@yetyou
Ti si taj, koji neosudom Srebrenice, dajes shlagvort Hrvatima da kazu da su Srbi u Jasenovcu umirali od holesterola i dobre hrane.
Inace ljudi koji su poreklom iz Hercegovine iz Seseljevog mesta, kazu da su Seselji i katolici i pravoslavci. Njima nemam razloga da ne verujem.
Njegovo delovanje mi lici na Hrvata. Napravio im je Hrvatsku do Novog Beograda, a Tudjman hteo samo do Zemuna. To su fakta o kojima mozemo pricati.
Svo njeghovo majmunisanje je imalo taj i takav efekat.

Које Сребренице? Највећег злочина после 2. рата? Геноцида? Агресије Србије на суверену БиХ? Дај шкорпи молим те! Паметнији си много од тога... Зар ти да изједначаваш Сребреницу и Јасеновац... 

Ja nikako, ali mi drugima dajemo shlagvort za to.

Какав неосуд?
Мислиш треба да кажем:ДА све што белије кажу истина је.
Све су стрељани (ако ниси примјетио то ОНИ говоре),а Тадић аминује или покушава да аминује.
Човјеће није исто нпр.1.000 и 8.000 јеси ли ти тога свјестан или ти у глави још стоји Туђаманових
40 тисућа хрватских домољуба у Јасеновцу.
Нек једу говна и они и "наши" који желе да слушају причу оних који су кољачи над кољачима.
Напред Шкорпи ти то прихвати као такво али ја нећу док не ставе списак ко је:стрељан,а ко је
погинуо у борби до 1995,пробоју и ко је умро послије рата.
Вама Шешељ крив.
Па де мало питај момке из Србије који су били на ратиштима шта је то он одлучивао и шта се
његово питало, а још нигдје не износите да Шешеља има и једних и других као и Ковачевића или
било којег другог презимена са осцилацијом +-10%.
Јебе се мени за Шешеља али је идиотски слушати како причате против људи који су макар покушали
помоћи док ти у центру Београда сједи усташа до усташе.
А везано за аргументацију коју сам ти рекао,она се своди на пљување,лагање,олајавање и тражење кривца који ти је пред носом.
Та аргументација коју ви износите је иста као када бих ја рекао:"Шкорпи ти ниси србин већ си
балија који се представља да је србин".

И мислиш да ће нам бити боље ако признамо највећу лаж 20. века "Сребренички геноцид и 8000 стрељаних цивила"???

Да ли мислиш да ће нам то помоћи у причи о Јасеновцу?

Наиван си или зајебаваш...

Ако признамо тај лажни геноцид само ћемо избрисати 2 милиона мртвих Срба у 20. веку... Само ћемо оправдати уништавање Републике Српске...

Ништа више...

Не могу да вјерујем да човјек од шездесет година има такав став и такву моћ размишљања.
Јеботе па у читавом подрињу немају ни једног мезарлука за погинулог борца као да нису
ратовали,а још неки мисле да је истина оно шта причају.
Ја сам прије двије године обишао пола подриња и не видјех ни један нишан за њиховог
шехита јер су све шта је изгинуло до "пада" Сребренице стрпали у списак који су правили
како су хтјели.
Њихов главни из комисије Токача каже:Око тога нема расправе то су жртве,човјек га у
студију пита:јесу ли сви они стрељани овај мрмак шути и неће да одговори већ понавља
око тога нема расправе не дозвољавам (наравно балински студио).

Поред тога што су ти исти "шехиди" убили преко 3.000 срба стоји још и да их је пар хиљада
"залијепило" до 1995 јер су им породице збринуте од стране АБиХ прије тог фамозног датума,а
даље "свједоци" кажу (лично сам причао) да су у једном таласу имали око 10.000 на пробоју
српске линије и да су их тукли из бофорса,прага,ПАТ-ова,ПАМ-ова директно у масу и да их
нису могли задржати колико их је било већ су се повукли километар уназад па опет исто то
поновили.Мени човјек копји је био на том пробоју каже:"ако нисам убио 100 нисам ни једног".
На другом правцу су чак и успјели пробити линију и убити око 50 српских борац који нису
успјели да се извуку од масе.

Људи или нису нормални или су несвјесни шта причају када прихватају варијанту по којој је
стрељано 8.000 муслимана док шуте да су исти ти зликовци и стока 3,5 година убијали цивиле
око Сребренице па чак им ни дјеца нису представљала неку аверзију приликом клања или лупања главице мацолама.

Најјача ми је прича да су у повлачењу из Сребренице то били само цивили... А оно муслимански снимак показује ни мање ни више минобацач у центру града где балије онако опуштено бацају гранате ван града по српским снагама... 

И још она холандска пичка која Младићу каже да је сво видљиво оружје конфисковао... Па где су минобацач сакрили мајку ти јебем?

А онда оно повлачење "цивила" а све војно способни мушкарци и већина наоружани...

Јесу се ти повлачили али не јер су цивили већ зато што су знали да их чека казна за оно што су чинили претходне 3 године... Зликовци! 

(P)likovi
Tomislav Nikolić, razvojni put jedne nule (4)
 
Čiča Tomina kobila
 
Ovo je privremeni kraj serijala o uzdanici srpskog višestranačkog života, tačnije o njenoj najvećoj državno-partijskoj ljubavi, koju su Tabloidu dočarali ljudi iz uzdaničinog dojučerašnjeg stranačkog okruženja, a zabeležio naš novinar

Arpad Nađ

Tomislav Nikolić se sa tom gospođom u početku nalazio isključivo na jednoj adresi u Batajnici, gde dotična godinama unazad lažno prijavljuje prebivalište kako bi mogla da vrši funkcije u opštini Zemun, iako stanuje na Banovom brdu. (U pitanju je bila adresa žene koja radi u Magistratu kao službenik SRS-a.) Gospođa je još uvek prijavljena na toj adresi, a pre nekoliko godina je čak, nekim predizbornim povodima, davala izjave Kuriru kako nema imovinu i kako sa suprugom i decom živi kao podstanar u Batajnici. A istina je da nikada nije tamo živela.

U početku je samo ta službenica SRS-a lagala za ovo dvoje, a kasnije su i drugi funkcioneri (najčešće Vučić) pod pritiskom Nikolića morali da lažu u njihovo ime i daju Nikoliću alibi kako bi izbegli da supruga Dragica nešto posumnja.

Gospođa Nikolić je znala da joj muž ima raznorazne prolazne avanture, ali je on hteo na sve načine da izbegne da ona "zvanično" sazna za ovo, jer je mogla da napravi ozbiljan problem u stranci. Normalno, žena je, po svemu sudeći, shvatila šta se dešava i izabrala strategiju da se pravi luda, ali nekim ljudima u stranci nije bilo svejedno, posebno zato što je Nikolić već nekoliko godina unazad počeo da se udaljava od izvorne Šešeljeve politike, da se sastaje sa kim ne treba i da donosi odluke na svoju ruku, a na štetu stranke.
Zbog toga je odlučeno da ta gospođa više ne bude u vrhovima opštinske vlasti, kao njemu najbliža, i na njeno mesto je postavljen drugi čovek, koji je bio spreman da je tuži kad je zatekao haos u opštini, ali ga je Nikolić sprečio ucenama.

Inače, i ta gospođa je bila apsolutno upoznata sa Tominim sklonostima ka mlađim ženama i devojkama. To ne samo da joj nije smetalo nego ga je iskusno podržavala u svemu tome, uvek spremna da ga sasluša i podrži. Nijednu aferu koja bi se omakla kontroli (ako, na primer, devojka želi javno da progovori ili da priča sa njegovom porodicom) nije umeo sam da reši, nego je očekivao da njegova ljubavnica kontaktira dotičnu i reši stvar, što je ona bez pogovora radila.

I sa njenim pokojnim suprugom bio je do krajnje mere posvađan, ali to ga nije omelo da dođe na sahranu da se "nađe" udovici, a posle smrti pokojnika "našao" joj se tako i toliko da narednih nekoliko meseci praktično nije ni odlazio svojoj kući, a i kada bi odlazio to je činio u - njenoj pratnji.
Supruga mu Dragica nije se mešala, mada je sigurno znala, a svi oko Tome su ludeli od takvog besprizornog ponašanja sredovečnih ljudi koji se nisu ustručavali da navale jedno na drugo ni u punom Magistratu, naravno nakon zaključavanja vrata. Dešavalo se, nažalost, da i to zaborave, tako da su se ljudi zaposleni tamo stvarno svega nagledali, pa i najbizarnijih scena. (I ne samo u Magistratu nego i u poslaničkom klubu SRS-a).
Isto tako, nejasno je što je gospođa po Tominom odlasku odlučila da ostane u staroj stranci, ali je problem (ukoliko je zaista postojao a nije bio odglumljen) po svemu sudeci rešen nakon mnogo suza i uvreda, jer su ovi, iako vešto kriju, i te kako propričali i privatno se normalno viđaju.
Zbog toga što niko u stranci nije siguran na čemu je sa Tomom, njoj su oduzete stranačke funkcije i sve manje nastupa u javnosti u ime SRS-a, ali i dalje niko ne pokreće javno, pred njom, temu o tome koliko planira da ostane i pitanje nekih njenih za stranku štetnih poteza.

Inače, Toma se u poslednje vreme nekulturno i prostački nabacivao i devojkama koje u Skupštini vode stenogram i zapisnik i koje su se potom žalile na sve strane, ali je to zataškano.
Imao je do pre nekoliko godina, a bukvalno od osnivanja SRS-a, možda i pre, vezu sa drugom stranačkom funkcionerkom, koja ga je ostavila kad je shvatila da je nenormalan i uverila se da često ume da podigne ruku na suprugu. Od kako je otišao iz stranke, imao je i par manijakalnih ispada usmerenih ka toj dami, ali ona, baš iz straha od sadašnje Tomine ljubavnice, ne tera tu priču do kraja, nego ćuti, trpi i sklanja se... Na nagovore kolega da ga prijavi kaže da ne može, jer joj je svojevremeno zaposlio brata i pomogao joj finansijski, a očekuje da će Nikolićeva porodica, posebno stariji sin sa kojim je više nego bliska, reagovati u njenu korist i naterati ga da je ostavi na miru.

Пренето са...
 

Citat: Nksamsj 19. Feb 2010, 15:53:48

Добро али морам одговорити човјеку:


Умјесто да питају свога Орића зашто је побјегао у Тузлу њима је лакше мало пресеравати.
Искрено мене заболи за њих добили су шта су тражили али ме поједини срби изненађују када
ствар не погледају из више углова.
Безпредметноно прихватају сервирану ствар као тачну,а не виде да је Сребреница монтажа ради
које је РС била бомбардована 95.Овдје људи сви то знају али тамо нека кандићка знабоље..
Фуј.
Сценарио исти као и Рачак само је овдје због балинског иживљавања и посљедица била већа.

  Напредњачка „велика идеја“
   
Слободан Антонић   
петак, 19. фебруар 2010.

За самозвану Другу Србију – тај познати конгломерат марионетских странака, НВО и медија, сви политичари који се не зову Чедомир Јовановић некако нису довољно привржени евроатлантским вредностима и заражени су национализмом. Другој Србији је сумњив чак и Тадић, који се често оптужује да, било због оца, било из демагошких разлога, превише повлађује „националистичким снагама“.

Али, и на супротној страни, изгледа да се оформио један идеолошки сличан политички круг – премда далеко мање моћан од Друге Србије. Тај круг „чистих националиста“, да га тако именујемо, готово све актере наше друштвене сцене, само ако се не зову Шешељ (након 2003) или Коштуница (након 2008), сумњичи како нису довољно патриотски опредељени. Посебно је Томислав Николић изложен нападима и сумњичењима људи из овог круга.

Морам рећи да таква сумњичења увек узимам са извесном дозом резерве. Идеолошка острашћеност никада није била добар савезник у сагледавању стварности. Ипак, чак и ако најдобронамерније погледамо ставове и поступке српских напредњака, мора се признати да заиста има нечег помало нејасног и противуречног у ономе што би се могло назвати „Николићева велика идеја“.

Јер, откако је направио СНС, Николић је у више наврата објавио да би он, у основи, задржао главне постулате политике садашњих власти – пре свега безалтернативни курс ка ЕУ. Николић је у једном тренутку најавио да он „не би рушио“ ни криптофедералистички статут АПВ, већ да једино не би подржао више „аутономије“ за северну српску покрајину (Блиц, 24. децембар 2009). Такође, Николић и Вучић су, приликом посета Бриселу и Вашингтону, изрицали много похвала ЕУ и САД (Вучић: „без подршке САД није могуће остварити ниједан иоле важнији спољнополитички циљ, нити економски напредак”; Политика, 4. октобар 2009). У том смислу су, у односу на тамошњу администрацију, били мање критични чак и од неких представника владајуће гарнитуре. За узврат су напредњаци добијали пуно уважавање од стране еврореформских медија, па су чак и за „Другу Србију“ Николић и Вучић престали да буду први на листи опасних националиста (тренутно заостају не само за Коштуницом, већ повремено чак и за Тадићем).

Зато се с правом може поставити питање у чему су то онда напредњаци алтернатива садашњој власти? Када о томе разговарате са њима, напредњаци ће вам рећи да би Николић, када су у питању национални интереси, мање попуштао странцима, као и да би његови људи свакако били мање умешани у корупционашке послове него „жути барони“. Али, каква јамства за то имамо? Када је реч о корупцији, напредњаци, колико се зна, не нуде ниједно средство, ниједан системски инструмент, који би јамчио смањење корупције. Све што имамо јесте њихова реч да они не би исисавали јавне ресурсе као што то раде „жути“. Када су пак у питању национални интереси, Николић чак ни на нивоу реторике није понудио конкретну алтернативу званичној политици, макар у једној тачки. Све што се може чути од напредњака јесте да би Николић, у тактичком надмудривању са Вашингтоном и Бриселом, био тврђи и вештији преговарач него Тадић. Али, зар нису лимити „тврдоће“ српске дипломатије, барем када је реч о истом, евроатлантском оквиру одбране Косова и Републике Српске, већ сада постигнути? И није ли преговарачка вештина челника напредњака у најмању руку лимитирана њиховим ограниченим међународним искуством?

Заправо, главни проблем са Николићем и напредњацима није онај који истичу „национални чистунци“ – да код њих постоји некакав унапред смишљен „план издаје“. Не, бојим се да је главни проблем у томе што је њихов основни политички план толико слабашан да он Србији пре може донети штету, него бољитак. Главна мањкавост тог плана састоји се у идеји да ће Николић и Вучић, боље од свих досадашњих српских политичара, некако успети „да преваре странце“. Према једној од верзија напредњачке „велике идеје“, Николић је, видевши колико је тешко доћи на власт против воље Вашингтона и Брисела, одлучио да не само смири националну реторику, већ и да се прикаже као сарадљив, па и послушан партнер. Но када се буде домогао власти, Николић ће, наводно, да покаже своје право суверенистичко лице и да одлучно одбрани српске националне интересе.

Морам рећи да ми се цела ова конструкција чини доста наивном. „Империја“, како многи теоретичари данас називају САД и њихове ЕУ савезнике, располаже једнако моћним оруђима за притисак на поједине локалне политичаре и када су они у опозицији, и када су они на власти. То оруђе првенствено се састоји у контроли јавног мњења и новчаних ресурса. Ако се сетимо само шта је та машинерија била у стању да уради, својевремено, Милошевићу, па онда Коштуници, па сада, повремено, чак и Тадићу (или Јеремићу), наивно је претпоставити да би Николић, када једном дође на власт, могао изненада постати имун на нападе и притиске са те стране.

Уопште, ако смо ишта научили у последњих двадесет година, то је колика је моћ Империје у наметању воље појединачним српским политичарима. У те две деценије, једино је Милошевић, који је још увек имао озбиљну војску и озбиљну државу, могао себи да дозволи да самостално доноси одлуке, без сагласности најважније амбасаде из улице Кнеза Милоша. Зато је, на крају, и спроведен у Хаг, са рукама на леђима, где је хладно остављен да умре. Ђинђић је, такође, када се јавно пожалио да је преварен (јер, од обећаних милијарди помоћи Србији није било ништа) и када је покушао нешто да предузме у вези са Косовом, пуштен да умре (тако што је дигнута безбедносна заштита око њега и препуштен мецима подземља). Коштуница је пак одстрељен политички, 2008, када је коначно, после Црне Горе и Косова, схватио колико су га из Брисела и Вашингтона безочно лагали, и када је решио да се отворено супротстави Империји.

Тада је на његово место дошао Тадић, који је и сам покушао да у оквирима „нове реалности“ – државе без војске, банака, медија, излаза на море и историјски кључног дела територије – води самосталну политику. Али, сваки пут када би урадио нешто што се не допада Империји – изборио се у УН да случај Косова буде изнет пред Међународни суд правде, пустио руски гасовод или прихватио Шојгуову базу, он је у медијима био систематски дезавуисан (типа: „Тадић излази изван уставних овлашћења!“) или би била спроведена показна вежба дестабилизације система (типа: „Парада поноса поново у Београду!“).

Стога, замисао да би Николић, у том погледу, као некакав усамљени јахач, био вештији и храбрији политичар, и да би у много чему могао да прође боље од Коштунице или Тадића, не изгледа превише уверљива. Без обзира на његов несумњиви политички таленат, за Империју, која почива на разрађеном систему интереса и раду хиљада професионалаца, Николић је само један од локалних аматера. То се види и по томе што је Николић већ стављен у функцију притиска на Тадића, како би овај смањио своје излете у самостално вођење политике. По тој пројекцији коју су очигледно замислили искусни технолози глобалног система, Тадић и Николић се виде само као супарници који се такмиче око степена послушности Бриселу и Вашингтону. Ако имамо у виду неке од Николићевих и Тадићевих изјава о безалтернативности „европског пута“ и о уважавању спољнополитичке „реалности“, онда таква пројекција и није тако далеко од остварења.

Но, питање је колико би се и остали српски лидери другачије понашали да су на Тадићевом или Николићевом месту. Јер, тек када се човек, у једној таквој држави као што је Србија, нађе у врху власти, може да схвати снагу империјалних структура. Коштуница је тек 2008. могао у пуном смислу да разуме Милошевићеве проблеме, а Тадић је тек сад изгледа почео да схвата Коштуницу. Проблем је у томе што је свако од њих мислио да његов претходник погрешно игра са странцима и да ће он то боље умети да уради. Свако од њих је пактирао са Империјом како би лакше заузео место супарника и тако све више појачавао њен утицај у Србији. На истом путу налази се данас и Томислав Николић.

Потпуно је јасно да српске вође морају да играју на танком концу. Србија једноставно нема ресурсе за Чавезову политику отпора и самосталности. Али, неки отпор се ипак мора пружити. И мора постојати линија испод које ниједан српски политичар, ма колико да „уважава реалност“, не би смео да иде. Национални договор елите морао би да се постигне управо око тога шта је садржина те последње линије одбране српског државног интереса. У озбиљним нацијама такав консензус међу политичком елитом је уобичајена појава. У Израелу, Британији или Пољској нема недоумица у вези са Јерусалимом, Алстером или границом на Висли. Јер, у вези са неким питањима, једноставно, нема и не може бити „другог Израела“, „друге Британије“ или „друге Пољске“.

У Србији, међутим, не само да у парламенту седе странке које нас уверавају да се морамо помирити са сецесијом Косова, већ смо доживели  и да највећа владајућа странка, без икакве потребе, отвара „војвођанско питање“, а да највећа опозициона странка, такође без преке потребе, унапред најављује да „неће рушити“ статут који директно производи „војвођанску“ државу и „војвођанску“ нацију. Што је најгоре, сваки од наших лидера замишља да ће сам надиграти не само све своје домаће супарнике, него и стране команданте. Они изгледа и даље мисле да је најважнија ствар на свету домоћи се власти и да су у том циљу допуштена сва средства. Укључив и издају.

Зато, српски политичари, како сада ствари стоје, имају само две могућности. Прва је да наставе да се такмиче како би се показало ко је бољи заступник „евроатлантских вредности“ и лојалнији поштовалац Империје, и да у том такмичењу, сваким изборним кругом, смањују српску државну територију и капацитете суверене власти. Друга је могућност да пробају нешто што су у последњих двадесет година урадили само једном – када су донели Устав из 2006. Да макар лидери највећих странака постигну џентлменски споразум око минимума националног интереса, испод којег нико неће смети да иде. Данашњи чврсти државни став око косовске сецесије последица је, између осталог и тог договора из 2006. Одбијање да се донесе резолуција о „геноциду“ у Сребреници може да буде једна од следећих тачака тог националног консензуса.

Али да би се изабрало оно прво, довољно је само бити вешти егоиста. Да би се изабрало ово друго, потребно је бити не само елементарни патриота, већ и елементарни џентлмен. Зар је могуће да је ова генерација српских политичара свој стратешки избор већ начинила? И да сви они заједно више воле да буду сујетне лутке које на смену доминирају позорницом, него интелигентни актери који су у стању да се договоре и тако надмудре чак и Великог господара?