sta je vostanica

Откад је Србија закорачила у вишестраначје, Народна скупштина не заседа за Никољдан. „Традиција” не само да није прекинута, него је ове године, изгледа, попримила обрисе Сремчеве приповетке „Ивкова слава”. Четири посланика владајуће коалиције, правдајући се „здравственим проблемима”, отказали су јучерашњу седницу парламента и тиме се поново поиграли нервима грађана који не очекују само да се продужи важност старих пасоша, већ и да коначно почне расправа о буџету за 2009. годину.

Стављена у непријатну ситуацију председница парламента Славица Ђукић-Дејановић није имала куд него да народу поручи: „Да ли је то због здравствених разлога или због тога што је други дан Светог Николе, не могу поуздано да знам, али сам одлучила да откажем седницу, јер не могу да ризикујем с тим да ли ће бити кворума за усвајање закона”.

Ако су „здравствени проблеми” последица славског преједања и опијања онда народни посланици никад нису чули да се у тропару Светом Николају поје: „...Објави стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитељ уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства...”.

Склоност ка претераном разбацивању и крканлуку у сезони слава није новијег датума. Остало је забележено да је Свети Петар Цетињски почетком 19. века у Црној Гори привремено забранио крсне славе. На такву радикалну меру митрополит црногорски се одлучио јер су домаћини почели да се задужују да би припремили богату трпезу због чега су породице потом месецима живеле у немаштини.

Крсна слава, као прослава светитеља заштитника породице, у транзиционој Србији је почела да се све више профанише и претвара у обичну гозбу. Икона, кандило, колач и кољиво у многим домовима служе само као нужан декор. На прсте се могу избројати домаћице које месе славски колач са светом водицом. А и зашто би када се може наручити у супермаркету или пекари. Ситне славске колаче током целе године има готово свака посластичарница. За прасетину су задужене печењаре, а није ни мали број рибарница које не само да чисте већ и пеку рибу.

Истинска вредност обележавања крсне славе, као продужено литургијско славље, јесте у молитвеном исказивању захвалности према Богу и светитељу, чувару породице. Духовна трпеза би требало да има предност над благоутробијем. Слава, како објашњава ђакон Ненад Илић, окупља све чланове породице и њихове пријатеље, али и све упокојене чланове рода јер су сви заједно Црква, Христово тело на земљи.

 Осим породица, традиционално и многи еснафи имају славе, тако лекари прослављају Свете враче Козму и Дамјана, ваздухопловци Светог Илију, виноградари Светог Трифуна... И већина српских партија има своје небеске заштитнике, ДС и ДСС славе Ђурђевдан, СРС Света Три јерарха а напредњаци су се одлучили за најпопуларнију светитељку међу Србима Свету Петку.

Иако још беспоговорно није усвојена теорија како су Срби једини међу православним хришћанима започели са слављењем крсног имена, зна се да је обред славе на литургијској основи у праксу увео утемељивач српске цркве свети Сава, а данашњу форму црквеног обреда уобличио је митрополит београдски Михаило (Јовановић) 1862. године.


Izvor: Politika

Неки мисле да је Крсна слава код Срба настала из старословенског поштовања предака.
Други везују њен настанак за дан крштења појединца или породица: Светитеља тога дана
они су узимали за свога заштитника.
Не превиђајући важност поштовања предака и дана крштења ми данас јасно знамо да је
Слава код Срба израсла из Св. Литургије и светогорског обичаја благосиљања Хлеба
(артоса) на храмовне празнике. Као и много шта друго и Славу нам је подарила Света
Гора преко Светог Саве и његових наследника. Као што на Св. Литургији приносимо Богу
хлеб и вино, тако и на Слави. Она је приношење Богу на дар славског колача, вина, жита и
свеће. Као што је Литургија ломљење Хлеба ради причешћа верних, тако се ломи и
славски колач, прелива вином па се онда целива. При целивању свештеник изговар речи:
Христос посреди нас! а чланови свечари одговарају: Јесте и биће. Тако нас славски колач
подсећа на вечно Христово присуство међу нама и на Св. Причешће Њиме као Хлебом
живота.
У славу Божју се такође приносе славско жито и свећа, као и у част прослављаног
светитеља, уз то и за блажени покој наших у вери уснулих предака. Тако преко славског
колача, жита, вина и свеће постајемо једно и заједно преци и потомци, живи и мртви, у
Христу Исусу. Зато је за православне Србе Слава тако важна. Народ добро зна да где се
угаси славска свећа, ту се гаси дом, нестаје и свето памћење, лично и породично и
народно. А без њега нити је човек више човек, нити породица – света породица. Само
слављењем Славе српски народ је прави – вечни Божији народ.

Помаже Бог!

Када наводиш неки текст, онда наведи и извор.
Ево ја ћу да га наведем, јер сам и ја читао (а и поседујем) дотичну књигу ,,Нема лепше вере од хришћанске'' од епископа Данила и епископа Амфилохија и у њој је наведено оно што ти пишеш.

Елем, преосвећеним владикама и част и чест, читао сам још текстова од епископа Данила (Крстића), а и више текстова и књига од владике Амфилохија (Радовића), поштујем њихово образовање и рад, али ипак питање порекла славе остаје отворено, јер много је одговора, а не можемо баш поуздано знати који је тачан.
Неки одговори су ближи истини, неки даљи, али који је тачан, то је још увек отворено питање.