Srpska napredna stranka i Tomislav Nikolic :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Vučić: Kući sam dolazio u krvavoj majici

“Ja sam jedini političar koji ima pisani dokaz da nije špijun. Papir mi je izdala BIA na moj zahtev, rekao je Aleksandar Vučić“. A zamalo da sve bude drugačije sa zamenikom predsednika Srpske napredne stranke. Dok ga je majka dojila, iskliznuo joj je iz naručja i slepoočnicom udario u špic fotelje. Sve je uhvatila panika, jer su mislili da je sa njim gotovo.

Stariji sin Angeline, devojačko Milovanov, i Anđelka Vučića rođen je 5. marta 1970. Bio je odličan učenik i u osnovnoj školi i u Zemunskoj gimnaziji. Pobednik na gradskim i republičkim takmičenjima iz istorije, bio je i pionirski prvak Beograda u šahu. Kao jedan od najboljih studenata u rekordnom roku je završio Pravni fakultet u Beogradu, a usavršavao se u Engleskoj, u Brajtonu. Bio je stipendista Fondacije za razvoj naučnog podmlatka. Trenirao je košarku, igrao fudbal. Zbog fudbala je, kažu, poslednji put dobro popio kad je Zvezda osvojila Kup šampiona. Inače ne puši, ne pije ni kafu, ni alkohol, ali mu povremeno prija čaša dobrog vina.

Politika ga je našla slučajno. Kaže da je za to bio zaslužan Vojislav Šešelj, pa i Slobodan Milošević zato što ga je toliko napadao zbog Vens-Ovenovog plana. Otišao je na neku tribinu i tad se učlanio u SRS, a onda su ga, pošto niko nije mogao, poslali na Radio Indeks. Priča da je Mira Bobić ili neko drugi rekao Šešelju da ima jedan pametan mali. On je tražio da se vide i tako je krenulo.

U međuvremenu, Aleksandar Vučić je bio generalni sekretar Srpske radikalne stranke, poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije i u Saveznoj skupštini tri puta, direktor SPC "Pinki", ministar za informisanje. Sada je potpredsednik Srpske napredne stranke. Govori engleski - kad zatreba i ruski i francuski.

Bio je, kaže, razmaženo dete. Onda je odlučio da očvrsne, krenuo na utakmice, počeo da navija i da se tuče. Kasnije, kad su huligani krenuli da rasture miting opozicije, Vučić nije hteo da se skloni sa bine.

Samo je njegova trudna baka preživela ustaški pokolj u Čipuljiću kod Bugojna u onom ratu.

Zlikovci među nama

- Supruga Ksenija je novinarka. Imamo sina Danila i kćer Milicu. Sin ima 12, a kćerkica osam godina. Što sam do sada mogao da uradim za njih, uradio sam, ako još nešto budem mogao napraviću, ali sam siguran da su to dobra, pristojna deca. Svaki otac misli o svojoj deci sve najlepše. Trudim se da ne preterujem u tome.

- Kada se Ksenija teško razbolela, kao lav sam se borio. I mnogim drugim ljudima pomažem, a kamoli nekome ko mi je rodio decu. Moje je bilo da učinim sve i ja sam ono što sam mogao da učinim učinio. I pozajmio novac i sve, ali sve ostalo je bilo u doktorovim i božjim rukama, tako da su se druge stvari poklopile i bile srećne, a ne to što sam ja uradio.

- Svrstali su me među krivce kada je bombardovana zgrada RTS-a, mada mi je majka radila te noći. Zlikovaca u našoj zemlji je bilo i biće. Ali, da neko ide toliko daleko da vas ubedi da ste hteli da ubijete rođenu majku to pokazuje da neki ne samo da nemaju mere, već da njima treba da se pozabave neki drugi ljudi. To su lekari, a ne političari. Ja na to uglavnom nisam odgovarao, ali možete misliti kako je bilo mojoj majci da sve to sluša. I svaki put kad to sluša ona se rasplače. Ja ćutim i gledam i neću ništa da kažem da se neko ne bi našao povređenim. Šta da radite. To čovek mora da istrpi.

Spaljene kuće

- Jedna od stvari koja me je najviše zabolela zbog kojih sam možda i preterao, upotrebio neku težu reč, kad je došlo do našeg razilaženja sa ljudima u SRS-u, jeste kad su neki od njih počeli da govore kako radim za hrvatsku službu, a to je najveća moguća uvreda zato što su Hrvati i u ovom ratu sve kuće Vučića spalili. Dakle, ne samo što su nam 1941. sve pobili, već su u ovom ratu spalili sve ono što smo zidali brat, otac, ja, naša braća, polubraća... Trudim se da ne gajim nikakvu mržnju, ali ne mogu da budem zaljubljen u one koji su uništavali kuće, porodice. Sa svim tim zemljama mi moramo da razgovaramo zbog budućnosti, ali onaj ko hoće da kaže da se to nije dogodilo, da nije bilo strašnih zločina taj je ili lažov ili želi nešto da učini protiv svog naroda i protiv svoje zemlje. Tu nema velike filozofije.

- Za razliku od većine drugih ljudi koji ili poštuju silu ili joj podilaze, ja nemam taj problem. Već sam prilično mator i naučio sam još kao dečak sa beogradskog asfalta da se suprotstavljam i jačima tako da nemam problem da se suprotstavim onima koji misle da su najveće kabadahije. Ne plašim se ničega. Plašim se Boga. Brinem za svoju decu, a za sebe, svejedno mi je. Meni moji prijatelji kažu da je ovo sa napadom na Tomu izmislila vlast. Odgovaram im: Nažalost, ovo nije vlast izmislila, to znam bolje nego svi drugi. Mislim da je i Tomi veoma teško zato što zna da je to istina. Neću da govorim kako znamo da je istina, ali znamo. Mislim da se po njemu vidi da mu je veoma teško. Za razliku od mene, Toma je imao ozbiljnu životnu tragediju, ličnu. Gledao je kako mu brat i majka umiru pred njim i to sa 12 godina. Otac mu je rano umro, ostao je sam i sad kad razmišlja o svemu tome i kad ovo gleda, naravno da mu nije lako.

Dvojka iz vladanja

- Moje detinjstvo je klasično detinjstvo jednog novobeogradskog dečaka. Moji su bili podstanari, pa su nas vodili od Zemuna do ne znam kojih kuća na Savskom vencu gde su živeli po šest meseci, godinu dana, a onda smo se naselili u 45. blok u Novom Beogradu, u jedan veliki soliter. To je tad bilo super mesto i dobro mesto. I danas je lepo mesto. Sve do 12, 13. godine sam bio sav onako mršav, nikakav. Krevet je tri puta bio teži od mene. Ali onda sam postao sam džambas, lokalni mangupčić. Krenuo sam na Zvezdin sever, na utakmice, pa se potuci ovde, pa se potuci onde. Uvek sam imao dobre ocene u školi. Čak i kad sam bežao iz škole, kad sam pravio čuda po školi, imao sam slabije ocene iz vladanja, i dvojke i trojke, ali sam uvek bio odličan đak. Moj brat takođe. I obojica smo fakultet završili, ja sa prosekom skoro deset, a on sa preko devet ekonomiju, iako je, da tako kažem, bio čak i problematičniji nego ja. Brat je mlađi dve godine, lepši, pametniji od mene, ali je bio još nestašniji, nemirniji.

- Mama je to veoma teško primala. Jednom sam došao sav krvav. Legao sam i rekao da mi nije ništa, a i dalje mi je iz glave išla krv. Nisam ni primetio, zaspao sam valjda od batina i umora pošto su tukli i šipkama i motkama i mama je ušla slučajno i upalila svetlo. Ceo jastuk je bio krvav i onda sam hitno išao u Urgentni centar. Pa, to je bilo deset puta, to nije bilo jedanput, tako da je ona imala baš težak život sa nama dvojicom. Ne bih bio u koži nijednoj majci sa takvom decom kao što smo bili nas dvojica.

Bojim se vlasti

- Mi smo imali ozbiljne povrede obojica, posle raznih tuča, posle svega. Sećam se kad su brata napali neki lokalni narko-dileri, njih četvorica, petorica, pa je završio u bolnici. Bio sam u vojsci, nisu hteli odmah ni da kažu, brat mi je tad imao 16, 17 godina, otac je za noć osedeo. Danas su zadovoljni jer se volimo, pazimo, nikakav problem nemamo, zaista, kao zadruga funkcionišemo. Ne postoji dan da se brat i ja nismo čuli 30 puta. Bez ovoga ili onoga bih u životu mogao, ali bez brata nikako.

- Mnogo sam voleo Čipuljić, srpsko selo kod Bugojna zato što sam imao mnogo drugara sa kojima sam se igrao. Tamo smo radili, kao deca smo nosili džakove cementa, ali sam tamo mnogo voleo da odem pošto je baka spremala uštipke i pite. Mene je najviše volela pošto sam rođen godinu dana pošto joj je jedan sin poginuo na motoru. Bukvalno su me čuvali kao malo vode na dlanu. Drugo, svi Srbi u Čipuljiću, a to je oko 7.500 ljudi, navijali su za Zvezdu. Samo je jedan čovek, vojno lice, navijao za Partizan. Dve hrvatske kuće su navijale za Dinamo.

- Imam sve u životu. Bukvalno mi ništa ne fali. Brat zarađuje izvanredno. Otac ima veoma pristojnu penziju. Majka takođe. Ja imam solidnu platu. Svi živimo dobro. Nemam nikakav problem. Nemam razloga da varam i lažem građane. Veoma se bojim vlasti, neodgovornosti naših ljudi, očekivanja naroda koja su velika. Uveren sam da možemo mnogo bolje, ali čovek koji se ne boji vlasti, nema ni odgovornosti ni sposobnosti da nešto uradi...

Grlila televizor

- Moja ćerka Milica je do pre godinu dana grlila i milovala televizor kad me vidi. Sad je već velika, više to ne radi. Moram da kažem da nikada nisam podigao ruku ni na jedno dete. Nikad nisam povisio ton na njih. Ali je dovoljno da vide da je tata nešto ljut, neraspoložen, pa da se oboje rasplaču. To mi sa Milicom nije problem, žensko je dete, ali Danilo je preemotivan sa svojih 12 godina. Sad postaje dečačić, muškarčić, moraće nekako emocije da suzbije.

Stan mi izašao na nos

- Moram da objasnim, ja sam od države dobio 60 kvadrata stana, sve drugo je plaćeno. Ali, tih 60 kvadrata mi je na nos izašlo. I za to sam zahvalan gospodinu Šešelju, on je to dao. Zahvalan, zato što je on to rešio, jer ja nisam hteo da primim pošto sam znao u šta će to da se pretvori. On je to uradio ne mislim da bi mi naneo štetu, već da bi mi deca i porodica bili sigurniji. Ali mi je tih 60 kvadrata na nos izašlo ne njegovom krivicom, već krivicom ovih iz vlasti.

Zaglavljen u liftu s ambasadorom

- Svaki dan se lift u sedištu stranke kvari. Popravljaju ga drugi, popravljamo ga mi, ali je problem sa tim liftom nešto veći. Zaglavili smo se i sa ruskim ambasadorom, zaglavili smo se i sa jednim od zapadnih ambasadora, ne mogu da se setim da li sa Italijanom ili sa Špancem. Nije naša zgrada da bismo mogli sve da popravimo.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/71437/Vucic-Kuci-sam-dolazio-u-krvavoj-majici
------------------------------------
Smile

Ацо,Србине.... Smile