Srpsko zdravstvo je pod šapom akademika Ljubisava Rakića, istaknutog člana Munove sekte. Bolnice u Srbiji liče na klanice. Oronuli zidovi, bez grejanja, bez klimatizacije. Nema opreme, nema skupih lekova. Bolesnici padaju k’o snoplje. “Umiru od smrti”, bez dijagnoze.

U Srbiji svaki drugi građanin boluje od više bolesti. Beda, nemaština i beznađe ophrvali su većinu ljudi i takvi onda lako poboljevaju. Srpskim zdravstvom rukovodi mala ali opasna grupa profesora medicine, vešto raspoređenih, koji koriste naše siromaštvo za besplatne eksperimente za račun moćnih farmaceutskih kompanija. Na čelu ove opasne mafijaške družine je akademik Ljubisav Rakić, biviši dekan Medicinskog fakulteta u Beogradu, redovni član Srpske akademije nauka, ugledni gospodin iz Munove sekte, opasne mafijaške organizacije.

TABLOID nastavlja istraživanje o opasnim medicinskim eksperimentima u srpskim klinikama, koji odvode u smrt hiljade građana, primoranih da budu zamorčići.

Nesreća srpskog zdravstva počinje ulaskom profesora biohemije s Medicinskog fakulteta Ljubisava Rakića u Munovu sektu.

Unifikaciona crkva ili Munova sekta osnovana je 1954. godine u Pjongjangu, a danas joj je sedište u Njujorku. Finansijski je najmoćnija verska organizacija novijeg doba, s velikim procentom akcija u fabrikama mašinogradnje, vojnoj, farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji. Zastupljena je na svim kontinentima, ima između četiri i pet miliona sledbenika. U Srbiji ih ima oko hiljadu, ali je najmanje trostruko veći broj zaposlenih u Munovim firmama “Am vej”, “Herba lajf” i drugim kompanijama. Kod nas deluju kroz Federaciju žena za mir u svetu, Profesorsku akademiju za mir u svetu i Porodičnu federacija za mir u svetu. Često u štampi oglašavaju letnje tečajeve stranih jezika po izuzetno niskim cenama, uz koje se nudi rad i boravak u inostranstvu. Neki ugledni intelektualci i javne ličnosti u Srbiji članovi su Munove sekte.

Akademik Ljubisav Rakić rođen je 1931. godine. Specijalista je biohemije (oblast neuronauke). Bio je dekan Medicinskog fakulteta u Beogradu u dva mandata, od 1980 do 1984. godine.

Rukovođenje Medicinskim fakultetom u Beogradu profesor Rakić je iskoristio za pažljiv odabir profesora i studenata, koje je vrbovao za svoje sektaške interese. Najboljim studentima medicine prevodio je diplome i preporučivao ih za odlazak u inostranstvo, a one koji su želeli da ostanu u zemlji promovisao je u asistente, docente, uvodio ih u laboratorije i pripremao za svoje eksperimente.

Uticaj gospodina Ljubisava Rakića u protekle tri decenije n srpskom zdravstvu je impresivan. Izabran je za redovnog člana Srpske akademije nauka. I njegova druga supruga Veselinka Šušić-Rakić profesor je Medicinskog fakulteta, specijalista fiziolog (neuronauka), i takođe član SANU. Ljubavnica gospodina Rakića je dr Svetlana Žunić, imunolog u Kliničkom centru Srbije. Sin iz prvog braka akademika Ljubisava, profesor Miodrag Rakić, direktor je Neurohirurške klinike (neuronauka).

Svojim uticajem profesor Rakić je uspeo da dovede Milana Panića, vlasnika moćne farmaceutske kompanije ICN iz SAD-a, za pemijera Savezne Republike Jugoslavije. U njegovoj vladi profesor Ljubisav Rakić je imao značajan položaj i uticaj. Od tog vremena počinju da se sprovode planovi o medicinskim eksperimentima u srpskim klinikama i institutima, za račun Panićeve i mnogih drugih svetskih farmaceutskih kompanija. Građani Srbije koji obole, služe istraživačima novih lekova kao besplatni zamorčići za eksperimente različitih vrsta.

Nema sumnje da je Medicinski fakultet u Beogradu, sa svojim Univerzitetskim kliničkim centrom, moćna ‘’firma'’ u kojoj klan akademika Ljubisava Rakića ima odlučujući uticaj, i preko koga se vrše mnoge mengeleovske ‘’operacije'’ i istraživanja.

Sunovrat Medicinskog fakulteta u Beogradu počinje i pre imenovanja profesora Rakića za dekana. Ovu funkciju je pre njega obavljao profesor Svetislav Kostić. Njegov sin Vladimir bio je Fulbrajtov stipendista (SAD), specijalista je neurolog, takođe je bio dekan Medicinskog fakulteta u Beogradu od 2002. do 2004. godine, a u 47. godini života izabran je za najmlađeg akademika u istoriji Srpske akademije nauka.
Pun uticaj akademika Ljubisava Rakića i njegovo rukovođenje srpskim zdravstvom počinju dolaskom DOS-a na vlast. Zbog njegove bliskosti s Milanom Panićem, Miloševićev režim pratio je njegove aktivnosti i sprečavao ga u direktnim kriminalnim akcijama.

Za dekana Medicinskog fakulteta u Beogradu 2000. godine postavljen je profesor Slobodan Apostolovski, s dvogodišnjim mandatom. Profesor Apostolovski je, takođe, specijalista neurologije. Njega, kao što smo naveli, zamenjuje profesor Vladimir Kostić, isto neurolog, a potom, 2004. godine, za dekana je postavljen profesor Bogdan Đuričić, koji je još uvek na ovoj funkciji, i to nezakonito. Profesor Đuričić je takođe član Srpske akademije nauka. Bio je i prorektor Beogradskog univerziteta, u vreme kada je rektor bila njegova ljubavnica Marija Bogdanović. Profesor Đuričić je biohemičar i naslednik je profesora Rakića na Institutu za biohemiju. On je još od studentskih dana bio pod patronatom profesora Rakića.
Selekcija lekara, njihova specijalizacija, napredovanje i naučna zvanja, bili su pod kontrolom uskog kruga ljudi. Uglavnom su birani oni koji su lišeni nacionalnog identiteta i spremni da bespogovorno izvršavaju sva naređenja svojih mentora.
Munova sekta počiva na principima potpune odanosti svakog člana i spremnosti na žrtvovanje, zarad interesa te crkve.

Među uticajne porodične klanove ubraja se i porodica Bumbaširević. Akademik Života Bumbaširević penzionisani je profesor Medicinskog fakulteta i specijalista ortopedije. Njegov sin Marko, takođe ortoped, profesor je Medicinskog fakulteta u Beogradu i direktor Klinike za ortopediju KC Srbije. Kandidat je za člana SANU, ali nije prošao na izborima prošle godine. Na studijama je imao prosečnu ocenu SEDAM! I drugi sin akademika Živote je profesor Medicinskog fakulteta. Vladimir Bumbaširević je histolog i dopisni član SANU. Žena Vladimirova (Ljiljana Bumbaširević) docent je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i načelnica Odeljenja za neurologiju Urgentnog centra. Druga snaja akademika Živote, a žena Markova (Vesna Bumbaširević) takođe je docent, a po specijalnosti anesteziolog.

Nekoliko porodica najdirektnije utiče na stanje u srpskom zdravstvu. Oni regrutuju podmladak, utiču na zapošljavanje, na odlazak na specijalizaciju, na postavljenje za direktore klinika, naučnih instituta, na odbranu magistarskih i doktorskih disertacija.

Primera radi, navodimo javnu odbranu magistarske teze dr Igora Petrovića, koji je on odbranio 28. januara 2005. godine u svečanoj sali sekretarijata Medicinskog fakulteta u Beogradu. Teza dr Petrovića je “Korelacija genotipa i fenotipa u Vilsonovoj bolesti”. Mentor gospodinu Petroviću bio je profesor Vladimir Kostić, a članovi ispitne komisije su bili profesori Slobodan Apostolovski i Ljubisav Rakić (koji je odavno u penziji)!
Većina naučnih radova, knjiga i udžbenika za medicinske studije u Srbiji štampa se pod nadzorom i uz finansijsku pomoć Munove sekte, to jest profesora Ljubisava Rakića.

Specijalističke studije i postavljanja za direktore naučnih instituta i klinika u Srbiji pod strogim su nadzorom klike profesora Rakića i njegovih saradnika iz profesorskog klana.

Odabrani lekari, koji treba da vrše najznačajnije medicinske eksperimente, promovišu se preko medija i često se citiraju, povodom svakog medicinskog incidenta. Kod nas se posebno ističe docent Aleksandar Damjanović, psihijatar s Instituta za psihijatriju Kliničkog centra. On je i predsednik psihijatrijske sekcije Srpskog lekarskog društva.
Drugi oslonac delovanja ove klike jesu etički komiteti. Oni odobravaju sva ‘’eksperimentalna istraživanja”.

Izboru članova etičkih odbora pridaje se posebna važnost. U njih ulaze lekari koji su do grla zaduženi od profesorske klike. I oni, bespogovorno, izvršavaju sva naređenja.
Srbija je danas eldorado za svakojaka medicinska eksperimentisanja.

Izvori TABLOIDA, s kojima je glavni urednik više dana istraživao sliku stanja i morala u zdravstvu, potvrđuju da gotovo i da ne postoje čak ni evidencije o tome kakve se zajebancije s ljudskim mesom sprovode u našim klinikama i bolnicama.

Svetske farmaceutske kompanije odvajaju stotine miliona dolara za pronalaženje novih lekova i metoda lečenja raznih, mahom najtežih bolesti.

Na osnovu potrebe medicinske struke, a zbog sve veće pojave raznih bolesti i deformiteta ljudskog organizma, za koje dosadašnja medicinska nauka nema leka niti znanja na koji način da ih leči, u Sjedinjenim Državama organizacija US-FDA stvara takozvane programe - tendere za istraživanje u raznim granama medicine, gde se na osnovu određenog ‘’medicinskog problema'’, traži novi lek ili medicinski tretman.

Vrste programa - istraživanja objašnjeni u tim FDA tenderima su poverljive prirode i nisu za javnost, te ih iz tog razloga u 99 odsto slučajeva dobijaju farmaceutske kompanije - oprobani lažovi i mutljavine.
Budući da medicinska nauka ne zna uzrok ni razvoj određene bolesti, tako da ni farmaceutske laboratorije ne znaju tačno koji sastav supstanci da upotrebe, a pogotovu zato što te laboratorije raspolažu hemijskim supstancama koje imaju sve manje uticaja na nove bolesti i oboljenja, potrebna su nova skupa i dugotrajna ispitivanja. Tako se pribegava laboratorijskoj varijanti ‘’uništiti bolest pošto-poto”, gde takvi lekovi sve više uništavaju i bolesnika, ili ga posle izvesnog vremena ubijaju. Kao dokaz ove tvrdnje može da posluži podatak da je na američkom kontinentu sve više lekova koji se vrlo brzo povlače iz upotrebe, zbog komplikacija i smrtnosti pacijenata.

Na osnovu ovakve ‘’laboratorijske analize'’, navodno, uspeva se u pronalaženju ‘’novog leka'’, koji mnogo obećava, te farmaceutske kuće ovaj ‘’lek'’ - tehnologiju podnose na FDA tender, da bi dobili GRANT sa određenom sumom novca. Kako FDA birokratija ne razume u punoj meri laboratorijska istraživanja, uglavnom se GRANT odobri takvoj kompaniji, ali i iz drugih važnijih razloga, poput toga čija je firma, čije su pare upletene u biznis, koliki interes mogu da imaju pojedinci, što je veoma usko vezano s američkim biznisom i politikom.
Nakon toga počinje kampanja na TV-u i ostalim javnim glasilima, kako će se, navodno, pojaviti novi lek, uspeh medicinske tehnologije! Lek koji je, prosto rečeno, božanski, koji obećava…

Američka nacija je tabletomanska, jer im je medicinskom propagandom ubačeno u mozak da je bez tableta teško i opasno živeti. Tako da za prodaju novog leka nema bojazni da se neće prodati. Na (kraju - početku) ovog biznis-medicinskog lanca su doktori - lekari koji drže svoje pacijente u začaranom krugu lekova i bolesti.
Za moćne farmaceutske kuće, kakva je i kompanija Milana Panića u Kaliforniji (ICN), srpski lekari su dušu dali da zarade veliki novac.
Eksperimentisanja s ‘’novim lekovima'’ ustupaju se, nakon prve faze, na dalji ‘’postupak'’ srpskim Mengeleima, koji na našim klinikama, nad bolesnicima koje prethodno ‘’stručno ubede'’ da im nema leka, vrše ispitivanja o delovanju ‘’eksperimentalnih lekova'’.

Koliko se para zgrne na ovakvim eksperimentima, objasnili smo u pretprošlom broju, u tekstu “Srbi bolji od pacova”.
Koji to profesori nad nesrećom svojih sugrađana zgrću ogromne pare, putuju po belom svetu skupom klasom, kupuju stanove u svetskim metropolama?

Sramota ...

slazem se sa tobom u vezi oronulosti. Imam praksu u bolnici i znam sta tamo moze da se nadje. Katastrofa[b][/b]