Srpska komunistička književnost Drugog svetskog rata

Sadržaj
1 Osnovne odlike
2 Jovan Popović
3 Dušan Jerković
4 Čedomir Minderović
5 Tanasije Mladenović
6 Crnogorski pesnici
7 Skender Kulenović
8 Branko Ćopić
9 Dnevnici
10 Vidi
11 Literatura

Osnovne odlike

Zahtev socijalnih pisaca da književnost mora biti neposredno upletena u borbu za oslobođenje čoveka i za revolucionarni preobražaj društva dobio je najneposredniju primenu u doba oružane revolucije i prve faze socijalističke izgradnje: "U šumi se danas pribire sloboda da preduzme svoj pobedonosni pohod po celoj zemlji. U šumu je pribegla i kultura." To je istaknuto u programskom uvodniku prvoga partizanskog lista "Posavski partizan", pokrenutog 28. avgusta 1941.

Književnost NOB-a nastavak je predratne socijalne literature ali je istovremeno i nešto više od toga. Oslobodilački rat bio je široki pokret koji je zatalasao narod i pokrenuo njegove stvaralačke snage. To je razdoblje obnove narodne poezije i novog procvata usmenog stvaranja. Oživele su tradicionalne usmene vrste, lirske i epske pesme, poslovice, anegdote, a stvorene su i nove forme. Tipična partizanska pesma po pravilu je kratka, sažeta, jezgrovita, njena je osnovna forma rimovani distih, blizak tradicionalnom bećarcu, ali bez njegove humornosti i pikantnosti, uvek ozbiljan, svečan, često s tragičnim akcentima. Folklorni elementi, tradicionalni simboli i usmeni oblici ulaze u umetničku poeziju, spajajući se s njenim nacionalnim, socijalnim i revolucinarnim težnjama. Uz te dve glavne tradicije, socijalnu literaturu i narodno stvaralaštvo, delovale su i druge, naročito kasnije kada je ustanak prerastao u široki pokret, koji je okupljao sve napredne snage društva. Najznačajniji književni događaj u toku NOB-a bio je dolazak u partizane dvojice istaknutih hrvatskih pesnika, sedamdesetogodišnjeg Vladimira Nazora i tridesetogodišnjeg Ivana Gorana Kovačića. I jedan i drugi uključili su se u partizansko književno stvaranje, unevši u nj najbolje tradicije moderne hrvatske književnosti. U književnosti NOB-a našla se i ponešto ublažena avangardna komponenta, koju otkrivamo u pesmama O. Daviča nastalim u ratu i u prvim posleratnim godinama, zatim u zarobljeničkim pesmama M. Dedinca, u ratnim i poratnim pesmama D. Matića i A. Vuča. Sve to pokazuje da književnost NOB-a predstavlja veoma širok kompleks pojava, kako po izvorima tako i po umetničkim rezultatima. Ona se kreće od prastarih formi usmene poezije do književne avangarde, te od funkcionalne književnosti, podređene imperativu istorijskog trenutka i ograničene njime, do najvišeg artizma.

Glavnu, udarnu snagu književnosti NOB-a čine pripadnici pokreta socijalne literature. Najvažniji među njima je Jovan Popović (1905-1952), rođen u Kikindi, učesnik u NOB-u od početka oružanog ustanka u Srbiji. U ranoj fazi svog pesničkog rada biko je pod uticajem ekspresionizma, sredinom 20-ih godina pripadao je grupi beogradskih neoromantičara koji su bili izdanak levog ekspresionizma. Raskid s mladalačkom solipsističkom lirikom počinje kod njega Knjigom drugova (1928), čiji je bio jedan od urednika i zbog koje je izveden pred sud. Pesnik se okreće savremenom životu, svoju poeziju stavlja u službu radničke klase i njenih revolucionarnih ciljeva. Iskrenost uverenja ostaje ipak u njegovim stihovima površna, deklarativna, poruka jednosmerna. U pesmama nastalim u toku NOB-a nalazimo iste vrline i mane kao u ranijim socijalnim pesmama: strasno opredeljenje za ideju, ali i nedovoljnu savladanost izraza, verbalizam, patetiku. Po temperamentu, Popović nije bio borben duh, nego blag i nežan lirik, s nečim od mekoće i osećajnosti svojstvenih poeziji M. Crnjanskog. Najviše svežine i doživljenosti ima u pesmama inspirisanim zavičajnim motivima, u kojima se oseća odjek glasova iz detinjstva, a boje i zvuci rodne ravnice izazivaju nostalgične čežnje.

Jovan Popović

Značajniji je njegov pripovedački rad. Dve predratne zbirke J. Popovića, Reda mora da bude (1932) i Lica u prolazu (1941), otkrivaju pripovedača od talenta. U njima je prikazao palanački svet Vojvodine, slike su osenčene njegovim vlastitim sećanjima iz detinjstva i mladosti. Iz zavičajnosti potiče meka lirska nota, koja čini glavno obeležje tih pripovedaka, njihov osnovni kvalitet. Najznačajnija mu je treća knjiga pripovedaka, Istinite legende (1944). Naslov otkriva njen smisao: ona sadrži priče o istinitim događajima i istinitim ličnostima, o podvizima u NOB-u koji su se odista odigrali ali koji toliko prelaze granice uobičajenog da više liče na legende nego na istinite istorije. Osnovni postupak je hroničarsko-memoarski, autor zauzima poziciju nepristrasnog svedoka, letopisca zaokupljenog time da spase od zaborava primere hrabrosti običnih ljudi, boraca revolucije. Taj objektivni, epski ton odvaja ove ratne hronike od subjektivno, poetski obojene proze ranijih knjiga.

Dušan Jerković

Popovićev drug iz studentskih dana, pripadnik grupe neoromantičara i jedan od saradnika Knjige drugova Dušan Jerković (1903-1943), Srbin iz Hrvatske, prešao je u svom nevelikom pesničkom opusu sličan put, od levog ekspresionizma do socijalne lirike. Život je završio kao žrtva fašističkog terora u koncentracionom logoru Bota u Norveškoj.

Čedomir Minderović

Mlađi od njih Čedomir Minderović (1912-1966), Beograđanin, učesnik NOB-a od prvih dana ustanka, politički rukovodilac partizanskih brigada i divizije, afirmisao se u razdoblju socijalne literature kao angažovani lirik, objavivši nekoliko zbirki pesama i knjigu poetske proze Uska ulica (1940). U ratu su nastala njegova prozna dela, dnevnik Za Titom (1945) i "povest" Oblaci za Tarom (1947), te velik broj pesama kasnije skupljenih u knjigu Gorke godine (1958). Minderović je modernista među socijalnim piscima. Poetski aktivizam spaja se u njegovoj lirici s radoznalom osećajnošću, trenuci intimnog ispovedanja s formalnim eksperimentima i jezičkim neobičnostima. Njegova socijalna i ratna lirika ima nečeg govorničkog u sebi, svečana, himnička dikcija prožima se s veličinom teme i trenutka. Minderović je autor naših najpoznatijih revolucionarnih pesama Crven je istok i zapad i Jugoslavija. Modernističke i eksperimentalne sklonosti ovog pisca došle su još više do izraza u njegovoj prozi. Ona je fragmentarna, lirska, u ratnim knjigama i dokumentarna. U poznim delima, u zbirkama pesama Potonula džunka (1959) i Ogrlica za Nailu (1966), te u romanu Poslednji koktel (1961), Minderović nas uvodi u egzotični svet Indije, u kojoj je jedno vreme živeo kao diplomatski službenik. Socijalne teme ustupaju mesto večnim pitanjima ljubavi, smrti, vremena. Sklonost prema formalnom i stilskom eksperimentu prešla je u njima u hermetičnost i nekomunikativnost.

Tanasije Mladenović

Sličan put prošao je Tanasije Mladenović (1913), takođe učesnik NOB-a od 1941. Od patetične estradne poezije nadahnute socijalnim idealima i ratnim doživljajima, prek lirike intimnih tonova i čulno doživljenih pejzaža, on je došao do poezije ispunjene melanholičnim razmišljanjima i apokaliptičnim vizijama. U naprednom studentskom pokretu i u ratnoj drami pesnički su izrasli Radivoj Koparec (1919-1943) i Milorad Panić-Surep (1912-9168). Poslednji je značajan i svojim radovima iz srpske kulturne i književne istorije.

Crnogorski pesnici

U beogradskom krugu socijalnih pisaca formirali su se crnogorski pesnici Radovan Zogović (1907-1986), Mirko Banjević (1905-1968), Janko Đonović (1909) i Dušan Kostić (1917). Zogović je pisao pesme, pripovetke, kritike, programske i polemičke članke, bavio se istorijom književnosti, prevodio mnogo, naročito s ruskog jezika. Najvažniji mu je pesnički rad. Zogović spada u porodicu pesnika revolucionara kakvi su se u ovom stoleću javili u mnogim zemljama na svim kontinentima a rodonačelnik im je Majakovski. U svoje opredeljenje on je uneo gorljivost vernika, u svoj aktivizam prkosnu nesalomljivost gorštaka. Njegove pesme, borbene, slobodarske, polemične, materijalno često uronjene u dramatičnu aktuelnost trenutka, neretko su padale na razinu svakodnevnog ideološkog prakticizma, ali su i tada preticale izvesne njihove izvorne vrednosti: svežina stila, čist i zvučan jezik, majstorstvo stiha. Ta svojstva još su se snažnije ispoljila u onim pesmama koje nisu neposredno određene programom, gde je pevao o prirodi, zavičaju, oživljavao uspomene iz mladosti ili se predavao elegičnim mislima o prohujalom vremenu i svojoj sudbini. Mirko Banjević je spojio revolucionarne simbole s umesnom tradicijom zavičaja i dao poeziju u kojoj ima izvornosti i svežine ali često i nečeg isuviše lokalnog, naročito u leksici. Najpoznatije mu je delo herojska poema Sutjeska (1946). Đonović je još više okrenut zavičaju. Njegovo opredeljenje za socijalnu poeziju nije naknadno, nije izraz prihvaćene ideologije, već je u mnogome bilo određeno njegovim primarnim doživljajima, iz detinjstva u zavičaju. Najbolje pesme napisao je na početku svog rada. Od svih pesnika koji su ponikli u krilu socijalne literature, Dušan Kostić je ostao najviše veran poeziji. Za njegovo pesničko delo rečeno je da predstavlja lirski letopis našeg doba, "jedno od najupečatljivijih svedočanstava o metamorfozama našeg društva od vremena uoči drugog svetskog rata do danas" (D. Jeremić). Po svom temperamentu on je tihi, melanholični lirik, otvoren prema stvarnosti, uvek spreman da reaguje na najmanji treptaj vremena, ali na svoj osebujan lirski način, bez parole i estrade, u skali raspoloženja što idu od optimizma ratnih pesama do baladičnih tonova kasnijih zbirki.

Skender Kulenović

Dok se većina pesnika boraca, sazrevši u toku rata, iskazala kasnije, Skender Kulenović (1910-1978) svoja najbolja dela napisao je u NOB-u. Poreklom Krajišnik, iz osiromašene begovske porodice, on je još kao student ušao u zagrebački krug socijalnih pisaca. U njegovoj poeziji gospodare dva suprotna oblika, sonet i poema, prvi stegnut, minijaturan, plod kontrolisane pesničke namere, drugi slobodan, otvoren, žanrovski hibridan, romantičarski izvoran. Sonete je pisao na početku i na kraju svoje pesničke karijere, dok iz ratnih godina potiču tri njegove poeme: Stojanka majka Knežopoljka (1942), Pisma Jove Stanivuka (1942) i Ševa (napisana 1943). One su potekle s narodnih usmenih vrela. Najbolja, najslavnija od njih Stojanka majka Knežopoljka jezički je oblikovana po modelu narodne tužbalice. Ali ona je više poziv na osvetu, slavljenje slobode i života, nego jadikovka majke što je izgubila tri sina u neprijateljskoj ofanzivi. Vizija pobede izvire iz iskonske vere čoveka u obnoviteljsku snagu prirode, u neuništivost života. Raskošno obilje žive materije, plodnost njiva, snaga muških mišića i bujnost ženskih grudi, sve se to izlilo i u jezik poeme, svež, neiscrpan, kao izvor koji neprekidno ističe, a nikada ne gubi vodu.

Branko Ćopić

Duh ustaničke mase izrazio je i Kulenovićev zemljak, mnogostruki Branko Ćopić (1915-1984), pripovedač, romanopisac, pesnik, dečiji pisac. Rođen u selu Hašanima, pod Grmečom, on je, posle završene učiteljske škole, došao u Beograd, i već kao student Filozofskog fakulteta za svega nekoliko godina stekao glas darovita pisca, objavivši tri knjige pripovedaka, Pod Grmečom (1938), Bojovnici i begunci (1939) i Planinci (1940), te jednu knjigu priča za decu. U carstvu leptirova i medveda (1940), Ćopić je epski talenat, pripovedač s lirskom i humorističkom žicom. U tematici je izrazit regionalista. Bosanska Krajina – ili, još bliže, Grmeč i Podgrmečje – omiljeni je prostor njegove proze, ozaren uspomenama iz detinjstva, od kojeg se on udavalja samo kad prati svoje zemljake, na njihovim potucanjima ili seobama. Slika života data u prvim zbirkama tvrda je, opora, ali ne surova. Ćopić piše o društvenoj stvarnosti sela, o nevoljama što taru narod, ali njegovo kazivanje, čak i kad se suočava s krajnjom bedom, ne gubi meke, nežne, lirske tonove. U načinu pripovedanja on je bliži starim realistima nego svojim savremenicima. Tradicionalizam, narodni duh, realizam i angažovanost jesu osnovni elementi Ćopićeve poetike. Premda je živeo u eposi velikih književnih promena i čestih oscilacija između tradicionalnog i modernog, Ćopić se u biti malo menjao. Ostao je do kraja privržen svom angažovanom narodskom realizmu. Kao takav on je, više od pisaca poniklih u krilu socijalne literature, bio predodređen da izrazi narodsku, seljačku, epsku stranu naše revolucije.

Učesnik u NOB-u od početka ustanka, Ćopić je najaktivniji partizanski pisac, saradnik u ratnoj štampi, autor više knjiga, od kojih su najvažnije Priče partizanke (1944) i zbirka pesama Ognjeno rađanje domovine (1944). U prvih nekoliko godina nakon rata njegova je plodnost bez premca. Iz mnoštva knjiga možemo izdvojiti samo nekoliko najvažnijih: zbirke pripovedaka Rosa na bajonetima (1946), Mrvica brani komandanta i druge priče (1946), Surova škola (1948), zbirke humorističkih pripovedaka Sveti magarac i druge priče (1947) i Ljudi s repom (1949), zbirku pesama Ratnikovo proljeće (1947), zbirke dečijih pesama Bojna lira pionira (1945), Armija odbrana tvoja (1948) i mnoge druge knjige za decu i odrasle. Ćopićeva poezija, rodoljubiva, borbena, slobodarska, ponikla je u ognju oslobodilačkog rata, koji je njena isključiva tema. Pesnik hoće da oslušne "naroda svoga glas", da bude narodni pevač, on je jednostavan, popularan, ponekad toliko blizak narodnoj poeziji da su mnoge njegove pesme prihvaćene od boraca i naroda i pevane kao narodne partizanske pesme. Vrednost njegovih pesama pretežno je evokativna, one su pesnički spomen slavnih dana borbi i stradanja. Kasnije se Ćopić u poeziji razvijao skoro isključivo kao dečji pesnik. Dečje pesme "Pesme pionirke", čine najveći deo njegova pesničkog opusa.

Ćopićeve ratne pripovetke obično su kratke, anegdotske, zasnovane često na stvarnim događajima. Kasnije je težio da stvori složenije pripovetke, s razgranatom fabulom i većim brojem ličnosti, ali je i u njima sačuvao neposrednost, doživljenost i autentičnost svedočenja prvih ratnih priča. Slika ljude raznih kategorija, otkriva spontani, nehotični heroizam malog čoveka, pretvaranje mirnih seljaka u legendarne junake. U njegovoj slici rata realizam prelazi u legendu, a lirsko se spaja s komičnim. Ćopićev najpopularniji ratni lik jeste Nikoletina Bursać, komični junak koji se javlja u mnogim njegovim delima a najpotpunije je dat u ciklusu pripovedaka Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955). Kao pripovedač Ćopić je dostigao vrhunac u svojoj poslednjoj zbirci, Bašta sljezove boje (1970), gde se na autobiografskoj osnovi ispredaju priče o ljudima i događajima piščeva zavičaja u dugom vremenskom rasponu od prvog svetskog rata do naših dana. Lirski nadahnuti realizam, slika sveta u kojoj se prepliće naivnost dečjeg viđenja s mudrošću staraca, surovost života ublažena maštom i legendom, prirodnost i vedri humor – te osobine celog Ćopićevog pripovedačkog rada dostigle su ovde punu stilsku čistotu i klasičnu jednostavnost.

Svojim romanima s temom iz NOB-a Ćopić ulazi u krug romansijera koji su početkom 50-ih godina utemeljili naš savremeni roman. Prvi i najopsežniji od njih Prolom (1952), sadrži prostranu i živopisnu panoramu zbivanja u Bosanskoj Krajini u prvoj godini oslobodilačkog rata, epopeju narodnog ustanka, s više paralelnih linija u razvoju radnje, u kojima se javlja oko sedamdesetak ličnosti, i s prizorima masovnih scena i kolektivnih pokreta. Ustanička hronika Krajine dobila je nastavak u romanu Gluvi barut (1957), gde se, uz više novih osoba, javljaju i mnogi likovi iz prvog romana. Umetnički to je ipak bitno drukčije delo, kraće, sažetije, dramski usredsređenije. S dosta vedrine i humora prikazani su dečiji junaci i njihovo "slavno vojevanje" u Pionirskoj trilogiji. Poslednji Ćopićev roman, Delije na Bihaću (1975), zaokružuje njegovu ratnu prozu. To je vesela istorija jednog od velikih partizanskih pohoda, neka vrsta komičnog eposa u kojem pripovedanje često prelazi iz proze u stih.

U nekim delima Ćopić je dao sudbinu ratnika u posleratnom razdoblju. U romanu Ne tuguj bronzana stražo (1958) prikazana je kolonizacija krajiških seljaka u vojvođansku ravnicu, njihovo snalaženje i nesnalaženje u novoj sredini, drukčijoj od njihove i geografski i kulturno. Slika mirnodopskih prilika u romanu Osma ofanziva (1964) mnogo je složenija. Borci su u ratu morali izdržati sedam neprijateljskih ofanziva a posle rata došla je najteža, osma ofanziva: nasrtaj grada i ugodnog života na nekadašnje seljake i ratnike. Na ponašanje bivših boraca Ćopić je znao pogledati i okom satiričara. Još 1950. napisao je Jeretičku priču o izdvajanju "odgovornih" drugova od ostalog sveta, koja je izazvala oštra reagovanja zvanične kritike. Broj njegovih satiričnih pripovedaka nije velik, ali neke od njih – kao što su Izbor druga Sokrata, Faraon, Odumiranje srca, Odumiranje nogu i dr. – spadaju u najveće domete ovog žanra u našoj posleratnoj književnosti.

Dnevnici

Još više nego pripovetka, u ratu će se razviti memoarska literatura. Njen su primarni oblik dnevnički zapisi. Dnevnik je najranije počeo voditi Dragojlo Dudić (1887-1941), prosvećeni seljak, prvi predsednik Narodnooslobodilačkog odbora Srbije. Njegov Dnevnik 1941 odlikuje "elementarni realizam narodnog gledanja i kazivanja" (I. Andrić). Sve četiri godine rata obuhvatio je u svom trotomnom Dnevniku Vladimir Dedijer (1914). U oblikovanju obimne činjeničke građe ispoljio je veliku publicističku spretnost, živost pripovedanja i upečatljivost prikazivanja događaja i ličnosti – osobine koje će se još više razviti u njegovim posleratnim knjigama, posebno u biografiji Josip Broz Tito i velikoj monografiji o sarajevskom atentatu, Sarajevo 1914, koje su postigle veliku popularnost i izvan naše zemlje. Od dnevničkih zapisa pošao je i Rodoljub Čolaković (1900-1983), najznačajniji memoarist NOB-a, u svojih pet knjiga Zapisa iz oslobodilačkog rata. Njima je prethodila Kuća oplakana (1941), u kojoj je Čolaković prikazao svoje tamnovanje, a posle rata napisao je opsežno delo Kazivanje o jednom pokoljenju, u kojem je obuhvaćen predratni komunistički pokret. Čolakovićevo pripovedanje odlikuje se epskim, hroničarskim tonom. U njemu se snažno oseća onaj prvobitni zanos što je pokretao ljude u revoluciji. Memoaristi NOB-a koji su svoja svedočenja oblikovali kasnije, u 60-im i 70-im godinama, uneli su u sliku revolucije nove momente: kritičko preispitivanje, duh sumnje, tamne strane događaja i ličnosti. Među njima se izdvaja Gojko Nikoliš (1911), referent saniteta u Vrhovnom štabu. U svoje memoare Korijen, stablo, pavetina obuhvatio je ne samo ratne godine nego i detinjstvo, školovanje i doživljaje u španskom građanskom ratu. Njegovo je svedočenje temperamentno, subjektivno, često isključivo ali snažno i autentično.

Literatura
Izvorni tekst je preuzet iz knjige Kratka istorija srpske književnosti Jovana Deretića. Knjiga se može naći u svom elektronskom izdanju na stranici na projektu Rastko. Knjiga nema eksplicitnih restriktivnih autorskih prava koja zabranjuju njeno umnožavanje. U slučaju da se problemi ipak jave, kontaktirajte Miloša.

Izvor: Wikipedia

Mnogo si se brate napisao, sad nemam vremena da procitam, ali cu to uraditi uskoro
do tada:

Smrt fašizmu sloboda narodu!