Западни тројански коњ за Балкан


Да ли су Албанци постали тако моћни да без њих не може да се реши ниједно политичко питање у овом региону? Македонија, Црна Гора, Србија, делом и сама Грчка…

Чини се да „политичку“ судбину, да је тако назовемо, у последњих деценију и нешто у свим овим државама диктирају — албанске странке. У Македонији се чека да највећа албанска странка ДУИ одлучи да ли ће владу водити Никола Груевски или Зоран Заев.

Србији се као (не)услов за ЕУ поставља „нормализација“ односа са сопственом јужном покрајином. Албанци са југа Србије траже „подршку Косова у превазилажењу препрека са којима се суочавају због политике која је у супротности са политиком из Београда“.

У Црној Гори већ је одавно јасно да власт не би опстала да није подршке албанских странка.

На северозападу Грчке живе Албанци који се називају Чемри, а тако и зову област у којој живе — Чамерија — на шта Грци не гледају благонаклоно јер се овај назив везује за албански иредентизам, то јест за националистичке покрете и идеологије који се залажу за мењање државних граница како би етничке мањине које живе на поједином подручју дошле под власт државе где чине већину.

Дакле, Албанија и Албанци који су годинама синоним за сиромаштво одједном су се нашли у улози незаобилазног политичког фактора у овом региону на Балкану. Питање је — како? Политиколог Драгомир Анђелковић одговарајући на постављено питање цитирао је једног НАТО генерала: „Моћ нације и државе краткорочно зависи од војне силе, економије, а дугорочно од демографије“.

„Албанци су народ који је у протеклих пола века имао највећи демографски бум у Европи, а плодове тог бума сада скупљају. Постали су у многим земљама релевантан фактор, а и неке велике силе, пре свега Америка, у једом тренутку су их препознале као — употребљиве. Народ су који има велики раст, који је релативно цивилизацијски на ниском нивоу и чија политичка елита може да се купи и на неки начин усмери у жељеном геополитичком правцу“, каже Анђелковић.

Статистика показује да осим у матици Албанији, где живи око 2.300.000 Албанца, поприличан број њих живи на Косову и Метохији (око 1.588.257), северозападу Македоније (509.083), југу Србије (око 50.000) и југозападу Црне Горе (30.439). Не треба занемарити ни албанске заједнице у многим другим земљама, укључујући Турску, Грчку, Италију, Швајцарску и Немачку, које чине око 22 одсто албанског тела. Овоме треба додати и јаку дијаспору у Америци, 182.423 особе, а у тај број улазе само они који су се изјаснили као етнички Албанци. Процена је да је он много већи.

Анђелковић каже да Албанци користе стечене позиције које сада масовно експлоатишу у многим државама. Он, међутим, наводи да у последње време демографски фактор и код њих почиње да јењава, а да је позиција тројанског коња, коју је Запад наменио Албанцима на Балкану, полако али сигурно уздрмана.

„Та позиција, коју су стекли на основу бурног и брзог раста и племенске структуре, полако нестаје, а и сами они полако постају у духу модернизације декадентни. Тако да верујем да ће их они који су их у једном моменту узели као пулене —отписати. Посебно после победе Трампа у Америци и у наредној фази када се очекује ресетовање руско-америчких односа, што ће се пројектовати и на наш регион. Тако да они у овом тренутку јесу незаобилазан фактор, али мислим да неће још дуго бити“, каже Анђелковић.

Активна улога албанског фактора на Балканском полуострву везана је углавном за идеју формирања „Велике Албаније“ — државе која би ујединила све територије са албанским становништвом. Према резултатима анкете агенције „Галуп Балкан монитор“ из 2014, најмање 75 одсто анкетираних на Косову и 70 одсто у Албанији изјавило је да подржава идеју о „Великој Албанији“.

С друге стране, међународне институције и утицајне државе ову претњу игноришу и деловања албанских сепаратиста покушавају да представе као побуну Албанаца због кршења њихових људских права. Додуше албанска политичка елита више воли да се уместо кованице „Велика Албанија“ и „паналбанизам“, користи термин „албанско национално питање“ који се објашњава као „покрет за ослобођење албанских земаља од стране окупације и њихово удруживање у посебну албанску државу“.

Душан Радаковић из Центра за заступања демократије са севера Косова каже да су Албанци направили компактност при чему има различитих странака и мишљења, али су, кад је у питању национални интереси, јединствени.

„Мислим да су прагматични и да велику помоћ имају од дијаспоре у Западној Европи која им помаже у реализацији свега тога“, каже Радаковић.

На картама „Велике Албаније“, које су врло распрострањене у свим деловима Балкана где живе Албанци, Албанија је представљена као територијална државна творевина са „престоницом“ у садашњем македонском главном граду Скопљу, и означена је као „етничка Албанија“. У њој су садашња Албанија, Косово, јужносрпске општине Прешево, Медвеђа и Бујановац у којима живи мешовито српско-албанско становништво, велики део Македоније, Црна Гора заједно са Подгорицом и грчка област Епир, то јест, по албанском — Чамерија.

Najveći investitor u Srbiji je Evropska unija


EU je "glavni investitor" u Srbiji, sa udelom od 82 odsto neto stranih investicija, izjavio je zamenik šefa Delegacije EU u Srbiji Oskar Benedikt.


On je rekao da su u prethodnih 15 godina realizovane investicije iz EU u visini od 15 milijardi evra.
 
Benedikt je, na konferenciji posvećenoj pripremama za otvaranje pregovračkog poglavlja 30, rekao da je to više od tri četvrtine investicija Srbije i da je zato otvaranje tog poglavlja, koje se odnosi na ekonomske odnose sa inostranstvom, veoma važno za Srbiju. "Više od 65 odsto izvoza Srbije ili oko dve trećine se realizuje u saradnji sa EU", naglasio je Benedikt.
 
On je, takođe, naveo da se u periodu od 2009. do 2016. izvoz u EU udvostručio, sa 3,5 na 7,9 milijardi evra.
 
Benedikt je primetio da je, sa druge strane, Rusija u trgovinskoj razmeni Srbije u 2015. godini učestvovala sa tek 5,4 odsto, ali je dodao da je Rusija, ipak, važna zbog velikog uvoza nafte i gasa. "Postoji pozitivan trgovinski trend Srbije i EU,a posebno kod poljoprivrednih proizvoda. To stvara mogućnost za dalju integraciju i ulazak Srbije u EU i njeno jedinstveno tržište", rekao je Benedikt na konferenciji Poglavlje 30 - ekonomski odnosi sa inostranstvom: Izveštaj o skriningu i pripremama pregovaračkih pozicija, u organizaciji Centra za međunarodne i bezbednosne poslove ISAC fond.
 
Izveštaj o skriningu za poglavlje 30 je sačinjen tokom 2016. godine i trenutno Vlada Srbije i EK pripremaju svoje pregovaračke pozicije.
 
Iako se poglavlje 30 u slučaju drugih država smatralo isključivo ekspertskim poglavljem, koje se lako zatvara, u slučaju Srbije se može pokazati kao veliki izazov zbog nekoliko veoma važnih otvorenih pitanja.
 
Posebne izazove za zatvaranje pregovora u okviru poglavlja 30 predstavljaće obaveza članstva Srbije u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, koja otvara pitanja prilagođavanja pravilima te međunarodne organizacije, na primer kada je reč o GMO, ali i sporazumi o slobodnoj trgovini Srbije sa trećim zemljama koji moraju biti okončani ulaskom Srbije u EU.

struktura investicije...neka stave da pogledamo...

mozda jeste tako...

i u grcku su najvise ulagali ....

Зоран Чворовић: Историја под бриселском цензуром


На вест да је министар Шарчевић промовисао заједничке регионалне приручнике новије историје

Министар просвете Младен Шарчевић је 20. децембра учествовао у промоцији два нова приручника за наставу историје у основним и средњим школама, који обрађују период Хладног рата и југословенске кризе.[1] Реч је о приручницима који су настали у оквиру пројекта „Заједничка историја Југоисточне Европе” који финансира Европска унија, а којим руководи Центар за демократију и помирење у Југоисточној Европи. На приручницима је радило 25 историчара из различитих земаља, а у пројекат писања заједничке новије историје укључени су, поред држава насталих на подручју бивше Југославије, и Албанија, Кипар, Грчка, Турска, Румунија и Бугарска. Ови историјски приручници написани су изворно на енглеском језику и убрзо ће, по речима приређивача, бити преведени на једанаест језика, од српског до јапанског.[2]

Тако ће балкански народи добити октроисану историјску свест, кодификовану на енглеском језику, у штиву које својим методом, садржајем и именом-приручник, отворено манифестује западни расистички и неоколонијални поглед на балканске народе, разбаштињене од свега, па и од сопственог историјског сећања. Циљ издавања ових приручника је спречавање формирања аутентичног историјског предања о скорашњим догађајима, на чијем темељу би се, уз критичку обраду национално одговорне историјске науке, формирала веродостојна национална историјска свест. Овакву намеру не крије ни руководилац овог пројекта, Звездана Ковач, тврдећи како је главни циљ заједничких уџбеника историје да се спречи да српски ђаци своју историјску свест самостално формирају на неуређеном простору интернета.[3]

Какав ће бити садржај српске историјске свести формиране на октроисаним бриселским приручницима историје, дискретно је пред министром Шарчевићем обзнанила УДИ-јева агитпроповка Дубравка Стојановић. Тако се, према њеним речима, хрватска акција „Олуја“ у овим приручницима не оцењују искључиво ни из српског, ни из хрватског угла, већ из оба истовремено.[4] Ова симетрија бриселског братства и јединства, на којој ће се формирати историјска свест будућих српских ђака, у другом тому приручника изгледа, примера ради, овако: „Током рата за независност Хрватска је придобила симпатије међународне јавности”; Хрватска је придобила симпатије и због српске „окупације Вуковара”; „У мају 1995. године војска Хрватске je поразила српске снаге у операцији Бљесак и тада је Западна Славонија враћена под контролу Хрватске…”; Према приручнику у рату је „погинуло 13 233 Хрвата, рањено 33 043 Хрвата”, док је број српских жртава „приближно 7 000”; „На хрватској страни највише избеглица је било крајем 1991. године, а на српској страни после завршних операција у 1995. години” (стр. 38-39).[5] Да не идемо у даљу анализу, већ употреба термина „војска” (army) за хрватске јединице и насупрот томе употреба речи „снаге” (forces) за означавање српских јединица, шаље јасну поруку писаца приручника да они једино хрватске јединице сматрају регуларним, док су јединице РСК за њих побуњеничке снаге.

Када је у питању рату у БиХ српски наставници и ђаци ће из бриселских приручника историје морати да усвоје следеће аксиоме политике помирења: „Фактори који су највише допринели завршетку рата су злочини, као што је масакр над преко 8 000 Бошњака у Сребреници у јулу 1995. године, који је признат као геноцид од стране Међународног суда правде и други злочини, какви су и масакри у Сарајеву, којe је било под опсадом Срба преко 1 000 дана” (стр. 39-40).[6]

При том, југословенска криза је по ауторима приручника започела тако што је Слободан Милошевић дошао на чело покрета који су организовали српски интелектуалци-националисти, који су желели да реализују пројекат „Велике Србије” (стр. 37). У складу са симетријом бриселског братства и јединства аутори приручника у исти ранг стављају сепаратистичку албанску тзв. Декларацију независности из 1990. и Устав Србије из исте године, те препоручују наставницима да упореде положај тзв. Косова по једном и другом документу (стр. 27).[7]

Новинар хрватског „Јутарњег листа” није могао да сакрије задовољство садржином нова два тома приручника заједничке историје, примећујући да су аутори приручника као пример раног српског национализма из седамдесетих година прошлог века навели чувени говор професора београдског Правног факултета, Михаила Ђурића.[8] Зар треба уверљивији доказ од овог, да је Дубравка Стојановић, један од кључних аутора ових приручника новије историје, настављач (не)дела националног самопорицања Латинке Перовић.

Мајкл Девенпорт је пред министром Шарчевићем изјавио како ће наведени приручници историје помоћи српским ђацима да „критички мисле“ и да се међу њима у будућности формирају „лидери широких видика“, јер ће од њихових видика „зависити добробит региона.“[9] Тако смо од једног представника ЕУропске бирократије сазнали шта се према критеријумима ЕУропских неолиберала сматра репрезентативним примером критичког и научног мишљења. То је комесарски приручник новије историје, који су под присмотром и уз финансијско „подмазивање” Брисела, саставили локални ЕУропски агитпроповци. Доказ „научне” критичности, по свему судећи, је то што се у приручницима, злоупотребом метода контрадикторности, свака историјска чињеница релативизује до бесмисла, док се основни политички аксиоми о узроцима и начину уништења југословенске државе, преведени из НАТО стратегије у историјску науку, уздижу у ранг непроверљиве догме.

Међутим, предмет бриге потписника ових редова није садржај наведених историјских приручника, јер шта се може и очекивати од историчара чија научна савест функционише према хармоникашком мерилу из једне послератне драгачевске крчме: „Свирам Титу, свиро сам и Дражи, коме треба, нека ме потражи”.[10] Пошто се ради о нарученим политичким памфлетима, они и не испуњавају никакав услов да буду третирани као озбиљан научни рад, а камоли као наставно средство.

Српске пореске обвезнике интересује за чији рачун ради министар просвете кога они плаћају, када у друштву Девенпорта и Стојановићеве усхићено изјављује да ће ове књиге „допринети разградњи стереотипа и предрасуда“ код наше деце. Ваљда су по министру за предрасуде и стереотипе криви српски историчари. Отуда уместо радова који, речју министра, нуде „монтиране слике и националистичку верзију прошлости”, српским ђацима треба дати бриселске регионалне приручнике. Следствено, човек који је на министарско место дошао као представник интереса гробара српског образовања – приватних школа и факултета (при том ни случајно не мислимо да је у начелу облик својине извор проблема), постао је у међувремену и заступник интереса разноразних НВО који раде на „деконтаминацији“ српске националистичке историјске свести, али и њене од наводног национализма оболеле друштвене науке.

Тако се показало да у Влади Србије седи још један протестантски реформатор. При том, не зна се шта је дегутантније, да ли то што лекције о историјским стереотипима држи министар просвете који је потпуни анонимус у круговима српске науке; или то што бриселске историјске приручнике хвали онај који је своју приватну просветну империју стекао у годинама у којима је Брисел разарао правни, привредни и образовни систем Србије.

Зар одлука министра Шарчевића да заједничке регионалне приручнике историје уврсти у наставна средства не показује да је садашња Влада Србије преузела политику Чедомира Јовановића? Октроисани ЕУропски приручници за историју Југоисточне Европе, који квалификују као „геноцид” наводни „масакр над преко 8 000 Бошњака у Сребреници” и ново кривично дело негирања или умањивања геноцида и других злочина против човечности, представљају два лица исте појаве. Њих институционално повезују Центар за демократију и помирење у Југоисточној Европи и РЕКОМ. Процесија „лустрације шестог октобра”, којој треба да се подвргне сваки неутихнули српски глас, популарисана од стране ових „невладиних” обавештајних пунктова, очигледно је добила своје жрeце и у Вучићевој влади. Због оправданог страха да нам се у лику Јеремића, Јанковића, Радуловић and company не понови авет новог ДОС-а, не видимо да нам ка министарским местима убрзано марширају Дубравка Стојановић, Борка Павићевић и Наташа Кандић или њихови „експерти“ за деконтаминацију Срба. Шарчевић и његов шеф им већ увелико припремају терен, остављајући им у наслеђе кривичноправно и уџбенички заштићену хашку „истину” о српској кривици и српским злочинима.

Оно што је у слободи очигледност, у окупацији није, јер окупатор има моћ (=страх) да реалном да изглед уобразиље, а да имагинарно представи као стварно. У томе је можда и главна снага окупације, а њој се можемо успешно одупрети једино ако сва дела власти и опозиције проверимо на густом ситу, Ломпаровом речју, „српског становишта”.

Зато се на крају питамо, којим то реал-политичким и национално-егзистенцијалним аргументом се може оправдати чињеница, да Вучићев министар просвете проглашава обавезним наставним средством у Србији пропагандно смеће у коме пише: „Фактори који су највише допринели завршетку рата су злочини, као што је масакар над преко 8 000 Бошњака у Сребреници у јулу 1995. године, који је признат као геноцид од стране Међународног суда правде и други злочини, какви су и масакри у Сарајеву, којe је било под опсадом Срба преко 1 000 дана”.

ali zar nije koncept takav da se to ne izlaze kao gradivo nego kao vidjenje jedne od strana u sukobu?

 

Могеринијева захвалила на учешћу Србије у мировним мисијама ЕУ


Висока представница Европске уније за спољну политику и безбедност Федерика Могерини захвалила је, у писму министру спољних послова Ивици Дачићу, на учешћу Србије у мировним мисијама ЕУ.

"Србија је постала један од најактивнијих и најредовнијих партнера на пољу Заједничке безбедносне и одбрамбене политике откако је у јуну 2011. са ЕУ потписала Оквирни споразум о учешћу", наводи се у писму Федерике Модерини, саопштило је Министарство спољних послова Србије.

Могерини је истакла да је процес формирања снага за Мисију обуке ЕУ у Централноафричкој Републици (ЕУТМ РЦА) завршен и да је мисија почела са радом.

Србија је, навела је она, понудила да пошаље експерте да преузму дужности медицинског тима ЕУТМ РЦА, чиме је наставила своје потврђено ангажовање у Централноафричкој Републици, као и кад је реч о мисијама обуке ЕУ.

"После позитивне препоруке команданта Мисије и Војног комитета ЕУ, са задовољством могу да потврдим да је Политички и безбедносни комитет ЕУ формално прихватио вашу понуду као значајан допринос Мисији", истакла је висока представница Уније.

Како је додала, учешће Србије у ЕУТМ РЦА биће обухваћено одредбама Споразума о оквиру за учешће Србије у операцијама ЕУ за управљање кризама потписаним 8. јуна 2011, а као значајан доприносилац, Србија ће бити изузета од доприноса заједничким трошковима ЕУТМ РЦА у складу са чланом 12.3 горепоменутог споразума.

"Могу само да поздравим високи квалитет наше сарадње и консултација на пољу Заједничке безбедносне и одбрамбене политике, као и њихов даљи развој", закључила је Могерини у писму Дачићу.

Учешћем у мисијама и операцијама ЕУ, Србија показује своју чврсту опредељеност да конкретно допринесе светској, европској и регионалној безбедности и поштовању међународног права, и додатно потврђује своју европску оријентацију, а истовремено, тиме се јача интероперабилност оружаних снага Србије, наводи Министарство.

Србија тренутно учествује у операцијама ЕУ у Сомалији, Малију и Централноафричкој Републици.

Војска Србије је почела аганжовање у ЕУТМ РЦА 15. децембра 2016. упућивањем четворочланог тима нивоа 1 и двочланог тима за хитну медицинску помоћ, а учествовала је и у претходниој операцији ЕУМАМ РЦА (саветодавног карактера) са четворочланим медицинским тимом.

Србија је осми доприносилац мировних мисија у Европи и први у региону Западног Балкана.

У 2015. години је 670 припадника војске учествовало у мировним мисијама и операцијама у свету, а тренутно је у операцијама ЕУ ангажовано 18 припадника Војске Србије, додаје Министарство.

Пропао је америчко-европски пројекат антисрпског уређења Балкана


оследњи шеф југословенске дипломатије Будимир Лончар је у запаженом интервјуу, који се из хрватских медија проширио по околним земљама, упозорио да свет тек чекају велика искушења 2017. године.

Пише: Душан Пророковић

Када је о шефовима југословенске дипломатије реч, више бих се поуздао у процене Владислава и Живадина Јовановића, али у нечему је и Лончар у праву. Он Ирак назива „америчким абортусом“, говори како није требало рушити Гадафија и оцењује да би победа Ле Пенове означила крај ЕУ. Заправо, Лончар сада ламентира над судбином Запада и понавља све што се могло читати у анализама на „алтернативним медијима“ последњих 5 година.

„Мејнстрим“ коментатори нису веровали у брзи распад низа регионалних структура које је контролисао амерички Глобалистан. Десило се и сада је питање шта даље?

Победа Трампа и будућа дешавања унутар ЕУ у западним елитама не остављају пуно простора за оптимизам. Међутим, нема разлога ни за претерани песимизам.

Победом у Сирији спречено је нарастање канцера званог Исламска држава. Последица њеног деловања ће и даље бити, али ће то представљати шарлах у односу на оно шта је могло да буде.

Договор Трамп-Путин о Украјини ће усмерити кризу ка деескалацији. Овај процес ће потрајати, бандеровци се неће брзо предати, али се крај кризе назире, а на резултат се већ сада може кладити.

Што се ЕУ тиче, унутрашња криза се наставља, али је ЕУ у таквом стању да јој само криза и може помоћи. Сваки дан останка постојеће структуре значи недеље нових патњи у будућности.

Нови систем правила по којима ће се уобличити мултиполарни поредак се назире. Највећа непознаница остаје питање односа САД-Кина и безбедности севернопацифичког региона. Ту може доћи до „проклизавања“ и производње нових напетости.

Што се западног дела Евроазије тиче, ствари ће мање-више ићи својим током.

Упадљиво опадање америчког утицаја, дакле, може да брине оне државе које су судбину у потпуности везале за САД и NATO, али је њихов број, гледано из глобалне перспективе, мали и просторно ограничен. То никога међу великим играчима неће претерано забринути.

Регионалне силе ће тражити своје путеве за осигуравање националне безбедности.

У том контексту, радикализација кризе унутар ЕУ ће изнедрити расправу из које мора изнићи некакво решење. Међутим, када говоримо о нама и регионалној безбедности нешто друго, што је споменуо Лончар, треба да брине: то су „амерички абортуси“.

Као и готово сви остали политичари из региона, Лончар избегава да их спомене. Логично је и зашто.

Англоамерички приступ је пуних четврт века потрошио на сабијање српског фактора. Прављени су вештачки идентитети, вештачке државолике творевине, кокетирало се са усташтвом и радикалном исламом, писана је „нова историја“. Сада су ти „абортуси“ почели испадати из ормана. Од њих се не може побећи.

Први амерички абортус је лажна држава Косово.

БиХ се тако не би могла означити, али је то дете порођено рахитично. У међувремену, болест је узнапредовала.

Македонија се разболела у периоду адолесценције, погрешило се са дијагнозом и њен будући живот је неизвестан, док је Црној Гори преписана погрешна терапија, те је за очекивати даље повећавање унутрашње температуре и постепено отказивање виталних органа.

Америчка заоставштина на Балкану је економски осиромашен регион, демографски осакаћен и институционално разваљен, са слабим државама и државоликим творевинама, неспособним да заштите своје кључне интересе и народима заглављеним у историјским ћорсокацима. Ту ништа не може нићи осим депресије и дуге кризе.

Самозаваравање Американаца и њихових европских помагача како се субрегионални безбедносни комплекс може одржати сталном контролом медија, подмићивањем невладиног сектора и политичких партија, по потреби завртањем руку локалним политичарима, уз утеривање економских система у матрицу ММФ и Светске банке и пратећим дисциплиновањем српског фактора је донекле давало привидне резултате. Само привидне. И само до сада.

Шта ће даље бити?

Два су кључна проблема о којима треба размишљати.

Прво, нова западна политика за Балкан не постоји. Ескалација македонске кризе је показала да чак ни сви у САД нису спремни да по инерцији прате Клинтоновске принципе.

Ослањајући се на информације познаника из македонског естаблишмента, тада сам закључио да постоје два различита виђења два вашингтонска центра моћи о будућности ове земље. Био је то први знак да „абортуси“ отварају врата ормана. Али, то није ни по нашег јада, пошто у наредним годинама можемо очекивати варијације на ову тему.

Не два, већ је могуће да се појаве двадесет два центра различитих утицаја који ће лобирати и деловати за разне ствари.

Опадање америчке моћи и њихова усредсређеност на друге регионе, стратешки важније, где се мора хитно реаговати, довешће до хиперинфлације разних емисара који ће почети да делују у име Вашингтона. Биће ту наших старих познаника из Бушове администрације, пријатеља породице Клинтон, Сорошевих агената и разних експерата за политику и безбедност за које се неће знати нити за кога све раде нити колика је њихова реална тежина.

Да се вратимо на Лончарево виђење Ирака: конфузија коју тамо гледамо, репризираће се на Балкану.

Шта гледамо у Ираку и његовом непосредном окружењу?

Део америчке војске која активно ради са режимом у Багдаду покушавајући да одржи какву-такву стабилност у земљи; други део који држи на вези Исламску државу још увек сматрајући да су главни непријатељи Руси и Асад; део политичке елите везане за Израел која је активна у стварању предуслова за проглашавање независног Курдистана; други део који је везан за нафташки лоби и који би да држи Саудијце на вези, а којима опет прича са Курдистаном и није по вољи; трећи део који би да се извлачи из кошмара кроз отопљавање односа са Ираном; четврти део које спонзоришу трговци оружјем и приватне војске, а којима савршено одговара производња још већег хаоса; једну групу стратега који страхују од распада Турске и њеног изласка из NATO; другу групу стратега који мисле да пут ка одржавању утицаја на Блиском истоку води преко свргавања Ердогана.

Убеђивања разних „стручњака“ како иза свега овога стоји неки мастер-план администрације у Вашингтону не пију воду. Америчка „десница“ више не зна шта јој ради „левица“. И да би се похватали конци неће бити довољан један Трампов мандат.

Други наш проблем је апсолутна неспремност балканских политичких елита за оно што нам следи. Ако се тај свет може назвати елитом по ужем тумачењу. Мене више подсећају на биљке. Посађени још давно или пресађени скоро у Олбрајтовско-Клинтоновске саксије, редовно заливани и ђубрени ЕУ-концентратима, они нису успели да антиципирају ниједан важан догађај у последњих пола деценије. Заправо, то „балканско цвеће“ још увек не схвата шта се дешава.

И даље се понављају мантре о европерспективи, сви до једног су се заденули у ревер Хилари Клинтон током предизборне кампање, а Мило је отишао најдаље, утерујући Црну Гору у NATO у тренутку док су се вршиле последње припреме за покретање офанзиве на Алепо.

У одређеној мери, према степену погубљености и дезоријентације, подсећају на комунистичке руководиоце 1989. И сада ће ти и такви наставити своје битке за очување власти. За то су и пројектовани.

Њихово је било да се одрже на унутрашњем плану, о спољној политици је размишљала Хилари. У тренутку када ће унутрашња стабилност директно зависити од ширег спољнополитичког контекста - ово је врло опасно. Поготово ако се има у виду већ напред наведено мешетарење разних ликова који ће долазити ко зна у чије име са Бог те пита каквим иницијативама.

Из данашње перспективе посматрано, највероватније ћемо присуствовати процесима неконтролисане обнове националних пројеката (Хрвати, Албанци, Бугари), јачању утицаја радикалног исламизма (муслимани на југословенском простору са најдинамичнијом активношћу у деловима Босне и централног Косова) и ширењу анти-ЕУ и анти-НАТО емоција (Србија, Црна Гора, Грчка, а делимично и Македонија која ће бити препуштена сама себи).

Тако ће се америчко-европски неуспех на Балкану приближити грандиозном финалу у ком ће свако бити против свакога, како на унутрашњем, тако и на спољном плану.

Даље економске недаће централног финансијског организма у Бриселу и погубност примене принципа Вашингтонског консензуса (ММФ+СБ) само ће убрзати овај процес. Можда нећемо морати да чекамо наредних пола деценије, већ нас све задеси кроз годину дана.

Ситуација је ван сваке контроле и динамику развоја догађаја је тешко предвидети.

Предвиђање је суморно. Лек, наравно, постоји. Терапија је да се изнедре реалне и дугорочно одрживе алтернативе, те да се постепено крене у њихову реализацију.

Мале, слабе и посвађане балканске државице нису решење за било кога и за било шта. Осим за огранке Исламске државе и остале авантуристе.

Неопходне су субрегионалне интеграције, стварање нових целина, на новим основама и са другачијим геополитичким циљевима. Целине које ће подржати међународна заједница. Али, о томе неки други пут (заправо, о томе сам већ нашироко писао у монографији „Геополитика Србије“ пре пет година).

Размишљање о стварању „блока четири неутралне државе“ (у који би се релативно брзо уденула и Бугарска) је добра полазна основа. Циљ овог чланка је да се укаже како нам је најпре неопходна исправна дијагноза.

Америчко-европски пројекат регионалног уређења Балкана је пропао. То је „политички абортус“. И да би се размишљало шта даље, како избећи још већи хаос и нестабилност то треба јасно и гласно рећи.

Правити се да се ништа не дешава је погубно.

Чекати да се ствари реше саме од себе још горе.

Време за отпочињање одлучних заокрета и покретање визионарских иницијатива је већ почело.

Нити имамо шта да чекамо, нити више можемо да чекамо.