(Милета Продановић, Брендополис – Анђео у граду, 2003/2004.)

Тест колико им је православље на срцу Срби ће полагати сутра увече за препуном трпезом. Многи ће се у „најлуђој ноћи” наћи пред великим искушењем. Како одолети хрскавој прасетини или мрсним сармицама од киселог купуса. Да ли да барем на кратко забораве да је Божићни пост и препусте се греху чревоугађања. Тешко је направити празнични штимунг уз барено поврће и сок од парадајза, али онда може да се постави и питање шта је важније – вера или вечера. Судећи по последњем попису становништва, рекло би се да се Бог поново високо котира у нашем народу. Тако се 95 одсто грађана изјаснило да су верници, а од тога 85 одсто православци. Овако плебисцитарно испољавање конфесионалне припадности заправо још не открива колико су грађани Србије стварно религиозни и у шта заправо верују.

Социолози истичу да, ако се у Србији од почетка деведесетих година прошлог века ишта променило, онда је то однос према религији. Можда је децембар на измаку најбољи пример за то. Прославу верских празника започели су прво Јевреји са Хануком, празником слободе и светлости, паљењем по једне свеће током осам дана. Уз освештано жито и славски колач, половина православаца је 19. децембра честитала оној другој половини крсно име Светог Николу. Дан касније муслимани, иако подељени у две исламске заједнице, прославили су највећи муслимански празник Курбан-бајрам молитвом и симболичним приношењем жртве (овна). Католици и протестанти радовали су се Рођењу Христовом на миси у црквама 25. децембра.

Али, када се загребе испод ових празничних верских ритуала које су и телевизије почеле ревносно да преносе, види се да већина грађана, барем оних који тврде да су православци, тек сриче десет Божјих заповести и да о својој вери врло мало зна. Када је један таблоид својевремено на препад преслишао посланике у скупштини који се декларишу као верници колико познају Библију дошао је до поразних закључака. Ретко ко је могао да наброји колико јеванђеља има Нови завет, а неки су тврдили да је Бог свет стварао чак осам дана.

Иако су цркве на велике празнике ка Божић и Васкрс пуне, сва истраживања показују да је број оних правих, теолошки речено, „уцрковљених верника” веома мали. Према неким проценама, оних који се труде да свој живот ускладе онако како Црква учи, а то значи да одлазе сваке недеље на Свету литургију, редовно посте и причешћују се, обављају јутарње и вечерње молитвено правило, има око седам одсто. Из свега се може закључити да просечан Србин верује у Бога, али је нецрквен. Цркву и свештеника доживљава више као „сервис” који му служи да задовољи одређене духовне потребе. Али због свеопште секуларизације то није само наш специфичан случај. Њујоршки професор психологије Пол Виц је проучавајући однос Американаца према религији закључио да је данас преовладало „потрошачко хришћанство”. Данашњи верници купују од хришћанства само оно што им одговара, а свештеник је ту задовољи потребе „потрошача”.

Али, Срби су отишли и корак даље тако је у време владавине Слободана Милошевића забележено да су се неки изјашњавали чак као „православни атеисти”.

Да повратак вери не иде без проблема и да појединци још нису склони да послушају свештенике потврђује из свог пастирског искуства и свештеник Владимир Замахајев.

„Скоро сам имао разговор с једним човеком који је хтео да слави Светог Алимпија Столпника (9. децембар). Објасним му шта треба да припреми и напоменем да слава пада у време Божићног поста и да трпеза треба да буде посна. А он мени, ма какви, па код мене на селу се никад није постило. Слава је, колач, жито и свећа, а остало је гозба и ја то могу да спремим како хоћу”, прича отац Владимир и наставља:

„Кажем му, човече, време је поста и ручак и вечера треба да буду посни. Али убеђивање није вредело. Није ме послушао”.

Све ово показује да је од приближавања до повратка православљу још дуг пут који ће потрајати деценијама. Зато се пре може рећи да је у Србији уместо праве духовне обнове на делу још процес ретрадиционализације друштва.

Вера је у својој суштини пре свега подвиг и начин живљења, а то није увек лако. „Српски златоуст”, свети владика Николај је то поодавно лепо запазио: „ Неко идентификује народност са вером, од чега пати и народност и вера. Вера човекова није друго него отварање врата душе и допуштање Богу да уђе”.

Миленко Пешић
[објављено: 30.12.2007.]

Izvor: Politika

Јарки отисак кармина

Вера нам је пред још једном суштинском дилемом: или централно грејање у цркве или да се до пролећа разилазимо кућама. Ако траје већ 2000 година, неколико месеци јој ништа не значе
„Убићу Бога у теби: примећујете ли религијску димензију“ (Фото Бета)

Је ли искрена вера то што јарки отисак кармина сведочи колико је страсно целивала икону?! Је ли на штиклама шта ближе Богу?! Обрати ли Господ посебну пажњу на њу зато што је гласнија од јеванђеља?! Је ли задужбинар хришћанства зато што манастирско сестринство не може да исплете бројаница колико је она нанизала на руку?!

Или је, пак, сушта невера то што је човек само застао пред црквом, прекрстио се и наставио даље, не закорачивши у порту?! Је ли јерес носити цркву у себи, а не улазити у њу? Или бити у њој, а немати ништа од ње у себи?

Ево се тамјан бори с пренаглашеним мирисима рогобатних парфема.

Хришћанство је пред судбинском дилемом: или да се канонизује „Долче и Габана“ или да се ароматизује тамјан...

Мраз се заиграо с јутром. Недеља. Литургија. Богомоља је добрано пуна, мада би засигурно било и више света да није минуса, тог проклетог међаша наше чврсте вере. Лако је било Сину Божијем да се у тропској клими жртвује за све нас. Да видимо сада месију који ће на четири степена испод нуле воду да претвори у вино?! Једноставно, није фер очекивати од некога да по цичи зими смерно следи јеванђелистички пут...

Значи, вера нам је, у свега неколико минута, пред још једном суштинском дилемом: или централно грејање у цркве или да се до пролећа разилазимо кућама. Ако траје већ 2000 година неколико месеци јој ништа не значе.

Лепо је видети толико деце у храму божјем. Безгласно, с родитељима чекају на причест по литургији. Они заправо и јесу та окосница, која ће наше празноверје каналисати ка вери. Док се родитељи крсте као да се самокажњавају, они то чине с љубављу, искрено.

Они се пред иконом неће понашати као пред мењачницом где крупне новчанице мењају за ситне. Неће се с комшијама консултовати око делова за фелерисани аутомобил, кријући се од погледа свештеника као од професора математике. Нити ће механички понављати „амин“ покушавајући да не направе лапсус у куцању СМС-а и омашком пошаљу текст: „Ти што јеси на небесима... или ћемо до кафића вечерас“?

За њих вера неће бити тренутни хир или модни талас. Неће јој се враћати, као што смо толико пута чинили, јер се заправо и неће удаљавати од ње. Колико год ми сад грешили, не познавали веру и канон, збуњено тумачили Библију као рачун за инфостан (не сви, наравно), деци усађујемо навику која ће у њиховој свести прерасти у искрену веру. 

Време ће већ избрисати сећање на тог разбацаног чику без врата и са два прста чела, који се љубазно извинио „брату“ Богу што не може да остане целу литургију, јер мора да заврши неку комбинацију. А и исповест пред свештеником безобразно асоцира на „исповест“ пред иследником...

Поврх свега, још и ови неверници, уместо да целивају његов пресвети џип на чијем ретровизору виси кило и по крста, гунђају што не могу да прођу од њега. Страшно „брате“ Боже, страшно! Обесмислише му седмодневни пост на капучину и кроасанима, кад већ мора да им прети.

Додуше, то: „Убићу Бога у теби“ има донекле и религијску димензију...

Шалу на страну, чини се да ипак полако пролазе ова псеудообожена времена, у којима се у цркву иде онда кад оману лекари, травари и врачари.

Још само мало, па ћемо свештенике престати да доживљавамо као посреднике између наших рекламација на свакодневицу и „генералног заступника“ за живот и прикљученија у васељени – Бога. Још само да прихватимо жалосну чињеницу да Господ нема директне везе са извлачењем лота.

Само, и црква мора да покаже мало добре воље и толеранције. Рецимо, нека установи некакву технику иконосликарства толерантну на кармин.

Дугорочно, то је најисплативије и за њу и за госпођу с почетка текста.

Срећа да није још посегла и за влажним марамицама да пребрише иконостас.

Море, срећа да није ишла на поклоњење Мирослављевом јеванђељу. Морали бисмо испочетка да исписујемо своју духовну историју.

Од постања. И би светлост... из халогених фарова „испосниковог“ новог џипа...

Михаило Меденица
[објављено: 30.12.2007.]

Izvor: Politika

Нови свети рат
Истраживања (Пју форум: религија и јавност) показују да Американци одбацују научне доказе кад год они дођу у директни сукоб са усађеним религиозним веровањем


Најрелигиознија земља на свету: амерички евангелисти

Уткана у политичку сцену Америке, религија се толико уплела у председничке кампање кандидата обе партије, да је недељник „Њусвик” недавно објавио како је у току „нови амерички свети рат”. Мада амерички устав гарантује секуларну државу, слободу вероисповести и одвојеност цркве, много тога се у овом чвору испомешало у најрелигиознијој високо развијеној држави на свету. Баптистички свештеник и бивши гувернер државе Арканзас, председнички кандидат републиканаца Мајк Хакеби сигуран је да је „божијом вољом” нагло поправио свој рејтинг, и спреман је, уколико добије мандат за усељавање у Белу кућу, да служи „два господара”: Бога и Америку. Мормонски верник Мит Ромни , такође кандидат из Републиканске странке, јавно је изјавио како „вера и слобода истрајавају заједно, а нестају једна без друге”. Популарни црни кандидат из Демократске странке Барак Обама на релијима никад не заборавља да се помоли и захвали Богу. Свевишњи је уосталом важан део сваког политичког говора, а актуелни председник Џорџ Буш често завршава обраћање нацији са „Нека Бог благослови Америку”.

Око осамдесет одсто Американаца се изјашњава као хришћани, па је зато разумљиво што, без обзира на зацртану гаранцију о слободи вероисповести , нико ко не верује у Свето писмо не може озбиљно да рачуна на подршку бирача.

Амерички научници су на посебним мукама. Истраживања (Пју форум: религија и јавност) показују да Американци одбацују научне доказе кад год они дођу у директни сукоб са усађеним религиозним веровањем. Већина ће дати предност црквеном учењу. И даље у Америци траје полемика стара читаво једно столеће око Дарвинове теорије о еволуцији. Премда у америчкој науци влада готово консензус да је живот на Земљи еволуирао током милијарди година, сва скорашња истраживања указују да између 40 и 50 одсто Американаца одбацује саму идеју о природној еволуцији, и приклања се библијској верзији о човековом постанку. Највећи део школа на часовима науке зато, теорију еволуције проповеда заједно са оном о „интелигентној креацији” у којој нема места за природни одабир.

Показало се такође да Бог постаје још већа америчка узданица, у тешким и турбулентним временима, па се тако много света окренуло Библији после једанаестог септембра.

Амерички еванђелисти и њихови лидери, играју посебну улогу у застрашивању народа од „божије казне”. Неки од њих иду чак тако далеко да су и терористички напад на Њујорк и Вашингтон приписали „божијој љутњи” због америчког неверништва. А када је ураган Катрина смрвио Њу Орлеанс, нашли су се проповедници који су то приписали казни за секуларни неморал овог веселог града.

Но и поред тога што је по општем мишљењу Америка, нација хришћана, Божић се и ове године чешће честитао тако што су се избегавале речи са верским асоцијацијама. Препоручљивије је рећи изокола „срећни празници”. Па нек се онај који прима честитку мисли шта се све под тим подразумева.

Зорана Шуваковић
[објављено: 30.12.2007.]

Izvor: Politika

Da li je i koliko Srbija religiozna

7. januar 2008. | 10:35 | Izvor: B92

Beograd -- U Srbiji se stiče utisak da je poslednjih 15-ak godina u toku prava renesansa religioznosti, ali je duboko religioznih malo.

Poštuju se i obeležavaju verski praznici, grade se hramovi, veronauka je uvedena u škole. Prema poslednjem popisu iz 2002, čak 95 odsto građana se izjasnilo da su vernici. Bez obzira na izjašnjavanje građana i druge vidljive pokazatelje, sociolozi religije smatraju da se ne može tek tako zaključiti da su građani Srbije duboko religiozni.

Naime, izjašnjavanje prilikom popisa, prema kome je čak 95 odsto građana religiozno, ustvari ne govori gotovo ništa o religioznosti, kaže sociologinja Zorica Kuburić.

"To nije prava religioznost, to je samo konfesionalno deklarisanje. Nisu se više deklarisali da su ateisti, kao što je to bilo poželjno u prethodnom periodu, već su se deklarisali po konfesionalnoj pripadnosti religiji u kojoj su rođeni", kaže ona.

"To još uvek ne znači da su oni u isto vreme i religiozni, već je tu reč o jednom pripadanju, o identitetu", kaže ona.

I sociolog Mirko Blagojević se slaže da je taj indikator nepouzdan - biti vernik znači verovati u boga i pridržavati se određenog učenja, a istraživanja pokazuju da pravih vernika ima znatno manje.

"Podaci iz više istraživanja se mogu uopštiti na taj način da se može reći da sebe kao religiozne ljude doživljava od 60 do 65 posto ispitane populacije. Nešto preko polovine ispitane populacije izjavljuje da veruje u boga", kaže on.

"Podaci o ispunjenju crkvenih obaveza i dužnosti pokazuju da su postoci praktikovanja ipak manji nego kod indikatora tradicionalne vezanosti za religiju i crkvu", navodi on.

"Pobožnih vernika, koji ispunjavaju sve svoje verske dužnosti i javno izražavaju svoju pobožnost, je višestruko manje i sigurno samo koji procenat ukupnog stanovništva", kaže on.

Ni široko rasprostranjeno slavljenje verskih praznika nije znak prave religioznosti, kaže Zorica Kuburić.

"Pitanje pridržavanja verskih običaja i slava i slavlja pripada jednoj potrebi ritualizacije i strukturisanja celokupnog života. Sve to nije toliko povezano s religioznošću koliko sa jednom vrstom zajedništva u okviru nacije", objašnjava ona.

"A religioznost je nešto što je čovekov svakodnevni doživljaj ogovornosto pred bogom i pravi vernici ne upadaju u euforiju slavlja, oni se čak povlače u tom periodu, jer se tu ne ispoljava toliko religiznost koliko potrošački mentalitet i nešto što nema veze s religijom", kaže ona.

Građani u raznim anketama uvek ističu da su religiozni i da slave verske praznike, ali je primetna i nesigurnost oko smisla i značenja tih praznika.

Iako u Srbiji, kao i u svim bivšim komunističkim zemljama, dolazi do obnove religioznosti, treba razlikovati deklarativnu religioznost, koja više ima veze sa nacionalnom pripadnošću i obnovom tradicionalnih vrednosti, i pravu religioznost, koja se ogleda kroz strogo pridržavanje verskog učenja, napominju sociolozi.

Bez obzira na 95 odsto vernika prema popisu, religioznih u Srbiji, prema svim istraživanjima, ima mnogostruko manje

В92