Dve su okolnosti odredile odnos izmedju istoricara i politike na Balkanu: uloga koju je istoriografija odigrala u razvoju modernog nacionalizma i udeo koji je tanak sloj inteligencije imao u javnom zivotu balkanskih naroda. Balkansko drustvo je jos od 18. veka crplo svoja ideoloska nadahnuca iz pisanja istoricara. Nasuprot prosvecenosti u Zapadnoj Evropi koja je odbacivala proslost, slican pokret na Balkanu zasnivao se na istoriji ciji je zadatak bio da potvrdi rodjenje novih balkanskih drzava, da im ukaze na perspektive razvoja i opravda agresivne teznje njihovog mladog nacionalizma. Upotrebom istorije ostvarena je veza izmedju sadasnjosti i proslosti, izmedju istoricara i politike.

Druga okolnost koja je doprinela ulozi istoricara u politici bio je prestiz koji je naucnik uzivao u balkanskoj javnosti. U jednoj pretezno seljackoj sredini, gde je malobrojna inteligencija bila u pocetku razvoja, rec "nauka" imala je mistican, cak magican prizvuk. Naucno je samo sobom moralo biti i istinito a naucnik je uzivao ugled apostola istine. Prvi sloj domace inteligencije upila je drzavna uprava jer su joj nedostajali strucnjaci koji su se brzo peli lestvicama drzavne hijerarhije. Skola je postala odskocna daska za prodor u javni zivot. Tako je u Srbiji 19. veka Velika skola bila predvorje politicke pozornice. Medju najuglednijim ljudima srpske politike nalazio se veliki broj profesora, posebno pravnika i istoricara. Od istoricara su se posebno istakli Stojan Novakovic, vodj Napredne stranke, Cedomilj Mijatovic, ministar spoljnih poslova i finansija, Ljuba Kovacevic, Ljubomir Jovanovic i Stojan Boskovic, ministri prosvete, Dragoljub Pavlovic, predsednik prve jugoslovenske narodne skupstine, da pomenemo samo nekolicinu. Usmereni ka proslosti, ovi istoricari su mahom bili konzervativci. Prelaz sa univerzitetske katedre na politicku tribinu bio je izazovan. Uoci Drugog svetskog rata Slobodan Jovanovic je govorio svojim prijateljima, medju njima i mome ocu, da se u zivotu uspesno drzao dva nacela: da se ne zeni i da izbegne ulazak u politiku. Istrajao je u pogledu prvog nacela. Sto se drugog tice, napustio ga je kada su ga olujni dogadjaji rata i okupacije upleli neposredno u politiku u sedamdeset i drugoj godini zivota.

Rodjen 1869. godine u izbeglistvu, koje je njegov otac Vladimir svojevoljno izabrao, Slobodan Jovanovic je umro 1958. godine u izgnanstvu koje mu je bilo nametnuto. U sudbini oca i sina ima znatne slicnosti uslovljene sticajem istorijskih okolnosti. Obojica su bili zapadnjaci po kulturi i naklonosti. Obojica su bili umereni liberali i pristalice britanskog parlamentarnog sistema: otac je preveo knjigu Yona Stjuarta Mila o predstavnickoj vladi, sin je napisao studiju o britanskom parlamentarizmu. Obojica su bili clanovi ratnih kabineta: otac za vreme srpsko-turskih ratova (1876-77), sin u toku Drugog svetskog rata (1941-43). Obojica su bili predstavnici svoje zemlje u Engleskoj: otac posle turskog bombardovanja Beograda 1862, sin posle nemackog bombardovanja 1941. Zbog svojih politickih nazora obojica su dosli u sukob sa politickim razvojem u zemlji: otac sa rezimom kneza Mihaila, sin sa rezimom marsala Tita. Obojica su bili politicki proganjani: otac je bio sedam meseci u zatvoru u Novom Sadu posle ubistva kneza Mihaila 1868, sin je bio osudjen in absentia od revolucionarnog jugoslovenskog suda na dvadeset godina robije. Obojica su ziveli u emigraciji i izdavali listove: otac je uredjivao Slobodu u Zenevi, sin Poruku u Londonu. Obojica su bili profesori univerziteta: otac je bio clan Srpskog ucenog drustva, sin clan i predsednik Srpske kraljevske akademije nauka.

Ovo poredjenje ukazuje na snagu koju je imala zivotna i drustvena sredina na oba Jovanovica. Medjutim, dok je Vladimir bio prevashodno covek politike, Slobodan je pre svega bio covek nauke. Zapoceo je karijeru nastavnika 1897. na Velikoj skoli, koja ce se 1905. pretvoriti u Beogradski univerzitet, da bi potom, u toku vise od sezdeset godina naucnog i predavackog rada bio odlikovan mnogim pocastima. Bio je rektor Beogradskog univerziteta, clan Srpske i Poljske akademije nauka, pocasni doktor beogradskog, zagrebackog i slovenackog univerziteta i clan mnogih medjunarodnih naucnih drustava. U osamdesetoj godini zivota bio je izabran za clana Institut-a dr France, Akademije moralnih i politickih nauka u Parizu. U kasnim osamdesetim godinama zivota naucnik je poceo da uci klasicni grcki jezik da bi mogao da cita Platona i Aristotela u originalu.

Slobodanovo naucno delo je po obimu i karakteru zahvatilo vise naucnih disciplina: bio je pravnik, sociolog, istoricar i knjizevnik. Cak i politicki protivnici koji su odbacivali njegova istorijska gledista, osim nekolicine zadrtih, nisu Slobodanu mogli odreci sposobnost i erudiciju kao i lepotu njegovog stila i jezika. Jovanovic je bio srecan spoj pravnika i istoricara koji je pravnicku logiku povezao sa kauzalitetom istorijskog zbivanja. Njegove pravne studije obuhvatile su uglavnom ustavno pravo, dok su se glavni istorijski radovi odnosili na politicki, ustavni i diplomatski razvoj Srbije u drugoj polovini 19. veka. Pozitivista i racionalista francuskog kova, gradjanski liberal nesaglasan sa filozofskim i istorijskim materijalizmom, Jovanovic u svojim istorijskim studijama nikada nije nametao zakljucak, vec ostavljao citaocu da sam do njega dodje. Politicki je smatran za "nesvrstanog" ciji je kriticki duh naginjao opoziciji. Kao istoricara privlacila ga je licnost, a kao knjizevnika istorijski portret kome je davao prvenstvo nad ekonomskom pozadinom. Otuda su opisi pojedinih licnosti novije srpske istorije, njihovih karakternih osobina, protivrecnih postupaka, cak i njihovog fizickog izgleda remek-dela knjizevnog stvaranja, stila i uvida u uloge koje su odigrali. Kao covek, Slobodan Jovanovic bio je tipican predstavnik svoje profesije, skroman, uvidjavan i ljubazan. Jedan americki kolega, tada tek svrseni student, pricao mi je kako je bio zadivljen toplinom i ljubaznoscu kojom ga je stari profesor primio pedesetih godina u svom londonskom stanu i skromnoscu velikog naucnika koji je mladica na kraju razgovora ispratio sve do ulice. Pri tom je Jovanovic imao neumornu radoznalost i pronicljiv um. Sve do poslednjeg daha stari profesor je pratio sve sto mu je dolazilo do ruku od naucne literature iz sveta i iz zemlje. Dve godine pred smrt, 16. januara 1956, pisao je mome tada mladom drugu Branislavu Stranjakovicu u Pariz da je od Mladena Zujovica cuo za sina Vlajka Djordjevica. "Ako je to Dimitrije molim Vas kazite mu da sam bas pre neki dan dovrsio citanje njegove rasprave o izlasku Srbije na Jadran i da mi je bilo vrlo drago da vidim da je sin jednog mog starog prijatelja dao tako solidan rad iz nase diplomatske istorije." Ne treba da kazem da mi je to bila najdraza pohvala koju sam u zivotu dobio.

Proucavajuci rad pojedinih srpskih politicara 19. veka, Jovanovic je i sam izrazio sumnju u mogucnost sprege teoreticara i prakticara u politici. S prizvukom ironije poredio je pokusaje Stojana Novakovica devedesetih godina 19. veka da izvrsi ustavnu reformu oslanjajuci se na iskustvo njegovih filoloskih studija. Novakovic je verovao, pise Slobodan, da se problemi postavljeni u politickoj praksi mogu resiti primenom naucnih metoda. O Blaznavcu je rekao da je imao bistru pamet nepomucenu knjiskim znanjem. Za Stojana Protica, koji se sukobio sa oficirima 1914. godine, napisao je da je za prakticnog politicara suvise mnogo citao. Svetozara Markovica, srpskog socijalistu 19. veka, cenio je kao sanjalicu kome san lici na javu, a stvarnost mu je zamucena kao san.

Jovanovic je politici pristupao kao intelektualac koji pravi razliku izmedju nacela i njihove primene. Nacela su ga privlacila, primena ga je odbijala. Ocigledno je bio pod uticajem Platona, o kome je napisao obimnu studiju, kao i grcke klasicne filozofije. U studiji o totalitarizmu politiku je opisao kao posao, zanat i umece. Razmisljajuci o ulozi obrazovanja izricito je razdvojio politiku nacela od politike prakticnog interesa. Ovakvo misljenje bilo je odredjeno sredinom u kojoj je Jovanovic odrastao, zatim njegovim studijama kao i dramaticnim dogadjajima u vremenu u kome je ziveo. Rodjen u dobrostojecoj cinovnickoj porodici, Jovanovic je u mladosti bio postedjen surove borbe za zivot kojoj je bila izlozena vecina srpskih intelektualaca skromnijeg porekla. U studiji o Bogdanu Popovicu Slobodan je dobrim delom izneo i sopstvene poglede na kulturu i moral. Svet se delio u dve kategorije: yentlmene i skorojevice. Kao sto yentlmen ne oznacava aristokratu vec visi stepen ponasanja i kulture, tako skorojevica obelezava nedostatak ponasanja i kulture.Prvi je intelektualac sa moralnim nacelima; drugi je poluintelektualac ciji su moralni nazori odredjeni licnim interesima. Ponasanje je znak vaspitanja, moral je pitanje kulture koju ujedno cine obrazovanje, osecajnost i moralnost. Nas moral je odredjen hriscanskim nacelima i trazenjem, jos neostvarenim, spoja zapadnoevropske i nasledjene domace kulture. U eseju o nasem nacionalnom karakteru, pisanom uoci smrti 1957. godine, Jovanovic je individualizam kao nasu opstu karakteristiku dvojio na intelektualce sa snagom i ambicijom i one sa ambicijom ali bez snage. To je kod ovih drugih izazivalo zavist, licne sukobe u politici, knjizevnosti i nauci i vodilo rasipanju snage. Dositej i Vuk, zapadnjak i narodni covek, bili su Jovanovicevi heroji. Simbiozu njihovih osobina nalazio je u Jovanu Cvijicu.

Oslobodjen od romantizma epohom realizma koji je odgovarao njegovom intelektualnom sklopu, Jovanovicev nacionalizam bio je izraz savremenosti protkane osecajnoscu, porodicnim nasledjem i istorijom. Bio je to spontani izliv priznanja za postignuca srpskog naroda, istovremeno razlicit od one groznicave uzbudjenosti koja je obelezavala nacionalne izlive njegovog okruzenja. On je bio intelektualac koji je razumeo, ali se nije povodio za gomilom. Strasnost i radikalna zanesenost naroda i njegovih vodja nije prianjala uz ucenost i stalozenost profesora. Slobodanov opis radikalskog pokreta u Srbiji poslednjih decenija 19. veka karakteristican je za ovo raspolozenje. Zivo prikazujuci veliki radikalski zbor 1896. godine, Slobodan je napisao da je "sva ta nepregledna gomila seljaka otisla kao sto je i dosla, posto je saslusala besede svojih prvaka i pojela nekoliko kola lubenica, cije su se kore nedeljama vukle po Topciderskom brdu, gde je zbor odrzan".

Jovanovic je imao odbojnost prema pokretima, koji su u jednoj uzavreloj sredini neizbezno bili demagoski. Osecao je snagu i dinamizam seljackih masa u Srbiji, ali je isto tako smatrao da su sledbenici Svetozara Markovica bili vise privuceni utopijom njegovih ideja no sto su shvatili njihovu prakticnu primenu.

Protivrecnost izmedju svog nacionalizma i nepoverenja prema pokretima masa Jovanovic je pravdao dvostrukim osobinama naseg dinarskog coveka, istovrmeno hrabrog i ratobornog, postenog i spremnog da umre za svoje ideale, ali impulsivnog, nestalnog, nepouzdanog i sklonog anarhiji. Posebno su ga odbijali demagogija i partizanski fanatizam koji, kako je to jednom napisao, "sadrzi vise mrznje no ljubavi".

Slobodanovi pogledi bili su u stvari izraz umerenog gradjanskog liberalizma. Oni objasnjavaju antiradikalizam njegove mladosti, antifasizam i antikomunizam njegove starosti. Siroki narodni slojevi u Jugoslaviji u 20. veku nisu znali o Marksovom komunizmu vise no sto su u Srbiji 19. veka znali o Markovicevom socijalizmu. Ekstremni pokreti na desnici, kao i na levici, bili su bas ono sto je Jovanovic odbacivao: materijalizam, fanatizam, mrznja iskljucivost. Pobeda gradjanskog radikalizma u Srbiji krajem 19. veka, kao i uspeh komunisticke revolucije u Jugoslaviji 20. veka nisu ugrozili njegovu politicku logiku. Slobodanov odgovor je bio da pogresne ideje, kao i nemoralne radnje nalaze opravdanje jedino u postignutom uspehu.

Razmisljanja i sumnjicavost naucnika, udruzeni sa privrzenoscu nacelima, sprecili su Jovanovica da se opredeli za bilo koju politicku stranku u Jugoslaviji. Shvatljivo za njegovo zrelo zivotno doba, to je manje razumljivo za njegove mlade godine, kada srce obicno nadvladjuje razum. Porodicni uticaj privlacio ga je Liberalnoj stranci, sto se moze osetiti i u njegovom pisanju, ali su liberali njegovih dana, s kraja 19. veka, presli zenit svoga razvoja i bili pocepani stranackim zaðevicama. Naprednjaci su u svom ranom razdoblju vise odgovarali njegovim pogledima i temperamentu. Oni su bili umereni konzervativci koji su zagovarali reforme po ugledu na Zapadnu Evropu. Uprkos tome Jovanovic nije nikada bio sasvim uz njih. Nasao se raspet u dilemi: liberalizam ga je odvajao od naprednjaka i odvlacio ka radikalima, od kojih su ga odbijali njihov radikalizam i demagogija. Priznao je: "Zeleo sam cilj, ali sam se protivio sredstvima da se on postigne." Odobravao je reformni program naprednjaka, ali se protivio ukidanju Ustava od 1888. jer se ipsrecio izmedju njih i radikala koji su imali vecinu u skupstini. Takvo razmisljanje postavilo je Jovanovica na sredinu izmedju dveju strana. To je, uostalom, odgovaralo prirodi njegovog intelekta, mada je i kasnije sacuvao izvesno antiradikalsko raspolozenje.

Kako nije ucestvovao u radu politickih stranaka, Jovanovic je pratio politicki zivot u Srbiji, a potom u Jugoslaviji. Prestiz naucnika neizbezno ga je uvlacio u javni i politicki zivot. Slobodanovo ucesce u politici moze se podeliti u tri razdoblja: posredno do Drugog svetskog rata, aktivno u ratnim jugoslovenskim vladama 1941--1943. i posleratno, u emigrantskoj aktivnosti sve do smrti 1958. godine.

Jovanovicev susret sa politikom dogodio se u vreme nacionalne akcije Srbije u Makedoniji kada je, kao mlad covek u dvadeset i cetvrtoj godini zivota, 1893. godine bio postavljen za sekretara odbora koji se bavio pitanjima Makedonije u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu. U to vreme srpska politika se sve zesce okretala Makedoniji i Jovanovic je imao prilike da se blize upozna sa radom na nasoj nacionalnoj politici i sa njenim glavnim nosiocima. Otuda je i kasnije, tokom celog zivota, Jovanovic zadrzao ziv interes za makedonsko i pitanje koje je istovremeno podstaklo njegova istorijska istrazivanja jer su sve balkanske drzave svoje pretenzije na Makedoniju zasnivale na istoriji. Kao realista i pozitivista, Jovanovic je odbacivao romanticarski pristup Milosa Milojevica i Pante Sreckovica da su svi Makedonci Srbi i prihvatao naucno Cvijicevo glediste da su Makedonci flotantna masa izlozena privlacnom dejstvu susednih balkanskih drzava. Kao i Cvijic, Jovanovic je smatrao da se jednom mudro vodjenom nacionalnom politikom Srbi i Makedonci mogu zbliziti i stopiti ujedno.

Na osvitu ovoga veka Jovanovic se pridruzio intelektualnoj opoziciji okupljenoj oko Srpskog knjizevnog glasnika. Sumnjicavost i preispitivanje urodjeni su naucniku bilo da je rec o nauci ili politici. Koliko je rastao njegov naucni prestiz, toliko je u javnosti jacao interes za njegovo politicko misljenje. Ono je sve cesce trazeno u krizama kroz koje je Srbija prolazila u deceniji pred Prvi svetski rat. Kada je rat buknuo 1914. na zahtev vlade da se odrede ratni ciljevi Srbije, skup najvidjenijih srpskih intelektualaca predlozio je da se taj posao poveri priznatom pravniku i istoriku Slobodanu Jovanovicu. Njegovo tada izlozeno misljenje o jugoslovenskom pitanju, logicno i zasnovano na istoriji, ostace nepromenjeno uprkos svim krizama kroz koje ce Jugoslavija kasnije prolaziti. Po tome misljenju zajednica sa Austro-Ugarskom stetna je za jugoslovenske narode kao sto je nemoguc i njihov opstanak kao nezavisnih drzava. Stoga je neophodno oslobodjenje Jugoslovena pod Austro---Ugarskom i njihovo ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom.

Sve tri najuticajnije licnosti srpske politike 1915--1917. regent Aleksandar, predsednik vlade Nikola Pasic i pukovnik Dragutin Dimitrijevic Apis konsultovali su Jovanovica u sukobima na domacoj politickoj pozornici u vreme rata. Sukob je okoncan sudjenjem clanovima Crne ruke i streljanjem Apisa za ciji se zivot Jovanovic uzaludno borio. Njegovo ucesce u tome bilo je motivisano vise nacionalnim no politickim teznjama, iako se intimno slagao sa antipasicevskom opozicijom samostalaca koju je podrzavala vecina srpske liberalne i intelektualne elite.

Slobodan je kao pravnik ucestvovao u raspravama koje su dovele do proglasenja Krfske deklaracije 1917. godine, bio je predsednik odbora za medjunarodno pravo jugoslovenske delegacije na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. i zatim ucestvovao u izradi Vidovdanskog ustava 1921. Politicari su ga i kasnije privatno konsultovali, tako da je u neku ruku imao ulogu savetodavca u politickom zivotu u kome se inace nije javno isticao. Uoci drzavnog udara 6. januara 1929. kralj Aleksandar ga je obavestio o svojoj odluci i trazio njegovo misljenje. To je u javnosti stvorilo uverenje da je Jovanovic bio pisac kraljeve proklamacije, sto je on kasnije odlucno odbijao. Knez Pavle je takodje konsultovao Jovanovica povodom ustavnih pitanja namesnistva. Sa njim se Jovanovic poslednji put sreo u dramaticnim okolnostima marta 1941. kada je pokusao da odvrati kneza od prilaska Jugoslavije Trojnom paktu.

Srpski kulturni klub oznacio je prelazno razdoblje u Jovanovicevom aktivnom ucescu u srpskoj i jugoslovenskoj politici. Jovanovic je bio osnivac Kluba 1937. godine zajedno sa opoziciono nastrojenim srpskim intelektualcima, poslovnim ljudima i politicarima. Namera im je bila da prouce srpsko pitanje u Jugoslaviji, da okupe predstavnike javnog i politickog zivota bez obzira na politicka opredeljenja radi obezbedjenja ugrozenih nacionalnih i kulturnih interesa srpskog naroda. Medju clanovima su se uskoro ukazale dve grupe, starija i mladja. Starija, sa predsednikom Jovanovicem, bila je jugoslovenski orijentisana sa nadstranackim namerama, dok je mladja tezila da pretvori Klub u srpsku nacionalnu politicku stranku. Lozinka Srpskog kluba bila je "jako Srpstvo u jakoj Jugoslaviji", okupljanje Srba na demokratskoj osnovi i razvijanje srpske kulture. Delatnost Kluba se razvijala na uskoj granici koja je delila nacelnu i kulturnu od primenjene politike i postepeno se blizila ovoj drugoj. To je postalo sasvim ocigledno kada je Klub pruzio otpor Sporazumu Cvetkovic--Macek 1939, koji je srpske interese u Jugoslaviji zrtvovao hrvatskom autonomizmu u teznji da smiri hrvatsku opoziciju koja je ugrozavala odbrambenu snagu Jugoslavije uoci svetskog rata. Stav Kluba bio je izricito antifasisticki i antikomunisticki, sa osloncem na zapadne saveznike iz proslih ratova. Prema priznatoj hrvatskoj posebnosti u Jugoslaviji Jovanovic je trazio odgovarajuce priznanje posebnosti srpskog naroda kao sudeonika u poremecenoj drzavnoj ravnotezi. Zanimljivo je da su Britanci 1940. godine prvi dosli na pomisao da bi Jovanovic mogao da odigra znacajnu ulogu u slucaju nemacke invazije na Jugoslaviju. Prema kazivanju Radoja Knezevica, pukovnik Masterson je pocetkom marta 1940. godine posetio Jovanovica u Beogradu i predlozio mu da predje u London i da tamo, u slucaju nacisticke invazije, po ugledu na De Gola, obrazuje komitet slobodnih Jugoglovena. Jovanovic to nije prihvatio.

Bio je potreban snazan potres da Jovanovic preskoci tanku ogradu koja je delila posredno od neposrednog ucesca u politici njegove zemlje. Taj potres izazvao je puc 27. marta 1941. Slobodan je ovaj prelaz prihvatio nevoljno. Kazu da je izjutra 27. marta, kada su oficiri dosli po njega da ga odvedu Simovicu, promrmljao: "Srpski klub ce mi doci glave." Imao je pravo. Nije bilo lako odvojiti se od radnog stola, od knjiga i nezavrsenih rukopisa i uleteti u vrtlog rata i neizvesne buducnosti. Jovanovic je to ucinio zbog odanosti Srpstvu, osecanja duznosti i morala koji je u svojim spisima propovedao.

Na dan puca 27. marta imenovan je za potpredsednika jugoslovenske koncentracione vlade; na taj polozaj je dosao kao predstavnik Srba sa prestizom naucnickog ugleda i vanstranacke proslosti. Medjutim, vlada generala Simovica nije imala ni vremena ni izgleda da izmeni tok dogadjaja: devet dana od puca do invazije proteklo je u pokusajima da zadobije podrsku Sovjetskog saveza, da ublazi utisak koji je puc izazvao u Berlinu i da hrvatskog vodju Vlatka Maceka ubedi da dodje u Beograd. Posle kratkotrajnog pokusaja otpora osvajacu, Jovanovic je zajedno sa kraljem i vladom bio prinudjen da ode u emigraciju, u kojoj ce ostati do kraja zivota. U govoru drzanom septembra 1941. preko Radio Londona on je izrazio i svoja osecanja. U ovoj istorijskoj krizi, rekao je, svaki narod slusa glas svoje savesti i karaktera koji su se stvarali u istoriji. Taj glas je i on poslusao.

U malom licnom prtljagu koji su jugoslovenski politicari poneli sobom u emigraciju nalazio se i jedan drugi, mnogo veci prtljag. Bio je to teret predratnih sporova i sukoba neresenog nacionalnog pisanja kao i medjusobnih, licnih netrpeljivosti. Izgubivsi zemlju, lisena teritorije, naroda i stvarne vlasti, vlada pucista se najpre oslanjala na moralni prestiz 27. marta i na englesku podrsku. Ali kako je vreme odmicalo, tako je i prestiz opadao uz porast zavisnosti od engleskog domacina. Jugoslovenska emigracija se tokom rata kretala u zacaranom krugu srpsko-hrvatskog sukoba, nesloge politicara, uplitanja vojne hunte, povodljivosti mladog vladara, zakulisnih uticaja obavestajnih sluzbi, suparnistva sila u politici prema Balkanu kao i odjecima gradjanskog rata u domovini. General Simovic je dao ostavku i kako se politicari nisu mogli sporazumeti da mu izaberu naslednika, Jovanovic je pozvan da obrazuje vladu. Njegova vlada trajala je oko godinu i po dana, od 11. januara 1942. do 29. juna 1943. posle cega je kratkotrajno bio potpredsednik u vladi Milosa Trifunovica. Od 10. avgusta 1943. prestaje Jovanovicevo neposredno ucesce u emigrantskim vladama Jugoslavije u Londonu.

Vlada na cijem celu je bio Jovanovic suocila se sa zbirom problema koji su razjedali jugoslovensku politiku do rata. U jednom trenutku ocaja, krajem decembra 1943. godine, stari istoricar je rekao svome sekretaru Kosti Pavlovicu da je "kod nasih politicara nastupilo stanje slicno onom koje je bilo nastupilo u Rusiji potkraj carskog rezima".

Ponasanje i politika Jovanovica u izbeglistu izrazili su se kroz tri osnovna pitanja: jugoslovenstva, podrske Mihailovicevom pokretu i naslona na Britaniju.

Po osecanju Jovanovic je bio Srbin. Jugoslaviju je doziveo u pedesetim godinama svoga zivota. Pokrenuo je 1937. godine Srpski klub da bi zastitio srpske interese. U pucistickoj vladi 1941. predstavljao je Srbe. Uprkos tome, kao redsednik vlade u Londonu drzao se jugoslovenstva i to u trenutku kada je izgledalo da je jugoslovenska ideja konacno sahranjena ustaskim genocidom nad Srbima i srpskom reakcijom. U vreme Jovanoviceve vlade kralj Petar II je 1. decembra 1942. godine izjavio da je zajednica Srba, Hrvata i Slovenaca njihov zivotni i neprolazni interes. Pet dana kasnije Jovanovic je poslao uputstvo Drazi Mihailovicu sa porukom o resenosti da se Jugoslavija obnovi kao celina. Maja 1943. godine u vladinoj deklaraciji o ratnim ciljevima Jovanoviceva vlada je potvrdila svoju jugoslovensku politicku orijentaciju jer ova "najbolje sluzi dobro shvacenim interesima Srba, Hrvata i Slovenaca". Ambasadore Ducica i Fotica ostro je ukorio i opomenuo da se drze jugoslovenstva. Spoj Jovanovicevog srpstva i jugoslovenstva bio je posledica istorijskih proucavanja. U jednom pismu, koje je posle njegove smrti objavio Radoje Knjezevic, Slobodan je naveo da ga jugoslovenstvu "nije privukla vera u jugoslovensku ideologiju" vec srpski interesi. Po njegovom misljenju samo su kroz zajednicku i snaznu drzavu Srbi mogli sacuvati svoj polozaj u moravskoj dolini, kao sto su to Hrvati mogli u Dalmaciji. Da bi osnazio ovo stanoviste, Jovanovic se vracao istoriji. Godine 1908. Habsburska monarhija anektirala je Bosnu kako bi obezbedila prevlast na jadranskoj obali. Da bi se oduprla austrougarskom pritisku, Srbija je trazila za sebe izlaz na more. U borbi za svoju autonomiju protiv Beca i Peste Hrvati su trazili podrsku u Srbiji. Izlozeni habsburskom imperijalizmu na Balkanu, Srbi su nasli saveznike u Hrvatskoj. Iz razloga sopstvenog opstanka srpski pokreti u 19. veku tezili su velikoj Jugoslaviji i balkanskoj saradnji.

U vreme Prvog svetskog rata jugoslovenska ideja posluzila je kao sredstvo da se razbije habsbursko carstvo. Domace jugoslovenske krize u medjunarodnom periodu Jovanovic je tumacio lutanjem u potrazi za novim zajednickim interesima posle nestanka Habsburske monarhije cija je pretnja dotle bila vezivna spona za sve Jugoslovene. Rani pokusaji zajednistva poticali su od Jugoslovena, mladih idealista i revolucionara koji su pokusali da nametnu jedinstvo pomocu unitarizma, odbacujuci proslost. Posle njihovog neuspeha nestrpljivi i netakticni Srbi, nemajuci razumevanja za hrvatski autonomizam, tumacili su ga kao separatizam. S druge strane, Hrvati su uneli u Jugoslaviju svoje nasledje iz habsburskih vreemena: metode pasivnog otpora, taktiku "nagodbarenja" i kompromisa sa krunom i misljenje o Srbima kao "kulturno zaostalim", "nazadnim", "Turcima". Navikli na pobune i ustanke, Srbi su bili zbunjeni pasivnim otporom: u proslosti su se sukobljavali sa spoljnim neprijateljima i nisu umeli da se snadju sa unutrasnjim protivnikom. Oni nisu shvatili da Radiceva Hrvatska seljacka stranka nije politicka partija u obicnom smislu vec da je to narodni pokret. Tako su nacinili istu gresku kao u svoje vreme kralj Milan sa radikalima. Hrvatskom autonomizmu suprotstavili su srpski centralizam. Jovanovic je rezim koji je kralj Aleksandar zaveo 6. januara 1929. smatrao poraznim za Srbe: hrvatski narodni pokret nije slomljen dok su srpske politicke stranke dezorganizovane.

Svoje misli o jugoslovenstvu Jovanovic je izlozio jos u Srpskom kulturnom klubu a pisao je o tome i dalje u clancima objavljenim u emigraciji posle rata. On se nije zavaravao i razumeo je da su nacionalne posebnosti medju Jugoslovenima bile i ostale prisutne. Oni su najpre bili Srbi, Hrvati i Slovenci i kod njih je jugoslovenstvo bilo neka vrsta nadgradnje oslonjene na iskustvo i razumnu procenu nacionalnog interesa. Buduci ideologija, jguoslovenstvo je bilo podlozno promenama shodno menama istorijskog razvoja i istorijskih uslova. Medjutim, Jovanovic je smatrao da uprkos povremenoj proceni ovih promenljivih uslova, postoje i neki trajni koji se zasnivaju na opstim zajednickim interesima. U Jugoslaviji je ostvareno ujedinjenje ukupnog srpskog naroda, kao sto su prvi put u istoriji bile okupljene i sve hrvatske zemlje. Stvaranjem Jugoslavije ujedinjenje je dobilo medjunarodnu potvrdu. U pomenutom uputstvu Drazi Mihailovicu od 5. decembra 1942. Jovanovic je ukazao na posledice razbijanja Jugoslavije, na mogucnost ponovnog stvaranja neke vrste Habsburske monarhije koja bi zagrabila zapadne delove zemlje i neizvesnu sudbinu Vojvodine i Makedonije. To bi okrenulo istoriju za pedeset godina unatrag, sa pogubnim posledicama i za Srbe i za Hrvate. Subjektivno raspolozenje Srba i Hrvata moze biti protiv Jugoslavije ali objektivni cinioci idu njoj u prilog, porucio je Jovanovic.

Jovanovic je bio svestan da se Jugoslavija ne moze odrzati na osnovi naturenog jugoslovenskog nacionalizma, vec samo na ustupcima i kompromisu Srba i Hrvata. Imao je u vidu posebnosti Srba, Hrvata i Slovenaca. Vec 1942. godine kralj Petar se pozivao na tri dela Jugoslavije. U uputstvima Drazi Mihailovicu navedene su "tri grane naseg naroda". U vladinoj deklaracija maja 1943. nije istaknuta istovetnost vec etnicka slicnost Srba, Hrvata i Slovenaca. Ipak, Jovanovic nije bio spreman da prizna posebnu makedonsku i crnogorsku narodnost. Ranije, 1901. godine, u studiji o srpsko-bugarskom ratu 1885, Jovanovic je istakao da ce Srbija dobiti sirenjem prema severozapadu ali da ce bez Makedonije izgubiti sredisni polozaj na Balkanu. Za njega to nije bilo pitanje prevlasti, vec pitanje opstanka.

Prihvatajuci glediste o tri dela Jugoslavije, Jovanovic je odbacio unitarizam i centralizam. Trideset godina kasnije smatrao je da je bilo savetno vec 1918. ustanoviti "ogradu" izmedju Srbije i Hrvatske. Protiveci se Sporazumu Cvetkovica i Maceka 1939, Jovanovic je vec u Srpskom klubu trazio obrazovanje srpske jedinice naporedo sa priznatom hrvatskom. Na celu izbeglicke vlade u Londonu, on se zalagao za federalno uredjenje posleratne Jugoslavije. Ova razmisljanja dopunio je kasnije, 1957. godine, u eseju o srpskom nacionalizmu u Jugoslaviji. On se, smatrao je Jovanovic, razlikuje od onog u staroj srpskoj kraljevini. U proslosti se izrazavao u jedinstvenoj, etnicki homogenoj sredini. Prihvatajuci federalizam, Jovanovic je shvatio da se udaljava od srpskog istorijskog obrasca. Zabrinjavala ga je "haoticna individualnost dinarske naravi" Srba u utakmici sa politicki homogenim nesrpskim narodnostima sa kojima ce deliti upravu u federaciji. Da bi se otklonio ovaj nesklad i njegove nepovoljne posledice za Srbe, oni svoju federaciju moraju ucvrstiti ekonomskim i kulturnim udruzivanjima i tako stvoriti protivtezu svome individualizmu. To je, u stvari, bila stara ideja iz Srpskog kulturnog kluba...

Jovanovicev kabinet u Londonu podrzavao je Mihailovicev pokret otpora u zemlji. Jovanovic je unapredio Mihailovica u cin armijskog generala, postavio ga za nacelnika Generalstaba i ministra vojnog u svojoj vladi i odlucno zastupao i branio njegovu akciju. Zbog toga je komunisticki sud u Jugoslaviji Jovanovicu sudio i osudio ga na dvadeset godina robije na sudjenju na kome je Mihailovic bio osudjen na smrt i potom streljan.

Jovanovicevu podrsku Mihailovicu lako je objasniti. Pojava Jugoslovenske vojske u otaybini pruzila je neocekivanu i dobrodoslu podrsku vladi u izgnanstvu lisenoj stvarne vlasti. Mihailovicev pokret otpora u zemlji igrao je, bar u godinama 1941--43, ulogu u ratnoj strategiji saveznika i podizao poljuljani prestiz vlade u emigraciji. Koliko je u pocetku Mihailovic bio koristan Jovanovicu u diplomatiji, toliko mu je kasnije bio potreban u samoj zemlji zbog suzbijanja socijalne revolucije koju su zastupali komunisti. Pokret Mihailovicevih cetnika, koji je u pocetku bio izrazito vojni, postepeno je dobijao politicka obelezja u teznji da sacuva drustveni i politicki kontinuitet predratne Jugoslavije. U stvari, program Mihailovicevog pokreta nije se razlikovao od programa predratnog Srpskog kulturnog kluba njegovom prozapadnom orijentacijom, antifasizmom i antikomunizmom i "jakim Srpstvom u jakoj Jugoslaviji". Ustaski genocid nad Srbima u Hrvatskoj suzio je njegovu jugoslovensku osnovu. Nemacke odmazde nad domacim stanovnistvom odvratile su ga od otvorenog otpora okupatoru, dok je narastajuci partizanski pokret pojacao njegov antikomunisticki stav. Jovanovic se sa ovim slagao. Vec oktobra 1941. godine, na prve vesti o Mihailovicevom ustanku u zemlji, Jovanovic je porucio da je trenutak nepogodan zbog ostrih nemackih odmazdi. Maja 1942. godine izricito je nalozio Mihailovicu "da ne pristupa preuranjenim akcijama velikog stila zbog beskorisnih i nesrazmernih zrtava i strasnih represalija". Otvorene akcije je trebalo odloziti do trenutka iskrcavanja saveznika. U stvari, otpor okupatoru u Jugoslaviji velikim delom se sveo na gradjanski rat i odluku koja ce od dveju strana preovladati po zavrsetku rata. Ovo je izazvalo dve strategije: jednu su primenili komunisti u otvorenom sukobu sa okupatorom povezujuci nacionalnu sa socijalnom revolucijom, drugu su prihvatili Mihailovicevi cetnici da bi sacuvali svoje snage za ustanak na kraju rata, sa aktima sabotaze u medjuvremenu Obe strane bile su spremne da koriste okupatora u medjusobnom sukobu.

Istoricar Jovanovic dobro je znao ulogu koju je imala vojska u balkanskoj politici. U istorijskim studijama pisao je o ucescu vojske u obaranju kneza Mihaila 1842, pritisku na skupstinu 1868. godine da izabere mladog Milana za kneza, u gusenju Timocke bune 1883. i podrsci licnih rezima kraljeva Milana i Aleksandra s kraja 19. veka. Oficiri su ucestvovali u ubistvu poslednjeg Obrenovica u Srbiji 1903. i austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914. Srpska vojska je omedjila granice Jugoslavije 1918. i licni rezim kralja Aleksandra 1929--34. oslanjao se na vojsku. Konacno, drzavni udar 27. marta, koji je Jovanovica uveo u vladu, bio je delo vojske. Zadatak namenjen Mihailovicu bio je da nastavi sa otporom okupatoru, da sacuva mesto Jugoslavije u saveznickoj antihitlerovskoj koaliciji, ali da istovremeno otkloni crvenu opasnost, obezbedi kontinuitet monarhije i drustvneog uredjenja u zemlji i obelezi granice Srbije u novoj jugoslovenskoj federaciji.

Jovanovic je bio naklonjen pukovniku Apisu i pre no sto ga je licno sreo 1914. On je naginjao samostalcima i nije bio Pasicev pristalica. Ali, pored toga razlog se mogao naci u zivom utisku koji je jedan revolucionar ostavio na naucnika koji je ovakvu vrstu ljudi poznavao iz knjiga. To se osetilo i kasnije u eseju u kome je Slobodan branio Apisa. Nije iskljuceno da je Mihailovic podsetio Jovanovica na njegovog nekadasnjeg prijatelja. Obojica, i Mihailovic i Apis, bili su pukovnici i obavestajni oficiri. Obojica su bili nezadovoljni upravom u zemlji i obojica su se oduprli carstvu: Apis austrougarskom, Mihailovic nemackom. Najzad, obojica su delili istu sudbinu, osudjeni za veleizdaju i streljani iz politickih razloga. Apis je, izmedju ostalog, bio optuzen za kontakte sa Nemcima, Mihailovic, za saradnju sa nacistima. Jovanovic je ukazao na slicnost izmedju ova dva oficira kada je u napisu o Apisu i reviziji Solunskog procesa u Beogradu 1953. godine rekao da je komunisticki sud koji je osudio Mihailovica bio najmanje pozvan da ponisti nepravednu presudu izrecenu Apisu.

U biografiji Viljema Gledstona Jovanovic je pisao o prestizu koji je britanski drzavnik uzivao na Balkanu posle cuvenih govora u kojima je osudio zverstva Turaka i zalozio se za balkanske narode u Istocnoj krizi 1875--78. godine. Iz Srbije je tada poslat izaslanik u London sa izjavama zahvalnosti. U medjuvremenu je Gledstonovo odusevljenje za balkanske narode splasnulo jer je postao odgovorni predsednik britanske vlade. Njegov odgovor srpskom izaslaniku bio je uzdrzan. Slicna promena u britanskoj politici odigrala se u vreme Drugog svetskog rata. Od podrske pruzene jugoslovenskoj vladi u emigraciji i Mihailovicu u prvim godinama rata, stav britanske vlade se tokom dve poslednje godine rata radikalno promenio u prilog marsalu Titu i njegovom narodnooslobodilackom pokretu. Razlozi za ovu promenu bili su mnogostruki i uslovljeni medjusaveznickim odnosima, britanskim strateskim ciljevima na Balkanu, predvidjanjima posleratnog razvoja i procenom domacih prilika u Jugoslaviji. Sukobi i trvenja medju jugoslovenskim emigrantima znatno su doprineli tome stavu. Jovanovic se s razlogom zalio da jugoslovenski predstavnici u Londonu umesto jedne vode tri posebne spoljne politike, jednu srpsku, drugu hrvatsku i trecu slovenacku. Ova razmimoilazenja izazvala su u svetu sumnju u mogucnost obnove Jugoslavije. Posebno je medju Srbima postojalo naivno uverenje da je Engleska vecito zaduzena srpskim anglofilstvom dokazanim 27. marta 1941. Jovanovic je navodio Srbina koji se posle rata zalio Englezu da je njegova vlada zaboravila dug koji je ona, po sopstvenom priznanju, dugovala Mihailovicu. Odgovor Britanca je bio da je Engleska mnogo vise dugovala Vinstonu Cercilu pa ga je ipak oborila na prvim posleratnim izborima u zemlji.

Jovanovic je bio duboko razocaran britanskom politikom vodjenom za vreme rata. Dosao je u Englesku kao vatren pristalica britanskog politickog sistema. Pri kraju rata, upitan da li namerava da objavi drugo izdanje svoje studije o engleskom parlamentarizmu, odgovorio je da ce, cim bude stigao kuci, objaviti svoje peccavi. Optuzio je britansku politiku za lose raspolozenje prema Srbima. U 19. veku britanski i srpski interesi su se razisli povodom srpske rusilacke delatnosti protiv otomanskog carstva i Habsburske monarhije, kao i srpskog opredeljenja za Rusiju. U jednom clanku, posmrtno objavljenom 1959. godine u listu Poruka, Jovanovic je dao istorijsku ocenu srpsko-engleskih odnosa. Engleska se 1914--1918. protivila Velikoj Srbiji i prihvatila je ujedinjenje Srba samo uslovno kroz Jugoslaviju. U srpsko-hrvatskom sporu bila je na hrvatskoj strani. Britanska diplomatija pruzila je punu podrsku Sporazumu Cvetkovic--Macek koji je, po Jovanovicevom gledistu, bio protivan srpskim interesima. U slucaju raspada Jugoslavije Engleska diplomatija bi verovatno podrzala srpske zahteve u Makedoniji, ali vise zbog grckih no srpskih interesa. Jovanovic je bio frankofil. Nekada u proslosti Srbi su imali podrsku Francuske i Rusije a sada bi trebalo da je traze u Americi. Ipak, bez obzira na ovakva razmisljanja Jovanovic nikada nije napustio London i nije otisao u Ameriku. Ostavljajuci na stranu politiku, on je kod Engleza cenio pristojnost, samosavladjivanje i dobrotu. Povodom razlicitih misljenja o srpskom nacionalnom karakteru Slobodan je poredio Srbe i Engleze: "Za onoga koga voli, Srbin je u stanju uciniti vise od Engleza. Ali Englez je u stanju uciniti i za onoga koga ne voli, kada ga vidi u nevolji. Srbin cini dobro iz ljubavi, a Englez iz osecanja duznosti." U tome sudu je bilo, cini se, autobiografskih primesa iz poslednjih dana njegova zivota u izbeglistvu.

Od svrsetka rata do smrti Jovanovic je ucestvovao u politickom i kulturnom zivotu jugoslovenske emigracije. Pobeda komunista u zemlji nije ujedinila porazenu emigraciju. Naprotiv, nacionalni i licni sukobi cak su se produbili. U takvim okolnostima prestiz i autoritet Slobodana namenili su mu ulogu posrednika. Izabran je za predsednika Jugoslovenskog narodnog odbora obrazovanog 1946. godine u Londonu s namerom da dejstvuje kao glavni organ jugoslovenske emigracije. U stvari, Odbor je promasio zadatak. Njegov opstejugoslovenski karakter bio je osporen osnivanjem posebnog srpskog, hrvatskog i slovenackog narodnog odbora. Memorandumi koje je Jugoslovenski odbor uputio raznim medjunarodnim telima kao i stranim vladama naisli su na gluve usi. Pokusaji politicke emigracije sasvim su propali kada je Jugoslavija dosla u sukob sa Sovjetskim Savezom 1948. godine, posle cega je Zapad pruzio punu podrsku marsalu Titu. Aktivnost Jovanovicevog Odbora se svela na izdavanje lista Poruka i na redovne sastanke cetvrtkom u hotelskom stanu starog profesora, koji su licili na nekadasnje sastanke univerzitetskog seminara. U to vreme istoricar se vratio pisanju istorijskih studija, razmisljanju o jugoslovenskom pitanju i ostroumnoj kritici posleratnog jugoslovenskog razvoja.

Istoricarske studije Jovanovic je dopunjavao omiljenim zanrom, pisanjem portreta. Objavljeni posmrtno u Kanadi pod nazivom "Moji savremenici", pisani izvanrednim stilom i jezikom, oni su prikazali nekoliko nasih drzavnika i knjizevnika sa mnogo kolorita i licnih secanja. U razmisljanjima o jugoslovenskom pitanju, kao i o srpskom nacionalnom karakteru, Jovanovic je ukazao na potrebu vaspitanja i kulture u resavanju nacionalnih razmirica. Zanimljiva je jos jedna vrsta njegovih napisa iz ovog posleratnog vremena u kojoj se Slobodan javlja kao polemicar. U brojnim clancima objavljenim u listu Poruka kao i drugim emigrantskim listovima od Australije do Sjedinjenih Americkih Drzava kritikovao je posleratni jugoslovenski totalitarni rezim sa politicke, diplomatske i pravne tacke gledista. U kritici su dosli do izrazaja logika pravnika i znanje medjunarodnog i ustavnog prava. Polemika bila je utoliko jaca sto nije odisala mrznjom vec ironijom.

Naucnik Slobodan Jovanovic moze se samo uslovno primiti kao politicar jer ni on sam sebe nije smatrao politicarem. Samo su burni dogadjaji vremena izazvali njegovo uplitanje u politiku. Iskustvo naucnika i istoricara u politici najbolje potvrdjuje istinu da je lakse pisati istoriju nego graditi je i da je lakse suditi proslosti no sadasnjosti. Istoricar trazi oblik i sklad u proslosti ciji mu je pocetak, razvoj i kraj poznat, dok je savremena politika proces koji tece i koji pokusava da sadasnjost ukljuci u nepoznatu buducnost. Jovanovicevo naucno delo dobilo je jednodusno priznanje. Njegovom se metodu i tumacenju istorije i njenih licnosti moze prigovoriti s gledista pojedinih istoricarskih skola, ali njegovo ogromno znanje, savrsenstvo izraza i izlaganja, kao i logika misli ostaju jedinstveni. S druge strane, njegova ratna i poratna politicka aktivnost izazvala je prigovore. Srpski nacionalisti prebacivali su mu da je srpstvo zrtvovao jugoslovenstvu. Hrvati su ga optuzivali kao skrivenog velikosrbina. Krajnja desnica ga je za vreme rata napadala da je 27. marta prodao svoju zemlju plutokratskom Zapadu. Levicari su ga osudili na dvadeset godina robije kao predstavnika reakcionarnih, kapitalistickih i fasistickih rezima. Mnogi profesionalni politicari, vodji politickih stranaka, gledali su u njemu politickog amatera. Njegove pristalice su mu odavale priznanje vise kao naucniku nego kao politicaru. Jovanovic je i sam bio toga svestan. Na sopstveno pitanje koje je postavio svome sekretaru koja je bila najgora jugoslovenska vlada odgovorio je, svojstvenom ironijom, da je to bila vlada Slobodana Jovanovica!

Vracajuci se naslovu ovoga napisa o ulozi istoricara u politici, treba imati u vidu tragicne dogadjaje koji su ovu ulogu izazvali. Jovanovic je pristupio aktivnoj politici u sedamdeset i drugoj godini zivota i to u jednom prelomnom trenutku ne samo za njegovu zemlju vec i za ceo svet. U tom trenutku u kome je jedna epoha tonula pred najavom nove, znanje koje se zasnivalo na analizi proslosti nije bilo dovoljno. Proslost je mogla biti vise teret no prednost. Jovanovic je u sustini bio liberal 19. veka, protivnik revolucija u jednom revolucionarnom dobu, "opterecen" moralom koji bi jedan pravoverni komunista nazvao "burzoaskom predrasudom". Branio je drzavni legitimizam u trenutku kada se on rastakao. Jugosloven po nuzdi i razumu, Srbin po osecanjima, Jovanovic se protivio svakom radikalnom resenju. Prihvatio se ucesca u politici da bi zastupao "politiku nacela", ali se umesto toga nasao okruzen dvorskim intrigama, vojnim klikama, zavadjenim politicarima. Postao je predsednik vlade u izgnanstvu koja je bila samo naslovni nosilac drzave bez vlasti i naroda koji je ostao u zemlji.

Pravicnosti radi treba reci da ako jedan profesor nije bio u stanju da resi sukobe nastale u svetskim i domacim previranjima, to nisu mogli ni profesionalni politicari, emigranti iz ostalih zemalja Istocne Evrope. Svi su oni doziveli istu sudbinu porazene strane u ratnom ishodu.

Nekada je dobro dugo ziveti, nekada nije. Kada je Slobodan Jovanovic bio djak gimnazije, ucenicima je pre mature zabranjivan pristup u kafanu. Umro je u dane u kojima su carevali rok muzika i Bitlsi. Bilo je to suvise za starog istoricara 19. veka.


Izvor:SRBIJA

Милан Недић (Гроцка 2. септембар 1878. - Београд, 4. фебруар 1946) је био српски генерал и политичар који је водио марионтеску владу у Србији окупираној од стране нацистичке Немачке у Другом светском рату.

Биографијa:
Недић рођен је 2. септембра 1878. године у Гроцкој од оца Ђорђа, среског начелника и мајке Пелагије, учитељице. Порекло породице Недић је из села Заоке код Лазаревца, од браће Дамјана и Глигорија Недића, двојице српских јунака из боја код манастира Чокешине у Првом српском устанку. Мајка Милана Недића је унука кнеза Николе Михајловића, Карађорђевог саборца. Гимназију је завршио у Крагујевцу и 1895. уписао Нижу школу Војне академије. 1904. је завршио Вишу школу Војне Академије, потом Генералштабну припремну и ступио на дужност у војсци.

У чин мајора је унапређен 1910. Служио је током Балканских ратова и примио је бројна одликовања и медаље за храброст. У чин потпуковника је унапређен 1913.

1915. године, током Првог светског рата је унапређен у пуковника и служио је у генералштабу као најмлађи пуковник у српској војсци. Током српског повлачења преко Црне Горе и Албаније од новембра 1915. до јануара 1916, његови војници су чували одступање српске војске. Године 1916. је именован за ордонанс-официра краља Петра I. У септембру 1918. командовао је Пешадијском бригадом Тимочке дивизије приликом пробоја Солунског фронта.

Након рата, Недић је наставио да служи као комадант Пешадијске бригаде, пре него што је именован начелником штаба Четврте и Треће армијске области као и комадантом Дравске дивизијске области. У чин дивизијског генерала је унапређен 1923. и коначно у чин армијског генерала 1930. Између 1934. и 1935. био је начелник Главног генералштаба југословенске војске.

Недић је 1939. постављен за Министра војске и морнарице Краљевине Југославије, али је због отвореног сврставања уз Немачку Адолфа Хитлера, регент кнез Павле Карађорђевић га је сменио са дужности 6. новембра 1940. [тражи се извор]

За време Априлског рата генерал Недић је командовао јединицама Треће армије на простору Македоније и покушао да спречи делове 12. немачке армије да прођу из правца Бугарске. Тај фронт је убрзо пробијен и Недић је морао да се повуче ка унутрашњости Србије. У расулу је био један од ретких генерала који није доспео у заробљеништво. Југословенска влада га је 28. априла 1941. прогласила одговорним за распад југословенске одбране у Македонији током инвазије сила Осовине. [тражи се извор]

Заповедник Вермахта Хајнрих Данклеман је одлучио да повери Недићу управљање окупираном Србијом, након што је Недића предложила српска аристократија. Недић је мало пре тога изгубио сина јединца и трудну снаху у експлозији муниције у Смедервској тврђави, и након неколико одбијања, је прихватио место председника марионетске владе, назване Влада народног спаса, 29. августа 1941.

1. септембра 1941. Недић је одржао говор на Радио Београду, где је објавио намеру своје администрације да "сачува срж српског народа", прихватајући окупацију и радећи за Немце. Такође је говорио против организовања отпора окупаторским снагама. Уз помоћ Вермахта, Недић је покрај 1941. успео да умири Србију и да присили на повлачење комунистичке партизанске одреде и оне четнике који се нису сложили да сарађују са Немцима. [тражи се извор] Преосталим четничким одредима у Србији је дозволио легализацију, тј. стављање под његову команду.

До напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез у окупираној Србији је владао ред и мир, што је омогућило примање великог броја избеглица, углавном српског порекла, али такође и много Словенаца, укључујући и Милана Кучана, који је био дете у то време. Око 600.000 одраслих и око 86.000 деце из западних делова Југославије које је контролисала колаборационистичка Независна Држава Хрватска (у данашњој Хрватској и Босни и Херцеговини), као и 150.000 Срба са Косова и Метохије, десетине хиљада Срба из Срема и Бачке (последња под контролом Хортијеве Мађарске), и 20-30.000 Словенаца и Хрвата.

Током рата више од 200.000 људи је умрло у Србији због рата: 67.000 партизана, 70.000 људи у немачким концентрационим логорима и одмаздама, које су захтевале 100 убијених Срба за једног убијеног немачког војника, и 69.000 четника. [тражи се извор] У августу 1942. Немци су објавили да је Србија очишћена од Јевреја. [тражи се извор] Према Николи Живковићу, током Недићеве управе у Другом светском рату, 6.478 библиотека, 1.670 школа, 30 факултета, 19 музеја, 7 позоришта, 52 православне цркве и манастира, 216 џамија, 63 синагоге и више од 60 разних научних институција је уништено или опљачкано. [тражи се извор]4. октобра 1944, Недићева влада је распуштена, а он је 6. октобра, заједно са већином својих министара, пребачен, по одлуци Немаца, из Београда у аустријски град Кицбил. Кицбил је било место где су биле смештене све владе чије су земље Немци окупирали. Британске снаге су га предале југословенским снагама 1. јануара 1946.

Недић је затворен у Београду, и редовно га је саслушавао мајор Мило Милатовић. Београдске новине су 5. фебруара објавиле вест да је Милан Недић починио самоубиство скочивши кроз прозор док чувари нису пазили.

Милан Недић је за живота објавио своје три књиге: "Српска војска и солунска офанзива" и "Српска војска на Албанској Голготи” и "Краљ Александар Први Ујединитељ”.

Izvor:Vikipedia

Влада националног спаса је била влада Србије током немачке окупације у Другом светском рату. Влада је, с обзиром на политичке и војне околности, стајала на челу поражене државе у том часу и била је приморана да прихвати вазални однос према Хитлеровој Немачкој.


    * 1 Формирање Владе националног спаса
    * 2 Влада Националног спаса (август 1941-октобар 1942)
    * 3 Влада Националног спаса (октобар 1942-октобар 1944)
    * 4 Распуштање Владе Националног спаса
    * 5 Судбина министра Владе Националног спаса
    * 6 Види још

Формирање Владе националног спаса

Након што је распуштена Комесарска управа, немачки званичници у Београду су дошли на идеју да ће се стабилност Србије, а уједно и немачки углед повећати када би се оформила једна српска влада која бн била под ауторитетом немачке окупационе власти. Одмах су о томе обавестили Хитлера, који им је издиктирао услове под којима се може образовати српска влада.

Први предлози за формирање владе уследили су непосредно после распуштања Комесарске управе Милана Аћимовића. Предлог за образовање владе дали су на једној заједничкој седници: Ђура Докић, Лазар Марковић, др Коста Кумануди, Велибор Јонић, Димитрије Љотић, Михаило Олћан, Председник Српске Краљевске Академије Наука др Александар Белић и Александар-Цинцар Марковић. Првобитно је за председника владе предложен Димитрије Љотић, као образован и писмен човек. Љотић се захвалио и препоручио Милана Недића, који има великог ауторитета у народу. Недић је испрва одбијао. У његовом стану су најпре долазили Милан Аћимовић, Александар Белић и Велибор Јонић. Касније је долазио и немачки опуномоћеник генерала Данкелмана, др Харолд Турнер. Недић се правдао да је стар, да је дубоко у жалости јер га је снашла породична трагедија. После неколико састанка код Турнера, Данкелмана, доласка у његовом стану, пристао је да се прихвати незахвалног места председника Српске владе, коју је сам насловио „Влада националног спаса“.

Пре полагање заклетве пред немачким генералом, одржао је саветовање у свом стану 28. августа 1941. где је истакао да ће будућа влада имати првенствено спасилачки карактер Српског народа, који се налази под жрвењем револуције комуниста и сукоба у западној Србији четника Драже Михајловића и партизана, а који сваким даном односи све више и више невиних глава српског народа. Када је добио подршку најугледнијих људи, решио је да сутра оде до генерала Данкелмана и да положи заклетву. Пре почетка рада Владе Неционалног спаса, а као услов за њен рад Милан Недић је Војном заповеднику, ваздухопловном генералу Хајнрику Данкелману предао свој писмени захтев, који је саставио заједно са својим саветницима за време последњег разговора у свом стану. Они гласе:

ОПШТИ ЗАХТЕВИ

   1. Да се образује српска влада, која управља свим пословима државе и народа српског на овој територији, под надзором Војног заповедника у Србији;
   2. Да се одобри Српској влади оружана сила, без које се не може обезбедити ред и мир у земљи и то:
          * жандармерија до јачине 10.000 жандарма;
          * потпорне народне јединице формиране и командоване српским старешинама, чије ће снаге-до 30.000 утврдити стварном потребом Српске владе и одобрењем Војног заповедника у Србији;
          * оружје и оружану спрему под а и б да Војни заповедник у Србији у потребној количини од заплењеног оружја Југословенске војске;
   3. Да се помогне ратним заробљеницима у немачкој на овај начин;
          * да се заробљеници, утврђени лекарским прегледима као болесни и инвалиди пусте кућама у Србију.
          * да се пусте из ропства сви ратни заробљеници старији од 55 година;
          * да се отпусте заробљеници потребни за обнову земље, а за чије лојално држање ће влада сносити пуну одговорност;
          * да се побољша исхрана наших заробљеника у немачкој слањем потребних намирница из Србије бригом Српске владе.
          * побољшати досадашње економске и административне границе Србије могућим поседањем дотичних територија немачким трупама.
   4. Ефикасно обустављање убијања и прогона Срба под Хрватском, Бугарском и Мађарском.


ПОСЕБНИ УСЛОВИ

   1. да се дозволи образовање једног политичког савета-сабора-који би утврдио, објавио и борио се за нове политичке смернице српског народа.
   2. у унутрашњој политици:
          * борба против комунизма у првом реду је ствар српског народа и његове владе, оружана немачка сила потпомаже ово, уколико средства српске владе не буду довољна;
          * у случају саботаже против немачке војске, репресивне мере морају погађати само праве кривце а никако недужна лица, па зато ове мере предузимати тек по хитном прибављању података код српске власти;
          * с обзиром да је немачка војна сила успоставила Србију, потребно је дозволити државне и националне амблеме.


Када је намачки генерал Данкелман прихватио Недићеве услове, дошло је до полагање заклетве и званичног оформљења владе Националног спаса у Београду. Генерал Данкелман је акт о постављењу Милана Недића за председника владе предао истом у згради бивше Народне скупштине. Влада је оформљена 29. августа 1941. Своју прву министарску седницу имала је 30. августа, а Милан Недић се први пут обратио Српском народу 1. септембра 1941. године.

Влада Националног спаса (август 1941-октобар 1942)
Влада националног спаса се још у почетку називала и „генералска влада“, јер су у њу ушла четири генерала бивше Краљевске војске, а пето место је било резервисано за генерала Данила Калафатовића, који је то место одбио.

Састав Владе националног спаса од августа 1941. до октобра 1942. био је овакав:

    * Председник Владе, армијски генерал Милан Ђ.Недић
    * Министар унутрашњих послова, Милан Аћимовић
    * Министар правосуђа, др Чедомир Марјановић
    * Министар народне привреде, инж. Михаило Олћан
    * Министар за социјалну политику, др Јован Мијушковић
    * Министар народног здравља, др Јован Мијушковић
    * Министар за социјалну политику, др Јован Мијушковић
    * Министар народног здравља, др Јован Мијушковић
    * Министар при председништву Владе, армијски генерал Момчило Јанковић
    * Министар пољопривреде, др Милош Радосављевић
    * Министар поште,телеграфа и тел., армијски генерал Јосиф Костић
    * Министар грађевине, инж. Огњен Кузмановић
    * Министар просвете, Милош Трифунац
    * Министар финансија, Душан Летица
    * Министар саобраћаја, армијски генерал Ђура Докић
    * Министар рада, бригадни генерал и Канцелар Краљевских ордена Панта Драшкић
    * Министар народне привреде, инж. Добросав Веселиновић
    * Министар без порфеља, Богољуб Кујунџић
    * Министар без порфеља, Душан Ђорђевић
    * Управник града Београда, Драгомир-Драги Јовановић
    * Командант Српске државне страже, пуковник Боривоје Јонић
    * Шеф кабинета председника владе, пуковник Милош Масаловић
    * Командант Српског добровољачког корпуса, инжењериски пуковник Коста Мушицки

Из ове Владе су 1. септембра 1941. изашли др Милош Трифунац и Душан Летица, а на њихове положаје су дошли Љубиша Микић и Велибор Јонић. Владу је напустио и Коста Мушицки, кога је Гестапо ухапсио 7. децембра 1941. због наоружавања и снабдевања побуњеничких четничких одреда Драже Михаиловића. Изведен је пред немачки Војни ратни суд у Београду и осуђен на казну смрти стрељањем. Само захваљујући интервенцији генерала Милана Недића, који запретио својом оставком, пуковник Мушицки је ослобођен смртне казне и осуђен је на једногодишњу затворску казну.

Влада Националног спаса (октобар 1942-октобар 1944)

Председник Владе, Милан Недић је реконструисао своју владу 8. октобра 1942. године. Тада су своје оставке поднели Михаило Олћан, др Јован Мијушковић и Милан Аћимовић. Нови кабинет, Недић је реконструисао на седници Владе од 8. октобра 1942. Тако је Влада националног спаса изгледала овако:

    * Председник Владе, армијски генерал Милан Ђ.Недић
    * Министар унутрашњих послова, пешадиски пуковник Танасије-Таса Динић
    * Министар правосуђа, др Милорад Недељковић
    * Министар народне привреде, Добросав Веселиновић
    * Министар за социјалну политику,Танасије Динић
    * Министар народног здравља, инж. Спасоје Добросављевић
    * Министар за социјалну политику, Танасије Динић
    * Министар народног здравља, инж. Спасоје Добросављевић
    * Министар при председништву Владе, армијски генерал Момчило Јанковић
    * Министар пољопривреде, др Милош Радосављевић
    * Министар поште,телеграфа и тел., армијски генерал Јосиф Костић
    * Министар грађевине, инж. Огњен Кузмановић
    * Министар просвете, Велибор Јонић
    * Министар финансија, Љубиша Микић
    * Министар саобраћаја, армијски генерал Ђура Докић
    * Министар рада, бригадни генерал и Канцелар Краљевских ордена Панта Драшкић
    * Министар народне привреде, инж. Добросав Веселиновић
    * Министар без порфеља, Богољуб Кујунџић
    * Министар без порфеља, Душан Ђорђевић
    * Управник града Београда, Драгомир-Драги Јовановић
    * Командант Српске државне страже, пуковник Боривоје Јонић
    * Шеф кабинета председника владе, пуковник Милош Масаловић (после погибије заменио га пешадијски генерал Миодраг Дамјановић)
    * Командант Српског добровољачког корпуса, инжењериски пуковник Коста Мушицки

Пуковника Милоша Масаловића је у Београду, 6. марта 1944. убила четничка тројка, а на његово место је приступио генерал Миодраг Дамјановић. Почетком октобра 1944. у владу је приступио и четнички војвода Иво Павловић-Ђока, по споразуму Драже Михајловића и Милана Недића за формирање заједничког фронта у борби против партизана.

Распуштање Владе Националног спаса:
У све већој опасности од уласка комунистичких снага у Србију, Милан Недић је сазвао ванредно заседање Владе, у поноћ 4. октобра 1944.

На седници је одучено да се Влада распусти, да се ради нових акција пребаци у Аустрију, у граду Кицбилу, где ће наставити своје деловање. Милан Недић се захвалио свима и тако закључио последњу седницу Владе народног спаса. Већ сутрадан, Милан Недић је аутомобилом кренуо пут Аустрије. Остали министри су почели да склањају извештаје и архиву. Последњи је Димитрије Љотић напустио Београд. За време свог рада Влада националног спаса је донела преко 100 закона различите садржине, поспешила привреду, школство, банкарство, културни живот у Београду и обновила порушену инфраструктуру у априлском бомбардовању 1941.

Судбина министра Владе Националног спаса

По уласку партизанских снага у ослобођени Београд, бивши министи Недићеве Владе, др Јован Мијушковић и др Добросава Веселиновића су ухапшени и изведени пред суд. Осуђени су на смрт и стрељани. Огњена Кузмановића, др Милоша Трифунца и Душана Летицу су осудили на дугогодишње робије. У повлачењу четничких снага, погинуо је и Милан Аћимовић. Већина министра је враћена из Аустрије југословенским властима на суђење за издају земље. Милан Недић је наводно извршио самоубиство у Озниној згради, 4. фебруара 1946, а последњи, преостали министри и генерали су изведени на суђење заједно са Дражом Михајловићем у Београду од 10. јуна до 15. јула 1946.

Тада су на смрт осуђени и стрељани: Коста Мушицки, Танасије Динић, Велибор Јонић, Драгомир-Драги Јовановић, Ђура Докић и Бошко Павловић. На временске казне су осуђени: др Коста Кумануди и Ђура Виловић.

Једино су Боривоје Јонић и Миодраг Дамјановић успели да побегну из земље и да се настане у иностранству. Јонић је умро у Француској, а Дамјановић у Немачкој 1956. године.

Izvor:Vikipedia

Vlado Dapčević

Profesionalni revolucionar:

Kao prvi znak da sam komunista počeo sam da nosim crvenu kravatu. Kada sam pročitao "Komunistički manifest", potpuno sam se osjećao komunistom.

Sjutradan su počele demonstracije na Cetinju. Poče strahovita bitka. Krvavi mi, ali krvava i policija. I to dobro. Odjednom se pojavi moj otac i 'oće da me izvadi iz demonstracija. Jedan radnik, bio je član Partije, kaže: "Pustite ga, gospodine, nek se bori. Bez toga od njega neće biti pravog čovjeka."

Policajci me zgrabiše za kosu, za ruke... Tukli su me zvjerski. Onda me odvedoše u klozet. Mene i još jednog radnika nastaviše da tuku kundacima. Ima strašnu silu udar onaj kundak. Polumrtvog, maricom me odvedoše u zatvor. Unesoše me u zajedničku ćeliju, a ja sav izubijan, sav modar, nigdje zdravog mjesta na tijelu. Ostali pohapšeni napraviše mi mjesto da legnem i počeše me kvasiti vodom.

Žandari nas povedoše. Mi pjevamo španske i revolucionarne pjesme. Naidjosmo na jednog seljaka. Bijaše star, imao je preko sedamdeset godina, okopavao je masline. Kad ugleda nas i onu silu žandara, skide kapu crnogorsku, a oči mu pune suza i viknu: "Naprijed, naprijed, sokolovi moji, bez pregnuća nema ni vaskrsnuća!" Taj starac nam je dao snage.

"Beogradski studenti su mnogo puta bili poškopljeni krvlju braneći autonomiju Univerziteta. Ovog puta, ne jedan, već svi koliko nas ima, bićemo spremni da prospemo svu našu krv da ne dozvolimo da ukinete autonomiju Univerziteta."

Karijerizam vodi u borbu za vlast, makar i u ilegalnoj partiji. Takve prilike sam ja u našem pokretu imao prilike da sretnem ne jedanput. Prosto su uništavali ljude. Bilo je sredstava da se uništi onaj za koga se mislilo da može preuzeti položaj. Ja sam smatrao da su to pojedinačne pojave i slučajevi, da je Partija u cjelini zdrava i da će naći snage da to savlada.

Poslije svega onoga što sam pred rat saznao, moj odnos prema Partiji ostao je potpuno isti. Ali, počeo sam kritičkije da osmatram ponašanje i istupanje ljudi. Ono ranije ubjeđenje da je apsolutno svaki komunista idealan čovjek - po onoj Staljinovoj da su komunisti ljudi naročitog kova, od naročitog materijala satkani - počelo je da me napušta. Kako je vrijeme prolazilo, praksa me je sve više uvjeravala da su komunisti grešni kao i svi ostali ljudi i da u komunistički pokret, uz dobre ljude ulaze i rđavi. Ljudi, vrlo slabog karaktera, karijeristi, bolesno ambiciozni, kukavice.

Sva hapšenja, batinjanja i mučenja, ni najmanje me nisu obeshrabrili. Naprotiv to me je čeličilo. Bilo je to, u izvesnom smislu, pitanje časti.

Narodnosolobodilačka borba

Bilo je tačno tri sata ujutru trinaestog jula. Podigoh pušku i rekoh: "Ajde, sa srećom, da počnemo!"

"Ja tu direktivu Partije da sve borce vratimo u sela neću izvršiti. To je izdaja. Ja ću sve borce izvući gore u planinu, organizovati gerilske odrede i nastaviti borbu sa Talijanima."

"Drugovi, pred nama je dvojba: ili da se vraćamo u Crnu Goru ili da idemo u Prvu proletersku. Sa čim da se vratimo u Crnu Goru? Zar da kažemo našoj braći, drugovima, rodbini i prijateljima da smo najbolje naše drugove i braću ostavili neosvećene u Pljevljima? Odlazak u Prvu proletersku brigadu je najbolji način da ih osvetimo i da se kako treba borimo protiv okupatora. Ja sam uvjeren, jer vas sve poznajem i znam da ste junaci, da ćete svi poći u Prvu proletersku brigadu. Ja idem."

U to vrijeme, kao posljedica pada Užičke republike, poraza na Pljevljima i pojačane aktivnosti četnika draže Mihajlovića – došlo je do velikog osipanja naših jedinica u Istočnoj Bosni. Ljudi su prelazili četnicima ili su četnici u našim jedinicama, pučem preuzimali vlast i odvodili čitave jedinice. Prethodno bi poklali sve komesare. Uglavnom su bili pijani.

To vi sada, naravno ne možete da shvatite. Ali, u tim krajevima su se relativno često dogadjale i takve stvari. Prodju ustaše i siluju Srpkinje. Onda prodju četnici pa siluju Muslimanke i Hrvatice. Tako da su Srpkinje nosile djecu uastaša, a Muslimanke i Hrvatice djecu četnika.

Na početku rata smo gubili protiv Njemaca, protiv ustaša, protiv domobrana, protiv Talijana, protiv četnika, protiv svih mogućih formacija. Nijesmo bili prekaljeni. Kada smo se prekalili, ovi naši čobani, polupismeni i nepismeni tukli su ih kao stoku.

Zbog isključenja iz Partije morao sam stalno da se dokazujem. Bio sam vođa bombaša. Bijaše mi dosadilo više. Na kraju sam se požalio: "Ne mogu ja svaki put da se kao bombaš dokazujem. Jednom sreća, drugi put sreća, deseti put sreća... Jednog dana ću kao stoka negdje poginuti".

Postavili su me za komesara sedme krajiške brigade. Ta brigada je bila prosto desetkovana. Pošla je u Četvrtu i Petu ofanzivu sa hiljadu sedamsto boraca, a vratila se sa četirsto pedeset.

Tako, ni danas nije nikakvo čudo da kod nas, recimo ovdje u Sloveniji, jednako kao i u Srbiji, Hrvatskoj i drugdje pljuju po narodnooslobodilačkoj borbi i pljuju po borcima narodnooslobodilačke borbe, a slave i podižu do neba one koji su se svrstali na stranu fašizma, na stranu okupatora, one koji su činili najveće zločine prema svome i drugim narodima. Oni pokušavaju da falsifikuju ono što je istorija stvorila, ono što je bilo. Narodnooslobodilačka borba jugoslovenskih naroda je velika po ideji i ciljevima koje je postavila i sve do jednog ostvarila. Osnovni cilj je bio osloboditi zemlju od okupatora i ostvariti zajednicu ravnopravnih naroda. U šta se kasnije to pretvorilo je drugo pitanje, ali sama narodnooslobodilačka borba je imala apsolutno pozitivan karakter. To je sud istorije i tu se ne može ništa promijeniti.

Na vlasti

Ali, bez obzira na sve te visoke položaje, visoku platu, razne privilegije, u tom periodu sam bio najnezadovoljniji. Muka mi je bilo od svega onoga što se dešavalo pred moojim očima. Odmah je počela grabež za vlast, položaje, privilegije. Počela je korupcija nevidjenih razmjera. A ton svemu tome davao je Tito. Gurao ih je na položaje, uvaljivao u privilegije i tako ih vezivao za sebe.

U blizini je bio onaj diplomatski magacin i u njemu najkvalitetnije stvari. Uz to, tri puta jeftinije nego drugdje. Četrdesetak ljudi je imalo pravio da se u njemu snabdijeva. Jednog dana tetka mi traži novine da umota hljeb. Kaže:

-"Sramota me da ulicom nosim bijeli hljeb."

Pitam: Zašto?

Kaže: "Zato što ga drugi nemaju."

-Pa gdje ga ti kupuješ?

Veli: "U onom magacinu."

Zabranio sam joj, od tada, da ga više u kuću unosi, iako smo mi prije rata jeli bijeli hljeb.

Sjećam se jedne anegdote sa jednim od onih udbovaca. Bio je prije rata seljak u Crnoj Gori. Ode u njegovu kuću neka naša Crnogorka i vidi dijete piša po persijskom ćilimu. Veli: "Zašto dozvoljavate djetetu da upropaštava ovako skupocjeni ćilim?" On joj odgovori: "Neka piša, to je krvlju stečeno!". Jednostavno, tada se smatralo da su odbranili zemlju i da je došlo vrijeme da se to naplati. I to debelo.

"Mi sječemo granu na kojoj sjedimo. Ako ne likvidiramo ove privilegije, ne samo što ćemo se odroditi od naroda, mi ćemo u psihologiji postati bogalji"

1948, Goli otok

Ovdje se radi o krupnoj stvari koja apsolutno vodi ne samo našem kidanju sa Sovjetskim Savezom, već i sa ostalim socijalističkim zemljama i komunističkim pokretom. Da bismo se održali ekonomski, vojno i slično, htio to neko ili ne htio, moraćemo se okrenuti imperijalistima Amerikancima. Da bismo stekli kredit kod njih, ovoj domaćoj buržoaziji moraćemo da pravimo velike ustupke u političkom, kadrovskom i svakom drugom pogledu. I malo pomalo - od socijalizma u našoj zemlji neće biti ništa. Sve ono što je izginulo bilo je uzalud. Ovo treba spriječiti!

Tada se dogodila jedna zanimljiva stvar. Kad su islednici završili posao, materijal protiv nas su dali vrhovnom vojnom tužiocu, radi podizanja optužnice. Medjutim, oni odgovoriše da u svemu tome nema krivičnog djela, da su to partijski prekršaji i da za to mogu biti samo partijski kažnjeni. Kad su to ovi odbili, pozvali su njihove zamjenike. I oni su odbili. Sve su ih pohapsili i poslali na Goli otok. zamisli, koliko su ti ljudi bili hrabri.

Na Golom otoku je bio nesvakidašnji teror. Ni u Hitlerovim logorima nije bilo tako. Jedan unutrašnji teror, gdje su prisiljeni osudjenici da tuku, muče, čak i da ubijaju one ljude sa kojima u sobi zajedno spavaju. Hrana možete zamisliti kakva je bila. Rad je bio sredstvo za mučenje. Po cio dan smo premještali kamenje iz jedne rupu u drugu. A onda tuča svaki dan. Kroz stroj, gdje svi moraju da te biju. Ko te ne bije ili te slabo bije, onda dolazi red na njega. Zatim nespavanje. Tako prvu noć požarčiš savijen sa rukama na ledjima od devet do ponoći. Drugu noć, od ponoći do jutra. Treću, cijelu noć. Ako se pomjeriš, pucaju toljage po tebi. Mislim da je to bio najveći zločin prema čovječnosti.

Tukli su ga strahovito. Taj Nenad je čudo od čovjeka. Mogao je da izdrži sat vremena da ga tuku, a da ne jaukne. Onda dohvatiše Remzu, pa udri, udri.... Sa tog platoa su nas odveli dolje u Rupu i bacili na daske u baraci. Ja ne mogu da mrdnem i vrlo teško dišem. Imam strahovite bolove. Sedam rebara su mi tada polomili. Pored mene leži onaj Vukčević i umire. Čujem ga: "O djeco moja, o, ženo moja, šta će sada biti sa vama." Ubrzo je umro. Iznijeli su ga u ćebetu i sahranili tu blizu. U stvari, zatrpali su ga sa ono malo zemlje.... Nekog Drezgića, isto je radio u Komiterni, toliko su mučili da je jednog dana nekom zaboravljenom sjekirom pokušao da se ubije. Spriječili su ga. Drugi put je kašiku naoštrio na kamen i sa njome se zaklao.

Nije glad kad gladuješ pet ili deset dana. Glad je kada gladuješ mjesecima, kad organizam počne sam sebe da jede. Mi ni o čemu drugom nijesmo pričali nego o jelu.

Ja sam na Golom otoku shvatio da je jugoslovensko rukovodstvo prešlo u potpunosti na drugu stranu barikade i da se, kao svi renegati, najžešće svete prvo svojim dojučerašnjim drugovima. Sproveli su nezampaćeni u istoriji nazabilježen unutrašnji teror u zatvoru. Jedan dio osudjenika su prisilili da budu dželati, da gone, da muče, da tuku, da ponižavaju svoje vlastite drugove. Na Golom otoku najstrašnije nije bilo ono svakodnevno batinjanje, ni ona glad, ni žedj, ni onaj mučilički rad, ni nespavanje... Iako je svaka od tih stvari pojedinačno bila strašna po sebi. Najstrašnije na Golom otoku je bila atmosfera. Atmosfera užasa koja se neprekidno osjećala u vazduhu. U toj atmosferi užasa ja sam došao do zaključka da se protiv onih koji rade takve zločine treba boriti na život i smrt.

Policija je držala sve u šaci. Hruščov je kapitulirao pred Titom i time nas marksiste-lenjiniste potpuno izolovao - ostavio nas bez podrške medjunarodnog komunističkog pokreta. Goli otok i ona druga mučilišta su potpuno uništili ljude, demoralisali ih i učinili ih nesposobnim za bilo kakvu političku borbu.

Emigracija, borba protiv revizionizma

Mi, preostali jugoslovenski koministi koji smo ostali dosljedni marksizmu-lenjinizmu i proleterskom internacionalizmu, bili smo više nego zaprepašćeni kada smo pročitali da su Tita u Sovjetskom Savezu dočekivali kao Cezara poslije trijumfa. Tita, po čijem su naredjenju po jugoslovenskim zatvorima držane desetine hiljada komunista, na najstrašniji način mučene zbog njihove odanosti internacionalizmu i Sovjetskom Savezu, po čijem naređenju su mnogi tamo fizički i psihički sakaćeni, pa i umirali u najstrašnijim mukama. Mi prosto ne možemo da vjerujemo da je to moguće u Sovjetskom Savezu.

Emigracija? Političku emigraciju su mnogi opisivali, ali, čini mi se, najbolje je o njoj pisala Vera Zasulič. U svojim uspomenama Vera je napisala i ovo:"Moralno ništa tako ne uništava revolucionara - ni vešala, ni zatvori i tamnice, ni proganjanja, ni Sibir - kao emigracija." Imao sam tolike priilike da posmatram sve te emigracije da moram da kažem, da je ovo što je još u prošlom vijeku napisala Vera - potpuna istina. To je sudbina emigracije.

Kad je, počela da se zaoštrava situacija oko Kube, otišao sam u njihovu ambasadu i sreo se sa ambasadorom. Predložio sam mu da mene i još jedan broj naših ljudi, sve oficire - prime kao dobrovoljace. Ja sam sa s ljudima već razgovarao o tome i htjeli su da idu. U Sovjetskom Savezu smo, inače, već politički bili totalno propali, a potpuno je svejedno da li ćemo se protiv imperijalizma biti na ovom ili na onom kraju planete. Kubanci su bili prihvatili ovaj predlog. O tome sam razgovarao sa Če Gevarom prilikom njegove posete Moskvi. Na kraju, Rusi nam nisu dali vize i sprečili su naš odlazak.

Kad se konji biju - magarci plaćaju. Ja sam bio jedan od tih magaraca. Stao sam, sto odsto, na stranu Albanaca i Kineza. Kada su Kinezi počeli da objavljuju pisma o svemu što se dogodilo između njih i Rusa, ja sam sjeo i napisao još jedno pismo svim komunističkim partijama. Povod je bio Hruščovljev intervju onom novinaru Sulsbergeru. Kad ga je pitao da li je Kuba socijalistička zemlja, odgovorio je da nije, a kada je trebalo da kaže da li je Jugoslavija, odgovorio je da jeste. I silno je nahvalio Tita. Ja se, naravno, sa tim nijesam složio i u tom pismu sam napisao da "neki najveći rukovodioci" unose zabunu u svjetskom komunističkom pokretu, posebno medju jugoslovenskim komunistima. Tražio sam da se zauzme jasna pozicija o tome da li je Savez komunista Jugoslavije marksističko-lenjinistička partija, s obzirom na njen program usvojen pedeset osme godine i da li je Jugoslavija socijalistička zemlja. Mjesec i po dana poslije toga Mao Ce Tung je napisao brošuru pod istim naslovom: "Da li je Jugoslavija socijalistička zemlja?". Rusi su odmah shvatili da i tu ima moga masla. Počela je bitka šutog sa rogatim.

Bilo je očigledno da je tadašnje sovjetsko rukovodstvo napustilo osnovne principe socijalizma, da je počelo da živi onako kako je živjela buržoazija, da je počela preuzima buržoasku ideologiju i da će ići na restauracije kapitalizma. Evo šta je tada, na primjer, imao rektor jednog sovjetskog univerziteta. Imao je platu dvije hiljade rubalja (zajedno sa ženom), petosobni stan u gradu, vilu - bivši dvorac na obali mora sa velikim parkom, mali brod, svoj automobil i državni automobil sa šoferom. Njegov šofer, koji mi je sve to ispričao, imao je u isto vrijeme tuberkoloznu ženu, troje djece, platu od osamdeset rubalja i živio je u nekom podrumu. Jednom mi je rekao:

    Kakvi smo 'drugovi' on i ja? Ili on nije 'drug', kad ima sve to, ili ja nisam 'drug', kad sve to trpim. Verovatno obojica nismo 'drugovi'.

Shvatio sam da se u Sovjetskom Savezu dogodilo ono što je još Lenjin u jednom članku predvidio. Postavio je pitanje da li je moguća restauracija kapitalizma u socijalizmu i odgovorio pozitivno. Napisao je da je moguća na dva načina. Prvo, ujedinjenjem kapitalista i nasilnim rušenjem proleterske vlasti. Drugo, birokratizacijom i oburžazenjem partijskog i državnog aparata. U drugom slučaju dolazi do kontrarevolucije i restauracije kapitalizma odozgo iz samog aparata. Tome sam bio svjedok u Sovjetskom Savezu.

Dva mjeseca sam krvavo gladovao u Parizu. Jeo sam dnevno pola kilograma ražanog hljeba i pio po litar mlijeka. Tada su mi produžili papire i počeo sam da radim razne poslove, samo da bih preživio. U međuvremenu sam počeo da upoznajem i povezujem se sa našom ekonomskom emigracijom, da stvaram grupe i da ih ubjedjujem u potrebu revolucionarne borbe. Oformio sam nekoliko grupa, propagirao marskizam-lenjinizam i diskutovao sa njima o raznim problemima. I to, poslije dvanaest sati fizičkog rada na gradilištu.

Bio sam u Parizu za vreme generalnog štrajka i demonstracija radnika. Ništa nije funkcionisalo, sve je stalo. Tada sam ponovo osetio kolika može da bude snaga ujedinjene radničke klase.

Druga Jugoslavija, Tito

I nije Tito rekao Staljinu ne, već je Staljin rekao Titu ne, samim tim što je izvršio kritiku takve politike. Politički kurs koji su zauzeli Tito i jugoslovensko rukovodstvo došao je kao dar sa neba američkom imperijalizmu. U periodu 1948-62. Jugoslavija je pomognuta ogromnom finansijskim sredstvima bespovratne pomoći, napravivši od nje potrošački izlog u odnosu na druge istočnoevropske zemlje. Vojnički i materijalno su ojačali Jugoslaviju da bi vojnički i propagandno mogla da razbija socijalističke zemlje. Jugoslavija se pridružila Balkanskom paktu i na mala vrata ušla u NATO.

Vrh je stalno pričao o nekom samoupravljanju, vlasti radničke klase, iako im je to služilo samo kao maska za svaku samovolju. Posvadjali su i podijelili radničku klasu oko nekog mizernog, kobajagi, viška rada i onda su radili šta su htjeli. Uprkos tom navodnom samoupravljanju, prema državnoj imovini ponašali su se kako su htjeli. Tito je u tome prednjačio i poslije rata, a tada pedeset sedme je to dobilo carske razmjere. Na idejnom planu, ja sam u svemu tome prepoznao čisti revizionizam koji krupnim koracima grabi ka restauraciji kapitalizma.

Odmah sam se sukobio sa istražnim sudijom i tužiocem. Tražili su od mene da potpišem da sam uhapšen na teritoriji Jugoslaviji, a ne onda kada su me kidnapovali u Rumuniji. Odbio sam. Tužilac se dernjao:

- Mi sa tobom lepo postupamo.

Pa sam morao da mu kažem:

-Šta se dereš, žandarčino jedna!

Baš zahvaljujući parama i milijardama dolara od Zapada, stavljajući se u službi strateških interesa Zapada, Jugoslavija je po standardu dostigla približni nivo srednjoevropskih zemalja. I besmislica je govoriti da u proteklom periodu nije ništa uradjeno. Ostaje činjenica da su oni od pomoći i kredita što su dobijali dio uložili u izgradnju zemlje, a mogli su sve spiskati.

Ako je ikoga surovo progonio pojedinačno, onda je svakako Josip Broz Tito mene. Za vrijeme njegove vladavine proveo sam dvadeset jednu godinu po zatvorima. Dva puta hapšen, kidnapovan u inostranstvu, sudjen na smrt i tako redom. No na njega gledam kao na svaku drugu istorijsku lićnost. Ja Tita branim iz vremena rata, jer braneći ga branim najsvjetliju stranicu naše istorije. Sada mnogi izmišljaju i lažu o tome. Generalna linija koju je sprovodila Partija za vrijeme rata, a na čijem čelu je bio Tito, koji je tu liniju dobrim dijelom određivao, bila je pravična. Da nije bila pravična ne bi pobijedila, niti bi je narod prihvatio. Sprovodili smo borbu protiv okupatora i bratstvo među narodima, zadobili smo povjerenje svih naroda i pobijedili. Titu za ratne zasluge skidam kapu, za 1948. bih mu skinuo glavu!

Raspad Jugoslavije, borba protiv nacionalizma

Jedan od razloga što sam ja riješio da što prije dodjem u Jugoslaviju je taj što me strahovito zabrinulo ovo što se dešava u našoj zemlji. I kao uvijek kada je to bilo potrebno, ja sam riješio da dodjem i da bar malo, koliko mogu doprinosem da se ova zemlja, koja je krvlju stvarana, sačuva. Moramo da pokušamo da spriječimo užas koji se nadvija nad ovom zemljom, užas najstrašnijeg gradjanskog, nacionalnog i vjerskog rata. Ako ova ogromna patriotska većina, koja za sada ćuti, ako se ona ne probudi, podigne i organizuje, već prepusti da šovinisti i nacionalisti kolo vode, ne piše se dobro nikome od nas.

U slučaju gradjanskog rata, u jednoj mnogonacionalnoj državi vojska ne može odigrati neku značajniju ulogu. Jugoslovenska armija je satavljena od pripadnika svih naroda Jugoslavije, pa kako se budu odredjivali njihovi nacioni, tako će se i oni odredjivati. U tom slučaju, i zbog toga, te armije se najčešće raspadaju. Stvari treba rešavati tako da nikako ne dodje do intervencije armije. Ona je stvorena ne zato da ratuje protiv svog naroda, nego da iste te narode brani od spoljnjeg neprijatelja.

U Hrvatskoj, Srbi i Hrvati žive izmiješani već nekoliko vjekova. Samo po sebi se razumije da u hrvatskoj državi Srbi moraju biti slobodni i potpuno ravnopravni. Borbom protiv čitavog hrvatskog naroda i njegovim proglavanjem za ustaše ništa se ne može postići, sem gradjanskog rata i medjusobnog klanja. Zato se i slažem sa mišljenjem da Srbi u Hravtskoj u borbi za svoja prava treba da idu na savez sa demokratskim hrvatskim snagama.

Zbog svog nacionalnog sastava, a i svega onoga što se tamo dešavalo u toku svjetskog rata, BiH je postala čvor svih nacionalnih suprotnosti Jugoslavije. Ako se bosanski Hrvati budu vezivali za Hrvatsku, a bosanski Srbi za Srbiju, to će dovesti do gradjanskog rata koji bi bio početak raspada Jugoslavije. U tom slučaju, sada najbrojniji narod u BiH, Muslimani, našli bi se između čekića i nakovnja i platili bi najveću cijenu.

Sve ovo upravo što se dešava, korijen ima u sukobu 1948. godine. Tada smo napustili proleterski internacionalizam i prešli na buržoaski nacionalizam. U početku taj buržoaski nacionalizam je bio opštejugoslovenski, koji se vrlo brzo prenio na republike i pokrajine. Zemlja kao Jugoslavija mogla se održati bez majorizacije bilo kojeg naroda.

Kada je vladajući režim u Srbiji i Crnoj Gori pretrpio totalni vojnički, politički i diplomatski poraz, izmislili su novu prevaru sa nekakvim stvaranjem nove države, a u stvari da bi se što duže održali na vlasti. I kao što je suluda ideja o stvaranju Velike Srbije, da bi svi Srbi živjeli u jednoj državi, izazvala tolika razaranja i žrtve, tako će i ovo tvrdoglavo insistiranje na stvaranju ove i ovakve Jugoslavije, dovesti do još većih sukoba, jer će na kraju izbiti u prvi plan suštinski problem koji se mora riješiti, a to je položaj Albanaca. Zato se treba svim sredstvima boriti da građani Srbije i Crne Gore ne ostavljaju svoje kosti po Kosovu u još jednom strašnijem i prljavijem ratu. Boriti se da politika, koja se začela u SANU takozvanim Memorandumom i koja je izvršioca našla u Slobodana Miloševića, doživi poraz što prije, jer je to u interesu ne samo jugoslovenskih naroda, već prvenstveno samog srpskog naroda. I pitanje je vremena kada će oni otići sa vlasti, jer ta politika ne vodi nikuda.

O ozbiljnosti borbe sadašnje opozicije protiv režima Slobodana Miloševića može se govoriti samo ako se sva ta opozicija ujedini na jedinstvenoj programskoj osnovi. Bez toga, mitinzima se ne može ništa uraditi, niti se sa antikomunističkim parolama može stići do demokratije. Antikomunizmom se uvijek, umjesto u demokratiju, stizalo do fašizma.

Svi znaju da Milošević nije nikakav komunista. Gdje komunista može da podigne zastavu mržnje protiv drugih naroda?! I, naravno, protiv svog, jer Srbiju je uvukao u zločine koji se, prije ili kasnije, plaćaju. I spravom ga u svijetu zovu 'balkanski kasapin'.

Da smo 1990. godine imali partiju onakvog kvaliteta kakva je bila Komunistička partija Jugoslavije prije Drugog svjetskog rata, s izraženom radničkom ideologijom i internacionalističkim duhom, ovog posljednjeg rata i bede, koju je sa sobom donio, ne bi ni bilo. Ako ih političkim sredstvima ne bismo ubijedili da ne ratuju, mi bismo okupili 100.000 partizana i rastjerali sve četnike i ustaše, kao i u prošlom oslobodilačkom ratu.

Očuvanje i učvršćenje jedinstvene BiH ima zanačaj ne samo zbog toga što će ponovo svi narodi Bosne i Hercegovine živjeti zajedno, miješati svoje kulture, običaje, navike, kao što su to činili u toku vijekova, nego i zbog toga što postojanje ili nepostojanje jedinstvene BiH ima ogooman značaj za budućnost svih naroda Jugoslavije. Nije slučajno što su se ljuti neprijatelji, srpski i hravatski nacionalisti dogovorili da podijeli BiH i da tamo naprave neku vrstu "Velike Srbije" i "Velike Hrvatske" i da Bošnjake pobiju ili proteraju sa teritorije BiH. Oni su željeli da podijele Bosnu i zbog toga što podijeljenja Bosna znači uništenje ideje o obnovi Jugoslavije.

Rat je u BiH bijesnio pune četiri godine, a da se SAD i NATO nijesu miješali u taj rat. Gledali su ravnodušno uništavanje naroda BiH, najstrašnije zločine, genocid i sl. Medjutim, kada je zaprijetila opasnost da se rat iz Bosne preko Kosova i Makedonije proširi na čitav Balkan i time dovede u pitanje globalne interese američkog imperijalizma i kada je zaprijetila opasnost da dogadjaji izmaknu kontroli, SAD se kao globalna supersila umiješala odlučivši da prekine rat. Naterali su Miloševića i Tudjmana da u Dejtonu potpišu sporazum koji bi garantovao jedinstvenu BiH i sačuvao je kao državu, povratak izbjeglice u svoje domove, omogući slobodu kretanja i kaznio ratne zločine.

Ako Tuđman i Milošević ne prihvate saradnju na primjenu Dejtonskog sporazuma, nastaviće se zaoštravanje odnosa sa SAD i NATO sa mogućnošću vojnog sukoba u kome bi došlo do novog stradanja naroda i u kome bi režimi Miloševića i Tudjmana bili vojno poraženi.

Pitanje Kosova se ne može i nikada se neće riješiti silom. Pitanje Kosova se može riješiti samo sporazumom. I to sporazumom na demokratskoj osnovi. Narod Srbije i narod na Kosovu mora da izabere slobodno i demokratski, svoje predstavnike i da predstavnici jednog i drugog naroda sjednu za sto i dogovore se kako da dalje žive. Svako dalje eskaliranje sukoba vodi ka krvi, ka velikim žrtvama i jednog i drugog naroda, a to nam nije potrebno, jer ćemo morati, htjeli ne htjeli, da i dalje živimo zajedno. Sva dosadašnja istorija je pokazala da se silom ne može ništa uraditi. Ako jedan narod stekne nacionalnu svijest i ujedini se, a zahvaljujući represijama albanski narod nikad u svojoj istoriji nije bio ujedinjen kao danas, onad se politika vodi ne na osnovu želja, nego na osnovu realnog odnosa snaga.

Kada je riječ o Albancima mi nemamo namjeru da njima, ili bilo kome drugom, dajemo savjete, ali na osnovu iskustva borbe naroda u svijetu mogao bih samo jedno da kažem Albancima - da samo od Albanaca i u prvom redu od njihove borbe i jedinstva zavisi hoće li albanski narod biti slobodan i hoće li biti u mogućnosti da odredjuje svoju sudbinu. U svakom slučaju mi ćemo biti na strani pravedne borbe albanskog naroda.

Ja sam za suverenu Crnu Goru baš zato što sam za Jugoslaviju. U svakom slučaju treba ići korak po korak. Do ostvarenja tog cilja mi ćemo podržavati snage koje se bore za suverenu Crnu Goru. Kada se stvori suverena Crna Gora postaćemo ljuti neprijatelji tim snagama, jer mi se, prije svega, borimo za radnički pokret i socijalizam.

Vojvodina kao izrazito mnogonacionalna sredina, možda najmnogonacionalnija sredina na svijetu, može se se pravilno razvijati samo kao autonomija. Jedino tako se mogu uzeti u obzir specifičnosti kulture i interesi svih naroda koji žive u Vojvodini. Drugo - ona je zasebna cjelina i kao takva ima svoje specifične uslove razvoja, a kroz autonomiju može te uslove najpravilnije da iskorišćava.

Treba se boriti da Sandžak dobije svoju autonomiju To je dio opšte borbe za demokratiju i ravnopravnost naroda Jugoslavije.

I u Makedoniji je loša situacija, možda ne tako loša kao u Jugoslaviji, ali loša. Albanci ne mogu da imaju svoj univerzitet. Zašto bi oni morali da uče na makedonskom kada nisu manjina u Makedoniji.

U ovoj zemlji, u kojoj se ni teorijski, ni praktično ne priznaje radnička klasa. Prvi maj nije mogao da se proslavi. Najveći broj radnika ne radi. Oni su na nekim plaćenim i prinudnim odmorima. Tu bedu koriste najekstremniji nacionalistički elementi i pretvaraju radnike u sitne mućkaroše i špekulante. Istovremeno buržoaska mafija na vlasti svoje pljačkaške interese predstavlja kao interese radnika. Radnička klasa kod nas je zapravo uništena još za vreme Titovog režima, kada su, uspostavom tzv. radničkog samoupravljanja, proradili sitni interesi pojedinaca. Upropastiti svijest radnika nije bilo teško jer su oni, uglavnom, kao i danas, bili "polutani". Žive na selu, a rade u gradu samo da bi obezbedili penzije i socijalno osiguranje. Najbolja potvrda sitnoburžoaske svijesti naše radničke klase jeste to što su, zbog niske političke kulture, prihvatili nacionalizam, glasajući čak i za najekstremnije profašiste. Time je ona glasala protiv sebe i sopstvenih interesa.

Danas je na dnevnom redu demokratska revolucija za uspostvaljanje, ne formalne, već istinske demokratije, pune ravnopravnosti naroda i skidanje sa vlasti svih antidemokratskih i nacionalističkih snaga. U istoriji se etape ne mogu preskakati. Sve dok se ne prodje ova etapa, a prvi uslov da bi se ona prešla je to da se nacionalistička svijest u glavama velikog broja ljudi zamijeni demokratskom sviješću i kada se na osnovu tih demokratskih ideja porazi reakcionarna nacionalistička ideologija, u prvom redu u Srbiji i Hrvatskoj. Tek posle poraza nacionalističkih ideologija može se govoriti o idejnoj i političkoj pripremi ka neposrednom zadatku u borbi za socijalistički društveni sistem sa demokratskom vlašću, ravnopravnošću naroda i socijalnom pravdom.

Po mom dubokom ubjedjenju Jugoslavija se može samo privremeno raspasti, jer Jugoslavija nije slučajna, niti vještačka tvorevina stvorena u Versaju, već rezultat istorijskog iskustva i težnji svih njenih naroda. I neće proći dugi vremenski period i ponovo će se početi stvarati Jugoslavija na jednoj boljoj, ravnopravnijoj i demokratskijoj osnovi, nego što je to bila prva i druga Jugoslavija.

Narodi Balkana su medjusobno tako izmiješani da se nacionalno pitanje na Balkanu, koji je geografska, ekonomska i kulturna cjelina, može riješiti samo ujedinjavanjem balkanskih naroda u jedinstvenu cjelinu.

Imperijalizam, NATO

Ja smatram da se u suštini ništa nije izmijenilo u svijetu. Imperijalizam je ostao isti onakav kakav je i bio, samo je promijenio formu. Umjesto monopola i trustova tu su multinacionalne kompanije koje su prešle uske granice država. Imperijalizam je samo postao još pljačkaškiji nego ranije.

Bitka tek počinje. Ja mislim da je ovo zacijenjivanje od oduševljenja koje danas i ne krije svjetska buržoazija, posebno njeni predstavnici - Miteran, Buš, Tačerka i drugi - malo preuranjeno. Klasna borba će se nastaviti dalje. U klasnoj borbi, kao i u svakoj borbi , ponekad se gubi, a ponekad se dobija. Mi već neko vrijeme gubimo pred nastupajućim revizionizmom. Vrijeme je da počnemo da dobijamo.

Radnici Zapada žive na račun zemalja Trećeg svijeta. Ono što su radili španski konkvistadori bilo je džeparenje u odnosu na ove multimacionalne kompanije.

Pobjeda revizionizma u Sovjetskom Savezu imali su za posljedicu raspad Sovjetskog Saveza i prijelaz na kapitalističke pozicije Rusije i ostalih istočnoevropskih zemalja. Likvidiran je i Varšavski pakt. Razumije se da je samim tim bilo normalno da je raspušten i NATO pakt. Medjutim, američki imperijalisti i njihovi saveznici, ne samo da nisu raspustili NATO pakt, nego su se još više učvrstili i pojačali trku u naoružanju i donijeli odluku da NATO prošire sve do granica Rusije.

Partija rada je apsolutno protiv širenja NATO pakta, jer je to priprema najreakcionarnijeg imperijalističkog i porobljivačkog rata. Zato ćemo se svim silama boriti protiv te danas najreakcionarnije snage u svijetu.

Radi se o klasičnom i nerešivom sukobu između proizvodnih snaga i kapitalističkih društvenih odnosa, tj. između novih tehnologija, sa do sada nevidjenom proizvodnošću rada i kapitalističke svojine. I kao što su manufaktura, tkačka i parna mašina uništile feudalni društveni sistem, tako će i mikroprocesori, elektronika i robotika uništiti kapitalistički društveni sistem.

Partija rada

Mi smo se nazvali Partija rada ne zato što smo se odrekli komunističkog imena, nego što je pod tim imenom na jugoslovenskoj političkoj sceni nekoliko partija. Tako smo se mi, i na ovaj način, razgraničili od njih, jer oni nisu komunisti, već nacionalisti koji još više kompromituju ideju ideju komunizma i koji ništa drugo ne rade nego brane postojeći nacionalističke režime u Srbiji i Crnoj Gori.

Mi znamo da u ovoj poplavi nacionalizma i kompromitacije ideje socijalizma u prvo vrijeme nećemo imati mnogo pristalica. Ali isto tako znamo da mase uče politiku na sopstvenom iskustvu, da vrijeme radi za nas.

Partija rada je osudjena da u sadašnjim okolnostima djeluje sama. Ukoliko se budu pojavljivale istinske revolucionarne, demokratske snage mi ćemo biti sa njima u jedinstvenom frontu, pa i ujedinjavati se. Za sada će Partija rada sa najvećom odlučnoću voditi borbu protiv onih partija koje se predstavljaju kao ljevica i unose zabunu kod naroda. Vodićemo odlučnu borbu protiv onih koji 'mašući tobožnjom crvenom zastavom jurišaju na pravu crvenu zastavu', jer su to naši najveći neprijatelji.

Na kraju, da rezimiram. Veliki je nered pod kapom nebeskom i čekaju nas krupni dogadjaji. Za to se treba stalno pripremati. I što bi rekao Gete: 'Život i slobodu zaslužuje samo onaj koji se svaki dan za nju bori'.

Svaka ideja vrijedi onoliko koliko vrijede ljudi koji je nose. Da bi Partija rada bila na visini istorijskog zadatka, treba da bude sastavljena od ljudi koji su sposobni da izvrše taj zadatak. Zato će Partija rada primati u svoje redove samo politički najsvjesnije, najborbenije i najdosljednije.

Vlado, lično

Čitav život sam se trudio da ostanem dosledan onome u šta vjerujem, bez obzira na posljedice po mene.

Od prvog dana kada sam postao član Komunističke partije, od trideset treće godine, smatrao sam sebe istovremeno i članom sovjetske partije. Za mene tu nije bilo nikakve razlike. Vama je danas teško shvatiti to internacionalističko osjećanje koje smo mi nosili. Ono je bilo neodvojivo od komunističkog osjećanja. Ona posljednja rečenica u "Komunističkom manifestu" - Proleteri svih zemalja, ujedinite se! - mene je zgrabila prvog dana. Da sam taj internacionalizam osjećao do kostiju govori i to da sam nekoliko puta pokušao kao dobrovoljac da idem u Španiju. Kasnije iz SSSR-a, bio sam se dogovorio da idem kao dobrovoljac na Kubu, a poslije toga u Vijetnam. Kad sam postao komunista, ja sam dvije stvari usvojio kao aksiom jednom za svagda. Jedno - proleterski internacionalizam. Drugo, da je marskizam-lenjinizam učenje o klasnoj borbi, da sve treba gledati samo sa klasnih pozicija. Ideologija je socijalistička ili buržoaska. Trećeg nema. Sve drugo je laž i obmana.

Najsrećniji period u mom životu je bio period između 1933-41. Tada sam živio najpunijim životom. Partijske borbe, akcije, demonstracije. Bio sam profesionalni revolucionar.

Usvajajući komunizam kao ideju, smatrao sam da mi je dužnost da sve svoje snage i sve svoje sposobnosti, ne popuštajući ni pred kakvim opasnostima i teškoćama, uložim u borbu za sprovodjenje te ideje u život. Zato sam najteže i najopasnije stvari preuzimao na sebe. Smatrao sam nemoralnim da druge pozivama na borbu, bitku, demonstracije, sukobe sa policijom, a da sam, prvi, drugima to ne pokažem primjerom. Iz toga su proizilazi da sve te moje bitke, ranjavanja, hapšenja, tuče sa policijom... iako sam uvijek bio svjestan da će posljedice biti deset puta teže po mene. U svim tim stvarima ja sam, u krajnjoj liniji, branio svoje ljudsko i lično dostojanstvo.

Kao komesar divizije bio sam i predsjednik prijekog suda. Najteže na svijetu je osuditi nekoga na smrt.

Žene su bolja polovina čovječanstva. U to sam se stotinama puta uvjerio u životu.

Da li ću biti ponovo sudjen? - to ne zavisi od mene. No i to je moguće. To je jedan od elemenata političke borbe. Ima jedna poslovica: 'Ko se boji vuka nek ne ide u šumu'. A ja, kao što vidite, idem u šumu.

I ako bih sebi mogao da prebacim nešto u životu, što je na izvjestan način neoprostivo, to je što sam u izvjesnim stvarima bio naivan. Ali, vjerujte ne može se na ovom svijetu živjeti, a da se ne vjeruje ljudima, čak i onda kad ni u kom slučaju ne bi smjelo da im se vjeruje. No čovjek je društveno biće i oćeš-nećeš, moraš živjeti sa ljudima. Kako živjeti sa ljudima ako im ne vjeruješ.

Vi, drugovi ne možete vjerovati koliko sam radostan što sam ponovo sa vama. Osamdeset mi je godina, i neko će reći – šta taj starac još hoće? No, ja smatram da mi je to revolucionarna dužnost. Kako bi to rekao Fidel Kastro: 'Za revolucionara nema penzije. Oni se bore i rade do smrti'. I dok mi ne stane moje umorno srce, za mene neće biti predaha da svojim mogućnostima doprinosim najvećem i najljepšem idealu – ostvarenju ideja komunizma. Bijem se 64 godine kao revolucionar i uvijek sam bio ispunjen srećom u toj borbi. Bez obzira na okolnosti u kojima sam se nalazio, uvijek sam se trudio da svojim dijelom dam doprinos ideji komunizma. Ovo govorim da shvate naši mladji drugovi, da za ostvarenje najvećih ideala koje je istorija pred čovječanstvom postavila treba se boriti uporno, do kraja, bez obzira na okolnosti u kojima se nalaze. I ko nije za velika odricanja i samopregor spreman bolje da se toga posla ne prihvata, jer revolucionar može biti samo onaj koji dodje do odredjenog idejno-političkog saznanja, i ne može a da ne bude revolucionar.

Sve ovo što sam prošao govori mi da ću umrijeti potpuno miran, jer sam shodno svojim snagama i mogućnostima učinio sve da ljudi žive bolje. E, u takvoj borbi, kada se boriš protiv jačega, moraš da plaćaš. Mislim da sam potvrdio onu Marksovu maksimu , kada su ga pitali šta je za tebe značenje sreće a on odgovorio: "Boriti se!" Ja sam srećan čovjek što sam cio život imao snage, pa i danas u osamdeset i drugoj godini, da se borim za bolje i pravednije društvo. I dok dišem, neću prestati da se borim jer mi je to smisao života.

Politička biografija Vlada Dapčevića

Vladimir Vlado Dapčević je rođen 1917g. u selu Ljubotinj u Crnoj Gori.

Gimnaziju pohadja na Cetinju, gde je zbog organizovanja štrajka učenika isključen iz škole.

Pročitavši "Komunistički manifest", a zatim čitajući Marksa, Engelsa, Plehanova, Lenjina i beletristriku sa socijalnom tematikom, prihvata komunističke ideje.

Sa šesnaest godina 1933. g. postaje član Saveza komunističke omladine Jugoslavije. Te godine je, zbog širenja komunističkih letaka, prvi put uhapšen.

U KPJ je primljen 1934. g. Do 1935. g., zbog sukoba sa fašističkom omladinom, nekoliko puta je hapšen.

Na Cetinju 1935. g. u velikim partijskim demonstracijama i tučom sa policijom biva uhapšen i na policiji surovo prebijen. U zatvoru je proveo mesec dana.

Školovanje nastavlja u Podgorici, Nikšiću i Prizrenu,ali svuda biva isteran iz škole. Na kraju, saopštavaju mu da je zbog komunističke aktivnosti isteran iz svih škola u Jugoslaviji. Zbog zasluga na organizovanju partijskih ćelija izabran je za Organizacionog sekretara Pokrajinskog komiteta SKOJ-a.

Usled provale u KPJ dolazi 1936. g. do masovnih hapšenja članova Partije. Partija u Crnoj Gori na to uzvraća organizovanjem manifestacija gde dolazi do sukopba sa policijom. U tim sukobima gine 12 demonstranata, dok ih je pedesetak ranjeno, a skoro 400 pohapšeno. Posle direktive Partije da se obustave sukobi, Vlado se predaje policiji. U zatvoru u Sarajevu provodi skoro četiri meseca kada su, zbog pritiska medjunarodne javnosti, skoro svi uhapšeni pušteni na slobodu.

Početkom 1937. g. postavljen je za Organizacionog sekretara partijskog komiteta na Cetinju. Prijavljuje se kao dobrovoljac za odlazak u Španiju, ali policija otkriva akciju i hapsi veliku grupu dobrovoljaca.

Tek 1939. g. Vlado dobija dozvolu da polaže maturu koju je položio u Kotoru. Te godine se upisuje na Tehnološki fakultet u Beogradu.

Na Univerzitetu u Beogradu se uključuje u borbu za odbranu autonomije Univerziteta kao i na organizovanju partijskih ćelija medju radništvom.

U jednom od mnogobrojnih sukoba sa fašističkom omladinom biva teško ranjen u glavu.

Tokom 1940. g. učestvuje u radu plenuma Pokrajinskog komiteta KPJ, a zatim po zadatku odlazi u Boku gde radi na stvaranju partijskih organizacija.

Zbog frakcijskih borbi unutar KPJ dolazi do raspuštanja Okružnog komiteta na Cetinju čiji je Vlado član.

Za vreme bombardovanja 6. aprila 1941. g. Vlado se nalazi u Beogradu. Odatle se prebacuje u Crnu Goru gde učestvuje u partijskom radu na mobilisanju naroda na otpor okupatoru.

U zoru 13. jula 1941. g. sa ustanicima učestvuje u napadu na Čevo, kada otpočinje i opošenarodni ustanak u Crnoj Gori.

Ne dozvoljava mu se pisustvo na Pokrajinskoj konferenciji KPJ, a odmah potom je isključen iz Partije.

Kao borac Lovćenskog bataljona učestvuje u napadu na Pljevlja. Tom prilikom je ranjen.

Prisustvuje formiranju Prve proleterske brigade u Rudom i učestvuje u Igmanskom maršu.

U Foči je početkom 1942. g. ponovo primljen u Partiju i postavljen za komesara Drinskog dobrovoljačkog odreda.

Sredinom 1942. g. postavljen je za komandanta prve čete Lovćenskog bataljona. Zbog kritičkih istupa ponovo je isključen iz Partije.

Kao komandir desetine bombaša učestvuje u nizu akcija, sve do ranjavanja krajem 1942. g.

Učestvuje u bitkama na Neretvi u Sutjesci. Nakon ovih bitaka ponovo je primljen u Partiju i postavljen za komesara Sedme krajiške brigade.

U prvoj polovini 1944. g. postavljen je za komesara oficirske škole pri Vrhovnom štabu, a zatim za komesara Desete divizije. Iz rata izlazi u činu potpukovnika.

Posle rata je postavljen za nastavnika na Višoj partijskoj školi, a potom 1947. g. za Načelnika Uprave JNA za agitaciju i propagandu.

Prisustvuje na Petom kongresu KPJ 1948. g. Prihvatajući Rezoluciju Informbiroa, pokušava pobeći iz zemlje. Bekstvo je osujećeno i, tom prilikom, na granici sa Rumunijom, gine načelnik Generalštaba JNA. Vlado se jedno vreme krije u Beogradu, da bi, pri ponovnom pokušaju bekstva preko madjarske granice, bio uhvaćen.

U istražnom zatvoru provodi 22 meseca. Osuđen je na 20 godina zatvora.

Od juna 1950. g. do 6. decembra 1956. g. nalazi se u logorima Stara Gradiška, Bileća i Goli otok. Za celo to vreme Vlado biva izložen neviđenoj torturi, ali ne uspevaju da ga nateraju da se odrekne svojih političkih ubedjenja.

Zbog pretnje novim hapšenjima 1958. g. beži sa grupom svojih drugova u Albaniju. U Albaniji među emigrantima izbija sukob oko puteva dalje borbe. Vlado želi da nastavi borbu u Jugoslaviji, dok se većina izjašnjava za odlazak u SSSR. Posle nekoliko meseci neizvesnosti albanske vlasti ih upućuju u SSSR.

Po dolasku u Sovjetski Savez emigrantima se nudi da nastave školovanje ili da prihvate odgovarajući posao, a što Vlado odbija i nastavlja sa političkim radom.

Organizuje snažnu propagandu uoči Konferencije komunističkih partija u Moskvi 1961. g. Konferencija usvaja rezoluciju kojom Savez komunista Jugoslavije osudjuje kao revizionističku i antimarksističku partiju.

Prilikom izbijanja kubanske krize Vlado medju emigracijom organizuje dobrovoljce za odlazak na Kubu. Iako Kubanci odobravaju vize, sovjetske vlasti nisu dozvolile odlazak dobrovoljaca.

Posle 22. Kongresa KPSS , podržavajući stav albanskih i kineskih komunista u sukobu sa KPSS, Vlado započinje živu aktivnost u borbi protiv revizionizma. To je izazvalo upozorenje i pretnju od sovjetskih vlasti da se prekine sa tim aktivnostima.

Živeći u Odesi tokom 1964. i 1965. g., Vlado radi na doktorskoj tezi o istoriji jugoslovenskog radničkog pokreta.

Početkom 1965. g. pokušava da ode kao dobrovoljac u Vijetnam, ali ga sovjetske vlasti u tome još jednom sprečavaju.

Sovjetski Savez napušta 1966. g. i odlazi u Zapadnu Evropu.

Da bi preživeo, boraveći u Belgiji, Francuskoj, Švajcarskoj i Holandiji, radi najdenostavnije fizičke poslove. Istovremeno pokušava da medju jugoslovenskom ekonomskom emigracijom razvije politički rad, ali ne postiže neki uspeh. Policija ovih zapadnoevropskih zemalja ga više puta hapsi i proteruje iz jedne zemlje u drugu. Tek mu se 1969. g.odobrava stalni boravak u Belgiji.

Iz Belgije se povezuje sa marksističko-lenjinističkim partijama iz Zapadne Evrope i učestvuje u njihovom radu.

Izbegava 1973. g. pokušaj likvidacije od strane jugoslovenske policije.

Saradnjom jugoslovenske i rumunske policije u Bukureštu je 1975. g. organizovano Vladovo kidnapovanje, pri čemu su ubijena dva njegova druga. U Jugoslaviji je osudjen na smrt, a kazna mu je zamenjena sa 20 godina zatvora. Iz samice zatvora u požarevcu je pušten juna 1988. g. i proteran je iz Jugoslavije.

Po ukidanju zabrane povratka, Vlado se septembra 1990. g. vraća u Jugoslaviju. U brojnim intervjuima i javnim nastupima ukazuje na opasnost izbijanja rata i raspada Jugoslavije.

Nepunu godinu dana se nalazi na čelu novoformirane KPJ, ali zbog njegove odlučne borbe protiv prisustnosti nacionalizma u Partiji, ova se partija cepa. Vlado 27. 3. 1992. g. osniva Partiju rada.

Za vreme ratnih zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije, aktivno se angažuje na jačanju demokratske, antinacionalističke svesti u pravcu zaustavljanja rata i poraza nacionalističkih snaga, pri čemu oštricu svoje borbe usmerava protiv režima u Beogradu.

Učestvuje od 1992. do 1996. g. na konferencijama i skupovima marksističko-lenjinističkih partija, gde se bori da ovaj pokret, posle sloma revizionizma u novonastalim okolnostima, zauzme pravilnu idejnu poziciju.

Prilikom Prvog kongresa Partije rada 1997. g. Vlado svojim učešćem u izradi Programa Partije i odredjenja njenog političkog kursa udara temelje za nastanak istinske revolucionarne partije u Jugoslaviji.

Sve do svoje smrti 12. 7. 2001. g, Vlado nije prestajao sa svojim političkim delovanjem.

Preuzeto Odavde

Dragutin Dimitrijević Apis

Dragutin Dimitrijević Apis bio je generalštabni pukovnik vojske Kraljevine Srbije. Rođen je 5. avgusta 1876. u Beogradu, a na osnovu presude vojnog suda streljan je 14. juna 1917. u Solunu.

Rano je ostao siroče. Nakon toga, brigu o njemu preuzima njegova sestra i njen suprug. Završava Osnovnu Školu u Nišu, a nižu školu gimnazije u Beogradu(prva beogradska gimnazija). Nakon školovanja upisao je nižu školu Vojne akademije i završio je 1896. kao šesti u klasi. Bio je na službi u 7.pešadijskom puku u Beogradu gde je proizveden u čin potporučnika.

Septembra 1898. upisao je višu školu Vojne akademije za generalštabne oficire. U čin pešadijskog poručnika proizveden avgusta 1899.

U vreme vladavine kralja Aleksandra Obrenovića, zbog lošeg stanja u zemlji, smislio je i organizovao oficirski puč, ali ubistvo kraljevskog para Obrenović nije bila njegova ideja.

U noći 29. maja poveo zaverenike iz Oficirskog Doma u dvor, gde je za vreme traženja kralja i kraljice, teško ranjen s tri metka u grudi. Zahvaljujući svojoj snažnoj prirodi Dimitrijević je prebolio te rane, i njegov uticaj na oficire i poslove u vojsci stalno je rastao.

Godine 1905.položio je ispit za Generalštab i otputovao na vojne studije u Berlinu. Po povratku u zemlju, dodeljen je generalštabnom odeljenju Ministarstva Vojnog, i služio je u njemu od septembra 1906. do do marta 1907.

Bio je u Makedoniji kraće vreme, a po povratku vršio je dužnost pomoćnika načelnika štaba Drinske divizije 1908. Još za vreme svog boravka na jugu Srbije, Apis se priključio tajnom komitetu koji je tada već bio stvoren sa ciljem da se odupre bugarskim pretenzijama. U isto vreme, postao je član Četničkog udruženja sa sedištem u Skoplju i Kumanovu.

1911.sa svojim drugovima osnovao je tajno udruženje Ujedinjenje ili smrt, poznato pod imenom Crna ruka. Za vreme same mobilizacije u septembru 1912. teško je oboleo od trovanja krvi pa je vraćen u Beograd i zbog toga nije mogao učestvovati u balkanskom ratu. Kao šef obavještajnog odeljenja Ratnog ministarstva Dimitrijević je uspostavio kontakte sa istomišljenicima iz mnogih krajeva.

U I svetskom ratu je rukovodio obaveštajnom službom. Potom je bio načelnik štaba Užičke i Timočke vojske. Zatim, pomoćnik načelnika štaba III armije. Apis je u decembru 1916. uhapšen na solunskom frontu kao član tajne organizacije Ujedinjenje ili smrt! Optužnica ga je teretila za "prevratničko djelovanje" s političkim ciljem u samoj zemlji. Pored toga u tužbi se navodilo, da je prikrivao Rada Malobabića i Muhameda Mehmedbašića, koji su bili optuženi istom tužbom, i da su 29. avgusta 1916. izvršili atentant na prestolonasljednika regenta Aleksandra, kada se automobilom vozio iz Ostrova u svoj logor. Proces je vođen u Solunu pred vojnim sudom za oficire. Presudom od 23. avgusta 1916 Dimitrijević je osuđen na smrt, a streljan je 14. juna 1917. u Solunskom polju zajedno s artiljerijskim majorom Ljubom Vulovićem i Radom Malobabićem.

„Pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis bio je veliki patriota. Vladavinu Aleksandra Obrenovića smatrao je pogubnom po Srbiju. On je smislio i organizovao oficirski puč, ali ubistvo kraljevskog para nije bila njegova ideja. Bio je ranjen prilikom zauzimanja dvora i nije mogao da spreči ubistvo. Proučavajući njegov slučaj mnogi su uvideli (Arčibald Rajs, Dejvid Mekenzi, itd.) da Solunski proces na kome mu se sudilo 1916. nije bio zakonski regularan. Apis je bio nevin. Ali, srpski političari su ga se bojali. Bio je neko ko je mogao da kontroliše afere u Srbiji posle rata. Zato su lideri srpske vlade u izgnanstvu rešili da iskoriste trenutak i eliminišu ga.” (Dejvid Mekenzi)

Na obnovljenom sudskom procesu 1953. u Beogradu, sve presude Višeg vojnog suda u Solunu su poništene, a svi osuđenici rehabilitovani, među kojima i sam Dragutin Dimitrijević Apis.


Odlikovan:

    * Ordenom "Petar Mrkonjić"
    * Ordenom srpske krune I, II i III reda
    * Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima I, II i III reda.
    * Ordenom "Miloš Obilić"
    * Ordenom Belog orla I i II reda.


Izvor: Wikipedia

Dragutin Dimitrijević Apis je streljan jer se jasno suprotstavljao ideji regenta Aleksandra da vojska Srbije uđe na teritorije koje nisu naseljene Srbima većinski. On je recimo insistirao na Aradu koji je tada bio dominantno srpski a nije želeo ulazak u Suboticu. Insistirao je da se stane pre Zadra a posle Splita, da se uzme Banjaluka, Kozara i Papuk i to proglasi Srbijom. Da se deklariše ostvarenje ratnog cilja.  Apis je nameravao da to učini kralj Petar.

Optužen je za pokušaj atentata na regenta Aleksandra mada za atentat nije bilo nikakvih dokaza osim što se čuo pucanj tokom vožnje kroz zonu fronta. Osim tri streljana u sramnom Solunskom procesu smenjeni su još mnogi oficiri.

Ех... Да је Србији још људи као што је Апис био... Слава му...
Масонско ђубре, регент Александар... Исценирао је напад на себе док се колима возио за Солун... Према сведочењу Француског аамбасадора, који је био са њим у колима, сви су искакали из кола и почели да траже нешто, када их је он питао шта раде они су му одговорили да су видели Аписа како са 200 метара из пушке пуца у кола И рекли су му да ће морати да сведочи. На сведочењу је рекао да ништа није чуо, али су ипак осудили на смрт чланове Црне Руке...
Нас су од 20. века само говна водила...

Apis je ubio Petrovog prdthodnika a pretio je sa svojom organizacijom crnom rukom i Petru i Aleksandru, ministrima i poslanicima. Bio je umesan u atentat na Ferdinanda.
Zeleo je da vlada mimo vlade i kralja pa mu je odletela glava.

Tema pocinje tvrdnjom da je Engleska stvorila Jugoslaviju kao visenacionalnu da bi bila slaba. Ne.
Stvorio je Aleksandar, cak uprkos volje Engleza.