U redu,u redu...ali kakvo je onda resenje ?????????

Pa eto Toma kurton sa Veljom i Vojom.Evo ti i tim: Jorgovanka, Shormaz, Pelevic, Delic, Popovici, naravno Vucic, samardzic, velja i njegova svraka Aleksandra i njegov hipopotam Markicevic.
Dubravku mi ne dirajte. Ona telom stiti Velju.

Mozda onaj Stojadinovic sto je osamario svinjara?

Tako je sami smo birali i sami se uvalili u ova gov..a , kako je tako je uvek može biti i gore...

Где и када је могуће потписати иницијативу ? Са Чукарице сам, па питам има ли у близини неки штанд за прикупљање потписа, како бих подржао иницијативу ?

Brat mi je video u Knezu preko puta Ruskog Cara kolonu od nekih 500 ljudi na cici-zimi koji su cekali da se potpisu..mislim da ces morati tamo,ne zaboravi licnu kartu.

Хвала на информацији. 

(P)likovi
TOMISLAV NIKOLIĆ, RAZVOJNI PUT JEDNE NULE (3)
Sve ljubavi čiča Tome
 
      Nastavak priče o ovoj uzdanici srpskog višestranačkog života, od koje se očekuje da nas izvede iz tunela i dovede do toliko željenog svetla - ukoliko ne zaluta po svojim i švalerkinim stanovima, finansijskim malverzacijama i moralnim kaljugama. Priču je Tabloidu ispričala jedna funkcionerka radikala, a čitaocima je prenosi naš novinar
Arpad Nađ
 
Brak Tomislava Nikolića je od samog početka njegovog stranačkog života jedna velika farsa. Tomislav nikada nije ni krio da tu nešto škripi i od prvih dana postojanja SRS-a hvalio se muškim kolegama nekim svojim švalerskim poduhvatima po Kragujevcu. Jedino mu je bilo važno da javnost ima utisak da je porodičan čovek, posvećen suprug i otac, a zapravo je sve suprotno od toga.
To, naravno, u početku nije bilo stranačko pitanje, imajući u vidu da je reč o njegovom intimnom životu koji se nikoga ne tiče, ali onda je i stranka počela da trpi. Naime, sredinom devedesetih SRS je pobedila u Zemunu, koji je do tada bio tvrdo jezgro socijalista, i počeli su da pristižu mnogi novi članovi. Među ostalima, tu je bila i jedna gospođa koja je Tomislavu posebno zapala za oko, do te mere da je svakodnevno putovao iz Kragujevca u Beograd kako bi popio kafu s njom, čak i danima kada kao savezni poslanik nije imao nikakve obaveze u parlamentu. U pitanju je bila udata žena, koja u početku nije imala nikakvu nameru da se upušta u aferu sa Nikolićem i mislila je (ili je barem tako pričala) da sa njim gradi prijateljski odnos.
 
Trange-frange patriotizam

Nakon što je upoznao dotičnu damu, Tomislav je od prvog dana na sve načine pokušavao da je protežira i materijalno i statusno obezbedi tako da je ona, posle samo dve godine članstva u SRS-u, vršila jednu od najviših stranačkih funkcija, koje nisu dobili ni ljudi koji su bili uz Šešelja od početka, dok je još vodio Srpski četnički pokret. Da bi bio bliže toj dami, Tomislav je bukvalno na silu sebi dodelio mesto direktora Zemunskog informativno-poslovnog sistema, iako se podrazumeva da tu funkciju treba da dobije neki opštinski funkcioner ili barem fakultetski obrazovana osoba, što on tada nije bio (nedavno je kupio diplomu nekakvog privatnog fakulteta za menadžment).
Kao v.d. direktora JP Poslovni prostor Zemun, Tomislav je napravio mnoge malverzacije u saradnji sa Aleksandrom Vučićem i ženom koja mu je uvek bila desna ruka. Krajem 1998. godine, u decembru, zaključen je ugovor po kome je SRS od ZIPS-a (opštinskim novcem, naravno) zakupila zgradu Magistrata po ceni od 1,52 din. po kvm, na trideset godina, i celokupna suma (tada 400.000 maraka) isplaćena je u narednih nekoliko meseci. To nije bila stranačka odluka, već pre svega nešto što su režirali Nikolić i njegove ekipe. Nikolić je, tada u funkciji v.d. direktora JP Poslovni prostor, uplatio na račun Sportsko-rekreativnog centra Pinki, čiji je direktor bio Aleksandar Vučić, 30.000 maraka na ime rekreacije zaposlenih. Tim istim parama, posle samo nekoliko dana, plaćen je reklamni oglas u stranačkom glasilu Velika Srbija, kojim se publika obaveštava da bazen radi. Prebacivali su novac od preduzeća do stranke i nazad, naravno ugrađujući se za procenat.
Tomina prijateljica je za to vreme preko opštine Zemun obezbedila sebi vredne nekretnine, koje je potom prodala i u javnosti se predstavila kao podstanar, iako je te 1998. u džep stavila novac od prodaje više stanova i lokala. U to vreme Toma se preselio u Beograd (u stan koji je dobio od države u Ju-biznis centru) i zbog dotične dame totalno zanemario porodicu.
 
Ko se zameri - leti

Kad je dr Šešelj otišao u Hag, članovi stranke su primetili da tu postoji nešto više od prijateljskog odnosa, a Nikolić se nije ni trudio da to sakrije. Javno se, naočigled celog Magistrata, svađao sa mužem te žene, vređao ga i pretio mu, a od stranačkih para namenjenih za odbranu Vojislava Šešelja u Haškom tribunalu dotičnu je vodio na ručkove, večere i, navodno, poslovna putovanja. Pojedini funkcioneri SRS-a su bili prinuđeni da podnesu krivične prijave protiv te žene, jer je u više navrata zloupotrebila položaj, ali je Toma svaku prijavu stopirao svojim vezama i pretio ljudima da će, ukoliko joj se zamere, leteti iz stranke. Njoj je to sve imponovalo i brzo je promenila dotadašnje normalno ponašanje. Više niko nije mogao da joj ulazi u kancelariju nenajavljen, niko nije smeo da je kritikuje niti da joj bilo šta zameri. U Šešeljevom odsustvu postala je nedodirljiva i dovoljno je bilo da se malo rasplače pa da Tomislav isključi iz stranke onog ko ju je navodno iznervirao. Naravno, i ona je bila krajnje tolerantna prema njemu, pravila se luda na sve njegove paralelne afere po Beogradu i Kragujevcu, jer je znala da je njena pozicija neprikosnovena. To je jedina osoba koja je znala sve o Tomislavljevim aferama, ali joj to ni najmanje nije smetalo.

Da stvar bude još žalosnija, oni su u tim svojim godinama, verovali ili ne, javno pričali da su zaljubljeni i ponašali se kao klinci u srednjoj školi, koji su svuda brukali prvo sebe pa onda i SRS. A onda su Tomislava vrbovali zapadnjaci (o čemu je Tabloid pisao), došlo je do raspada stranke, a ona je u svojoj bolesnoj potrebi da sačuva pozicije i moć procenila da je bolje da ostane u SRS-u, i tu nastaje problem koji traje evo već godinu i po dana.
Naime, Tomislav nije spreman da prihvati poraz i otkako je otišao iz stranke, pokušava preko svih "svojih" ljudi koje ima u SRS-u da povrati pozicije kod dotične dame. Molio je jednog momka iz Skupštine grada, kojem je neko vreme bio zaštitnik i koji ga, iako je radikal, i dalje ceni, da posreduje i pokuša da ih pomiri, milion puta je pravio scene u sedištu radikala, dolazio je dotičnoj osobi u kuću, imao ispade u Skupštini, čak je i plakao pred kolegama poslanicima jer mu je navodno veoma teško. Isto tako, navodno 90 odsto članova SRS-a zna da je u pitanju fingiran sukob i da je dotična dama zapravo njegova krtica u SRS-u, koja javno radi sve što može da svojim potezima sroza rejting stranke i da će, čim joj se ukaže prilika, dići sidro i preći u naprednjake a radikale ostaviti u još većim problemima i dugovima, budući da su novac koji je Nikolić digao kao kredit za stranku odavno odneli u SNS.
 
 
Sin mu "konkurencija"

Tomislav Nikolić je mislio da ima monopol nad privatnim životima svih članova stranke i nije dozvoljavao da bilo ko uradi nešto što se njemu ne dopada. Tako je poludeo kada je saznao da je jedna funkcionerka SRS-a (za koju je izgleda takođe bio zainteresovan) imala (a možda još uvek ima) aferu sa njegovim sinom Radomirom. Nakon što je to saznao, počeo je da na najgori mogući način psihički maltretira dotičnu ženu nazivajući je najgorim imenima i preteći joj. Njegovo iživljavanje traje do dana današnjeg kad god mu se ukaže prilika. To je razlog zbog kog se, posle onog događaja u Americi, totalno distancirao od starijeg sina, koji, za razliku od mlađeg, trenutno nema nikakve veze sa onim što Tomislav radi u SNS-u.

Inače, Tomislav Nikolić tvrdi da mu je sin Radomir zaposlen u jednoj banci u Kragujevcu, a postoje pouzdana saznanja da laže jer mu sin radi u JP Srbijagas.
 
 
Mutljavine sa stanom

Tomislavu Nikoliću je 22. decembra 1998. godine, rešenjem broj 360-1978/98-01 dodeljen stan. U to vreme imao je samo kuću u Kragujevcu, u ulici Elija Fincija broj 21. Stan koji je dobio nalazio se u Bulevaru Lenjina (sadašnji Bulevar Mihajla Pupina) broj 10A i imao je 186,47 kvm. Nikolić je otkupio ovaj stan za samo 25.000 nemačkih maraka, ali mu je kasnije stiglo rešenje da mora da plati ekstraprofit.

Iako je stan dobio maltene džabe, imao je obraza da se požali Vrhovnom sudu na ovu odluku. Žalba mu nije usvojena, prodao je stan, platio je još 180.840 maraka (nije uračunat iznos koji je prvobitno platio) i nakon toga mu je navodno ostalo 140.000 maraka. On tvrdi da je za te pare kupio manji stan, od 97 kvm, u Bul. Avnoja 45i (sada Bul. Zorana Đinđića). Ima logike u tome da je prodao veći stan, platio porez i kupio manji, ali ono što prećutkuje jeste da u istom ulazu, dakle u Dr Zorana Đinđića 45i, ima još jedan stan koji se vodi na njegovog sina Branislava Nikolića (prvi se vodi na suprugu Dragicu). Nikolićev sin, navodno trener početnik u Teleoptiku, pre tridesete je uspeo sebi i supruzi Mileni, ćerki SNS-ovog funkcionera Milana Bačevića, da obezbedi stan. Za poslednjih par godina mladi Nikolić je sagradio i luksuznu vilu u očevom selu Bajčetini (adresa je Bajčetina bb) i to nakon što je pre nekoliko godina u intervjuu Ilustrovanoj Politici (2004) izjavio da će tamo sagraditi nešto malo "da ima da se skloni od kiše".

Пренето са...

Sećate li se Tomislava Nikolića?
Ta mrska reč - pamćenje
Piše: Branislav Zukić
Veličina slova:   

Živela amnezija: Nikolić & Vučić, nova lica na političkoj sceni
Photo: FoNet/Zoran Mrđa
Osetimo li iznenadnu potrebu za obrazovanjem i, gonjeni žeđu za novim saznanjima, zavirimo u prepametne knjižurine, koje za temu imaju medicinske, napose psihološke fenomene, naići ćemo, između ostalih, i na ovakvu definiciju: „Pamćenje je osnovni misaoni proces koji se sastoji u primanju, obradi, zadržavanju, trajanju i kasnijem reprodukovanju stečenih iskustvenih sadržaja ili informacija. To je sveukupnost upamćenog materijala, odnosno sve ono čega pojedinac može da se seti i da prepozna a po potrebi i da reprodukuje. Pamćenje je posredno zaslužno za sva znanja koja smo godinama sticali“

Tako teorija. A kako to izgleda u praksi? Sunčan dan u Beogradu, televizijska kamera snima gomilu okupljenog sveta koji se tiska oko nekog pulta. Nezainteresovani gledalac prvo konstatuje da se, sasvim sigurno, tu ništa ne deli džabe, jer da je tako, garantovano  bi u prvom planu bilo nekoliko razbijenih glava i desetak nesrećnih i malaksalih penzionera pride, uz kola hitne pomoći u koje unose veselnika  kojeg je gomila u stampedu umalo pregazila.  Nije u pitanju ni  miting za odbranu srbskih heroja ili drevnih srbskih teritorija , jer se ne vidi da hrabre patriote sa bakljama u rukama i kukuljicama na umnim glavama  pale nekoliko obližnjih ambasada niti bilo ko revnosno lema policiju, dok sa ogromne bine u pozadini političari padaju u govornički trans povremeno poremećen njihovim visokim ili plačnim intonacijama glasa. 

 Novinar sa mikrofonom prilazi jednoj gospođi u najboljim godinama i pita je šta su bili njeni motivi da stavi svoj potpis (one in a million)  na inicijativu za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Gledalac brzo dobija sažeto, jezgrovito i nadasve ubedljivo objašnjenje - krajnje je vreme za promene , došao je čas da zemlju iz nepodnošljive krize izvuku dokazano sposobni, čestiti i odgovorni ljudi! Nego šta!  Što bi, veoma svedeno i minimalistički,  rekao otac jednog od dečaka iz animirane serije South Park: Chaaangeeee!!!


Može i otisak prsta: Tomislav Nikolić, lider i pristalica
Photo: FoNet/Zoran Mrđa
Je l' to neka nova politička stranka, češka se po glavi zbunjeni konzument TV sadržaja. U neku ruku i jeste, oni su poslednji od ovih "velikih" zvanično osnovani i registrovani, ali delimični pogled na rukovodeći (hard) kor dodatno zbunjuje uznemirenog gledaoca. Za razliku od gospođe koja je sa oduševljenjem šarnula ponuđeni joj papir, mnogi će građanin Srbije da se priseti onoga što je pomenuti stranački establišment govorio i delao do pre izvesnog vremena. Možda donekle začuđujuće, no, uzmemo li u razmatranje slučaj lidera stranke, na kraju bismo mogli da izvedemo  zaključak da će on zaista da  unese značajne promene u politički diskurs, osnovne norme ljudskog ponašanja i ophođenja prema rivalima i nesitomišljenicima. Da to ne bi ostalo samo puko teoretsko naklapanje, dovoljno je prisetiti se (ali to je, izgleda, ovde najveći problem) nekih slavnih i nezaboravnih rečenica visokouvaženog vožda naprednjačkago. Posle toga, pred nama će pući (kako kome i šta) pogled na ceo skriveni svet  neistraženih i do sada nedovoljno korišćenih normi, koje bi, ako potpisivanje zahteva urodi plodom, moglo zaista da unese  značajne i nepovratne izmene na političkom nebu Srbije.

Pre svega, dobili bismo političkog funkcionera koji bi svojom urođenom intuicijom (zlobniji bi rekli i jurodivošću) mogao unapred da predvidi mnogo događaja, što bi Srbiju poštedelo tolikih  napora, novaca i nepotrebnih vratolomija. Čovek je na dobrom glasu, po tom pitanju, ravno sedam godina. Setićemo se vremena kada su  trubači u svoje limene instrumente duvali uspavanku za u Hag odlazećeg  mučenika  Voju Š, a njegova tadašnja desna ruka, danas lider apsolutno reformisane stranke,  sa bine poručio premijeru Đinđiću da je i Josip Broz pred smrt imao stanovitih problema sa donjim ekstremitetima. Mesec dana kasnije ispostavilo se da poznati Kragujevčanin ima ili nezamisliv dar ili neke običnim ljudima teško dostupne informacije – kako god, pričalo se da mu je mobilni telefon neprestano zvonio tih dana  jer su članovi porodice, prijatelji, poznanici i svi ostali zvali da bi saznali neke tako obične stvari, poput kombinacije koja će pobediti na lotou, pitanja koja će izvući  na ispitu ili pak u čije deonice bi trebalo uložiti kompletnu životnu ušteđevinu. E, sad, zamislimo na čelu države nekoga ko unapred zna svaki korak vaskolikih neprijatelja Srbije i Srbadije – nije se rodio taj Šiptar koji bi nam naudio, kominternovsko-vatikanska kuhinja za spremanje psina morala bi biti zatvorena, dok bi se onaj nesoj u Beloj kući, Pantagonu i NATO-u neprestano primao za sopstvene glave, nemoćan pred obaveštajnom superiornošću male zemlje koja ima najbolji strateški položaj na Balkanu, u Evropi, planeti Zemlji, Mlečnom putu i nama poznatom delu Univerzuma.

Zastarelu i opterećujući instituciju držanja reči mogli bismo takođe da izbacimo, makar ako bismo se vodili jednim konkretnim, naprednim primerom. Reče tako jedan čo'ek, jednom prilikom, da će se iseliti iz omanjeg stana samo zbog naziva ulice, tačnije bulevara, gde se  to toplo porodično gnezdo nalazi. Geneze ćemo se lako setiti (ako želimo, ili uopšte umemo) – kao i neki njegovi partijski drugari (negdašnji ali i sadašnji) svoj je naporni rad krunisao tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju – voljom božjom, ali i na veliko oduševljenje najvećeg broja građana Srbije, čo'ek je dobio pristojan stančić u jednoj ulici pristojnog naziva. Nesavesne beogradske vlasti kasnije su došle na ideju da bulevaru daju ime baš onog političara čiju je smrt naš junak predvideo. To je, razumljivo, izazvalo ogroman gnev, protest, donekle i srdžbu, pa je čo'ek obećao da će se iz stana  iseliti, hrvatski razumljivo, čim čim prije. Ima tome obećanju već nekoliko godina, ali ne mari – zašto bi čovek morao da uradi sve što javno obeća? I kuda bi nas uopšte odveo život u takvom svetu, gde nas pritiskaju naše sopstvene reči? Na kraju krajeva, to su samo reči, a lider jedne moderne, proevropske stranke, okrenute progresu, ne bi trebalo da pridaje preveliki značaj zastarelim i prevaziđenim sentencama poput one da se "vo veže za rogove, a čovek za reč".

Kada nastupe te dugo očekivane promene, kada rukovođenje državom preuzmu novi, nekompromitovani i provereno dokazani ljudi (kako to očekuje ona intervjuisana potpisnica inicijative), počeće da važe i neka nova pravila, a sve u skladu sa minulim radom čelnog čoveka Stranke Koja Obećava (SKO). Ako, ne daj bože, neko ko vas nervira, koga smatrate  ortodoksnim izdajnikom, završi u lokvi krvi u haustoru ispred svoje zgrade, nećete morati da glumite skrušenost, da odnekud izvlačite nepostojeću saosećajnost ili da , mimo svih svojih uverenja, taj akt ubistva osudite. Jok, more. Kad nastupe promene, svi ćemo javno moći da govorimo da nam uopšte nije žao što je neko ubijen (uz varijacije tipa - ionako je zaslužio, šta je drugo mogao da očekuje i slično). Jer, kakva bi to demokratska država bila ako u njoj  građanima ne bi bilo dozvoljeno isto ono što se dozvoljava političkim elitama?  Zar za tako nešto da se borimo?


Slažem se da pobedim na izborima: Tomislav Nikolić, pretendent
Photo: FoNet/Zoran Mrđa
I političaru koji preuzme predsedavanje Skupštinom smeši se veoma izvesno otklanjanje kamenčine sa srca. Vođen nekim (doduše kratkotrajnim) primerima iz prošlosti, u koje je direktno umešan baš predsednik SKO, onaj koji sedi na najistaknutijem mestu u parlamentu moći će da preti ratovima, da izvaljuje nezamislive gluposti i pominje stvari koje ni pas sa maslom ne bi pojeo, ali samo pod jednim (veoma teškim) uslovom: da pri svemu tome ostane ozbiljan, nadmašivši čak i neke legendarne pobednike u društvenoj igri Kamene face. Naša naprednjačka veličina u toj je disciplini nenadmašna – postao je surovi profesionalac  još u vreme  kada mu je vojvoda slao ceduljice koje je morao javno da čita, a čiji sadržaj bi svakom drugom čoveku izazvao smeh, užas , nagon za povraćanjem, dijareju, srčani napad,  delirijum tremens, momentalnu manijakalnu depresivnost ili jako gušenje praćeno crvenim pečatima svuda po licu.

Uz sva nesumnjiva poboljšanja koja bi promena vlasti na ovaj  način donela (nemoguće je pobrojati ih sva, ovde je samo jedan nanometar tog konglomerata) opet bismo imali problem sa jednim delom nezadovoljnog građanstva, koje kao da ima problem sa hroničnom potrebom za pamćenjem. Ta minorna i marginalizovana manjina osudiće promene i pre nego što se dese, pokušavajući valjda da jednom zauvek dokrajči sva nadanja našeg nesrećnog naroda, o čijoj glavi radi evo već, skoro dve decenije. Otuda i ne čudi najnoviji pokušaj tih pojedinaca da (verovatno Sorosovim novcima) kod Svetske zdravstvene organizacije izdjejstvuju da se definicija pamćenja promeni samo za teritoriju Srbije i da glasi ovako: „Pamćenje je minorni misaoni proces koji jedva i da se sastoji iz nečega.  Kada bi nešto i postojalo,  to sigurno ne bi  bilo ni  primanje, ni obrada, a pogotovo ne  zadržavanje, trajanje i kasnije reprodukovanje stečenih iskustvenih sadržaja ili informacija. Pamćenje je, bez ikakve sumnje, precenjeno i daleko je od  sveukupnosti upamćenog materijala, odnosno svega  onoga  čega pojedinac može da se seti ( zašto bi se sećao) i da prepozna a po potrebi i da reprodukuje. Pamćenje  ni posredno ni neposredno nije  zaslužno za bilo koje korisno  znanje koje  smo godinama sticali".

Преузето са...

U kapitalizmu je uvek tako, vlast se menja, na mahove. Jedni dolaze , drugi odlaze, pa onda ponovo. Čista vrteška i obmana. U pozadini stranaka , koje se menjaju na vlasti, često su potpuno isti finansijeri, pa čak ia ako su različiti, nmjhovi ideološki stavovi su isti.