Србија ван Европе :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Европа прети: ако Србија не одустане од Косова, врата Уније могу бити затворена. Да ли је Србија припремљена за такав сценарио? Има ли резервни план и шта ће учинити партије које као једину платформу имају евроатланске интеграције.

Странке које треба да формирају владу протекле недеље су обавештене да од онога због чега би требало да се саставе нема ништа. Наиме, њихове екселенције, амбасадори САД и Велике Британије, Мајкл Полт и Стивен Водсворт, изволеле су да обиђу поједине српске медије и да Србима дипломатски саопште да ће на улазак у Европску унију причекати све док не признају независно Косово.
Дакле, Америка и Британије прво су подржале Србију у намери да донесе нови, демократски, Устав, онда су подржале странке чија је кључна реч у кампањи била: Европа; да би их сад ставили пред избор: или једно или друго. Или кршите Устав који сте управо донели или ништа од Европе.
Како је, не само у прошлој изборној кампањи, него у протеклих шест година, „европска будућност“ била једини циљ Србије, шта радити сада када Европа мора, а живот не може да чека.
Службено, европске интеграције Србије нису повезиване са решењем косовског питања и претње амбасадора САД и Британије, које не представљају ЕУ, могу се разумети као осионост земаља које су предводиле НАТО-акцију против Србије 1999. године. Међутим, Оли Рен, комесар ЕУ за проширење, и Хавијер Солана, званичник ЕУ задужен за спољну политику и безбедност, иако много блажи у својим изјавама према Србији, тако су загризли за Ахтисаријев план да се лако може десити да „ломљење Србије“ постане приоритет у коме ће сва средства бити дозвољена.
Принцип да Срби нису довољно кажњени и да према њима не треба имати нарочитих обзира и даље је доминирајући принцип великих сила а пред затварање врата Европске уније – Србија изгледа нема никакав алтернативни план, Уосталом, толике године су нас убеђивали да Европа нема алтернативу.
У складу са размишљањима да је свака прича о алтернативном плану израз еврофобије и да је то повратак у период Слободана Милошевића, ни у нашој јавности се много не говори о „ваневропској перспективи“ Србије. Економиста Светске банке Бранко Милановић први је у српској јавности покренуо питање неопходности развоја државне стратегије за случај да Србија остане ван ЕУ, након чега је у неким либералним круговима означен како се залаже за „одустајање од европских интеграција“.
„Не можемо посматрати само себе и оно што бисмо ми желели да урадимо без обзира на спољне околности. За нас би било врло значајно и добро да уђемо у Унију. Али, уколико нема изгледа да у догледној будућности постанемо члан, онда морамо да размислимо о алтернативама“, написао је Милановић.
Радмила Накарада, професор на Факултету политичких наука, каже да иако је ЕУ тежња и циљ, „план Б“ морао да постоји све време. „Не можемо живети у вакууму. Препреке и препоне се подижу, и с обзиром на временску динамику, извесније је да ћемо у ЕУ ући за десет или 15 година него сутра и у складу са тим морамо да се понашамо.“
Наравно, постоје и могућности да дође до политичке вратоломије и да Србија буде примљена у ЕУ заједно са Хрватском, што би за нас представљало неки компензацију за Косово или већ који примљени шамар. Ипак, подаци „Евробарометра“ показују изразито јаку негативну опредељеност европских грађана према даљем проширењу Уније, а последњи на листи пожељних кандидата су Србија и Турска.
Професорка Накарада каже да то што се налазимо на самом дну листе пожељности показује да је и даље врло јак негативни стереотип о Србији и због тога „план Б“ мора да представља изразито умну дијагнозу властитог друштва, положаја и један врло креативан однос према сопственим проблемима“.
Природна релација са остатком света, са Русијом са којом смо могли да остваримо повољне трговинске споразуме као и са све јачим земљама Азије, које смо не тако давно предводили у Покрету несврстаних, после петооктобарских промена се изгубила. Србија се, оптерећена Милошевићевим наслеђем, оријентисала искључиво на земље Европске уније.
Заправо, политика условљавања и оптуживања, довела је нашу земљу у позицију да изгуби идеју како има право на визију, на креативност. А баш државе које нису са безграничним поверењем примале постулате неолиберализма и „Вашинготнског консензуса“, по правилу су постизале знатно повољније резултате.
Најближи нам је пример Словенија. Словенци су избегли читав низ економских налога што се тиче ритма и тока приватизације и сада су економски најјача држава у региону. И велики број азијских земаља је поставио однос државе и економије другачије него је прописано „Вашингтонским консензусом“ и данас се оне називају „азијским тигровима“.
Са упереним прстом кривице у њу, Србија се определила за политику да сама не тражи одговоре већ да спроводи оно што се од ње тражи. „Ми смо прихватили визионарску инфериорност, прихватили смо да немамо право да мислимо, већ само да спроводимо шта нам се каже. А неопходно је мислити, ако размишљамо о свом друштву то не значи да ћемо изаћи на неку другу обалу од оне којој тежимо“, каже Радмила Накарада.

Као и свуда, каже, глобализација је и код нас створила једну транснационалну, имитаторску елиту, која не поставља питања, „сви одговори су дати, само треба спровести“ и националну елиту која схвата потребу за отпором али је недовољно јака да се одупре. „Поготово у економској области у Србији је владала та транснационална елита“.
Јачање те имитаторске „елите“ по природи је јачало отпоре и на другој страни па је Српска радикална странка постала најјача у Србији. Изјава тренутног лидера Томислава Николића да у Европи постоје три групе земаља: чланице ЕУ, кандидати за ЕУ и Србија, 2005. је у НИН-у проглашена изјавом године. Николић сада каже да све што се сада догађа показује да је био апсолутно у праву.
„Њима је требало да амбасадор Америке дође на телевизију и то каже да би схватили. Седам година су нам говорили да само што нисмо ушли у ЕУ и наравно да сада не знају шта ће. Они немају план ни за шта. Нису имали стратегију ни после отцепљења Црне Горе, ни после устава, ни после избора, као што не знају шта ће да раде ако нам узму Косово или сад кад нам је речено да не можемо у Европску унију.“ Тома Николић ипак недвосмислено каже да је чланство у ЕУ предност и да би то било добро за Србију. „Ипак, ако нас неће, ако смо већ принуђени, живећемо на други начин“.
Николић је једини српски политичар који учестало говори о неопходности сарадње са афричким и азијским земљама. С обзиром на углед који радикали уживају у „демократској јавности“, баш то је један од разлога што се остали политичари не позивају много на сарадњу са земљама из Покрета несврстаних. Тако се десило да на последњем Самиту несврстаних на Куби буде присутан хрватски премијер Санадер, а нико из нашег државног врха.
Овако, Тома Николић говори како се највише међу својима осећао међу Арапима, како га Сирија у много чему подсећа на Србију и хвали малезијски инвестициони бум. „Од сиромашне острвске земље Малезија је постала земља где светске фабрике праве мале погоне за цео свет. И сад улице они перу детерџентом, а муслимани који претежно живе у Малезији пристају да немају више од једног детета. И све захваљујући паметној власти.“
Александар Влаховић међутим каже „Свака прича о предностима је синдром слатког лимуна. Далеко су већи губици него некакве предности. Ми ако не будемо у Унији морамо максимално смањити политички ризик јер је то основни критеријум приликом одлучивања. То можемо урадити тако што ћемо направити институције по угледу на развијене земље, што ћемо одржати макроекономску стабилност, што ћемо имати јасно демократски орјентисану власт.“ Останак изван ЕУ, који може носити извесне предности уз могућности да неки за нас неодговарајући закони не би били примењивани, Влаховић сматра безначајним у односу на велики политички ризик који носи остајање ван ЕУ.
Сама разлика између тих законодавстава могла би занимљиво да се искористи – позиција државе у којој није потпуно забрањено рекламирање цигарета могла би у Србију да доведе такмичење за неки од гран-прија Формуле један. Ипак, ту је опасност да не склизнемо у другу крајност, у земљу где би јефтина радна снага и ниски еколошки стандарди могли да праве простор за прљаву технологију и тешку индустрију.
Такође, биће врло занимљиво видети како ће померање европске перспективе утицати на странке у Србији. Да ли ће доћи до промене у страначким програмима и слоганима и како ће се ту уденути „нова реалност“. И то реалност која се своди само на паролу „Сила бога не моли“.
Главни изазов је пред Демократском странком. Скоро пет година након што је Ђинђић намеравао, ДС ће морати делимично да преуреди свој постојећи програм.
Наравно, све то под условом да остану „са ове стране барикаде“ и да се држе Устава који су сами донели и којим су се увезали. Позиција ЛДП и Чедомира Јовановића ту је најмирнија, они би за улазак у ЕУ потписали и независност Новог Бечеја, једине општине у којој владају.
Упркос томе што нема похвалних речи за деловање наших политичких елита, Накарада каже да су неки наговештаји промена ипак видљиви. Пре свега у борби за Косово коју је водио наш преговарачки тим, јер, према свим проценама, решење је већ требало да буде донето, али смо дипломатским путем, преговорима и аргументима успели да останемо у игри. „Сад је то велики тест. Јер, треба да видимо да ли ће и тај нови, принципијелно другачији, метод бити сломљен.“
Ако се то деси биће то пораз Србије и пораз средњег, нормалног пута. После тога, уверљиви ће бити само аргументи екстрема: оних који сматрају да се сви захтеви великих сила морају беспоговорно извршавати и оних који сматрају да Србија треба да се супротстави том „новом, новом светском поретку“.

Горислав Папић