Srećo, jel ti to mene varaš?

Hej, provalile smo vas. Kao što niste sposobni da pričate telefonom dok kuvate kafu, o vešu, kadi i terasi da ne govorimo (što mi žene redovno radimo) tako ne možete da budete ni sa dve ili više žena u isto vreme a da budete skoncentrisani i da ispunjavate ono što se od vas očekuje. Jedna pametna žena je za vaše usporene moždane aktivnosti hiperaktivna, mnogo priča, brzo radi, organizuje sve pre nego što se vi i upustite u razmišljanja.

Dve bi bile nemoguće. Što opet ne znači da ste neverni. Varate, to je jednostavno najopipljiviji dokaz vaše muškosti. Te prevare su površne, gledate da sve prođe glatko, jadna ta koja služi samo da biste neko "konačnije" rešenje prevarili, nikad se neće osećati kao ljudsko biće. Zakazivaćete joj susret u poslednji minut, durićete se ako ne može, sledeći put je za kaznu dugo nećete pozvati. Ako pristane, ne sme da zakasni ili da izgleda loše.

Iako joj otvoreno ne kaže da stoji u nečijoj senci, svaka žena će to znati bez obzira na to što se on vadi na posao i probleme. A šta je s prvom? Pa i ona će primetiti da nešto nije u redu. Muškarci loše lažu, a to prikrivaju nervozom. Čim počne da traži da postavljate što manje pitanje i izbegava da vas gleda u oči, jasno je.

Da se zaista zaljubio, razmišljao bi o raskidu. Da je i u braku, razvod mu ne bi ni pao na pamet. Pa čak ga lenjost i zamor koje zahteva svako petljanje dovode do ludila, ali to radi. Šta bi jedan veran muškarac pričao prijateljima za kafanskim stolom, kako bi ga gledale komšije, pa i vi, na kraju krajeva? Kao papučića?
M. B

Srećo, jel ti to mene varaš?

Valjda se tu radi o fiziološkoj uslovljenosti. Zna se da muškarci jednostavno ne mogu da odole izazovu da poseduju (i oplode) što više žena. Tako je zapisano u genima. Pa šta je onda sa ženama? Kod njih je na delu jedan sasvim drugi princip. Primetili ste da će, ma kakva da je ona, i ma s kim da je, uvek pogledati u vašem pravcu kada se mimoilazite. Važno je samo da hodate na dve noge i da imate dokaz da ste muško između te dve noge, ona će sigurno pogledati. Tek da proceni; to im je u prirodi, da nikad ne budu skroz zadovoljne, da uvek traže više, brže, jače... Kao na olimpijskim igrama.

Još je Jung objašnjavao kako je život, pa i ljubavni život, večita igra u prostoru između realnog i zamišljenog, svesnog i nesvesnog. Još kao devojčice, one pod uticajem kulturnih, naslednih i drugih faktora stvaraju sliku jednog svog zamišljenog drugara (u stvari, predispoziciju da zamišljaju tog drugara) - Jung ga je nazvao animus - koji je, ukratko, personifikacija svega što će one ikad želeti kod muškarca. E, sad, nezgodna stvar sa tim animusom jeste to što ona u jednom trenutku misli da se to vi, a već u sledećem neko drugi.

Kada se zaljubi, u vama prepoznaje to svoje detinje božanstvo i obožava ga, naravno. Međutim, čim vas malo bolje upozna (i shvati da vi niste baš gore pomenuti), ona obustavlja idolopokloničku aktivnost i traži novu personifikaciju muškarca. I tako u beskonačnost: osuđene su da uvek iznova tragaju za onim kojeg je priroda još tako davno stavila u njihova srca. I valjda se s tim treba i pomiriti, radi dobrosusedskih odnosa.
Jesu li i muškarci i žene po prirodi neverni? Naravno, i toga se ne treba plašiti. S tim treba živeti.
I. Ć.