Ма уколико га пусте "отеће" он од Томе пола гласача,знаш како смо ми носталгични.
Само ја не видим ни у том рјешење за Србију.

Sve ono što rade Nikolić i šešelj, je šaranje po pesku. Vetar dune i ode politika.

Pa za tvoju informaciju Bora Milosevic je redovni posetilac Pere Skundrica. Verovatno zbog licnih simpatija.
Vas problem je sto vi od kuratog Rusa na tenku, ne vidite srpske Ruse. A da Rusi sa tim nemaju blage veze.
Ja sam vec rekao: Rusima bi dao ceo nis, a otvorio trziste i kupovao jeftinije rusku naftu od svabe.
Usao bih u dil sa nuklearkom, a dao bi im i da srede zeleznice i metro u Beogradu.
Zar nije dovoljno?
Nego vasa ljubav prema Rusima ide u pravcu gde vama pecinarima nije jasno da to puni dzepove srpske Moskve.
Rus prodaje i Kinezu i Rumunu i Svabi i Srbinu gas po istoj ceni. Marzhu uzima ruska ljubav u srpskoj kozurici.

Od Tome mozda nece uzeti ni 3% glasaca ali reanimirace sigurno njih 15% koji su bojkotovali do sada.

sta vam je trebalo da primite onog demokratskog lopova u stranku 

Pa uspesno je krao za njih sada moze malo i za nas,haha

Шкорпи стално причаш да нам је најјефтинија струја у региону, а прочитах да је једна од најскупљих и да ће бити још скупља... Шта знаш о томе стварно ме занима?

Veoma komplekssan problem. Kod nas je cena '45 eurocenti, a u evropi je izmedju 7 do 9.
Ako poskupis struju, imas pare da regresiras sve ostale primarne proizvodjace: poljprivredu, razvoj obnovljovosti itd.
Prividno poskupljenja je u stvari razvoj ostalih struktura.
Ali veoma je to kompleksno.Napisacu na svoj blog jednu analizu: porobljavanje Srbije preko primarnog sektora, pa cu tamo objasnicti detaljno.
Ima jedan stvar. Mnogo se laze. Ovo sto vidis na tv, je zlonamerno i kurtonski.
Struju placaju samo gradjani. Veliki potrosaci ne placaju, pa zato je eps u 'gubitku'.
Ako bi za milion brojila, regresirao jeftinu struju, na nivou 250 kw mesecno to je svega 10% ukupne danasnje proizvodnje struje. Time bi zastitio 3 miliona gradjana.
Ostali neka plate. Vodovod, Kontaktne mreze, Zeleznica, zelezare, industrije itd.
Svaki kilovat mora da se plati. Odvade i interni dugovi a velike plate. ne plati struju, ali dobije pare pa deli plate.
(jedan od izvora).

Voleo bih da ucestvujem u jednoj debati, ja sam protiv njih 10 ovih kojih vidis na tv da prodaju pamet. Sa mojim pitanjima a ne namestaljkama.I prihavatm sva niihova pitanja.
I sa njihovim podacima, ono sto oni daju. Iako i tu lazu, a i to bih dokazao.

Znas koliko struje moramo da prodamo Slovencima i Hrvatima? Pise to neko?

Rezolucija o Ranku Paniću
VOSTANI SERBIE
AUTOR: NATAŠA B. ODALOVIĆ

Međunarodni Dan sećanja na žrtve holokausta, 2010. Šimon Peres govori u Bundestagu. „Molim vas učinite sve da bi zločinci dobili zasluženu kaznu“, rekao je Peres zatraživši da se preživeli nacisti privedu pravdi. Sam Peres danas ima 86 godina.


Čitajući jedan novinski izveštaj o tome, desila mi se optička, a zapravo, kako mi to kažemo „frojdovska omaška“. Čitam Peresov govor, a zatim i uobičajenu završnicu izveštaja gde se kaže ko je skupu prisustvovao. I umesto „skupu su prisustvovali najviši nemački zvaničnici...“ pročitam „skupu su prisustvovali najviši nemački zločinci“. Optička omaška trajala je manje od sekunda, ali dovoljno da izazove najpre onaj osećaj šoka kada pročitate nešto što smatrate nemogućim, a zatim efekat „aha“, kada skapirate da ste samo krivo pročitali. Prisustvovali su zvaničnici, dakle, ne zločinci. I nastavila sam s čitanjem drugih tekstova, ali mi je sećanje na vlastitu omašku gde sam zvaničnike zamenila zločincima, još dugo zaokupljalo i dekoncentrisalo. Naravno da moja omaška nema nikakve veze s Bundestagom. Čak i 2010. lepa nada za čovečanstvo ako Peres o žrtvama holokausta govori u Nemačkoj, pred najvišim zvaničnicima, pred onima koji su preživeli, pred Centralnim savetom Jevreja Nemačke, omladinom...

Mi ovih nedelja i dalje raspravljamo o žrtvama. Cenjakmo se u srpskom parlamentu. Licitiramo. Na političkoj aukciji prodaje se zločin u Srebrenici. Jedna Rezolucija! Prvi put, drugi put! Gospodin u trećem redu nudi dve! Imamo li još ponuda? Prvi put drugi put... Prodato? Gospođa desno nudi 2 rezolucije i 2 i po hiljade srebreničkih žrtava! (čuje se povik Jedna ili ništa!) Gospodin u sakou ponudio je 2 rezolucije i 4 hiljade žrtava, molim vas dame i gospodo, dve i četiri hiljade mrtvih! Imamo li veću ponudu? Gospodin koji je nudio jednu rezoluciju nudi dve rezolucije i genocid! Možemo li ostati na dve rezolucije plus reč genocid ili ima boljih ponuda?! Dve rezolucije bez genocida i osam hiljada srebreničkih žrtava, kaže gospodin u fraku! Prvi put, drugi put...

Mereno istorijskom distancom od događanja holokausta do Peresa u Bundestagu, cinici bi rekli, neka srpska aukcija o Srebrenici potraje, ima vremena. Međutim, vremena nema. Srbi kao narod u vezi sa Srebrenicom nemaju realnog, istorijskog vremena da se odrede. Još manje imaju simboličkog. Vreme je već unapred potrošeno još od onda kada se parlement odbio odrediti rezolutno prema zločinu počinjenom u Srebrenici. Sada se troši to, već potrošeno vreme. Onaj mladi Panić koji je prošle godine u demonstracijama protiv hapšenja Karadžića izgubio život, verovao je u trenutku smrti da će pre Drina poteći uzvodno nego Vučić ili Toma promeniti svoje stavove. Nije dočekao Vučićevo otrežnjenje. Koliko takvih Panića nije? Zašto ih danas nema među živima? E to je, gospodo, jedina moguća Druga Rezolucija, što dovodi do zaključka da nam jedni isti duguju obe, ali ne onako kako su ih oni sročili. Danas Vučić troši već potrošeno vreme izgovarajući rečenice o žrtvama, koje sa takvim patosom nije izgovorio ni tužni čovek, Šimon Peres u Bundestagu.

Za razliku od zlog Vuka koji je rušio sigurne kuće tri prasca, Vućić, futuristički umetnik novog srpskog parlamentarizma i vizionarski graditelj sigurne kuće za Mladića, dunuo je i vatru sunuo po toj svojoj „sigurnoj“ kući izgovarajući: „U Srebrenici je počinjen stravičan, jeziv zločin i sramota me je što moram da kažem da ljudi koji su počinili taj zločin pripadaju istom narodu kojem pripadam i ja. Taj masakr je bio toliko stravičan da je besmisleno bilo šta dalje o tome govoriti“, (Intervju „Politici“ 21. januar). Pokušala sam da se ne bavim ovom temom. Jer u Srbiji ogrezloj u nemoralu, prevrtačima i preletačima, amnestiranim mafijašima, preobučenim u bela odela zločincima i svim drugim anomalijama, činilo mi se nekako neukusnim da se bavimo još jednom metamorfozom Vučića. Ako sad misli ovako, možda nikad nije ni mislio drugačije, ali je bio kukavica da to kaže. Možda, nije li bolje, uostalom, da, relativno mlad čovek, govori ovako nego onako, da se preobratio preko noći... Ali, nije tako.

Ovog puta su u pravu svi oni koji su Vučićeve ovde citirane reči proglasili hipokrizijom decenije, ako ne i nečim gorim. Jer od „sigurne kuće za Mladića i naučne nedokazivosti zločina u Srebrenici“ do „sramota me je što moram da kažem (2010) da ljudi koji su počinili taj zločin i ja pripadamo ISTOM narodu“ proteže se beskonačna nit u kojoj nema više vremena za pokajanje, nema mogućnosti da se zatraži oprost od srebreničkih majki, jer s čim pred njih, ako pokajanja nema, ako postoje samo različite politike, u zavisnosti od kojih Srbi danas priznaju ili ne priznaju da je zločin zločin. Da je srpska skupština umesto sigurne kuće za Mladića postala Bundestag sve sa Peresom, ni tada ne bismo imali to vreme u koje bi stale majke iz Srebrenice kao gošće u Skupštini Srbije. Jer, kako bi one govorile, kad bi među prisutnima bili i zvaničnici odgovorni za moju optičku omašku s početka teksta.

Ako je potrebna druga Rezolucija, u njoj bi morao da se nađe samo odgovor na pitanje zašto je poginuo Ranko Panić ne sačekavši preobraženje svojih ideologa.

Пренето са...

pa da im je davao ne bi mu smestili.