Села Струганик и Коштунићи су спаљена у току немачке операције Михајловић с циљем гушења четничког устанка.

Kako se stvorio Ilija Cvorovic? Znas ti koliko takvih ima u Srbiji?
Od dousnika, poceo da sudi i vodi visoku politiku.

Ranije su to obicno bili hausmajstori ili oni sto su bili glavni u
mesnim zajednicama.Tu su se valjda i vrbovali ti zbirovi,ali su
se sigurno i sami nudili. A sto je najblesavije cela ulica,
aj u Beogradu,veca zgrada ,tacno zna ko je taj i da to
radi,ali mu niko ne kaze to u lice. A mislim,ipak se kasnije nije
uslo u corku zbog dve,tri reci upucenih zbiru. Nego je nas narod takav.
Nikada se ne bune ni u opstinama kada cekaju bez potrebe,klanjaju
se onima koji ustvari zbog njih postoji,neki podanicki mentalitet.

Нико незна колико је српских села спаљено ради гушења четничког устанка а друга ствар је што су то касније комунисти представили као репресалију над комунистичким симпатизерима.Није да није било и тога али 1941 углавном је то било ради четничког устанка.

Што се тиче саме теме:
Свугдје у свијету постоје доушници,од САД-а до Русије и то није спецификум код срба него је метод
рада полиције која на овај или онај начин придобија "симпатизера".
Између КГБ па преко америчког лова на комунисте није било разлике с тим да су совјетске методе биле суровије када се радило о политичким "противницима" док је позадина могла бити и завист на успјех у неком послу или што ти је жена љепша од акрепа којег је оженио "сарадник".
Наравно да је било и психопата који су уживали у нечијој невољи коју му је дотични обезбједио.
Имаш то и данас па ти БИА-а може закуцати на врата ако кажеш:"оног Бориса треба смаћи" без обзира што ти то говориш чисто као асоцијацију на силажење са власти.
Зато западни поткожњаци (да не личи на комунистичке методе) и нападају оно шта и јесте традиција њихових предака а не српских националиста.

Pa sigurno da ce ti zakucaju na vrata, i ne amo zakucaju. Mos misliti reci da nekoga treba "smaci".
Pa zakucala bi policija i da kazes da ces komsiju "smaci".

Nazalost ne kuca dovoljno za takve suFtilne pretnje.

A ovde se vise misli na one tipicne balkanske spijune koji spinuniraju
na primer, koliko ti cesto neko dolazi u kucu,ili ako si kuip novi auto,
postavlja se pitanje odakle ti pare, mada je ovde prica o nekim vremenima
koja su sa Milosevicem i njegovom kamarilom i prohujala.

Moji sa danasnjeg prostora BiH su bezali u sume kad su nailazili cetnici ili partizani za vreme rata, ali kasnije kad se rat zavrsio morali su da se izjasne jer nisu imali od koga da se sakrivaju, ali koliko sam cuo iz prica ubistava i nije bilo, ako je bilo ne verujem da je bilo vise od jednocifrenog.
Zaboravio sam da kazem usput kako su koji nailazili uzimali su stoku i hranu. 

Гледајући према оном што се дешавало у осталим крајевима земље, у Србији је до упада Црвене Армије било релативно мирно. Оно мало Партизана што је било је пребегло или су их Немци и Четници побили. Уласком Црвене Армије, упадају и Партизани из Босне, Херцеговине, Црне Горе.

Немци нису били велики проблем, док год су се поштовала њихова правила. Зато и дан-данас неки Србијанци, а нарочито Војвођани, говоре да су лакше излазили са њима на крај, него са Русима или босанским, личким или црногорским Србима.

Мада је рат као рат, општи хаос. Нису ни сви имали иста искуства. Некима су, овде у Србији баш, Четници побили породицу и пола села, некима је после рата, а и пред његов крај, пресудила револуционарна "правда". То само код нас може бити. Рат против окупатора и паралелно с тим, још крвавији братоубилачки рат.

Па то је разлика између нас јер ти видиш пријетњу тамо гдје је објективно нема.
Што се тиче времена како ти кажеш Милошевићевог па зар твој пост неговори супротно,односно показује да је данас страх и злоба већа него у та времена.
Има једна чињеница а коју људи из Србије немогу да схвате или је једноставно превиђају!!!
У босни,херцеговини и Хрватској четнички покрет је био масован (код мене до 1944 готово и да није било партизана,сем пар одреда) а припадност партизанима (бар од стране срба) је постојање марионетске НДХ-е и покушаја да се преживи са чим мораш признати већина Србије није имала "проблем",бар од стране најкрвавијих од крвавих.
С друге стране њемци који су живјели у Србији су били припадници непријатељске војске и нормално је (бар велика већина) да су након пораза "отишли" у Њемачку а да су на њихово мјесто дошли они који су тада побједили,односно ослободили Србију (ако хоћеш и војводину) од окупатора.
Што се тиче црногорских партизана,сваки коментар је сувишан.
Што се тиче партизанског учешћа у "ослобађању" ,ево један занимљив списак како су четници били колаборационисти окупатору (нема везе са тобом):

1. Лозница (31. август 1941),
2. Богатић (1. септембар 1941),
3. Крупањ (4. септембар 1941); уз малу помоћ партизана,
4. Бања Ковиљача (6. септембар 1941),
5. Горњи Милановац (29. септембар 1941); уз малу помоћ партизана,
6. Чачак (1. октобар 1941),
7. Страгари (4. октобар 1941),
8. Љубовија (октобар 1941),
9. Страгари (22. август 1943); у варошици је било и албанских есесоваца,
10. Пријепоље (12. септембар 1943); у граду је био батаљон Немаца и одред муслиманске милиције,

11. Прибој (12. септембар 1943); гарнизон је био италијански, али су савладани Немци који су дошли да  преузму варош, 
12. Зворник (17. септембар 1943),
13. Бања Ковиљача (17. септембар 1943),
14. Бијело Поље (септембар 1943),
15. Рудо (18. септембар 1943),
16. Брза Паланка (18. септембар 1943),
17. Љубовија (30. септембар 1943),
18. Бајина Башта (30. септембар 1943),
19. Нова Варош (октобар 1943),
20. Вишеград (8. октобар 1943); ослобођен од Немаца и усташа,
21. Чајетина (10. октобар 1943),
22. Рогатица (14. октобар 1943); ова варошица ослобођена је од усташа,
23. Мајданпек (26. август 1944),
24. Кучево (28. август 1944),
25. Лесковац (31. август 1944),
26. Власотинце (31. август 1944),
27. Петровац на Млави (септембар 1944),
28. Сврљиг (2. септембар 1944),
29. Бреза (11. септембар 1944); у вароши је било и усташа,
30. Кадина Лука (2. септембар 1944),
31. Лазаревац (3. септембар 1944) ,
32. Пљевља (септембар 1944),
33. Подлугови (10. септембар 1944); било је и усташа,
34. Варварин (октобар 1944),
35. Ражањ (10. октобар 1944),
36. Крушевац (14. октобар 1944).

U pravu si jeti,mi u Srbiji na cetnicki pokret sasvim drugacije od vas gledamo,
otuda nastaje i silno nerazumevanje,jer kada ,recimo Hrvati ili muslimani nas nazivaju
cetnicima, mi se cudimo,ja nikako ne mogu da nadjem vezu,mada veza naravno postoji,
ali e sa cetbicima iz Srbije koji Bog te pita i sta su hteli, izuzev tu monarhiju.

Narod u Srbiji nisu stitili ni od koga, a ponajmanje od sebe samih.

Tajni grobovi, Tito i četnici
lipanj 8th, 2010

mr. sc. Srđan Cvetković
U Srbiji je nedavno osnovana Državna komisija za tajne grobnice ubijenih poslije rujna 1944. godine. Njezin tajnik je mr. sc. Srđan Cvetković, istraživač suradnik Instituta za suvremenu povijest iz Beograda, s kojim sam za čitatelje bloga razgovarao o Komisiji, tajnim grobištima, komunističkoj represiji i zločinima, komunizmu, Jugoslaviji, Titu, Draži Mihailoviću, četnicima…

Koji je zadatak Komisije? O kakvim je zločinima zapravo riječ?

- Komisija je osnovana polovicom prošle godine s osnovnim zadatkom da evidentira broj osoba stradalih u poslijeratnim čistkama, kao i da obilježi masovne tajne grobnice u kojima počivaju ostaci likvidiranih, i da o svemu tome napravi detaljan izvještaj Vladi Srbije koja je osnivač ovog tijela. Članovi Komisije su, uz povjesničare, i predstavnici nadležnih ministarstava (obrane, policije, kulture…), kao i predstavnici sigurnosnih službi (BIA - Bezbednosno-informativna agencija, VBA - Vojno-bezbednosna agencija), zatim Skupštine Srbije, pokrajinskih institucija… Zasad imamo dobru suradnju, iako ne ide sve tempom koji smo očekivali i kojim bi možda htjeli. Vlada Srbije je ukinula oznaku povjerljivosti s tajnih dokumenata tako da očekujemo ubrzanje istrage nakon uvida u građu koju je BIA predala arhivima, a koju upravo gledamo.

Do kojih je zaključaka Komisija dosad došla? Što je dosad napravljeno?

- Komisija je nakon konstituiranja počela s radom krajem 2009. godine. Najprije je konzultirala iskustva slovenske Državne komisije za tajne grobnice, koja ima već gotovo dvadesetogodišnje iskustvo u ovom poslu, i težila je preuzeti njezinu metodologiju rada po kojoj su u Sloveniji već evidentirali više od 600 grobnica, gdje je više desetina tisuća osoba stradalo, a veliki broj osoba su i ekshumirali. U Srbiji smo dosad evidentirali više od 150 lokacija koje dalje provjeravamo, a u dva okruga već smo dosta odmakli u istrazi. U Zaječarskom okrugu već smo evidentirali više stotina osoba (popis nije završen), a na temelju dojava mnogih svjedoka locirali smo devet lokacija, od kojih ćemo u jednom slučaju pokrenuti zahtjev za ekshumaciju, jer je moguće povezati osobe s popisa i mjesto na kojem počivaju, a postoji i interes obitelji stradalih, što je jedan od uvjeta koji smo odredili za postavljanje zahtjeva za ekshumaciju. Komisija je već popisala i oko 800 osoba u Smederevskom okrugu i detaljno istražuje šest lokacija na kojima su vršene egzekucije. Radi se i dalje na prikupljanju podataka za sve okruge u Srbiji, a prioritet je od nedavno dostupna građa Ozne u Arhivu Srbije. Dosad je prikupljeno podataka za nekoliko tisuća osoba, ali se posao tek otvara budući da dolazimo u posjed građe koja se neposredno tiče ove problematike. Od pomoći je i to što je već u Vojvodini veliki posao oko popisivanja osoba odradio Anketni odbor Skupštine Vojvodine, koji je radio od 2003. godine, s preko 26.000 osoba stradalih poslije 12. rujna 1944. godine, koji u nekim segmentima treba nadograditi. Očekujemo da će se broj svakako mjeriti u desecima tisuća, a koliko točno pokazat će daljnja istraga.

Ima li Srbija neke specifičnosti u pogledu ovih zločina ili je više-manje riječ o istoj situaciji kao i u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH?

- Ima nekoliko uočenih specifičnosti. Ponajprije, na teritoriju Srbije dominiraju civilne osobe u odnosu na osobe u uniformama kakvih je najviše bilo u Sloveniji. To su najčešće kmetovi općina, trgovci, bivši oficiri, pripadnici bivše političke, kulturne i privredne elite, predstavnici srednje klase koja se u Srbiji tek začinjala, ali i pripadnici i simpatizeri drugih pokreta od kojih najviše pripadnika JVuO (Jugoslavenska vojska u otadžbini ili Ravnogorski pokret, čiji su pripadnici poznati kao četnici). Drugo, na terenu Vojvodine bilo je masovnih stradanja Nijemaca i Mađara, i to većim dijelom od neljudskih uvjeta u logorima. Nadalje, masovne grobnice su na terenu Srbije obimom manje, ali ih je vjerojatno i više nego u Sloveniji budući da je svako veće mjesto imalo neki teren gdje su ljudi likvidirani. Ima i većih lokacija, ali ne u tolikoj mjeri kao u Sloveniji (npr. slučaj Barbara i Tezno). Ima indicija da je broj žrtava u Srbiji poslije Slovenije najveći u odnosu na druge bivše jugoslavenske republike (pritom mislim na stradale na njezinom teritoriju, a ne na nacionalnu pripadnost). Broj žrtava u Srbiji povećavao se uslijed strašnog građanskog rata, koji se vodio usporedo s antifašističkim. Imali smo prisustvo raznih međusobno sukobljenih pokreta, dva antifašistička i dva kolaboracionistička, gdje je, po logici stvari, došlo do osvete pobjednika. Zatim, tu je i problem folksdojčera (kojih u drugim republikama nije bilo u toj mjeri) koji su podvrgnuti masovnoj neselektivnoj odmazdi i postupcima koji su proizveli masovno stradanje, čak i djece, žena i staraca. Na kraju, tu je i problem albanske pobune i pravog malog rata koji se vodio na terenu Kosova u proljeće 1945. godine, što je dodatno povećalo broj stradalih.

Postoji li politička volja u Srbiji da se raščisti s ostacima komunizma? Ogledali se to i u financijskoj podršci Komisiji?

- To je dosta složeno pitanje. Politička volja u nekim segmentima postoji, u nekima ne, ali novac je najveći problem, i to naročito novac za ekshumacije koje su vrlo skupe i koje predstavljaju problem i kolegama u Sloveniji koja je mnogo bogatija. Sam rad Komisije ipak je koncipiran tako da se više orijentira na samo popisivanje osoba i lokacija stradanja, na prikazivanje i dokumentiranje metodologije represivnog aparata koji je provodio nasilje nad građanima, i u tom segmentu mi zasad nemamo većih problema. Upravo smo počeli istraživanje dugo godina nedostupne arhivske građe, a nadam se da će tako i ostati prilikom podnošenja zahtjeva za rad u Vojnom arhivu na građi VBA.

Što se nalazi u dokumentima Ozne?

- Ispostavilo se da je služba dosta revno vodila računa i popisivala osobe označene kao “narodni neprijatelji”, o onima koji su likvidirani, koji su suđeni, o bijeloemigrantima, folksdojčerima, ibeovcima, a o pripadnicima JVuO postoje i specijalni i detaljno vođeni elaborati. Ako je sve sačuvano, Komisija onda neće imati toliko težak posao da popiše većinu stradalih osoba. Inače, nema tu ničeg spektakularnog za ljude koji se dugo godina bave istraživanjem ove teme. Samo su, naravno, ovime podaci detaljniji, precizniji i omogućuju jasnije sagledavanje ovog procesa, precizniju kvantifikaciju i kontekstualiziranje. To su dokumenti, razni elaborati o raznim osobama koja sada imaju prije svega povijesnu i znanstvenu vrijednost, s obzirom da je od ovih događaja prošlo gotovo sedam desetljeća, tako da i nije sasvim jasno zašto se to godinama krilo od javnosti i istrazivača i prepuštao teren publicistici, stvaranju mitova i nerealnih predstava, a s druge strane obiteljima žrtava uskraćivano je pravo na istinu, dostojan pokop ili rehabilitacija nevinih.

Hoće li nalazi Komisije dovesti možda i do kakvih sudskih postupaka za te zločine?

- Komisija nema mandat za pokretanje kaznenih postupaka. Naš mandat je više u znanstvenoj sferi. Mi samo evidentiramo i obilježavamo lokacije, te u pojedinačnim slučajevima pokrećemo postupak za ekshumaciju kod nadležnih sudskih tijela. Kazneni postupak mogu eventualno voditi privatne zainteresirane osobe. Međutim, smatram da je za to kasno i da zapravo više nema tko odgovarati za ove zločine ili su ove osobe već u godinama kada su svako suđenje, pa i kazna besmisleni.

Koji je zapravo bio karakter komunističkog režima? Zašto su pobijeni toliki ljudi?

- Režim je u prvim godinama poslije rata imao izrazito totalitarne aspiracije, ali nisu sve likvidacije motivirane ideološko-političkim razlozima. iako svakako dobar broj jest. Bilo je tu dosta klasičnih ratnih zločina, osvete, lukrativnih motiva, karijerizma, ponegdje anarhije… Ali je taj proces u svojoj biti ipak planski i organizirano vođen od političkog vrha i Ozne, što je iznenađujuće prilično dobro dokumentirano i zabilježeno, barem u onome što zasad nalazimo.

Zašto do danas nisu procesuirani evidentni komunistički zločini ni u Srbiji ni u Sloveniji ni u Hrvatskoj?

- Mislim da je u kontekstu sukoba i događanja devedesetih godina prošlog stoljeća došlo naprosto do urastanja političkih i sigurnosnih struktura komunističkog režima u novi aparat, te je proces suočavanja s autoritarnim naslijeđem i procesi koji su bili očekivani (rehabilitacije, lustracije, otvaranje arhiva i restitucije na teritoriju bivše Jugoslavije) gurnuti u stranu, prilično sporo vođeni ili ponegdje potpuno izostali (osobito u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercergovini i Makedoniji). Odgovor je svakako u političkoj volji i prioritetima koje su političke elite u pojedinim republikama odredile. Što se tiče rada Komisije, mnogo bi bili veći efekti da su arhivi otvoreni prije dvadeset godina, mnogo je više svjedoka i aktera bilo na životu, pa bi istraga u mnogome bila olakšana, rezultati svako još bogatiji, a efekt za društvo blagotvorniji. Možda se baš u ovom posljednjem krije i odgovor zašto se nije ranije krenulo i zašto tek sad.