Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću da uz mene noćas kreneš.
Ma bili cvetovi crni,
il` beli,
ma bili putevi hladni,
il` vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra
i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka,
jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol
i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom
ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.

Il` crkneš,
ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.




Mika Antić

 
ау... прелепо...

Da, zaista jeste