Pred vratima Unije
6. novembar 2007

Piše: Zlatko ČOBOVIĆ
ZA proteklih 129 godina novije istorije, otkako je 1878. godine formirana prva moderna suverena i nezavisna, međunarodno priznata srpska država - kneževina, na teritoriji Srbije formalno je promenjeno čak 10 država!

Što po državnom uređenju, što ideološki, nekada samo po imenu, bez većih suštinskih razlika u odnosu na prethodnu, ovom narodu su se države događale i menjale tempom, kakvim se, manje-više, menja neki, konzervativniji modni detalj. A u istorijskim razmerama gotovo zanemarivo su kratki vremenski periodi, tih 129 godina, od de fakto nezavisnosti, pa i 177 godina, kada je Srbija, 1830. de jure priznata za autonomnu kneževinu, ali pod vrhovnom vlašću turskog sultana.

Ako ne računamo samoupravljanje, Zakon o udruženom radu, samoupravne interesne zajednice, kolektivnog šefa države (Predsedništvo SFRJ), formiranje trećeg bloka u svetu - Pokreta nesvrstanih zemalja, kao tampona u dotadašnjoj međunarodnoj bilateralnoj svetskoj podeli moći i druge političke i ekonomske novotarije, iznedrene na ovim prostorima, Srbija je, kao sukcesor svih prethodnih država, specifična i po intenzivnoj "državnoj tranziciji": Srbi su, u proseku, na svakih 12 godina i osam meseci živeli u državi drugog imena!

U OKVIRU tih državnih formi, Srbima su se događale karakteristične i zanimljive stvari, koje druge narode nisu zadesile ni za više stotina godina. Pozitivne i negativne, dobre i loše, napredne i tragične. Ratovali smo i krvarili, ali smo se i radovali. Vlast smo često menjali nasilno, pučevima. Ni politička ubistva, nažalost, nisu neobična na ovim prostorima. Mirno smo, pa i relativno lepo, živeli u pojedinim razdobljima, ali smo, čini se, u celini, više propatili. Bivali smo i izolovani, ali smo izlazili i iz tih okova. Bili smo deo nekadašnje moderne Evrope, pa smo se našli na njenoj periferiji, čak izvan njenih organizacionih granica, iako geografski unutra, da bismo sad čekali na mesto u redu - pred vratima Evropske unije.

Letimičan pogled na prečnik tog malog istorijskog kruga, tog ciklusa, ili samo na neke njegove segmente, a kroz prizmu današnjih događanja, dovoljan je da ukaže na to kako izreke da je istorija učiteljica života i da se ponavlja, nisu bez osnova. Pokazaćemo, takođe, i umeće diplomatije. Njene efekte. Uticaj velikih na sudbine malih, kako je sudbina srpskih vladara zavisila od njihovih dela, a na koji način se sve to zajedno odražavalo na život srpskog naroda i međunarodni položaj države. Najzad, pokazaće se i kako su formirane srpske državne granice. S kim se, kako i zbog čega Srbija udruživala i razdruživala. Na koji način je, na primer, Srbija ušla u Evropu pre dva veka i kako je godinama, sama ili kroz Jugoslaviju, u svakom smislu, bila značajan deo Starog kontinenta, ali u nekim stvarima nezaobilazan i u svetskim razmerama.
Generacija Srba rođena, recimo, 1930. godine, danas relativno vremešniji ljudi, sve živeći u Srbiji, možda u jednom selu ili gradu, za 77 godina doživela je, i preživela, šest država: od Kraljevine Jugoslavije, preko komunističke Jugoslavije (DFJ, FNRJ i SFRJ), pa Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), onda državne zajednice Srbije i Crne Gore (SCG), do samostalne, nezavisne Republike Srbije. Još su među živima oni koji su svet ugledali u Kraljevini Srbiji, rođeni pre 1918. godine, potonjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Kraljevini Jugoslaviji - zemlji nastaloj iz srpske kneževine. Oni su, ne menjajući mesto boravka, u svom životnom veku bili formalno u čak osam država!


SUDBINE SRPSKIH VOĐA
SRPSKI vladari, kneževi, kraljevi, predsednici država, premijeri, u novijoj istoriji i partijski lideri - kad je kraljevina zamenjena republikom - nisu imali srećne sudbine. Ili su bivali prognani ili su ubijani ili su umrli u zatvoru. Od 1878. godine i prve srpske nezavisne kneževine, proterani su kralj Milan Obrenović (1889) i kralj Petar Drugi Karađorđević (1941). Ubijeni su kralj Aleksandar Obrenović i njegova supruga Draga Mašin (1903) i kralj Aleksandar Karađorđević (1934). Srpski, potom i jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević umro je 2006. godine u pritvoru Haškog tribunala, pre nego što mu je suđenje završeno. Srpski premijer Zoran Đinđić ubijen je u atentatu u Beogradu 2003. godine.

Milan Milutinović, predsednik Srbije (1997-2002), optužen je pred Haškim tribunalom i suđenje je u toku. Nekadašnji predsednik Predsedništva Srbije Ivan Stambolić ubijen je na svirep način 2000. godine...

Izvor: Novosti

Vođa do vođe
7. novembar 2007

Piše: Zlatko ČOBOVIĆ
ZA 177 godina, od 1830. kada je de jure priznata za autonomnu kneževinu, ali pod vrhovnom vlašću turskog sultana, Srbija je, uključujući i ljude koji su bili na čelu zemlje koja se zvala Jugoslavija (od 1918. do 1992. godine), a koji su uticali i na njenu sudbinu, imala čak 45 lidera! Bili su to kneževi, kraljevi, predsednici Predsedništva, predsednici i v. d. predsednika! Ne računajući članove nekoliko namesništava, Milana Aćimovića i Milana Nedića, najviše srpske nameštenike iz vremena nemačke okupacije od 1941. do 1945. godine.

Kao kneževinu, kraljevinu, pa zemlju u Kraljevini SHS i Jugoslaviji, Srbiju su predvodili: kneževi Miloš Obrenović,Milan Obrenović, Mihailo Obrenović, Aleksandar Karađorđević, Mihailo Obrenović, kraljevi Milan Obrenović, Aleksandar Obrenović, Petar Prvi Karađorđević, Aleksandar Karađorđević i Petar Drugi Karađorđević. Predsednici komunističke Jugoslavije na čelu Srbije od 1945. do 1974. bili su: Ivan Ribar (od 29.decembra 1945. do 14. januara 1953), kao predsednik Predsedništva Narodne skupštine FNRJ i Josip Broz Tito, kao predsednik Republike (od 14. januara 1953. do 4. maja 1980). Od 1974. do 1980, dok je Broz bio predsednik SFRJ, predsednici Predsedništva Srbije bili su: Dragoslav Marković i Dobrivoje Vidić. Zatim po takozvanom nacionalnom ključu: Lazar Koliševski,Cvijetin Mijatović, Sergej Krajger, Petar Stambolić, Mika Špiljak, Veselin Đuranović, Radovan Vlajković, Sinan Hasani,Lazar Mojsov, Raif Dizdarević, Janez Drnovšek, Borisav Jović.

Od 15. maja do 30. juna 1991. nije bilo predsednika Predsedništva, a od jula do oktobra 1991. poslednji jugoslovenski predsednik bio je Hrvat Stjepan Mesić. Posle smrti Josipa Broza, od maja 1980. do oktobra 1991. Srbiju su vodili: Nikola Ljubičić, Dušan Čkrebić, Ivan Stambolić, Petar Gračanin, Ljubiša Igić (kao v.d.) i Slobodan Milošević. Prvi predsednik SRJ, sastavljene od Srbije i Crne Gore, bio je Dobrica Ćosić. Slede: Zoran Lilić i Slobodan Milošević. Posle Miloševića, kratko vreme v. d. predsednika bio je predsednik skupštine Dragan Tomić, da bi predsednik postao Milan Milutinović. Miloševića je na saveznim izborima 2000. godine pobedio Vojislav Koštunica. On je bio predsednik SRJ tri godine. Prvi i poslednji predsednik državne zajednice Srbija i Crna Gora, od 2003. do 2006. bio je Crnogorac Svetozar Marović.Od 2002. do 2004. godine v. d. predsednika Srbije bili su predsednici republičke skupštine Nataša Mićić, Dragan Maršićanin, Vojislav Mihajlović (samo jedan dan) i Predrag Marković...
NOVIJA srpska istorija počela je 1878. godine, kada je, 10.avgusta, kneževom proklamacijom Srbija zvanično proglašena Kneževinom i formalno postala nezavisna. Knez Milan Obrenović je, tako, titulu “svetlosti”, zamenio titulom “visočanstvo”. Kao Dan nezavisnosti, odlukom Skupštine, proglašen je 20. jun, dan kad je Srbija ušla u rat s Turskom.

Iako se istorija (još) nije ponovila, bar kad je reč o današnjoj ulozi Rusije povodom statusa Kosova i Metohije, upravo je Rusija poduprla temelj prve savremene srpske države pre 194 godine. Ovaj deo istorijske priče počeo je 1812. godine. Tada su Turskoj, zbog pritiska Napoleona na Rusiju, praktično oslobođene ruke: godinu dana kasnije Turska je jakom vojnom silom slomila dvanaestogodišnju srpsku ustaničku prevlast. Karađorđe je s više vojvoda otišao u Austriju, potom u Rusiju. Nasilje u pašaluku dostiglo je takav intenzitet da je 1815., u Takovu, ponovo podignut ustanak protiv Turaka, ovoga puta pod vođstvom rudničkog vojvode Miloša Obrenovića. On je bio, možda, manje hrabar od Karađorđa, ali politički veštiji. Na ruku su mu išli i događaji u Evropi. Napoleon je, 1815. godine, konačno poražen, a pobednička Rusija, na Bečkom kongresu imala je veliki uticaj, što je bilo vidljivo i po odnosu Carigrada prema Srbiji imajući na umu Obrenovićeve kontakte s Rusijom. U takvim okolnostima on je pregovarao sporo, ponekad i neuspešno ali s dugoročnim ciljem koji je, naposletku, i ostvario. Srbija je za to vreme bila pošteđena potresa i mogla je da se razvija. Konačnom rešenju srpskog pitanja doprineo je angažman novog ruskog cara Nikole Prvog. Uspešnim okončanjem rata s Turskom, 1828. i 1829. godine, on je, praktično, naveo Tursku da reši i pitanje odnosa na Balkanu.

Izvor: Novosti