те ране , и његов утицај на официре и послове у војсци стално је растао. Ни његово и привремено службовање у Ваљеву ни његово једногодишње одсуство из земље, на војним студијама у Берлину, где је отишао, пошто је раније свршио виши течај Војне Академије у Београду, нису могли умањити тај утецај.
1911. је са својим друговима основао тајно удружење Уједињење или смрт, познато под именом Црна рука. За време саме мобилизације у септембру 1912. тешко је оболео од тровања крви и враћен у Београд, тако да није могао учествовати у балканском рату. Као шеф обавештајног одељења Министарства Војног Д. је стекао веза с националним радницима из многих крајева.
У I светском рату је руководио обавештајном службом. Потом је био начелник штаба Ужичке и Тимочке војске. Затим, помоћник начелника штаба III армије. Апис је у децембру 1916. ухапшен на солунском фронту као члан тајне организације Уједињење или Смрт, за коју је тужба тврдила, да је превратничка с политичким циљем у самој земљи. Поред тога у тужби се наводило, да је прикривао Раде Малобабић и Мухамеда Мехмедбашића, који су били истом тужбом оптужени, да су 29. августа 1916. извршили атентант на престолонасљедника регента Александра, када се аутомобилом возио из Острова у свој логор. Процес је вођен у Солуну пред војним судом за официре. Пресудом од 2315 1917 Д. је осуђен на смрт, а стрељан је 14. јуна 1917. у солунском пољу заједно с артиљеријским мајором Љубом Вуковићем и Радом Малобабићем.

Пуковник Драгутин Димитријевић Апис био је велики патриота. Владавину Александра Обреновића сматрао је погубном по Србију. Он је смислио и организовао официрски пуч, али убиство краљевског пара није била његова идеја. Био је рањен приликом заузимања двора и није могао да спречи убиство. Проучавајући његов случај многи су увидели (Арчибалд Рајс, Дејвид Мекензи, итд.) да Солунски процес на коме му се судило 1916. није био законски регуларан. Апис је био невин. Али, српски политичари су га се бојали. Био је неко ко је могао да контролише афере у Србији после рата. Зато су лидери српске владе у изгнанству решили да искористе тренутак и елиминишу га.

На обновљеном судском процесу 1953 у Београду је рехабилитован.

Живојин Мишић

(1855-1921), најславнији српски војвода и најталентованији војсковођа српске војске. Учествовао у свим ратовима које је Србија водила у периоду од 1876. до 1918. године. У Аустро-Угарској је завршио стрељачку школу од 1887. до 1890. године. За време мира 1898-1904 био је наставник стратегије у Војној академији. Пред балканске ратове био је помоћник начелника штаба Врховне команде генерала Радомира Путника, са којим је разрадио план операција против Турске, као и план одбране од евентуалног напада Аустро-Угарске. За победу у кумановској бици унапређен је у чин генерала. Пред Први светски рат, у одсуству војводе Путника због лечења, заједно са генералом Степом Степановићем реализовао је планове о покрету српских трупа, које је израдио са војводом Путником. То је довело до великих победа српске војске на Церу и Колубари. Заменио је рањеног генерала Петра Бојовића на месту команданта Прве армије и смелом, тактички бриљантном операцијом, победио је у бици на реци Колубари аустроугарску војску и извојевао највећу победу српског оружја у историји. За ту победу добио је, као трећи по реду, највиши чин у српској војсци, чин војводе. После повлачења српске војске на Косово 1915. више пута захтевао je контраофанзиву коју су Краљ и српска влада одбили и наредили одступање преко Црне Горе и Албаније. Те исте 1915. године послат је на опоравак у Француску због физичке изнемоглости. Пред почетак операција на солунском фронту 1916. хитно је позван са одмора и поново је стао на чело Прве армије. 1918. пред сам пробој солунског фронта постављен је за начелника штаба Врховне команде а Прву армију је препустио генералу Бојовићу. Под њиховим вођством пробијен је солунски фронт и муњевитом офанзивом ослобођена Србија и Југославија. Војвода Мишић је после завршеног рата 1918. постављен за начелника генералштаба. Умро је 20 јануара 1921. Читав Београд је изашао да последњи пут поздрави ослободиоца и ствараоца државе, највећег војсковођу Првог светског рата и српске историје.Мајор Мишић с породицом у СтруганикуЖивојин је био тринаесто дете, и када се родио, било их је још свега осморо живих. Као мезимац у својих родитеља био је, што веле његови варошани, «њихова маза слабувьавог здравља». По навршетку шесте године био је пастир. Основну школу настуипо у Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим успоменама М. помиње неприлике које је имао с варошком дечурлијом због сељачког порекла шта га је узбуђивало и вређало. 1868. год. Постаје гимназист. Први и други и шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, трећи, четврти у Београду. У првих пет разреда гимназије био је тројкаш, док је у шестом био више него врло добар. С таквим оценама шестог разреда гимн. Примљен је 20/9 (по ст.кал.) 1874. у Војну академију, као 19. у рангу. Свагог годишњег распуста одлазио је неизоставно кући у село, обилазећи старе богазе и крајеве свог детињства, а врло често заједно са својом браћом радио је и пољске радове.
Војвода Ж.Мишић и Емило Белић на Солунском фронтуУ самом почетку своје четрдесетогодишње службе народу и отаџбини, као питомац Артиљеријске школе, учествовао je у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 — 1878. године) и тако проверавао прва теоријска војна сазнања у суровој ратној пракси. У тим ратовима командовао je Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде II класе и стекао драгоцена ратна искуства. Живојин Мишић je, са својим друговима и саборцима, неуморно радио на изграђивању и усавршавању српске војске. Удаљиван из војске у два маха (пензионисан je 1904. и 1913. године). Са њему својетвеиим ентузијазмом непрекидно je радио на свом стручном усавршавању, дубоко проничући у сложена начела савременог ратоводства. Поред четворотодишње Артиљеријске школе завршио je аустроугарску школу гађања у Бруку на Лајти и двои двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци.
Природна обдареност, широко војно образование, неисцрпна радна енергија и истрајност и педантност у извршавању задатака, обезбедили су му редовно напредовање у чину и поступео уздизање на све одговорније дужности: био je командант батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћник начелника Главног генералштаба, a једно време је предавао стратегију на Вишој школи Војна академија.
После мајског преврата 1903. године пензионисан je у чину генералштабног пуковника због интрига које су око њега плели официри завереници, али je, на заузимање начелника Главног генералштаба Радомира Путника, реактивиран 1909. године и постављен за његовот помоћника.У балканским ратовима Мишић je био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, jep je — како с разлогом истиче генерал Живко Павловић — „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске". Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега je после кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када je српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало je судбоносан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке другог балканског рата. Па ипак, чим се завршио овај рат, Мишић je что други пут пензионисан.
Споменик Живојина Мишића у МионициИзгледало je да je тиме војничка каријера овог даровитог војсковође дефинитивно завршена. Међутим, пред само избијање првог светског рата, када се над малом Србијом надвила непосредна опасност од аустроугарске агресије, опет je реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде која je створила услове за прву савезничку победу у првом светском рату, коју je извојевала српска војска у церској бици. Војнички таленат војводе Мишића дошао je до пуног изражаја тек у знаменитој колубарској бици, за коју су истакнути војни стручњаци рекли да je „класична како по својој идеји, тако и по начину извођења".
Војвода Живојин Мишић je, на крају блиставе војничке каријере, почео да пише своде успомене у Паризу, на болесничкој постељи. Намера му је била да опише свој животни пут од чобанина у ваљевском селу Струганику, испод Маљена и Сувобора, до команданта српске 1. армије у великој колубарокој бици (у којој је преморена и десеткована српска војока до ногу потукла аустроугарску Балканску војску) и начелника штаба Врховне команде за време савезиичке солунске офанзиве 1918. године, којом је започео дефинитиван слом Централних сила. Задатак који је себи поставио већ озбиљно оболели и изнемогли војвода није био нимало лак, јер je његов животни пут доиста био „дуга и тешка борба".

Степа Степановић

Од 1874. године када је обукао униформу питомца Артиљеријске школе, до јесени 1919. године, када се повукао изактивне службе, војвода Степа Степановић је, дакле пуних 45 година, неустрашиво ишао ратним стазама Српске војске. Учесник је српско-турских ратова (1876-1878.), као питомац-наредник, касније потпоручник. Већ тада био је запажен као храбар и истрајан војни старешина, који је у критичним моментима улазио у стрељачки строј да личним примером храбри своје војнике, због чега је одликован Таковским крстом с мачевима.
У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћника начелника Главног генералштаба. Два пута био је и министар војске. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (1912-1913.) Степа Степановић је командовао Другом армијом, која је са правца Цустендил-Дупница угрозила десни бок турске Вардарске армије и њено одступање претворила у панично бекство.
Дуготрајно ратовање под Једреном, његово заузимање, као и заробљавање више од 60.000 Турака само су неки од успеха Друге армије и њеног команданта. У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, зналачки је руководио мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Кочељева и Текериса. У страховитом ноћном судару, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса и практично решио исход Церске битке. У најтежим тренуцима тог судара, налазио се у првим борбеним редовима дивизије. За ту савезничку победу над Централним силама, 29. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе.
Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентрицних напада надмоцнијих аустроугарских снага, приковала Поцорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге.
У Колубарској бици (од 16. новембар до 15. децембар 1914.) Друга армија је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војвода Радомира Путника и Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске.
За време инвазије на Србију у јесен 1915. године, Степина армија је, у садејству са Тимочком војском, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага Српске војске ангазоване на северном фронту против аустроугарских и немачких армија и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горнићева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата. Ту тешку и сложену операцију Степина армија извела је на начин непознат у дотадашњој историји ратовања. Њене трупе су у незадрживом налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и у садејству са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије. Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала Српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.
Упркос томе, славни војвода и у данима тријумфалног повратка у отаџбину остао је скроман, није се отимао о титуле, параде и одликовања. Највеће признање за њега било је осећање да је корисно послужио своме народу у борби за слободу отаджбине.

Радомир Путник

 (1847-1917),  први српски војвода и војсковођа српске војске. Учествовао је у свим ратовима које је Србија водила од 1876. до 1916. Од 1903. године руководио је припремом српске војске за предстојеће ратове, као начелник Генералштаба и министар војске. Заједно са пуковником Живојином Мишићем припремио је планове за балканске ратове и све планове пред Први светски рат. У ратовима од 1912. до 1916. године, био је начелник штаба Врховне команде. После прве победе српске војске у балканском рату у кумановској бици постаје први српски војвода. Све српске победе од 1912. до 1916. године, могу се убројати у посебне заслуге војводи Путнику. Он је стајао на челу стручног штаба. Он је војне операције и планове износио и бранио пред српском владом. Он је својом личношћу, својим чином и својим положајем био морално одговоран пред свим потчињеним старешинама за сваки свој став и сваку наредбу Врховне команде. По реорганизацији српске војске на Крфу почетком 1916. године, физички изнемогао војвода Путник упућен је на лечење у Ницу. И поред све неге и пажње Француске, војвода Путник није дочекао да се врати у ослобођену земљу. Умро је 17 маја 1917. године у 70 години. Иза њега је остао мит о непобедивости српске војске, као једне од најјачих армија света Првог светског рата, чији је био творац.

Пуковник Бајо Станишић

 војничка легенда четничког отпора окупатору и комунистичком беспућу, погинуо је у Острогу, опсадиран од Пете црногорске бригаде, 21. октобра 1943. године, по капитулацији Италије и уласку њемачке војске у Црну Гору. Пуковник Бајо Станишић рођен је у Винићима 1890. године. Основну школу завршио је у Барама Шумановића, а подофицирску школу завршио је на Цетињу 1907. године. У Првом и Другом балканском рату био је командир Винићке чете. Рањен је на Скадру 29. октобра 1912. године. У Првом светском рату је официр, па је 1916. године интерниран у швапски логор Болдогасон у ком је провео све до пада Ћесарије 1918. године. Примљен је у југословенску краљевску војску, па је службовао у Београду, Марибору, Билећи, Требињу...

ПРОЗРЕО КОМУНИСТЕ

У Билећи је командир Подофицирске академије. Чин пуковника добио је 1940. године. Командант је 38. пука који је једини у априлском рату 1941. године напредовао код Скадра у војним операцијама. У тадашњем судару тевтонског и српског мача само мач команданта 38. пука Југословенске краљевске војске пуковника Баја Станишића није се понашао капитулантски. Устанак против окупатора 12. јула 1941. године затекао га је као устаника у Црној Гори. Био је и члан Врховног штаба устаничке војске. Због крвавог комунистичког терора и ликвидација свих угледних људи за које су компартијски стратези сматрали да неће пристанути да и они воде у грађански рат, пуковник Бајо Станишић је протестно напустио Врховни штаб устаничке војске и са Бјелопавлићима формирао четничку формацију чији је био командант. Када су компартијски џелати убили чувеног борца за социјалну правду Слободана Марушића, тада је Бају Станишићу постало јасно куда комунисти воде устаничку народну енергију и определио се за борбу противу окупатора, да не изда једино што се могло издати: Отаџбину, краља и веру, што су компартијски комесари убијали у српском роду тих злокобних дана 1941. године.

БАЈО СТАНИШИЋ СЕ НЕ ПРЕДАЈЕ

Четнички штаб за Црну Гору, с Бајом Станишићем и Блажом Ђукановићем на челу, склонио се у Острошки манастир. Уз њих је било тридесетак војника, одакле су намеравали да командују четничким операцијама по Црној Гори, којом су све јаче овладавале партизанске у офанзиви снаге. Сматрајући да је у Острогу сигуран, пуковник Станишић није око себе задржао већи број војника.
Врховни партизански штаб дао је задатак Петој пролетерској црногорској бригади да опсадира и ликвидира Врховну четничку команду у Црној Гори, па је она заобишла Никшић, тајно и неопажена, и стигла тринаестог октобра, изненада, испод Острога. После првих размењених метака партизана и малобројних опсадираних четника у тој братотучкој зори Бајо Станишић се повукао у Горњи острошки манастир, пречицом, узбрдицом стрмом, кроз грабову шуму. У журби, пуковник Станишић није ни послао курире да јави за партизански напад, надајући се да ће му стићи појачање од четничког челника Јакова Јововића, чим овај чује да је нападнута четничка Врховна команда у Острогу.
Међутим, Јаков Јововић није пожурио да помогне ђенералу Ђукановићу и пуковнику Станишићу, а партизани су, жестоком ватром, притисли четничку Врховну команду, пришавши под сам Горњи Острог. Четници нису имали могућност да се одрже. Горњи Острог је тучен чак и артиљеријом. И данас се налази ђуле које није експлодирало близу Кивота Светог Василија Острошког. Острошке греде, суре и високе, штитиле су опсадиране четнике са свих страна осим с доње стране Манастира, коме су партизани били пришли на стотину метара. Партизани и четници су били толико близу да су гласно разговарали. Игуман манастира Острог молио се у Кивоту Светог Василија Острошког.
Да четницима не стигне појачање од Никшића или Даниловграда, партизани су оставили једну чету на Крсцу, а другу су распоредили на прилазима код Даниловграда, а све остале снаге су устремили на Острог. Њемачки дивизион је неколико пута тукао далекометним хаубицама Острог, а онда је пожурио пут Даниловграда. Три дана је трајала борба Бајових четника с партизанима. Четвртог дана, командант и комесар, челници Пете пролетерске црногорске бригаде, почели су преговоре са врхом Врховне команде четничке у опсади, предлажући четницима предају. Казали су четницима да им не може стићи у помоћ, а да ће залуду сви изгинути. У име четника преговарао је адвокат Бојовић, код кога је Блажо Јовановић био адвокатски приправник, пре рата. Четницима је дата часна комунистичка реч да им животи неће бити угрожени, а да ће им поштено судити легални суд после рата. Ђенерал Блажо Ђукановић је био склон да поверује Блажу Јовановићу. Преговори су потрајали. Петога дана у безизлазу, четници око ђенерала Ђукановића одлучују да се предају комунистима на часну реч.

САМОУБИСТВА СТАНИШИЋЕВИХ СИНОВАЦА

"Ја се на уже комунистичке часне речи не спуштам!", рекао је пуковник Бајо Станишић, уз кога су била три млада синовца: Милинко од деветнаест година, Борислав-Боро од двадесет две и Војин - Војо од двадесет шест година.
Младићи Боро и Војо су братанићи, а Милинко им је био нешто даљи рођак.
Пуковника Станишића, који није имао деце, најљуће је мучила невоља што га младићи нису хтели послушати да се предају партизанима. Узалуд их је наговарао и молио.
"Стриче Бајо, остајемо с тобом!", казали су одлучно младићи.
Када је пуковник Станишић командовао младићима да га послушају, чуо је од свог најмлађег синовца:
"Стрико Бајо, први пут нећу послушати твоје наређење. Остајем с тобом!"
Исто су му казали синовци Војин и Борислав: "Ни ми, стриче Бајо, нећемо да те за ово послушамо!"
На то им врлетни стриц Бајо рече: "Бог и Свети Василије острошки, највећи владар црногорски, ако тако желе, нека вам буде, соколови моји!"
Сви су се испоздрављали с пуковником Станишићем, и пошли комунистима на предају, а Бајо са синовцима Милинком, Бором и Војом остао је у Горњем манастиру. Предате око ђенерала Ђукановића су повезали телефонском жицом одмах на излазу из Горњег манастира. Видевши да се није предао пуковник Бајо Станишић, партизани су предате четнике свели крај монашке школе изнад Доњег манастира и све их у једну крв помешали немилосно, брзо заборавивши дату часну комунистичку реч.
Затрпани су земљом и камењем.
Касније су на њиховом стратишту комунисти начинили клозет.
Џиновског стаса, пуковник Бајо Станишић је гледао кроз прозорчић висове изнад Дреновштице и узимао жељу од свијета. Његови синовци Милинко, Боро и Војо извршили су самоубиства последњим мецима.
"НА ОСТРОШКЕ ГРЕДЕ ДВИЈЕ..."
Растостас пуковник Станишић се истави испред партизанских нишанџија и довикну:
"Добро нишаните, да видим какви сте стрелци!"
Један рафал га само крзну, па пуковник Станишић запрети:
"Не мрцвари, него мушки гађај велику мету!"
Други рафал га избуши преко широких прси и сниза га низ стену чађаву од свећа и пушчаног барута. И док је у вечни сан утањао, пуковник Станишић је само три пута јекнуо за три у смрт добровољно пошла синовца, који га нису хтели оставити самог. Чим је погинуо пуковник Бајо Станишић, партизани су притрчали са пуцњавом и песмом над мртву људину. Пуковник Станишић је оставио написану молбу:
"Молим противника да ми не мрцвари тело".
Бацили су га у јарости низ острошке литице комесар Драгиша Ивановић је умотрио три младића којима се крв сливала низ слепоочнице, а млади Милинко се са столичице још није био срушио. Наредио је да их све закопају као што су запрашили предате око ђенерала Блажа Ђукановића.
Игумана нису устрелили. Право чудо острошко. Игуман се уз пуцњаву и крв молио Богу. Молио се игуман и док су скојевски грлатићи певали: "На острошке греде двије/Бајова се чапра вије!"
Ту језиву партизанушу појаљку молећи игуман није чуо док је она здрмавала околину Острога и Црну Гору. Све јачи ветар односио је громку вику победника и јунака у јуришима на браћу, комшије, рођаке, кумове, очеве и највећу светињу Кивот Светог Василија Острошког, хучећи све студеније и гласније. Певак о кожи Бајовој на гредама Острога певали су потом Црном Гором сви: партизани и четници, ударници социјализма. Имао сам само пет година када сам чуо први пут певку о Бајовој кожи, само у том времену нисам знао ког се Баја кожа вила на гредама Острога. Ту страшну партизанску заставу сам видео много касније, како се вије на свим институцијама АВНОЈ-а - те најмасовније гробнице мога рода, у коју су сахрањена бројна поколења и у коју још и данас тону српски нараштаји.
И Бог зна колико ће још нараштаја потонути у гробницу страшнију од Јасеновца у коју су скљукана идеолошким маљем поколења жртвована зарад страшне обмане српског рода.

 

Војвода Никола Калабић

Nikola Kalabić je rođen 20. decembra 1906. godine u Podnovlju, na sjeveru Bosne, od oca Milana i majke Joke. Ima sestru Angelinu, rođenu 1912. godine, koja danas živi u Valjevu. Nikolin otac se razveo od Joke posle prvog svjetskog rata, i zatim se ženio još tri puta. Nikolu je u početku vodio sa sobom, tako da se on školovao u mjestima očevog službovanja, a nakratko i u Novom Pazaru. Ali od nekog vremena, možda i zbog batina koje je dobijao od oca, Nikola ponovo živi sa majkom i sestrom. Završio je šest razreda gimnazije, a zatim je upisao geodeziju u Beogradu. Na studijama je upozno godinu dana mlađu koleginicu Borku, rođenu u Rajkovićima kod Valjeva, u porodici starih radikala- Pasićevaca. Borka i Nikola vjenčali su se 1929. godine u Valjevskoj crkvi, a slijedi će godine, trećeg avgusta, rodili su im se blizanci Mirjana i Milan, prvu službu dobili su u Beogradu. Uslijedio je premještaj u Aranđelovac, i najzad u Valjevo, gdje Kalabići i danas žive, Nikola Kalabić je do početka drugog svjetskog rata radio u Valjevskoj katastarskoj upravi. Bio je veliki veseljak i neobično društven čovjek, tako da je imao pedesetak kumstava.

Prvi dan rata, 6. aprila 1941. godine, rezervnog poručnika Nikolu Kalabića zateko je u krevetu. Noga mu je bila u gipsu zbog povrede u saobraćajnoj nesreći, skinuo je gips i otišo u Šabac, gdje mu je bio ratni raspored. Vratio se kući poslije dvadesetak dana, sa pričom o rasulu Jugoslovenske vojske. Uskoro je sazno da se u Njemačkom zarobljeništvu, ranjen, nalazi general Ljuba Novaković, komandant Valjevskog garnizona "PETI PUK". Pomogo je generalu da se izvuče, a zatim mu je odnijo neophodne potrebštine na Bukulju. Tu je sreo vojvodu Kostu Pećanca, i priključio se njegovoj četničkoj organizaciji, u koju je general Novaković Bec stupio. Borka je prigovorila Nikoli na njegovom odlasku u četnike, na što je on odgovorio: "PREČI SU MI KRALJ I OTADŽBINA, ZAKLEO SAM SE". Pećanac je postavio poručnika Nikolu Kalabića za vojvodu Cerskog i Valjevskog.Ali posle svega tri dana Nikola se vratio sa Bukulje. Po Borkinom svedočenju, bio je "neraspoložen" i "pun gorčine". Pećancu je poslao uniformu i objavu, s porukom da ga napušta zato što je "krenuo sa Nedićem". Nikola je psovo na sav glas, bio je ubjeđen da će Nedić sarađivati sa Nijemcima. Nije mogao da prihvati, govorio je da se ropstva treba osloboditi, nipošto biti rob. Kako su vijesti bile sve gore, odlučio je da pođe u borbu, svjedočila je Borka.

Za pukovnika Dražu Mihajlovića Nikola je saznao od uglednog Valjevskog advokata inače Solunca, Svete Protića. Sa Protićevim pismom preporukom ljeta 1941. godine odlazi na Ravnu Goru. Njegova prva dužnost bila je komandir prateće čete pukovnika Mihajlovića, od novembra 1941. godine Nikola je komandir čete gorske garde njegovog veličanstva Kralja Petra 2 Karađorđevića. Nikola se prvi put istako novembra 1941. godine, kada je uspjeo da nabavi municiju za svoje saborce. Ta municija je odlučila ishod prve runde građanskog rata protiv komunista. Dok su se četnici Draže Mihajlovića borili protiv Nijemaca na jednom širokom frontu od Drine i Valjeva do Kraljeva. Komunisti su ih 2. novembra napali s leđa iz pravca Užica. četničke zalihe municije već su bile istrošene, a komunisti su upravo to i čekali, u kritičnim trenucima, dok je planirana evakuacija na Homolje, i dok su komunisti napredovali prema Ravnoj Gori, pukovnik Mihajlović je dozvolio Kalabiću da municiju zatraži od svog oca, koji je bio potpukovnik generala Milana Nedića kao komandant jedanaestog oružanog odreda. Po susretu sa Mihajlom koji je uprvi mah nastupio agresivno prema svom sinu Nikoli, posle dužeg razgovora preovladao je razum, i Milan odlučuje da pomogne četnicima Draže Mihajlovića, i naređuje da se u selo uputi osam kamiona municije. Od tad Milan postaje jedan od Dražinih saradnika.

Nešto kasnije, 19. decembra iste godine, nijemci su odveli na Banjicu Nikolinu i Borkinu rodbinu gdje su trebali da budu strijeljani. Međutim u jesen 1943. godine, Nikola je uspeo da ih izbavi iz logora, preko svog obavještajnog oficira Janka Košutića, odnosno njegovih veza u upravi grada.

U proljeće 1944. godine za gorsku gardu neprijatelj broj jedan postaju komunisti. Do tada, djelovi garde su vodili samo lokalne sukobe sa komunistima, uglavnom na svom terenu u centralnoj Šumadiji, zbog velike nesrazmere snaga, to su više bile potjere nego prave borbe. Po engleskom naređenju, partizanima su pristupile dve kompletne italijanske divizije, i pripalo im je sve italjiansko naoružanje do koga se moglo doći, zbog engleske podrške, preko radio Londona i na licu mjesta, komunističke mobilizacije su imale uspjeha, naročito među hrvatskim zivljem. Vlatko Maček je pozvao hrvate da priđu komunistima, a Ante Pevelić im je dao amnestiju za taj prelazak. Cilj komunista i engleza bio je jasan.Osvojiti Srbiju po svaku cijenu. Tako je četnicima Ðenerala Draže Mihajlovića nametnut nov zadatak.Odbraniti Srbiju po svaku cijenu. U tu svrhu, proljeća 1944. godine Ðeneral Mihajlović osniva do tada najveće jedinice. Najbolja među njima bila je četvrta grupa jurišnih korpusa, na čelu sa majorom Dragoslavom Račićem i načelnikom štaba kapetanom Neškom Nedićem.

Četvrtu grupu jurišnih korpusa činilo je pet jurišnih korpusa. Sastavljenih od najelitnijih brigada iz zapadne i centralne Srbije, kojima je dodijeljeno najbolje raspoloživo naoružanje. Jedna takva jedinica nije mogla bez kapetana Nikole Kalabića. On je bio komandant drugog jurišnog korpusa, snage oko 1800 ljudi. U ovaj korpus ušle su dvije brigade gorske garde i jedna brigada iz Šumadijske grupe korpusa.

Na čelu svog drugog jurišnog korpusa Kalabić je učestovao u svim velikim bitkama protiv komunista u Srbiji, ljeta i jeseni 1944. godine.U Župi, na Jastrepcu, u Toplici, na Kopaoniku, ponovo u Župi, na Jelovoj gori i na prilazima Ravnoj gori.

Posle upada crvene armije u Srbiju, četvrta grupa jurišnih korpusa je rasformirana, i Kalabića ponovo vidimo na čelu gorske garde. Prema Bosni se povlaćio u južnoj koloni preko Sandžaka.

Uoči pokreta prema Srbiji, započetog 13. aprila 1945. godine, sve četničke jedinice podijeljene su u tri borbene kolone. Na lelu srednje kolone vidimo potpukovnika Nikolu Kalabića. Tačno mjesec dana kasnije, posle nadčovječanskih napora, sve tri kolone stigle su do kraja svoga puta.Uništene su na Zelengori, od strane neuporedivo nadmođnijih komunističkih snaga. Preživjele grupe vojnika uputile su se na svoje matične teritorije, da nastave borbu za slobodu svoga naroda. Sa nekoliko desetina svojih ljudi, Nikola je uspjeo da stigne u okolinu Valjeva. Na Zelengori, komunisti su zarobili Nikolinu majku Joku, suprugu Borku u ćerku Mirjanu. Zapravo, one su se predale komunistima, po Nikolnom savjetu, pod lažnim imenima. Ali plan nije uspjeo, jer je neko odmah prepoznao Kalabiće. Komunisti su mobilisali Mirjanu u 18. Hrvatsku udarnu brigadu, iako još nije imala ni 15 godina, dok su Joka i Borka dopale zatvora. Sina Milana, Nikola je vodio sa sobom dok je to bilo moguđe. Posle nekog vremena povjerio ga je svešteniku Miri Gluscu, blagajniku u jednoj brigadi gorske garde.

Ovaj plan bi uspjeo, i Nikola bi spaso svoga sina, da komunisti u to doba nisu masovno hapsili i strijeljali srpske sveštenike. Prema memoarima arzimandrita Jovana Radosavljevića, koje se poziva na svjedočenje Fočanskog popa Novaka Stanojevića, Miro Glusac je uhapšen 25 ili 26 maja 1945. godine, zajedno sa petnaestogodišnjim Milanom Kalabićem i da su streljani u selu Blažuj na vrelu Bosne. Nikola je održavao vezu sa suprugom Borkom do 22. decembra 1945. godine. Toga dana ona je primila poslednju poruku od svog muža. Istinu o sudbini Nikole Kalabića komunisti još uvjek drže iza sedam brava, Ðeneral Draža Mihajlović je u istrazi, vođenoj od marta do juna 1946. godine, navodno reko komunističkoj policiji da ga je Nikola izdo. Međutim, to se nemože uzeti za ozbiljno, ako se zna način komunističkog isleđivanja. Oni uništavaju ljude strašnim mukama i drogama, a zapisnici iz istražnog postupka po pravilu su falsifikovani. Dok je trajalo suđenje, Draža je reko Dr. Stevanu Moljeviću, koji je to kasnije prenijo sapatnicima u Sremskomitrovačkoj tamnici, dvije stvari koje se isključuju. Prva je: izdade me Nikola. A druga: Nikola pogibe na moje oči. Ove izjave pouzdano svedoče o stanju u kome se Draža nalazio, ali ne i o Kalabićevoj sudbini.

Komunisti nisu objavili ni jedan dokument o poslednjim danima Nikole Kalabića, niti o zarobljavanju Draže Mihajlovića. Verzija koju su širili zasnivala se isključivo na svedočenjima nekoličine ozonaša koji su u toj akciji navodno učestvovali. Oni, najprije, kažu da su na prevaru, predstavljajući se kao izaslanici ilegalne Beogradske četničke organizacije, odveli Nikolu u Beograd, 6. decembra 1945, i tu ga zarobili. Međutim, jedan detalj stavlja podsumnju ovu komunističku verziju. Riječ je o Kalabićevoj ratnoj torbi, poznatoj sa fotografija. Ta torba je slučajo nađena u jednoj septičkoj jami, u jednom selu pored Užica, sedamdesetih godina. Domaćin kuće je prokopavao septičku jamu, našao torbu i predo policiji. Bila je skoro sva istrunlila, kao i dokumenta i fotografije u njoj. Ipak se moglo utvrditi da je to ratna, oficirska torba Nikole Kalabića. Djelimično oštećene i očuvane fotografije, koje su se nalazile u sredini, Užicka policija je posle nekog vremena predala gradskom muzeju revolucije, sada narodnom muzeju. To su fotografije sina Milana, za kojim je Nikola beskrajno tugovo i od kojih se nije razdvajo, kao i ćerke Mirjane.

Šta nam govori priča o Kalabićevoj oficirskoj torbi? Svakako to, da ju je on bacijo kako ne bi pala komunistima u ruke. Kada se odrekao torbe od koje se godinama nije razdvajao, a koja mu nije mogla smetati u hodu ili u borbi, i kada se odrekao fotografija svog mrtvog sina, Nikola se nesumnjivo nalazio u velikoj životnoj opasnosti. Rastanak sa tom torbom, za njega je značio i rastanak od života. Bacajući torbu, sačuvao je od stradanja saradnike čija su se imena pominjala u dokumentima. Onda je Nikola Kalabić okončao svoj život poput Račića, Rakovića, Vesića i mnogih drugih oficira. Samo ubistvom.

Војвода Момчило Ђујић

Ђујићи су старином из Босне а населили су се близу Книна, у селу Ковачићи, уз речицу Крчић. Раде и Љубица Ђујић имали су првенца Момчила а потом још две ћерке и два сина. Момчло је рођен 27.фебруара 1907. године. Као и свака српска и патријахална породица и Ђујићи су су добро познавали прошлост, јуначку и хајдучку, испеване уз гусле и у десетерцу. Најстарији син Момчило добио је име по јунаку Момчилу из јуначких песама.

У првим разредима основне школе, Момчило је због своје бистрине и марљивости, био најбољи ученик. Ниже разреде гимназије похађао је у Книну, а више у Шибенику. Није матурирао; после седмог разреда отишао је у Сремске Карловце, у богословију. У време школовања у Карловцима, његови наставници су га предодредили за калуђера, али од тога није било ништа. Владика далматински Иринеј запопио га је 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмици код Книна. Пре ступања у парохију, оженио се Зорком Добријевић, ћерком угледног трговца. Супружници родише троје деце: сина Синишу и близанце Радомира и Радојку.

Млади свештеник се показао као добар духовни радник у парохији. У цркви је проповедао тако да је народ касније понављао као да му се из олтара обраћао светац а не њихов свештеник.

Млади и стасити парох, стрмички поп Момчило, веома радишан и сналажљив, корпулентан, бујне косе и браде, временом се прочуо у околини Книна. Добар глас стекао је после градње зграде народног дома ''Петар Мркоњић'' од новца који је добио од државе и од парохијана. Прочуо се још више током 1936. године када је, уз знатну помоћ мештана, са једног извора, удаљеног од насеља око три километра, спровео цевима воду до сеоских кућа.

У стрмици, у свим јавним сеоским пословима учестовао је и свештеник Момчило. Био је веома умешан, уз то један од малобројних школованих људи. Средином тридесетих година углед стрмичког свештеника прерастао је у мисију једног сеоског попа.

У политички веома бурним временима Краљевине Југославије, на Тромеђи су стигли и одјеци сукоба националних партија и странака, њихових подела и свађа. У тим збивањима и свештеник Момчило нашао је простора за себе. Он је створио прву организацију четничког удружења за личко-далматинско-босанскокрајинску Тромеђу. Четничке амблеме из Београда у Книн донио је жандармеријски ђенерал Љубо Новаковић испуњавајући тако жељу старог четничког војводе Косте Милановића-Пећанца.

Момчило Ђујић је, 9. јануара 1935. године, своју нову униформу украсио четничким амблемима. Тако је у Книн и Крајину ''стигло'' име четничко после више од 60 година, од времена кад су на Тромеђу четовали и ратовали војвода Голуб Бабић и Петар Мркоњић, који је, у ствари, био кнежевић Петар Карађорђевић.

Краће време је свештеник из Стрмице изгледао као левичар због идеје које је имао. Тих месеци неки комунисти или њихови симпатизери, иначе идеолошки противници, уз име попа ''прилепили'' су етикете да је обична ''талијанска шпијунчина''. А јасно је и зашто: комунисти су свим својим неистомишљеницима олако давали карактеристике сходно слогану ''ко није са нама, против нас је''.

Комунисти су га етикетирали и због његове улоге у штрајку радника на изградњи железничке пруге Книн-Бихаћ. Тада је штрајкаче, и њиховој борби за зараде, лично предводио. Међутим радници су били згодна прилика за Ђујића да их просто ''запали'' својим речима прекора властима које воде лошу политику, антирадничку па и антиправославну.

Из тих дана остала је прича о храбром попу предводнику радника. Комунистички писци уз овај догађај обично додају да је тај штрајк и штрајкаче искористио како би их преварио уз помоћ полиције. Међутим, ти исти писци заборављају да је судија из Книна, односно которски начелник, казнио казном од 10 дана затвора управо Ђујића због говора против државе и власти.

Момчило Ђујић је преживео Други светски рат и американци су му дали у посед земљиште близу Чкага које се назива Libertywill (слободна воља).Tу живео заједно са својим официрима.

У разговору за "Новости" у Торонту 1988. године војвода Ђујић је изјавио да му је најжалије што му није успео атентат на Андрију Артуковића 1961. године у Њујорку и то што ће га "смрт стићи пре него се врати у Книн". Био је русофил, антикомуниста али је волео Југославију" која је омогућила заједницу народа у којој су сви Срби били у једној држави".

Посебно га је љутило упорно изједначавање активности четничке и усташке емиграције са којом су се чланови његове "Равне Горе" стално сукобљавали у Америци, Канади и Енглеској. Покретач је многих акција међу српским исељеницима у иностранству, где је тако изграђено више од 100 православних храмова.

Момчило Ђујић је 9. децембра 1998. затражио опроштај од српског народа за "учињену грешку приликом именовања Војислава Шешеља за четничког војводу". Он је рекао да је "обрисао Војислава Шешеља из свих српских четника" и да му одузима чин војводе због тога што је "постао верни сапутник, сарадник и саучесник (бившег председника СР Југославије) Слободана Милошевића".

Војвода Ђујић је умро 11. септембра 1999. године.

Милан Тепић

 

(1957 - 29. септембар 1991), мајор ЈНА, из поткозарског села Комленица.

Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту убојних средстава у селу Беденику у близини Бјеловара. Током повлачења ЈНА из Бјеловара, што је био договор ЈНА, Унпрофора и хрватских власти, евакуација касарне и других војних објеката требала се десити 1.октобра 1991. Пребег из ЈНА потпуковник Јосип Томшић, који је у међувремену постао командант одбране Бјеловара је на своју руку припремио напад на касарну у којој су се налазили преостали војници, официри и њихови чланови фамилија који нису пребегли на другу страну. Касарна у којој данима није било воде и струје је нападнута са 2000 војника и после не малих борби заузета.

Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од хрватских паравојих формација које су опколиле објекат. Двадесет и деветог септембра 1991. не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе, и тако се придружио свом давном сународнику ресавском војводи Стевану Синђелићу.

Приликом покушаја заузимања складишта муниције мајор Тепић је складиште дигао у ваздух и при томе је према званичним подацима, поред њега, погинуло 11, а према незваничним преко 200 нападача који су се касније водили као "нестали". У одређеном часу војницима је наређено да се повуку од главног објекта - на безбедну раздаљину. Ово наређење мајора Тепића није послушао војник на одслужењу војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је заробљеник - командир страже Ранко Стефановић.

Мајор Милан Тепић је проглашен народним херојем.Њему у почаст,Војска Републике српске издала је орден за заслуге у рату у БиХ

Херој Вељко Миланковић

 
Veljko Milanković je rodjen 5.januara 1955. u jednom selu na Vučijaku kod
Prnjavora.Ovaj veliki junak je od prvih ratnih dana dosta učinio u borbi svog
naroda za opstanak.Na Vidovdan 1991. je odlučio da bude jedan od onih koji
ce ići u Golubić kod Knina na obuku.Posle te ratne obuke kod Kapetana
Dragana dobija čin poručnika.Mnogi su tad rekli da je teško odrediti da li je
Veljko više naučio od vrsnih instruktora ili oni od njega. U svom rodnom kraju
formira jedinicu “Vukovi s Vučijaka”.Uvek je bio medju prvima sa svojim
Vukovima,gde god je bilo teško. Velike zasluge ima u oslobadjanju Jasenovca.
Borio se svugde – Modriča,DerventaPakrac,Okučani,Bosanska i Kninska
Krajina.I kad je bio ranjen sa gipsom na nozi je išao dalje u borbu. Bio je prvi
sa svojim Vukovima u probijanju Koridora.U analima ovog rata ostaće zapamćeno:
“Momci ‘večitog poručnika Milankovića’ izveli su jedini klasičan juriš ‘na noz’
vidjen u ratu 91/92.Krećući u napad na zabunkerisano brdo Jakeš razvili su se u strelce,
izneli zastavu u prve redove i posle komande NOŽ NA PUŠKE poleteli
grudima na neprijateljske rovove…Devet ih je poginulo,dvadesetak ranjeno –
Jakeš je pao.”
Vukovi su svog hrabrog viteza izgubili u borbi kod Kašića gde biva ranjen.
14.februara 1993. podlegao je teškim ranama,ali i dalje živi u srcima svojih Vukova
i svekolikog srpstva.
NEKA MU JE VEČNA SLAVA!

 

Gorski vuce, Veljko s' Vucijaka,
vucica te porodila ljuta
i majcinim zaklinjala ml'jekom -
da se nikom ne sklanjas sa puta!
Dva ti srca u grudima biju,
dva imena tvoju licnost krase:
krsteno je Petrovic hajduka,
a junacko od gorskoga vuka!
To je tvoja sudba donijela,
il' visnjega to b'jese odluka
(Kad se hajduk pretvori u vuka -
mora da je dusmanima muka!).
Obis'o si sva ratista redom -
Kordun, Bosne, Banije i Like -
i branio bratski srpski narod
od najezde ustaske velike.
Cica zima, za rat nije ora,
Veljko nije kod svog Prnjavora,
vec s' vucima ratuje kod Knina:
tu se brani Srpstvo i Krajina!
A kako se na Kasicu bije -
svijet ovo jos vidio nije:
Puske prste, nozi sijevaju,
rukama se grkljani cupaju,
zubi skripe, oci ispadaju
i d'jelovi t'jela otpadaju,
mrtva t'jela na ziva padaju.
Nebo pjeni, a zemlja se stresa
od jauka zivog ljudskog mesa.
Veljko ranjen - na grudima rupa,
on posrce, ali ne odstupa!
Ide naprijed, krvavije' saka
i zavija k'o vuk s'Vucijaka!
Veljko vice, planina se trese:
"Napr'jed, za mnom - to je zemlja nasa!"
Prepoznase naredbu vukovi:
- Danas nista nema od ustasa!
Komandu je druzba razaznala -
to je ona od Cara Lazara,
na Kosovu sto bijase prvi
ne bojec' se ni smrti, ni krvi!
Smrtno ranjen u ljutome boju
srce tvoje izdrzalo nije -
al' si, Veljko, post'o srpski junak -
istog dana od drzave dvije.
Doktorima sa Akademije
teze jutro osvanulo nije:
zeljeli su izvidat' junaka
od otrovnih dusmanskih metaka.
Al' preminu, umre junak pravi,
Krajina se u tugu obavi
i cijela Srpska Republika -
ode junak - nas ponos i dika!
Sa njim pade pet vjernih vukova
zalice ih vjecno zemlja ova.
Al' stig'o je junak prije smrti
strasno breme sa Srba da sprti:
Da odbrani dvore Jankovica,
div-junaka iz turskog zemana,
svoga brata po vjeri i krvi!
Sad si Veljko, do Stojana prvi!
Al' ne brini ni za svoje dvore -
od vukova ostaju vucici,
od hajduka mladi hajducici!
Vr'jeme lomi, obara i dize
i junacko vr'jeme opet stize:
Potomci ce Stojan Jankovica,
zastititi dvor Milankovica!
Kud si, Veljko, pros'o s' vukovima -
tu je lako sad zivjet' Srbima:
tu se srpska trobojnica vije -
isto kao u srcu Srbije.
Tvoje ime u srpskom narodu
danas, Veljko, kao sunce sija -
ti si junak Obilica kova -
ti si nova srpska istorija.

Neka ti je vječna slava, od srpskog roda hvala
počivaj u miru naš veliki sine

Херој Доктор Радован Караџић

         

Radovan Karadžić je rođen 19. juna 1945. u durmitorskom selu Petnica, kod Nikšića, u "čuvenoj hajdučkoj i guslarskoj porodici", u kojoj se napajao kosovskim mitom kao "idealnim modelom za praktičan život i ponašanje". Otac Vuko bio je zanatlija, obućar i krojač, i guslar, svirao na dvojnicama i tiple. Karadžići su poreklom sa Kosova, potom su živeli u Lijevoj Rijeci, Banjanima i pod Durmitorom. Po nacionalnosti je Srbin pravoslavac, slavi Svetog Arhangela Mihaila. Osnovnu školu završio je u Nikšiću. Sa 15 godina došao u Sarajevo i upisao medicinsku školu, pa medicinski fakultet (specijalizovao je neuropsihijatriju) u Sarajevu. Deo školovanja proveo i u SAD. Radio u državnoj bolnici u Sarajevu. Oženjen je Ljiljanom Zelen-Karadžić, imaju ćerku Sonju i Sašu. Pisao je pesme (1966. napisao prvu knjigu).

Radovan Karadzic, prvi predsednik Republike Srpske je jednom prilikom rekao za sebe: "Ja sam savrseno miran. Ja sam nevin covek. Ja sam covek koji veruje u Boga". Na kraju 2001. godine, meðutim, glava dr Karadzica je prema americkoj poternici vredela 5 miliona dolara. A spijuni muslimanske tajne policije iz Sarajeva nudili su Srbima, koji im odaju gde se skriva dr Radovan Karadzic, jos 4 miliona maraka. Ukupno sedam miliona dolara bila je cena slobode ne samo doktora Karadzica vec i nezavisnosti srpskog naroda. Prvi predsednik moderne srpske drzave na bosanskom tlu, lider koji je zrtvovao sebe za svoj narod i njegovu slobodu, na pragu 21. veka pretvoren je voljom zapadnih
mocnika u krivca i coveka kojim se ucenjuje srpski narod. O njemu je njegov nekadasnji sarajevski drug, sredinom devedesetih, pisao:

- Jednoga dana rat u Bosni bice spominjan kao rat "doktora Karadzica"
- po nekima cudovista, po drugima nekoga ko je poput svih nas
- cije su sulude odluke, ujedno kceri njegove poezije, ucinile da mnogo krvi bude proliveno.

Vec tada hvatanje i izrucenje Radovana Karadzica postali su u politicki uslov egzistencije Republike Srpske u federaciji BiH i uopste na Balkanu. Takve opskurne ucene dobijali su i novi srpski lideri u Banjaluci od predstavnika Tribunala u Hagu, ali i prvaka najvece svetske sile Amerike. Pritisak je nastavljen posebno posle izrucenja Slobodana Miloševica Hagu, na Vidovdan 2001. godine, cime je legalizovana praksa srpske predaje srpskih lidera, pa je to na direktan nacin zatrazeno i od Republike Srpske. Najtrazeniji ljudi iz RS u jesen 2001. godine bili su dr Radovan Karadzic i general Ratko Mladic. Kada su 2. oktobra 2001. godine u Banjaluci poslanici Narodne skupstine Republike Srpske usvojili Zakon o saradnji RS s Medunarodnim krivicnim sudom za ratne zlocine pocinjene na prostoru bivše Jugoslavije ostali su u nedoumici da li je to ujedno bio i glas za hapšenje i deportovanje u Hag i dr Radovana Karadzica, prvog predsednika ove srpske republike u Federaciji BiH. Jer srpsko vidovdansko iskustvo, kada je Vlada Srbije iz beogradskog zatvora izrucila Tribunalu vozda Slobodana Miloševica, pozivajuci se na uredbu o saradnji sa Hagom, bilo je isuvise zivo da je nametao ovakav zakljucak sam po sebi.
Za zakon su u Banjaluci glasala 42 poslanika Srpske demokratske stranke, Partije demokratskog progresa i Socijalisticke partije RS, a protiv donosenja tog zakona bilo je devet poslanika stranaka sa sedistem u Federaciji BiH, dok se 25 poslanika opozicionih srpskih stranaka suzdrzalo od glasanja. Da li se nesto sprema dr Radovanu Karadzicu ili je donosenje ovog zakona bilo samo politicka finta pod pritiscima Meðunarodne zajednice pokazace skora buducnost. Tek odredba da Zakon o saradnji RS s Haškim tribunalom predvida nadredenost haskih pravila nad zakonodavstvom RS, otvarala je mogucnost da u slucaju Karadzic Hag bude jaci od Banjaluke.Na isteku prve godine Treceg milenijuma dr Radovan Karadzic je bio najtrazenija srpska glava na planeti. Od mnogobrojnih srpskih lica sa svetskih poternica glavni tuzilac Tribunala gospodja Karla del Ponte je, shodno vasingtonskih zahtevima, najcesce prozivala bas Radovana Karadzica. Na Interpolovoj poternici je i sest godina posle povlacenja sa politickih funkcija glava dr Radovana Karadzica bila ucenjena sa 5 miliona americkih dolara. Kako je za Karadzicevo hapsenje tuzilac del Ponte trazila 100 miliona dolara i ekipu specijalaca, to je sigurno lov na ovog Srbina bio i najskuplja politicko-policijska akcija Zapada na Starom kontinentu. Do jeseni 2001. godine cuvari novog svetskog poretka pokusali su pet puta neuspesno da prepadnu i uhvate Radovana Karadzica. Jednom su mu cak nudili da se preda, pod uslovima koje sam postavi. Kada ta taktika nije uspela lov na najtrazenijeg Srbina dr Radovana Karadzica je nastavljen svim sredstvima.
U novembru 2001. godine. na Internetu je bilo 29.000 informacija o Radovanu Karadzicu. Tog novembra u Beogradu je osnovan Svetski komitet za istinu o Radovanu Karadzicu. Sa ciljem da svima koji zele i ne zele prezentira dokaze o Karadzicevoj nevinosti i besmislenosti poternice Tribunala u Hagu i Interpola u Lionu.

 

Херој   Ђенерал Ратко Младић

               


Više od 25 godina je Ratko Mladic sluzio za JNA u Kumanovu iz koje je izbacen 1985 godine zbog deliktnog mišljenja. Ratna zbivanja na teritoriji bivse SFRJ ucinila su da u jednom momentu Ratko Mladic postane mitskim oreolom obavijena licnost, heroj i vojni komandant, ali i da u slozenim prepletajima istorije bude stavljen i na listu optuzenih koje kao pocinioce ratnih zlocina u ratovima na jugoslovenskom prostoru trazi haški sud. Mladic nije zapamtio lik oca. Ubile su ga ustaše u Sunju (rodnom mestu Ante Pavelica), 1945. godine.Ðeneral Ratko Mladic je svojim dosadasnjim znacenjem za srpski narod zasluzio da jeste simbol tih vrednosti.


On je graditelj i zastitnik, hajduk i vojskovoða, ne voli da ga ugraðuju u bilo kakve kanone. Od pocetka ovih trajucih ratnih stradanja i lomova, General Mladic se uspravio pred svojim narodom, sa narodnom vojskom pred svim vrstama zlotvora kako je znao, umeo i mogao.
"Srbi su toliko ginuli u ratovima, da se deca ne secaju svojih oceva", kaze Ðeneral Ratko. Kada je pošao u školu, u selu Bozinovci kod Kalinovika, zeleo je da bude ucitelj. Kasnije je promenio mišljenje, jer je njegov idol bio grub prema deci, šamarao ih je i vreðao. Sa jedanaest godina odlucuje da bude hirurg, nezna se zbog cega mu se dopala ta profesija, ali nije mu bilo suðeno da se bavi eksciplitno humanim poslom. Na kraju upisuje vojno školovanje koje u samom startu nije obecavalo sjajnu karijeru. Ratko je bio odlican ðak, ali je izabrao školu, koja je po pravilu "spora" za napredovanje. Opredelio se za vojnoindustrijsku školu u Zemunu, iz koje se meðu eliti ne stize nikada, ili se to cini nesigurno i posredno. Kasnije Mladic sve vojne škole završava s odlicnim uspehom, a komandantno-stabnu akademiju s ocenom 9,57 kao prvi u rangu.
Uopšte, Mladic njie lako podnosnio da neko bude ispred njega,. moze se prilicno pouzdanja reci, da je u takvom nadmetanju bio fer borac, i da je prema sopstvenom kazivanju bio spreman da prizna ako je neko u necemu bolji od njega, on bih to do danas svakako i ucinio, ali meðu ljudima koje je sretao nije se valjda pojavio takav, na prvi pogled ostavlja utisak preko svake mere samouverenog pa i nadmenog coveka. voli da govori, i to cistim jezikom koji je rezultat savršenog mehanizma za razmišljanje. Njegove su primedbe ostre, tacne, a zapazanja precizna. sklon je da sasvim jasno vidi ono sto drugima nije dostupno, da vaznost pojedinih stvari, gestova, reci ili podataka razume potpuno drugacije od ocekivanja. u tome je, kazu zapadni vojni analiticari, bila njegova vrhunska vojnicka prednost.
Svoju komandirsku i komandansku karijeru zapoceo je u Skoplju 1965. godine, kao potporucnik od 22 godine i komandir automaticarskog voda. svedoci iz vremena njegove oficirske mladosti tvrde da je bio savršeno strog, ali nikad grub, i da njegov vojnik nije mogao da ode iz jedinice bez borbe obuke. Ali, njegova navika da se sukobljava sa starijim po cinu, ili sa ljudima koji imaju bilo kakav rang u hijerarhiji koji je iznad njiegovog, nije ga napuštala.
Vojskom republike srpske, od samog osnivanja 15. maja 1992. godine komandovao je Ðeneral Ratko Mladic o jedinistvu ove vojske govori i jedinstvena komanda glavnog staba, ciji se sastav nije menjao za vreme rata. vojska republike srpske je 1996. godine proslavila prvu svoju slavu, vidovdan, u miru!
Ratna zvivanja na teritoriji bivse SFRJ ucinila su da u jednom trenutku Ðeneral Ratko Mladic postane mitskim oreolom obavijena licnost. heroj i vojni komandant, ali i da u slozenim prepletajima istorije bude stavljen i na listu optuzenih koje kao pocinioce ratnih zlocina u ratovima na jugoslovenskom prostoru trazi haški sud, Ðenereal Ratko Mladic je 2002 godine jedan od najtrazenijih ljudi na svetu.

РАТКУ МЛАДИЋУ УЗ ГУСЛЕ

РАТКО ЂЕНЕРАЛУ СРПСКИ !

.
Јуришале дусманске армаде
да јунаке одведу одавде
српској земљи да задају рану
и да хашку задовље даму

недајте се брацо моја драга
слобода вас чека уместо тог хага
само напред путевима среце
слободу вам нико узет неце

у српске су куце упадали
експлозивом врата отварали
препадали децу и старице
да спроведу срамне оптузнице

ој амери на то име право
срби неце бити никад васе стадо
ко је од вас јос видио среце
србин ником робовати неце

нападала банда на србиње
на челебиц и српско требиње
као звери јуре на два тића
на младића и на караџића

недајте се браћо моја драга
зар да вама суде страшила из хага
амери и нато немогу вам ниста
чувају вас срби са огњишта

кад су чуле виле с романије
развиле су гнезда србадије
по горама где не иде свако
јунацима говоре овако

генерале младићу соколе
твоји борци највисе те воле
радоване најмилији брате
где год кренеш тебе срби прате

душмани те са роднога прага
нису могли одвести до хага
јер у мјесту испод трескавице
не рађају мајке кукавице

дусмани би жељели да знају
гдје те срби и сада виђају
али не зна цела хашка банда
сви су срби младићева гарда

сви те сада чувамо од хага
уз тебе је србадија млада
уз тебе смо и кад зоре свићу
зато никад не брини младићу

сви те сада чекамо на прагу
да нам дођес и подариш снагу
наша су ти отворена врата
генерале легендо из рата

сви те сада поштујемо роде
довео си многе до слободе
заједничке чуваћемо слике
генерале српске републике

нек дусмани српску земљу газе
нико твоје неће издат стазе
генерале зив ти нама био
чувамо те јер си заслужио

нек душмани надају се срећи
гдје си сада нећемо им реци
генерале и велико и мало
устало би кад би затребало

нек дусмани мисле да су прошли
код нас нису никад добро дошли
генерале и њих једног дана
пратићемо са насег балкана
генерале дођи догодине
да прођемо покрај рјеке дрине
да не дамо мира душманима
нека виде колико нас има

генерале ако бог да среће
да нам дођеш опет на пролеће
годинама са нама си био
и с тобом се народ поносио

генерале ти си јунак прави
цело српство сада тебе слави
легенда си такав и остани
нек узалуд траже те душмани

чувају те борови и јеле
да те неби силе однијеле
генерале не брини за себе
сви су срби остали уз тебе

чувају те високе планине
под крилима мајке отаџбине
генерале ми још увек смемо
да се само у тебе кунемо

чувају те вуци и хајдуци
да се неби нашао на муци
генерале немогу ти ништа
чувају те срби са огњишта

гинули су срби на све стране
па сад зато мотре на душмане
пазе себе а и српског тића
генерала ратка нам младића

гинули су срби сваког дана
од крвника и српски душмана
док нам није српска вера дала
легендарног младић генерала

подигле се све натовске силе
да би ратка живог ухватиле
ал не дају срби свога брата
генерала легенду из рата

слусао сам вилу с романије
зове ратка да га она крије
од крвника и српски дусмана
под јеликом као радована

гледао сам са врх трескавице
како ратка траже кукавице
са собом би њега да поведу
да га с муком од срба одведу

од кад ратка по планини траже
сваки србин спрема се за страже
ој младићу само нас позови
сви су спремни твоји соколови

од кад они тразе српског брата
душману су затворена врата
знам да ником неби било мило
када би се српство побунило

генерале мили српски брате
ако треба гинућемо за те
тебе воли и старо и младо
генерале ти народна надо

одкад сунце трескавицом грије
тебе нико никад издо није
ој младићу јуначе и дико
тебе не сме ни издати нико

Херој  Капетан 1.Класе   Зоран Радосављевић

 

      Обилић Српскога неба   

 у ноћи између 25/26.03.1999. Капетан Прве Класе Зоран Радосављевић је положио свој живот на олтар отаџбине.
Те ноћи,на писти Батајничког аеродрома загрмели су моћни мотори на његовом МиГу-29ки, и за само неколико тренутака кренуо је да ослободи Српска небеса од душмана.

Иако је био сам и у технички лошијем авиону, он је храбро, без уступка, јуришао на зликовачке хорде које су своје бомбе просипале над Србијом. Био је у свему слабији само у једном није, био је већи човек и већи јунак од свих који су му се супроставили, он их је научио нечему што се не учи ни у једној школи-научио их је како се гине за отаџбину, научио их је шта је морал, част, образ и карактер.
Научио их је витештву и да никад не одступа од борбе, и да ће се радије мртав на земљу вратити него “подвијеног репа”
Тако је и било сатански ескадрони су га својим ракетама оборили.
Својим гестом показао је надљудску храброст.
Он је њима показао да је Српски официр и војник храбар ма где год се нашао, и на земљи и на небу и на води, и под водом, па чак и у свемиру.
Својом храброшћу, постао је Обилић Српскога неба, и Војвода Српских небеса.

Својом борбом је јасно ударио камен темељац за нове српске пилоте, уцртао је границу, којом је јесно направио разлику између себе и оних који су га кукавички оборили.
Он је био вољан и спреман да плати цену за улазак у Небеску Србију, прво се телом вазнео у Небеса, а после и духом.
Добар део свог живота је провео на Српским небесима, сада је у Небесокoј Србији и седи раме уз раме са осталим српским херојима и војводама.

Његов подвиг остаће во вјеки вјеков' да сија на Српском небу попут најсјајније звезде, и да надахњује будућа покољења, да је овоземаљски живот само трен у односу на Вечну Славу у Царству Небескоме.

Зоран Радосављевић је постхумно одликован и унапређен у Мајора.
Главна улица у Батајници данас поносно носи име Мајора Зорана Радосављевића.

Vukasin Soskocanin

-je bio komandant odbrane Borova Sela za kojeg se ni dan danas ne znam prava istina kako je nastradao.
Prica se da je navodno nestao u talasima dunava i da nije isao Slobi niz dlaku.
Bio je hrabar covek i pravi vodja.
Slava mu.

Ispravljeno 

Milan Tepić

Milan Tepić (1957 - 29. septembar 1991), major JNA, iz potkozarskog sela Komlenica.

Jula meseca 1991. major Tepić se našao u centralnom skladištu ubojnih sredstava u selu Bedeniku u blizini Bjelovara. Tokom povlačenja JNA iz Bjelovara, što je bio dogovor JNA, Unprofora i hrvatskih vlasti, evakuacija kasarne i drugih vojnih objekata trebala se desiti 1.oktobra 1991. Prebeg iz JNA potpukovnik Josip Tomšić, koji je u međuvremenu postao komandant odbrane Bjelovara je na svoju ruku pripremio napad na kasarnu u kojoj su se nalazili preostali vojnici, oficiri i njihovi članovi familija koji nisu prebegli na drugu stranu. Kasarna u kojoj danima nije bilo vode i struje je napadnuta sa 2000 vojnika i posle ne malih borbi zauzeta.

Tepić je bio primoran da se sa svojim vojnicima povuče u skladište i organizuje odbranu od hrvatskih paravojih formacija koje su opkolile objekat. Dvadeset i devetog septembra 1991. ne želeći da prepusti neprijatelju oružje kojim bi ubijao njegove vojnike, major Milan Tepić digao je u vazduh vojno skladište i sebe, i tako se pridružio svom davnom sunarodniku resavskom vojvodi Stevanu Sinđeliću.

Prilikom pokušaja zauzimanja skladišta municije major Tepić je skladište digao u vazduh i pri tome je prema zvaničnim podacima, pored njega, poginulo 11, a prema nezvaničnim preko 200 napadača koji su se kasnije vodili kao "nestali". U određenom času vojnicima je naređeno da se povuku od glavnog objekta - na bezbednu razdaljinu. Ovo naređenje majora Tepića nije poslušao vojnik na odsluženju vojnog roka, Stojadin Mirković, koji je iz oklopnog transportera dejstvovao po neprijatelju sve dok nije bio pogođen protivoklopnim projektilom. U znak odmazde streljan je zarobljenik - komandir straže Ranko Stefanović.

Major Milan Tepić je proglašen narodnim herojem.Njemu u počast,Vojska Republike srpske izdala je orden za zasluge u ratu u BiH.

Стеван Синђелић


Стеван Синђелић био је српски војсковођа.

Биографија

Стеван Синђелић је рођен 1770. године у селу Војсци, у Округу моравском. Његов отац, угледни занатлија Радован Ракић је умро врло млад, па се Стеванова мајка Синђелија преудала. Зато су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић. Пре устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра, кога су дахије пред почетак устанка посекле. Још пре него што ће подићи устанак, Карађорђе је прелазио преко Велике Мораве и састајао се са Синђелићем и договарао се о почетку устанка, па је Синђелић почео да прикупља народ ресавског краја за устанак. Чим је објављен устанак у Орашцу, Карађорђе је о томе обавестио Стевана Синђелића.

Стеван Синђелић је одмах побунио целу Ресаву. Турци, који су били у Ћуприји, чим су чули за устанак Срба крећу против устаника. Стеван Синђелић је то на време сазнао, па их је спремно дочекао на Јасењару, између Свилајнца и Ћуприје и потукао до ногу. То је било његово прво бојевање и први ратни успех.

После тога, Синђелић је учествовао у боју на Иванковцу са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем, где су сви скупа победили Хафис-пашу, кад им је Карађорђе дошао у помоћ. У боју на Иванковцу, Стеван Синђелић се показао као добар и способан војсковођа, па га је Карађорђе поставио за војводу ресавског.

Након боја на Иванковцу, Стеван Синђелић је са Добрњцем ратовао по моравској долини и освојио: Ћуприју, Параћин и Ражањ, до Делиграда. Ту су ископали и утврдили велике и јаке шанчеве у којима су дочекали нишког Ибахим-пашу са многобројном војском, у исто време када је био бој на Мишару (1806 године)

После 1807. и кратког предаха, дошла је за српске устанике судбоносна 1809 година. Код Каменице, у селу Горњи Матејевац код Ниша, Срби су имали 6 шанчева. У првом шанцу (на брду Чегар) био је војвода Стеван Синђелић са својих 3.000 Ресаваца. Кад су Турци сазнали да су се две војводе, Хајдук Вељко и Петар Добрњац повукле с војском, и да су услед тога Срби ослабили, кренули су јаком војском на српске положаје на Чегру. Бој је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Турци су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви јунаци одбили. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Турци су на јуриш ушли у шанац. Сада је тек настао прави окршај. Борба пушкама, претворила се борбом кундацима, ножевима, хватањем за гушу и за косу. Турцима су стално долазиле нове снаге, а Синђелић је остао сам.

Кад је Стеван Синђелић видео да не може Турке истерати из шанца, да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив турцима у руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој.

После овога, на Чегру је лежало око 16.000 Турака и 4.000 Срба. После ове погибије нишки паша је наредио Србима да све српске главе одсеку и однесу у Ниш. Ћурчије су одрали главе, предали паши, а овај нареди да се сазида Ћеле Kула. И дан данас овај споменик палим Чегарским браниоцима се налази у Нишу и претворен је у спомен обележје.

Споменик војводи Стевану Синђелићу се налази у Ћуприји, а биста војводе Синђелића налази се у комплексу спомен-парк обележја Чегар, код Ниша.

Подвиг, готово идентичан подвигу Стевана Синђелића, извео је мајор Милан Тепић септембра 1991 у Бјеловару.

Стефан Лазар Хребељановић се родио 1329. године у граду Прилепцу код Новог Брда. Лазарев отац Прибац Хребељановић беше великаш на двору цара Душана. Поред сина, он имаше и две кћерке. Лазарева старија сестра Драгиња беше удата за војсковођу Мусу, чија област беше на горњем Ибру. Драгиња и Муса родише синове Стефана и Лазара Мусића. По смрти свога мужа, Драгиња се замонаши и доби име Теодосија. Са својим синовима, она подиже манастир Пресвете Богородице код Брвеника, где по смрти беше сахрањена она и њени синови, Стефан и Лазар Мусић, који изгинуше на Косову. Млађа Лазарева сестра, би удата за војводу Хвостанског Алтома. Још из детињства Св. Кнез Лазар беше благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитан од родитеља у православној вери, храброг и племенитог срца и душе, он брзо напредова у сваком добру и мудрости. На двору цара српског Душана, млади Лазар, постаде убрзо славан и од свих вољен и уважаван због своје честитости, витештва, искрене побожности. Ускоро он постаде и зет царски, јер му Душан даде за супругу своју племениту рођаку Милицу, кћерку великог кнеза Вратка (Југ Богдан) од лозе Немањића. По народном предању, кнегиња Милица је први пут видела кнеза Лазара на месту где је касније подигла своју задужбину, манастир Љубостињу, а верили су се у манастиру Јошаница. Одмах после женидбе, Лазар постаде војвода у Душановој војсци. Лазар и Милица се веома вољаху и живеху у честитости и побожности и Господ им дарова најпре пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина Стефана, Вука и Добривоја (који умрије у другој години старости). Колико то беше честита породица, најбоље се види по томе што отац, мајка и најстарији син бејаху од Бога прослављени као Његови светитељи. Године 1346. Душан се прогласи за цара у својој престоници Скопљу и том приликом уздиже српску архиепископију на степен патријаршије. Због тога настадоше не мале невоље са цариградском патријаршијом, које ће тек Св. Кнез Лазар отклонити када постане српски владар. У то време беше запретила свим хришћанима и владарима на Балкану опасност од најезде иноверних Турака који надираху из Мале Азије. Цар Душан крете на њих са својом војском, али се на путу разболе и напрасно умре 20-ог децембра 1355. године. Тада млади цар Урош прими у наслеђе очево царство, при чему му је помагала његова мајка Јелена, која је управљала Серском области у Македонији. Она мудро управљаше овим крајевима, но ускоро се замонаши и доби име Јелисавета. Упокојила се 7. новембра 1376. године. Недуго после зацарења Уроша нејаког, нека српска властела се пoбунила и одвојила од цара. Прво његов стриц Симеон-Синиша, који узе под своју власт област у Грчкој, Епир и Тесалију. Власт у Македонији преузеше браћа Мрњавчевићи, Угљеша и Вукашин, који изгинуше на реци Марици у сукобу са турском војском 26. септембра 1371. године. Док се све ово дешавало на југу бивше Душанове царевине, у северним крајевима њеним, владаше цар Урош нејаки. Њему тада беше тек 19 година. По природи милостив и кротак, цар Урош не беше у стању да под својом контролом држи јединство осталих српских области. Једини који му помагаше у томе, беше честити кнез Лазар. Лазар беше мирољубац и стално размишљаше како да уједини разбијено српско царство. Када умрије цар Урош нејаки, 4. децембра 1371. године, кнез Лазар доби владавину над Новим Брдом, Топлицом и Рудником, Браничевом и Мачвом са Београдом. Он ускоро пресели своје седиште у Моравску област, у град Крушевац. Честитом кнезу велике невоље задаваше Никола Алтомановић, који нападаше на његове области. Једном приликом Алтомановић позва кнеза Лазара на преговоре и то без оружја и када му Св. Кнез на веру Божју дође на разговор, онда га један од Николиних слуга удари скривеним оружјем у груди и Лазар паде као мртав. Међутим, промислом Божјим и Силом Крста Христова, којега Лазар свагда носаше на грудима, он би спашен од сигурне смрти. Јер златни крст који Св. Кнез имаше о врату, спречи жељезно оружје да му зада смртоносну рану. После тога, кнез Лазар склопи савез са босанским краљем Твртком и победи Алтомановића. Он под своју област укључи Херцеговину и Банат, те тако постаде у Христу Богу благоверни и самодржни господар Србљем и Приморјем-Стефан велики кнез Лазар, а од свог српског народа, прозван славни цар Лазар. У то време, благочестиви супружници, Лазар и Милица, чесно поудаваше своје прве четири кћери. Најстарију Мару, удадоше за велможу Вука Бранковића, другу кћер Драгану удадоше у кућу Шишмана, бугарског цара у Трнову. Трећа кћер Јелена, би удата за Ђурђа другога Стратимировића Балшића господара све Зетске и Приморске земље. Четврта Теодора, удаде се у Угарску, за Николу Гаровића, бана мачванског. Благочестиви господар српски Лазар беше веома христољубив и ту своју љубав нарочито испољаваше према Цркви Божијој, како у својој земљи, тако и свуда где живе православни. Он подиже дивну цркву Св. Стефана у Крушевцу, познатијој као Лазарица. Године 1379. подиже манастир Горњак, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, кога подари часним синајским монасима, познатијим као синаитима, који су, бежећи од турске најезде, нашли сигурно уточиште у Србији. Године 1381. кнез Лазар оснива манастир Раваницу посвећену Вазнесењу Господњем (Спасовдану), своју највећу задужбину. Св. Кнез се старао и о манастиру Хиландару, слао прилоге у манастире на Синају и Влашкој. На његовом царском двору су се окупили многи учени и мудри људи уметници зографи, златари особито из јужних српских и грчких крајева бежећи испред најезде Исмаилћана. Тамни облаци су се почели полако надносити и над Србију јер је Турска војска освојила градове Сер, Софију и Солун и упутила се према српским земљама. На челу велике турске војске беше Султан Мурат и његов први сукоб са војском Лазаревом беше код места Плочника на Топлици 1387. г. (сада село Плочник код Прокупља). Српска војска предвођена кнежевим војводом Милошом Обилићем порази Турке и врати их назад. Следеће године Турци нападају на Босну, али их тамо сусретне војвода краља Твртка - Влатко Вуковић и јуначки победи код града Билеће. Али ово не заустави Турке него подстакну Мурата да се још више и бројније припреми за одсудну битку са кнезом Лазаром и његовом храбром војском. И султан се стаде наоружавати и велику војску скупљати. Али, као предзнаци скоре несреће српске беху се појавили унутрашњи раздори, свађе и издајства, властољубље старешина српских. Не беше једнодушности и оданости кнезу, те он мораше са молбама и преклињањем да позива Србе у бој на Косово. Кнез је одржао државни сабор у Крушевцу са својим војводама и велможама и одатле упутио оштру поруку свеколиком Српству: Ко не дошо у бој на Косово.. Но поред кнежевог позива многи се великаши не одазваше, а западни Хришћани своју помоћ не упутише. Српска војска се почела окупљати око града Крушевца и на челу са честитим Кнезом и високим војводама кренула на југ у правцу Косова. Кнезу у помоћ крете и војвода босанског краља Твртка - Влатко Вуковић, а са њим и бан Иваниш Хорват из Хрватске. Дан пре битке кнез је своју војску окупио око беле Самодреже цркве, где би одслужена служба Богу и сва војска редом причешћена. За то време војска султана Мурата са синовима му Јакубом и Бајазитом и војсковођама Евреносом, Сариџем и Балабаном и многим трупама турских емира из Мале Азије и Персије беше се већ стекла на Косово поље између града Приштине и река Лаба и Ситнице. На дан боја - на Видовдан у уторак 15. јуна 1389. год. на светог пророка Божијег Амоса, славу светог кнеза Лазара, још једном помоливши се Господу, честити кнез поведе српску војску у крваву битку, јер се свети цар Лазар приволео царству небеском говорећи: ,,Земаљско је за малена царство а небеско вазда и довека..'' Када започе крвави бој између крста и некрста између Хришћана и мухамеданаца тада кнежев војвода Милош Обилић успије да се пробије до шатора самог султана Мурата и да овог распори ножем и убије. Ово учини верни кнежев војвода Милош, јер су га многи завидљивци опадали код Лазара да ће он бити српски издајник. Муратово убиство унесе пометњу у турску војску и тада је Лазарева војска нагло напредовала. Сам кнез се јуначки борио, но промисао Божији беше кнезу и Србима назначио други исход ове битке. Стога, син турског султана Бајазит ојача опет у тој бици и победи, јер је Бог тако допустио да се велики Лазар и они који су с њим, овенчају венцем мучеништва и вечне славе. Свети кнез Лазар беше ухваћен и посечен. Његово свето тело узеше монаси и однесоше у цркву Светог Вазнесења у Приштину. После годину дана Лазареви синови Стефан и Вук открише мошти светог великомученика и нађоше тело његово нетљено и читаво које испушташе благоугодни мирис. Свето тело Светог великомученика Лазара би свечано пренесено и положено у његову задужбину Раваницу 1391. год. где и данас почива. Нека својим усрдним молитвама Господу свети кнез Лазар избави српски народ од сваке беде и опасности. Амин.

Srđan Knežević 1958-1998 legendarni komadant Belih Vukova.