Без послова главног извођача нашим грађевинцима прети колапс и питање је колико ће фирми успети да преживи, кажу људи из струке


 Мост на Ади: наши грађевинари без референце Фото Д. Јевремовић

Домаће грађевинске фирме остале су кратких рукава на већини тендера за изградњу мостова и аутопутева зато што не могу да задовоље строге критеријуме међународних банака које финансирају ове пројекте. Да би ушли у круг одабраних, треба да покажу озбиљне финансијске и техничке референце, а они их немају. Наше фирме у последње време нису радиле велике капиталне пројекте, па немају искуства и способности да конкуришу на тако великим тендерима. Остаје им само да раде као подизвођачи страних фирми с малом зарадом, али то ангажовање им се не рачуна као референца за неки будући посао.

Предуслов за добијање послова на капиталним пројектима, према речима Милана Ковачевића, консултанта за инвестиције, јесу референце, обим послова и запажени резултати. Наравно, ту је и цена, али прихватљиву цену могу понудити само велики системи. Нажалост, код нас, каже он, грађевинска оператива је уситњена и зато није конкурентна на тржишту. Решење нису конзорцијуми у којима они већ наступају, већ удруживање предузећа, спајања капитала и имовине, који би им дали капацитет за добијање гаранција. У супротном странци ће их исцрпљивати и ова предузећа ће на крају пропасти.

– Од изузетне важности је начин уговарања финансијских аранжмана са међународним банкама. Они врло често буду непрофесионално сачињени, углавном на нашу штету. Са Кинезима смо, на пример, уговорили зајам за мост Борча–Земун, уз услов да њихове фирме буду у већем проценту заступљене на изградњи. Па ако већ плаћамо тај кредит, ред је да и ми поставимо неки услов, ако заиста желимо да упослимо своју оперативу. У случају Газеле финансирање моста је условљено расељавањем Рома, што је направило велике проблеме – каже Ковачевић.



И Горан Родић, секретар одбора за грађевинарство Привредне коморе Србије, истиче да без послова главног извођача нашим неимарима прети колапс и питање је колико ће фирми успети да преживи.

– Доћи ћемо у ситуацију да немамо домаћу оперативу и да нам цене радова одређују странци – наводи Родић.

Поражавајуће је, каже он, што на тендеру за мост са пилоном и косим кабловима код Аде Циганлије странци нису имали конкуренцију међу домаћим грађевинцима, који су некада уживали углед у свету. Строги услови Европске банке за обнову и развој били су непремостиви. „Мостоградња” је на пример имала механизацију, али не и референце јер у последње време није градила капиталне мостове. „Енергопројект”, „Ратко Митровић” или „Путеви” из Ужица су углавном специјализовани за градњу такозваних вијадукта и за мостове преко мањих река.

– За већину домаћих фирми проблем представља то што немају капитал на основу кога би им банке пружиле гаранције на међународним тендерима. Зато држава, ако жели да помогне, треба да оснује развојну банку, која би им била гарант, а не да узимају гаранције код комерцијалних банака под истим условима као и кредит – каже Родић.

Домаћи конзорцијум са „Мостоградњом” на челу, подсећа наш саговорник, на тендеру за мост код Бешке јесте понудио најнижу цену, краће рокове изградње од победника, а његово техничко решење и техника градње су одлично оцењени, али није изабран.

Међутим, Европска банка за обнову и развој и Европска инвестициона банка, које су за обнову старог и изградњу новог моста на Дунаву обезбедиле 52 милиона евра, понуду домаћих фирми нису хтеле да прихвате с образложењем да нису тачно приказале пословање. Аргумент поражених неимара да је члан победничког конзорцијума немачки ДСД поправљајући мост „Слобода” у Новом Саду пробио рок за годину дана и буџет за 10 милиона евра није утицао на банке да промене одлуку.

Тако је јавност годинама расправљала о томе да ли бисмо брже и јефтиније премостили Дунав код Бешке да је посао поверен домаћим грађевинцима. Од расписивања тендера до завршетка моста протекло је седам година, а његову изградњу пратили су проблеми са ангажовањем неискусних пројектаната, појавом клизишта и неколико пута пробијеним роковима.

Директор „Путева Србије” Зоран Дробњак слаже се са Миланом Ковачевићем у томе да домаће грађевинске фирме, које имају стручан кадар и добру механизацију, морају да се удружују, јер ће тако имати бонитет. У супротном ће радити за 20 одсто вредности посла. Као пример наводи обнову моста Газела, на коме је аустријски „Штрабак” добио посао вредан око 50 милиона евра, од чега ће „Мостоградњи”, као подизвођачу, припасти 10 милиона евра, јер због недостатка референци није могла самостално да наступи на тендеру.

На тендерима за изградњу четири деонице јужног и источног крака Коридора 10 грчке фирме „Терна” и „Актор” дале су најјефтинију понуду, далеко повољнију од осталих, па се посумњало да је њима само циљ улазак на тржиште, а да ће накнадно да „исисају” паре од инвеститора.

Без обзира на то што цена коју су Грци понудили, према оцени грађевинаца, не покрива ни трошкове набавке материјала, домаће законодавство, као и прописи међународних банака, које финансирају изградњу, налаже да мора бити изабрана најповољнија понуда.

Да би спречили извођаче да уговарају послове по нереално ниским ценама, а потом отежу радове и пробијају рокове, Михајло Мишић, директор „Коридора Србије”, најављује да ће убудуће бити промењени тендерски услови тако да ће уговори имати клаузулу да на 30 одсто започетог времена изградње извођач мора да има 10 одсто реализованих радова, на 60 одсто времена 35 одсто радова…

Маријана Авакумовић

-----------------------------------------------------------

Пенали за Бешку

Уговором за радове на овом мосту прецизирано је да се за сваки дан кашњења наплаћује 0,005 одсто вредности посла.

Зоран Дробњак, директор „Путева Србије”, каже да су озбиљни радови на мосту код Бешке почели 2008. године, да је уговор потписан две године раније и да је мост саграђен у релативно разумном року.

– Као инвеститор, пенале ћемо обрачунати у коначној цени радова. Међутим, извођач каже да клизиште није могао да предвиди. Такође, у уговору није било предвиђено да мост буде осигуран на сто година. „Алпина” је поднела спецификацију трошкова, ми смо направили свој обрачун, па ћемо видети колико ће на крају мост коштати. Ако не постигнемо договор о цени, ту је арбитража – истиче Дробњак, не желећи да каже колико извођач тражи да му се плати.

објављено: 12.10.2011

Politika

Не знам ко су ''наши'', али знам да су Срби најјачи народ, ненадмашни градитељи!!!!

Jadni nasi gradjevinci.