Кад је силеџија пријатељ с полицајцима и судијама. – Акције у стилу „пријавите насилника”, и „не трпите насиље” мртво слово на папиру

   
Тридесеттрогодишња жена из околине Београда са шестогодишњим дететом после дуге ноћи сакривања у комшиничином дворишту успела је јуче рано ујутро да стигне до Прихватилишта за жртве насиља. Побегла је ноћу, пошто је муж заспао и с дететом се крила у суседном дворишту до свитања. Више од шест година трпела је батине, малтретирање, понижавање... Побегла би и пре, али муж је овој жени буквално ограничио свако кретање, закључавајући је када крене на посао. Дете је било сведок свих батина и злостављања, а за спас је жени био довољан само један тренутак кад је насилнику попустио опрез да се јави на телефон Саветовалишта против насиља у породици, који су јој обезбедили место у „сигурној кући” – тако ретким, а тако потребним склоништима од насилника у великом Београду.

У трећем објекту Прихватилишта за жртве насиља, који је отворен пре само месец дана, готово да више нема слободних места. У овој „сигурној кући” хуманитарне невладине организације „Саветовалиште против насиља у породици”, међу 17 прихваћених жена има и оних с двоје и троје деце.

Весна Станојевић, већ десет година координаторка Саветовалишта, каже да у овом часу у три објекта, после пакла и насиља, своје мирне дане живи око 70 особа, углавном жена с децом. Пре тога, већина је била изложена директном насиљу, па су спас од батина, злостављања и малтретирања морали да потраже ван својих кућа.

Насилници се башкаре у кућама

Упркос бучно најављиваним законским новинама и – за наше прилике и навике – револуционарним одредбама у новом породичном закону, по којима је могуће насилнике иселити из куће, ништа се, по речима Весне Станојевић, није битно променило. Насилници се башкаре у својим кућама, а малтретирани чланови породице се потуцају и скривају по туђим кућама.

Судије у мањим местима јавно кажу да им је тешко да исељавају људе из њихових кућа. Тако је цела прича и најава широке акције против насиља у стилу „пријавите насилника”, и „не трпите насиље” остала мртво слово на папиру.

– Скоро у сваком часу ми имамо 10 жена на „чекању” за место у неком од прихватилишта. Оне су, најчешће с децом, избачене из својих кућа и налазе се код родбине или пријатеља, што није добро решење. Они су и даље угрожени, јер је насилнику најчешће познато где су се склонили. У новом објекту можемо да сместимо 30, по потреби и 40 особа, али то све опет није довољно – објашњава координаторка Станојевић.

Процена је да насиља у породици има исто колико и раније, али се сада много више о томе прича, што охрабрује жене да са децом напусте насилнике у очекивању да ће им неко у таквој одлуци пружити подршку и помоћ. Питање је, ипак, колико такво очекивање бива испуњено упркос промени Кривичног законика из 2002. године и новом Закону о породици, који је почео да се примењује од 1. јула 2005. (на снагу је ступио 1. фебруара, али је намерно остављен рок од шест месеци да се сви „уходају”).

– Очекивали смо да ће нам прихватилишта бити полупразна, пошто ћемо жртву насиља враћати у стан, јер то је ипак најбоље – деца, наиме, иду у школу или вртић, жена на посао – али, то се није догодило. Проблем је остао исти. Не могу да кажем да не постоји ниједна изречена мера исељења насилника из стана, али је то све занемариво.

Насиље постане тема дана тек кад на насловне стране стигну трагични и драматични случајеви, а онда наступа затишје у којем сви заборављају на оно што се догађа свакодневно. Довољно је прочитати у новинама: мајка довела шеснаестогодишњу кћерку у Дечју клинику у Тиршову, пошто је претукао отац, следи вест о томе како је муж избацио жену из стана, у којем је остала да плаче деветомесечна беба...

У унутрашњости још горе

– Страшно је што људи осећају немоћ у односу на институције које би морале да реагују у случају насиља у породици. То јесте проблем у Београду, али је у унутрашњости још драматичније. Недавно нам је у Саветовалишту била жена из Лесковца, којој 14 месеци није дозвољено да види своје дете. Муж јој се дружи с полицајцима и она свуда наилази на затворена врата. Школа такође не допушта виђење мајке и детета. Уосталом, сетите се случаја деце у униформи на Милошевићевој сахрани, када је мајка, јавно наступајући на телевизији, прозвала многе људе и институције, али се ништа није променило – наводи у разговору за „Политику” Весна Станојевић.

Док се не промени свест о насиљу у главама наших људи, закони ће остајати мртво слово на папиру, а број жена које ће тражити помоћ биће све већи. Наша саговорница каже да држава изгледа нема представу шта значи подршка жртвама насиља, јер уопште финансијски не помаже Саветовалишту против насиља у породици или прихватилиштима.

У прихватилиштима, која су, разумљиво, на добро чуваним адресама, жене понекад проводе и девет, десет месеци... Треба их нахранити, омогућити им одржавање хигијене и основни смештај... Ренту за трећи, недавно отворени објекат за шест месеци платила је једна банка. Координаторка је поносна што се организују курсеви на којима се жене оспособљавају за оно најважније – да зараде за себе и своју децу. Жене су, истиче она, врло реалне. Највећи број њих се опредељује за практичне курсеве и професије – пекарски или посластичарски – мада женама стоје на располагању и курсеви компјутерске обуке или за масажу.

Весна Станојевић каже да је много жена код нас због традиције и менталитета спремно дуго да подносе насиље. Међутим, најбитнији је тренутак кад одлуче да то више неће трпети и, најчешће, напусте насилнике. Тада је важно да им држава помогне на прави начин, а не само декларативно.


Izvor: Politika / Оливера Поповић