modern warfare 3

 
pobedio je stanko 

ko oce rat, jebo ga rat  

Na ovim prostorima i onako nikad nije bilo ratova niti smo ikad bili ugrozeni od neke strane vojske tako da nema potrebe da ulazemo u vojksu. A ako eventualno izbije neke rat, sto je gotovo nemoguce, mozemo da se spremimo za njega za mesec dana najvise. Ko ce sad da razmislja o vojsci i ratu.

Nemamo mi više ni ono što nas je uvek držalo i u najgorim situacijama, a to su muda, i ljubav prema otadžbini.

uspesno su godinama ubijali i to malo sto smo imali u nama

mi smo jedna obicna hipnotisana gomila 

Gospodo koji ste komentarisali
1.da ste ćutali manje bi ispali neznalice da ne kazem g....
2.Kada druge okolne države nebi imale naoružanje priča bi bila na mestu,ali ostavljena je uvek mogućnost ako zatreba da se vodi rat.
3.Samo kada su svi podjednako jaki imaju jednak potencijal rata nebude.
4.Ukoliko je vojska slaba onda se šalje mig Šiptarima da mogu da uzmu šta hoće,ali i još nekima sa kojima imamo politiku bratstva i jedinstva,a o to smo se opekli više puta.
5.Nismo želeli rat ni 90-tih,ali je Tuđman rekao da bi Hrvatska postojala,ali bez rata nebi bila etnički čista.
6.Nebi ni sada imali vojsku ni ovakvu da nije potrebno da dopunjavamo vojsku SAD u Avbenistanu kako bi se povećala prozvodnja droga koja je od 2001 godine uvećana za nekoliko desetina puta,a droga je glavni posao CIA i DEA (odlučuje ko može da trguje drogom) a odluke DEA  sprovode lokalne službe bezbednosti.
7. godine 1940 godine Mađarska i Jugoslavija su potpisale sporazum o večnom miru a godinu dana kasnije se desio rat i Mađarska je okupirala deo Jugoslavije prema kome i danas ima aspiraciju-Bačka, Hrvatska prema Sremu,Bugarska prema istočnoj Srbiji,Šiptari prema jugu Srbije,treba li još jednom da se to desi i da se opet učimo na sopstvenoj gluposti.
7.znači ili demilitarizovati Bivšu Jugoslaviju i zemlje koje su je okruživale ili se mora imati vojska.
8.To može sprovesti samo nova vlast,ova nemože jer joj  je rok istekao pa čak i da izbori budu u aprilu 2010.
9.Tadić i njegovi naslednici su vojsku uništavali uništavanjem sredstava kojima je raspolagala a u MO sede strani savetnici to nevodi boljitku-nije realno očekivati.

1. Da si stao na onom "neznalice" a ne nastavio sa onim "g....", mozda bih i pomislio da sa tobom vredi diskutovati 

2. Sedi jedan. Tacka tri tvog "izlaganja" ukazuje da pojma nemas o cemu govoris. To sto si pomenuo jeste "bezbednosni" koncept evropskog koncerna od nekog 17. veka pa sve do pocetka 20. veka koji je pokazao da ravnoteza moci, odnosno Balance of power, nikada ne dovodi do mira vec bas dovodi do rata.

3. Ne bi se pise odvojeno, jednom je greska, kada se ponavlja stalno onda je to dokaz elementarnog nepoznavanja svog jezika. Ako volis svoju zemlju i brines za njenu bezbednost i vojsku, nauci gramatiku pa sacuvaj jezik od propadanja... samo jos cekam da iskoci W u recenici umesto v. 

Coolrunner bitna je forma zar ne?a ne da pričamo o suštini.Za tvoju informaciju ja sam učesnik poslednjeg rata i video sam da kada imaš vojsku i kada je vojska slaba kakve su posledice za narod.Mislite da ćete članstvom u NATO i EU sačuvati državu bar kolika je sada? da SAD i Rusija nisu podjednako vojno jaki zar bi bilo kako jeste,baška nešto drugo.U BIH je nagomilavano oružije JNA da tamo rat bude žestok kao i na područija RSK
Coolrunner tebi ne vredi ništa objašnjavati zna se gde si i za koga radio 90-tih samo ti si sada najveći patriota.
Tvoj stav me ne interesuje ako ti se nesviđa šta sam napisao piši šta hoćeš.Ja sam patriotizam pokazivao na delu uvek i sada,svoju izjavu sam svojevoljno dao u kancelariji Haškog tribunala,u svojstvu učesnika ali samo istinito ali kako to nikome ne treba-istina dalje nisam pozivan,a sve što sam činio činio sam u korist Srbije i njenog naroda.
ja sam rekao da je većina konetara neozbiljna-glupa i stojim iza tog stava."W" neupotrebljavam kada netreba.

Prvi svetski rat je počeo tada kada su države ušle u rat da bi osvetile ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda, naslednika habsburškog trona, koje se dogodilo 28. juna 1914. godine.
Ovako izgleda uobičajeno objašnjenje. Međutim, istoričari- revizionisti znaju šta je bio uzrok i koji je bio cilj ratnog požara Prvog svetskog rata.
Sve do ulaska u rat, američki narod je sledio reči Džordža Vašingtona, koje je izrekao prilikom oproštajnog govora, odlazeći sa mesta predsednika, 17. septembra 1796: „Naša istinska politika je da se klonimo stalnih saveza sa bilo kojom stranom silom... Zašto bismo dovodili u opasnost naš mir i prosperitet, stavljajući se na stranu nekog evropskog interesa, ambicije, rivalstva ili čak kaprica?"
Predsednik Vašington je, dakle, pokušao da opomene Ameri¬kance da se ne mešaju u evropske poslove. Međutim, tako nije smelo da bude 1914. godine. Bilo je ljudi koji su potajno planirali da Amerika učest¬vuje u Prvom svetskom ratu, želeo narod to ili ne.
Pritisak u korist američkog mešanja u evropske poslove po¬čeo je još 1909. godine, mnogo pre ubistva Nadvojvode.


    Srbija bila slaba posle Balkanskih ratova i sasvnim nespremna za rat protiv ne samo Austro-Ugarske, već i protiv njene saveznice, Nemačke. Od takvog nepromišljenog čina ona je mogla imati samo nepopravljive štete i srpska vlada je zasigurno najmanje poželela atentat od strane bilo koga na prestolonaslednika susedne joj sile, koja je uzgred rečeno, tražila i najmalji povod kao opravdanje da napadne Srbiju.
    U Srbiji je trajala predizborna kampanja, tako da su sve radnje Pašićeve vlade bile usmerene na to kako da pridobije što više birača a ne na to kako da sigurno izazove rat. Austro-Ugarska monarhija je, naročito posle Balkanskih ratova u kojima je Srbija zajedno sa Crnom Gorom uspešno ratovala, pojačala antisrpsku propagandu nazivajući Srbiju "podstrekačem svih revolucionarnih pokreta na Balkanu" što je bila opaka ali i neutemeljena optužba. Ovakva, na mahove histerična propaganda, imala je za cilj da sopstvenu javnost pridobije i pripremi za buduće planirane akcije i eventualni "kazneni rat" protiv "neposlušne Srbije". Mlada Bosna je bila poluilegalna organizacija za čije su postojanje znale austrougarske vlasti i posle ranijih neuspelih atentata njenih pripadnika većina njenih članova imala je policijske dosijee i budno su se pratile njihove aktivnosti. Da stvari budu "čudnije" na nekoliko dana pred sam atentat, za koji su policijski organi znali da će se desiti, samo je njih nekolicina pritvorena iz bezbedonosnih razloga. Potencijalni atentatori su namerno ostali na slobodi!? Propaganda je dobila željenu, opaku težinu kad se u njen kontekst ubacio podatak da je načelnik srpske kontra-obaveštajne službe bio glavom pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis. Prema austrougarskim propagandističkim podacima pukovnik Apis je "sarađivao sa pripadnicima Mlade Bosne". Saradnja je pojam koji se po želji može tumačiti i zlonamerno. Međutim, posao je čoveka na tako odgopvornom mestu kao što je načelnik Glavnog obaveštajnog odelenja jedne zemlje, između ostalog da ima uvida kakva sve osobe ulaze, kreću se kroz dotičnu zemlju i izlaze iz nje. Priroda njegovog posla je i da sarađuje, bolje rečeno da kontaktira sa (ne)sumnjivim osobama radi bezbednosti njegove zemlje. Prema novijim saznanjima, upravo je pukovnik Apis zaslužan što su austrougarske vlasti na vreme dobile anonimnu dojavu da se na nadvojvodu Ferdinanda priprema atentat. Dakle, pukovnik D.D. Apis je kao revnosan i odgovoran čovek bio svestan posledica po Srbiju od takvog, u svakom pogledu štetnog čina kakav je atentat na nadvojvodu Ferdinanda.

DRUGI SVETSKI RAT
Pravu inspiraciju nacizma čovek treba da traži u Društvu „Tula".
Drugi svetski rat počeo je onda kada se Adolf Hitler priklju¬čio tajnoj organizaciji pod imenom Društvo „Tula", 1919. godine. U ovoj grupi on je stekao sumanuta verovanja koja će slediti tokom celog uspona navlasti u Nemačkoj.
U Društvu „Tula" „... Sunce je igralo glavnu ulogu... kao sveti simbol arijevaca, nasuprot Mesecu... vezanom za semitske narode. Firer je u jevrejskom narodu crne kose i crnomanjastog izgleda video mračnu stranu ljudske vrste, dok su plavooki i plavokosi Arijevci predstavljali svetlu stranu čovečanstva... Hitler je na sebe preuzeo da iz materijalnog sveta iskoreni njegove nečiste elemente."1
Pored obožavanja Sunca (ili svetlosti), Društvo „Tula" je praktikovalo obožavanje Satane: Jedan najuži krug unutar Društva 'Tula' predstavljali su satanisti koji su upražnjavali crnu magiju."2
Ovo Društvo nije bilo neko udruženje radnika, jer su njegovi članovi bili: „sudije, šefovi policije, pravnici, advokati, univerzitetski pro¬fesori i predavači, aristokrate iz bogatih porodica, vodeći industrijalci, hirurzi, lekari, naučnici, kao i mnoštvo bogatih i uticajnih buržuja..."3
Članstvo u Društvu „Tula" postalo je osnova Nacističke par¬tije: „... komitet i četrdeset prvobitnih članova nove Nemačke radničke partije poticali su iz najmoćnijeg okultnog društva u Nemačkoj - Društva 'Tula'.'4
Jedan od osnivača, kako Društva „Tula" tako i Nacističke par¬tije bio je Ditrih Ekart (Dietrich Eckart), „predani satanista, vrhovni adept umeća i rituala crne magije i centralna figura moćnog i raširenog okultističkog kruga - Grupe 'Tula'. On je bio jedan od sedmorice osnivača Nacis-tičke partije..."
Ekart je tvrdio da je on bio taj koji je inicirao Hitlera u tajne obožavanja Satane. Citiramo reči koje je izgovorio na samrtnoj postelji: „Sledite Hitlera. On će igrati, ali ja sam odabrao muziku. Inicirao sam ga u Tajne doktrine, otvorio sam njegove centre za viziju i dao mu načine za komunikaciju sa Moćima.Nemojte me oplakivati: uticao sam na istoriju više od bilo kog drugog Nemca."
Nije samo Društvo „Tula" davalo podršku Hitleru u njego¬vom usponu na vlast u Nemačkoj. Postojali su i drugi izvori Hitlerove snage. Čovek koji je ponudio objašnjenje njegovog lakog uspona na vrh zove se Valter Langer (Walter Langer), u to vreme poznati psihoanalitičar. U knjizi Um Adolfa Hitlera, iznosi teoriju da je i sam Hitler bio „četvrt Jevrejin" i da je unuk Rotšilda. Napisao je:
„Postoji mnogo zbrke oko proučavanja Hitlerovog porodičnog stabla."
Adolfov otac, Alojz Hitler (Alois Hitler), bio je nezakoniti sin Marije Ane Šiklgruber (Maria Anna Schiklgruber). Pretpostavlja se da je otac Alojza Hitlera bio Johan Georg Hidler (Johan Georg Hiedler). Alojz, međutim, nije bio priznat od strane oca, tako da je nosio majčino prezime sve do svoje četrdesete godine, kada ga je promenio u Hitler.
Serija čudnih događaja pre Hitlerovog rođenja daje mnogo materijala za razne spekulacije.
Postoje mnogi koji sumnjaju u to da je Johan Georg Hidler bio Alojzov otac. Tisen (Thyssen) i Kohler (Koehler), na primer, tvrde da je austrijski kancelar Dolfus (Dolfuss) dao nalog svojoj policiji da sprovede temeljnu istragu o Hitlerovoj porodici. Rezultat ove istrage bio je tajni dokument u kojem se dokazuje da je Marija Ana Šiklgruber, u vreme kada je ostala trudna, živela u Beču.
Tada je bila zaposlena kao služavka u domu barona Rotšilda.
Kada je njena porodica otkrila trudnoću, odmah ju je poslala kući, u Špital, gde je Alojz i bio rođen."5
U pogovoru Langerovoj knjizi, Robert G.LVejt (Robert G. L. Waite) je dao ovakav komentar:
„Čak i kada greši, i kada se njegove pretpostavke pokažu kao netačne, Langer je gotovo uvek na pravom putu." Razmiliste o njegovom nagoveštaju da je Hitlerov deda možda bio Jevrejin. Nema mnogo razloga da se veruje u neobičnu priču koju je ponudio Langerov izvor, po kojoj je Hitlerova baba Marija Ana Šiklgruber, seljanka četrdesetih godina iz Valdfitrala, u ruralnoj Austriji imala intimnu vezu sa baronom Rotšildom u Beču.
„Međutim, Hitler je bio zabrinut da bi mogao biti ucenjivan zbog svojih predaka (jevrejskog porekla?) zbog čega je naložio svom pri¬vatnom advokatu Hansu Franku (Hans Frank) da ispita njegovo porodič¬no stablo po očevoj liniji. Frank je to učinio, posle čega je saopštio Fireru da je njegova baba ostala trudna dok je kao služavka radila u jednom jevrejskom domaćinstvu u Gracu. Činjenice su u ovoj stvari veoma diskuta¬bilne, pa su duge i diskusije koje o tom pitanju traju. Pitanje koje nadilazi psihološku i istorijsku važnost ovih podataka nije da li je istina da je Hit¬ler imao jevrejskog pretka, već da li je on verovao da bi to moglo da bude istina. On je u to zaista verovao i ta činjenica uobličila je kako njegovu ličnost tako i njegovu javnu politiku."6
Moguće je da je Hitler otkrio svoje jevrejsko poreklo i vezu sa Rotšildima, i da je, upućen u njihove ogromne moći kojima stvaraju i ruše svetske vlade, uspostavio kontakt sa porodicom. To bi delimično objasni¬lo ogromnu podršku koju je, dok se uspinjao na vlast, dobio od međuna¬rodnog bankarskog bratstva, povezanog sa porodicom Rotšild.
Jedna je stvar, međutim, sigurna. Hitler je započeo Drugi svetski rat ušavši prvo u Austriju. Prema nekim teorijama, upao je u Austriju iz dva razloga. Prvo, želeo je da ućutka Dolfusa za koga je verovao da zna za njegovo poreklo, i drugo, želeo je da iz austrijskih arhiva ukloni sve tragove o svojim precima.
Glavni izvor podrške Hitleru bio je, ipak, hemijski kartel IG Farben (punim imenom: Interssen Gemeinschaft Farben). Važnost po¬drške IG Farbena nacional-socijalističkom pokretu osvetljena je u jednoj knjizi napisanoj o ovom kartelu. U njoj se kaže: „Bez ogromnih proizvod¬nih mogućnosti IG Farbena, njegovih opsežnih istraživanja, najrazličitijih tehnoloških iskustava i opšte koncentracije ekonomske moći, Nemačka ne bi bila u mogućnosti da septembra 1939. počne svoj osvajački rat."7
,,IG Farben" je, međutim, što je gotovo nepoznato, imao jedan izvor ekonomske moći: Vol strit u Sjedinjenim Državama. „Bez ka¬pitala koji je obezbedivao Vol strit, ne bi bilo IG Farbena na prvom mestu, a gotovo sigurno ne bi bilo ni Adolfa Hitlera i Drugog svetskog rata."8
v Počeci ,,IG Farbena" sežu još u 1924. godinu, kada je američ¬ki bankar Čarls Dous (Charles Dawes) aranžirao seriju inostranih zajmova u ukupnom iznosu od 800 miliona dolara, da bi konsolidovao gigantske hemijske i čelične kombinate u kartele od kojih je jedan bio „IG Farben". Profesor Kerol Kvigli označio je Dousov plan kao „produkciju Dž. P. Mor¬gana".9
Tri kuće sa Vol strita: „Dilon, Rid i komp.", „Heris Forbs i komp." i „Nešnal siti", dale su tri četvrtine zajmova koji su korišćeni za stvaranje ovih kartela.
Važnost ,,IG Farbena" u planovima nemačke nacističke parti¬je može se ilustrovati proizvodom koji su proizvodile kompanije pod do¬minacijom ,,IG Farbena". To je bio smrtonosni gas „ciklon B" koji se ko¬ristio u Aušvicu, Biterfeldu, Valfonu, Hehstu, Agfi, Ludvigshofenu i Buhenvaldu. IG Farben je bio hemijska kompanija i pre nego što se spojio sa drugim fabrikama iz kartela, tako da je bio i proizvođač bojnih otrova koji su se koristili za vreme Prvog svetskog rata. Američka podrška IG Farbenu se nastavila kada je, 1928. godine, Henri Ford udružio svoje nemačke fili¬jale sa onima „IG Farbena".11
Najveći značaj za ratne pripreme Adolfa Hitlera imao je proces takozvane hidrogenizacije, kojim se od uglja dobijao benzin. Taj proces je osmislio i izvodio ,,IG Farben". Nemačka nije imala prirodne iz¬vore nafte, i to je bio jedan od razloga zbog kojih je izgubila Prvi svetski rat. Nemački naučnici su pronašli način konverzije uglja (kojeg Nemačka ima u ogromnim količinama) u benzin još 1909. godine, no tehnologija nije mogla potpuno da se razvije tokom rata. Avgusta meseca 1927, „Stan¬dard oil" se saglasio da se uključi u kooperativni program istraživanja i razvoja procesa hidrogenizacije kojim bi se dobijalo gorivo neophodno Nemačkoj da bi se pripremila za Drugi svetski rat.12
Konačno, 9. novembra. 1929, ova dva privredna giganta pot¬pisala su kartelski sporazum koji je imao dva cilja:
„Prvo: kartelski sporazum je garantovao Standard oilu polo¬vinu svih prava na proces hidrogenizacije u svim zemljama sveta, osim u Nemačkoj."
Drugo: dva kartela su se saglasila „... da se nikada ne suprot¬stavljaju jedan drugome na polju hemijskih i naftnih proizvoda. Ukoliko bi, u budućnosti, Standard oil želeo da se uključi u veliko tržište industrij¬ske hernije ili lekova, mogao bi to da učini samo kao partner Farbena. Far¬ben se zauzvrat obavezao da nikada neće nastupati u naftnim poslovima, osim kao zajednička firma sa Standardom."13
Rečima službenika „Standard oila": ,,IG Farben će se kloniti poslova sa naftom - a mi ćemo se kloniti poslova oko hernije."14
Ovaj kartelski sporazum bio je veoma važan u ratne svrhe, jer je pred kraj rata Nemačka proizvodila 75 odsto svog goriva sintetičkim putem.15
Jedna stvar je veoma značajna. Činjenica je da postrojenja za sintetičku proizvodnju goriva nikada nisu bila meta savezničkih bombardovanja, tako da su do kraja rata 25 do 30 ovih rafinerija radile sa 85 odsto svojih kapaciteta.16
„Standard oil" je, isto tako, ušao u posao sa preradom. Evo šta je u svoj dvnevnik zapisao Vilijem Dad (William Dodd), američki am¬basador u Nemačkoj, o predratnim godinama (1936): „Kompanija Stan¬dard oil iz Njujorka, roditelj kompanije Vekjum, potrošila je 10 miliona maraka u Nemačkoj, pokušavajući da pronađe naftne resurse za izgradnju velike rafinerije u blizini luke Hamburg."17
U međuvremenu, u Sjedinjenim Državama su se obavljale pripreme za izbor predsednika. Herbert Huver, član CFR-a, želeo je da 1932. godine bude ponovo izabran. Ostale su zapisane njegove reči: „Pri¬šao mi je Henri Hariman (Henry Harriman), predsednik toga tela (Trgo¬vačke komore Sjedinjenih Država), i urgirao da se saglasim i podržim ove predloge (Akt o oporavku nacionalne industrije, između ostalog), obaveštavajući me da je gospodin Ruzvelt pristao da to učini. Pokušao sam da mu predočim da je ta stvar puki fašizam; to je, jednostavno, bio rimejk Musolinijeve 'korporativne države' i ja nisam mogao da se sa tim sa¬glasim. Informisao me je da će, zbog mojih stavova, poslovni svet podr¬žati Ruzvelta novcem i svojim uticajem."18
Huver je kasnije, negde četrdesetih godina, indirektno objas¬nio zašto je odbio pomoć američke poslovne zajednice. On je uvideo da postoje suštinski problemi oko Vladine kontrole nad poslovnim svetom:
–   U svakom pojedinačnom slučaju, pre uspona totalitarnih vlasti postojao je jedan period kojim su dominirali ekonomski planeri.
-   Svaka od ovih država imala je za sobom period pod vlašću ljudi užagrenih očiju koji su verovali da mogu da planiraju i podstiču eko¬ nomski život nacije.
–Verovali su da je to put da se isprave greške ili da se odgo¬vori na vanredne situacije u sistemu slobodnog preduzetništva.
–   Slavili su državu kao rešenje svih ekonomskih problema. Ovi ljudi su sebe smatrali liberalima. Ali su mislili da će moći da zavedu ekonomsku diktaturu putem birokratije a da, u isto vreme, očuvaju slo¬ bodu govora, dosledno sudstvo i slobodnu vladu.
–Možemo ih nazvati totalitarnim liberalima.
–   Direktno ili indirektno, oni su politički kontrolisali kredite, cene, industrijsku proizvodnju, seljake i radnike.
–   Obarali su vrednost, veštački podizali i ograničavali opticaj novca. Kontrolisali su privatne poslove vladinom konkurencijom, regula¬ tivom i porezima. Posle svakog promašaja, zahtevali su sve više i više vlas¬ ti i kontrole...
–   Onda je došlo do hronične nezaposlenosti i pomamnog trošenja od strane vlade koja je pokušala da pomogne nezaposlenima.
–   Vladini dugovi su se gomilali i, konačno, poverenje u nju je bilo podriveno.
–   Tada je došlo do potpunog preuzimanja vlasti od strane, nazovite ih kako hoćete, fašista, socijalista ili komunista.
I pored Huverovog odbijanja da podrži ciljeve „velikog biz¬nisa", Ruzvelt je, tokom svoje predsedničke kampanje 1932. godine, stal¬no napadao predsednika Huvera zbog njegovih tobožnjih veza sa me¬đunarodnim bankarima i izlaženja u susret zahtevima velikog biznisa. Ruzvelt je stekao opšti imidž predsednika koji se bori za „malog čoveka", čoveka sa ulice koji se našao usred finansijske depresije i nezaposlenosti izazvane od strane špekulanata („velikog biznisa" ujedinjenih sa Vol stritom. A, u stvari: „Ruzvelt je bio kreacija Vol strita i integralni deo njujorškog bratstva..."
Strategija predsedničke kampanje iz 1932. bila je veoma jed¬nostavna: „veliki biznis" želeo je Ruzvelta, ali ga je predstavljao kao kan¬didata koji je protiv „velikog biznisa".
Huver je bio protivnik „velikog biznisa, ali je, putem američ¬kih medija, narodu predstavljen kao njegov pristalica."
Rezultat je bio predvidiv. Ruzvelt je pobedio Huvera. Sada je mogao da započne sa svojim takozvanim „Nju dilom", pokretom uprav¬cu fašističke države. Evo kako je „Nju dil" komentarisao Vajtaker Cejmbers, bivši član američke Komunističke partije: „Bila je to istinska revolu¬cija, čiji najdublji cilj nije bila jednostavna reforma u okviru postojećih tradicija, već bazična promena u društvenim odnosima i, pre svega, u ravnoteži moći unutar države."20
Otprilike u to vreme, počela je da se uobličava jedna neverovatna zavera koja se ticala vlasti u Sjedinjenim Državama. Od jula 1932. do novembra 1933, poznati general Smedli Batler (Smedley Butler), zapovednik trupa marinaca vojske SAD, „... bio je nagovaran od strane bogatih zaverenika da se stavi na čelo puča (revolucije) kojom bi se zbacile vlasti i uspostavila fašistička diktatura u Americi."21
Batler je mamljen u zaveru „... najvećim mitom koji je ikada ponuđen jednom Amerikancu – mogućnošću da postane prvi diktator Sjedinjenih Država."
Tri gospodina su kontaktirala sa Batlerom: Grejson Malet - Provo Marfi (Grayson Mallet – Provost Murphy), direktor Garenti trasta, banke Dž. P. Morgana; Robert S. Klark (Robert S. Clark), bankar koji je nasledio veliko bogatstvo od osnivača „Singer kompanije" za proizvodnju šivaćih mašina, i Džon V. Dejvis (John W. Davis), kandidat Demokratske partije na predsedničkim izborima 1924. godine i glavni advokat firme „Dž. P. Morgan i kompanija". Njihov plan je bio „... da zauzmu Belu kuću uz pomoć privatne armije (sastavljene od 500 000 veterana), da uhapse Frenklina Ruzvelta i ubiju ga ukoliko odbije da služi kao marioneta za dik¬taturu koju su planirali da nametnu i kontrolišu."22
Zaverenici su otkrili Batleru da „imaju 3 miliona dolara u ak¬tivnim fondovima i da mogu da prikupe i 300 miliona, ukoliko bude po¬trebno".23
Zašto su zaverenici odabrali upravo Batlera, ostaje misterija. Međutim, Batler je dobro razumevao svoju ulogu generala u trupama ma¬rinaca. Ostalo je zapisano da je izjavio: „Rat je velikim delom pitanja nov¬ca. Bankari pozajmljuju novac stranim zemljama, a kada one ne mogu taj dug da vrate, predsednik šalje marince da ga oni uzmu."
Batler nije rekao, ali je očigledno, da je njegova uloga u vojsci bila u potpunosti saglasna sa „balansom moći", političkom igrom koju smo objasnili u prethodnim poglavljima.
Nastavio je: „To znam jer sam učestvovao u jedanaest ovakvih ekspedicija."24
Batlerove izjave da je vojska, u stvari, delovala kao uterivač dugova za velike bankare ispitao je 1934. godine Senatski istražni komitet koji je „potvrdio njegove (Batlerove) sumnje da je veliki biznis - Standard oil, Junajted trut, trust šećera, velike banke - stajao u pozadini većine vojnih intervencija koje je po naredbi predvodio."
Pored toga, Kongres je oformio Mek Kormak–Dikstejnov (Mc-Cormack–Dickstain) komitet koji je trebalo da ispita Batlerove optužbe. Zaključci ove grupe potvrdili su navode generala Batlera: „(Komitet) je pronašao pet značajnih činjenica koje su potvrđivale verodostojnost Batlerovog svedočenja."26
Žil Arčer, autor knjige Zavera za osvajanje Bele kuće, intervjuisao je Džona Dž. Mek Kormaka Qohn J. McCormack), predsednika Kon¬gresnog komiteta, i od njega je zatražio da iznese svoje viđenje ove zavere:
„Arčer. Dakle, prema vašem mišljenju, Amerika je definitivno mogla da postane fašistička država da nije bilo patriotizma generala Batle¬ra koji je razbio zaveru"?
Mek Kormak: Svakako da je mogla. Ljudi su bili veoma zbu¬njeni, a to je naciju načinilo slabom i zrelom za neku drastičnu ekstre¬mističku reakciju. Masovna frustracija mogla je da izrodi bilo šta."27
Ima mnogo onih koji veruju da namera zaverenika nije bila da se kao vođa nove vlasti ustoliči Batler, već da je pravi cilj bio da se ovaj incident iskoristi da bi Ruzvelt mogao Americi da nametne neku vrstu diktature kada propadne Batlerov vojni pohod na Belu kuću. Ovakva akci¬ja, koju bi Ruzvelt okarakterisao kao „nacionalnu opasnost", omogućila bi mu da preuzme potpunu kontrolu nad državom, a narod bi mu verovatno to odobrio. Batler je, dakle, prema ovoj teoriji, trebalo da posluži samo kao izgovor za kontrolu nad kompetentnom mašinerijom vlasti, a on sam nikada nije ni nameravao da postane nekakav diktator.
Plan je propao jer je Batler otkrio postojanje zavere, a Ruzvelt je, ako je ova teorija tačna, morao da se zadovolji samo mestom predsed¬nika umesto da postane diktator Sjedinjenih Država. On je, međutim, imao i druge planove za fašizaciju SAD. Frensis Perkins (Frencis Perkins), Ruzveltov sekretar za rad, tvrdi da su „na prvi sastanak Kabineta, pošto je Predsednik preuzeo dužnost 1933, došli Ruzveltov finansijer i savetnik Bernard Barun i njegov prijatelj, general Hju Džonson (Hugh Johnson), koji je kasnije došao na čelo administrativnog tela za nacionalnu obnovu, sa primerkom knjige Đentilea (Gentile), talijanskog fašističkog teoreti¬čara, za svakog od članova Kabineta. Svi smo knjigu pažljivo pročitali."28
Plan je, dakle, bio da se američka vlada pomeri u pravcu fašiz¬ma, odnosno, prema Vladinoj kontroli nad faktorima proizvodnje i bez revolucije koju bi trebalo da izvede Batler. Odlučeno je da jedan od glav¬nih metoda postizanja ovog cilja bude rat. Tako su napravljeni planovi za rat u kojem bi učestvovale i Sjedinjene Države.
Činjenicu da su se takvi planovi kovali potvrdio je i Džim Farli (Jim Farley), Ruzveltov direktor pošta i član njegovog Kabineta. Gos¬podin Farli je napisao kako se na drugom sastanku Kabineta 1993. godine „Novi predsednik ponovo vratio na mogućnost rata sa Japanom."29
Da li je moguće da je predsednik Ruzvelt još 1933. godine znao da će izbiti rat s Japanom? Prema istoričaru Čarslu S. Tenzilu (Char¬les S. Tansill), profesoru istorije diplomatije na Džordžtaun univerzitetu, rat s Japanom isplaniran je davno, još 1915. godine.
U knjizi Perl Harbur, Ruzvelt i dolazak rata, profesor Tenzil izneo je jednu interesantnu opservaciju:
„Politika pritiska na Japan pretekla je Stimsona (Ruzveltovog sekretara rata) za neke dve decenije. Pod Vudrou Vilsonom počela je tro¬struka ofanziva protiv Nipona (Japana). Januara 1915, američki ambasa¬dor iz Pekinga... poslao je Stejt departmentu seriju depeša sa toliko kritič¬kih tonova da su one pomogle da se u američkim glavama stvori fiksacija o japanskoj zlobi koja je eventualni rat s Japanom načinila sasvim mogućim...
Podsetićemo se da je Ruzvelt bio Vilsonov sekretar morna¬rice, tako da je veoma razumljivo i sasvim moguće da je on još 1915. znao za ove depeše i za planove o uvlačenju Amerike u rat s Japanom.
Ukoliko je profesor u pravu, Ruzveltu je onda bio potreban samo neki akt koji će se iskoristiti kao razlog za objavu rata Japanu.
Taj razlog je bio napad na Perl Harbur.
Činjenica je da je američka vlada znala da je Perl Harbur – po¬prište japanskog „iznenadnog" napada kojim je za Ameriku počeo Drugi svetski rat – ranjivo mesto. Upravo u Perl Harburu je 1932. godine morna¬rica SAD izvodila manevre koji su imali za cilj da ispitaju mogućnosti uspeha iznenadnog napada sa mora. Tada je otkriveno da je Perl Harbur ra¬njiv sa udaljenosti od čak 60 milja. To je značilo da Japan može napasti sa te udaljenosti, i to neprimećen. Američka mornarica pružila je sama takve dokaze.30
Vlada je, pored toga što se bavila budućim ratom sa Japa¬nom, bila svesna i činjenice da američki kapitalisti stvaraju u Nemačkoj tridesetih godina pravu ratnu mašinu. Bilo je to mnogo pre početka Drugog svetskog rata.
Vilijem Dad, američki ambasador u Nemačkoj, pisao je Ruzveltu iz Berlina:
,,U ovom trenutku, više od sto američkih korporacija imaju ovde podružnice ili zajednička ulaganja. Di Ponovi (Du Pont) imaju saveznike u Nemačkoj i pomažu im u poslu oko naoružavanja. Njihov glavni partner je kompanija IG Farben, bliska vlastima, koje daju 200 000 maraka godišnje jednoj organizaciji za propagandu koja deluje na ame¬ričku javnost. Kompanija Standard oil... poslala je ovamo 2 miliona dola¬ra u decembru 1903. i zarađuje 500 000 dolara godišnje, pomažući Nemcima da prave sintetičko gorivo u ratne svrhe; Standard oil, međutim, ne može da iznese iz Nemačke svoju zaradu, osim ako je pretvori u robu. Predsednik Internešnel Harvester kompanije rekao mi je da im posao ovde raste za 33% godišnje (verujem da je u pitanju proizvodnja oružja), ali da iz Nemačke ne mogu ništa da izvuku. Čak i ljudi iz naših avio-kompanija imaju tajne aranžmane sa Krupom. Kompanije Dženeral motors i Ford imaju ovde ogromne poslove preko svojih podružnica, ali ne mogu da izvuku profit napolje.
I druge američke kompanije pomagale su Nemcima u stva¬ranju potrebnog ratnog materijala. Na primer, ITT (International Tele¬phone and Telgraph) je imao značajan udeo u kompanij „Foke-Vulf" (Focke-Wolfe) koja je proizvodila avione. To je značilo „da je ITT proizvodio nemačke (borbene) avione koji su korišćeni da bi se ubijali Amerikan¬ci."32
Sredstva „IG Farbena" u Americi kontrolisala je holding kom¬panija pod imenom „Ameriken IG Farben". U Direktorskom odboru ove korporacije, pored ostalih, bili su i: Edsel Ford (Edsel Ford), predsednik „Ford motor kompanije"; Čarls E. Mičel (Charles E. Mitchell), predsednik Rokfelerove nešnel siti benk of Njujork; Volter Tigl (Walter Teagle) pred¬sednik „Standard oila" iz Njujorka; Pol Varburg, predsedavajući Federal¬nih rezervi i brat Maksa Varburga, finansijera nemačkog ratnog pohoda, i Herman Mec (Herman Metz), direktor Menhetn banke koju kontrolišu braća Varburg.
Jedna istorijska činjenica mnogo toga otkriva. Naime, trojica članova Odbora direktora američkog ,,IG Farbena" osuđeni su kao nemački „ratni zločinci" zbog svojih „zločina protiv čovečanstva" počinjenih za vreme Drugog svetskog rata, i to dok su bili u Direktorskom odboru ,,IG Farbena" u Nemačkoj. Niko od Amerikanaca, koji su sedeli u istom Odbo¬ru sa osuđenima, nije izveden na sud i optužen kao ratni zločinac, iako je učestvovao u donošenju odluka zajedno sa Nemcima.33 Izgleda da je važ¬nije da li je tvoja država dobila ili izgubila rat, od toga da li si ti „ratni zločinac" ili nisi.
Godine 1939, kada je Nemačka počela rat invazijom na Polj¬sku, kompanija ,,IG Farben" dobila je na zajam od „Standard oila" iz Nju Džersija visokokvalitetno gorivo za avione u vrednosti od 200 miliona dolara.
Dva najveća proizvođača tenkova u Nemačkoj bili su „Opel", kojeg je, kao podružnicu, gotovo u potpunosti posedovao Dženeral mo¬tors a kontrolisala kompanija ,,Dž. P. Morgan", i filijala Fordove automo¬bilske kompanije u Nemačkoj.
Pored toga, „Alkoa i Dou hemikl" prodavali su tehnologiju Nemcima kao što je to učinila i kompanija „Benediks dvieišn", koja je proizvodila delove za automatske pilote, neke avionske instrumente i startere za avionske i dizel-motore. Ovu kompaniju posedovao je „Džene¬ral motors", odnosno kontrolisao Dž. P. Morgan.
Osim direktne materijalne podrške, „kapitalističke" kompa¬nije su i na drugi način pomagale Nemačku: „Nemačka elektronska indus¬trija je 1939. godine koncentrisana u nekoliko velikih korporacija poveza¬nih u međunarodni kartel. Vlasnici najvećeg dela deonica bile dve velike korporacije iz Amerike: „Dženeral elektrik" i ITT.36
Tokom rata, industrijski kompleksi, zgrade i prateća struktura ovih kompanija u Nemačkoj nisu bombardovani od strane saveznika: ovaj industrijski kompleks (Internešnel dženeral elektrik i Internešnel telefoun end telegraf) nikada nije bio meta vazdušnih napada tokom rata. Fabrike elektronske opreme koje su bombardovane nisu bile filijale ame¬ričkih firmi."37
Dobar primer za prethodne tvrdnje je i fabrika „Džerman dženeral elektrika" u Kopelsdorfu, koja je proizvodila antene i radare. Na nju tokom rata nije pala ni jedna jedina bomba.38
Možda rešenje dileme zašto su neke fabrike bombardovane a neke nisu, leži u činjenici da je po Ustavu SAD predsednik ujedno i vrhov¬ni zapovednik svih oružanih snaga, i da on odlučuje koji će ciljevi biti na¬padnuti.
O značaju američke pomoći ratnim naporima Nemačke rečeno je ovo: „... ne samo da je uticajni sektor američkog biznisa bio svestan prirode nacizma, već je zbog svojih ciljeva pomagao naciste kad god je bilo moguće (i profitabilno), znajući da će verovatni ishod biti rat u kojem će učestvovati Evropa i Sjedinjene Države."
Čak su i Hitlerove ideje o istrebljenju Jevreja bile poznate svakom posmatraču koji se i najmanje bavio njegovim stavovima. Sam Hitler je napisao: „Imam pravo da istrebim milione ljudi inferiornih rasa koje se množe kao štetočine."
Štaviše, Hitler je svoje namere obznanio još 1923. godine,kada je u knjizi Majn Kampf do detalja izložio šta smera da učini sa Jevrejima. I glasilo SS-a, list „Crni odredi", zahtevalo je: „Iseljavanje ognjem i mačem i stvarni i konačni kraj jevrejstva."40
Materijalna podrška nastavljena je i pošto je rat zvanično počeo. Na primer, posle „anšlusa" Austrije 1938. godine, Etil gesolin kor¬poracija, koju su ravnopravno posedovali „Dženeral motors" i „Standard oil", primila je zahtev ,,IG Farbena" da izgradi fabrike za proizvodnju tetraetila u Nemačkoj. Američko ministarstvo rata nije stavilo nikakvu primedbu na sklopljeni ugovor i odobrilo je transfer tehnologije u Nemačku.41
A u avgustu 1938. godine ,,IG Farben" je „pozajmio" 500 to¬na tetraetilnog olova, neophodnog sastojka za proizvodnju gasa, od „Stan¬dard oila".
Nemačka je, po prisajedinjenju Austrije, a pre napada na Polj¬sku, potpisala sa SSSR-om, 23. avgusta 1939. godine, pakt koji je sadržao i tajnu klauzulu o podeli Poljske između dva novopečena saveznika.
Sva ova materijalna podrška i svi tajni dogovori urodili su plodom 1. septembra 1939, kada je Nemačka izvršila invaziju na Poljsku, saglasno uslovima pakta potpisanog sa SSSR-om.
Tako je počeo Drugi svetski rat.
Datum Nemačkog napada na Poljsku, 1. septembar, pamti se kao dan početka rata. Međutim, malo ko pominje da je tih dana i Sovjet¬ski Savez ušao u Poljsku. Jedinice Crvene armije prodrle su 16. septembra sa istoka i veoma brzo stigle do reke Visle, koja je u tajnoj klauzuli pakta bila sporazumno dogovorena granica.
Zanimljivo je sagledati kako su pojedine države reagovale na ova dva datuma. Kada je Nemačka ušla u zapadne delove Poljske, Brita¬nija i Francuska objavile su joj rat. Kada je, međutim, Sovjetski Savez oku¬pirao istočnu Poljsku, nikakve objave rata nije bilo.
Sovjeti su, posle okupacije svog dela Poljske, učinili jedan od najvećih zločina u istoriji. Zarobili su negde oko 10 000 poljskih oficira i brutalno ih poubijali, najvećim delom u Katinskoj šumi, u blizini ruskog grada Smolenska. Dugo je kružila priča da su ovaj zločin učinili Nemci, posle napada na SSSR, međutim, sada postoje sasvim pouzdani dokazi da su to uradili Sovjeti. Oni poljski oficiri koji nisu pobijeni u Katinskoj šumi ukrcani su na jedna stari brod koji je odvučen na pučinu a zatim potop¬ljen.
I pored svih napora američkih biznismena da opreme i stave u pogon nemačku ratnu mašinu – uz znanje i odobrenje predsednika Ruzvelta – on je uporno ponavljao da će država zadržati svoju „neutralnu" poziciju i da će ostati van ratnih sukoba. Po počinjanju rata, 1. septembra
1939.   godine, novinski reporteri pitali su Ruzvelta da li će Amerika moći da izbegne mešanje u rat. On je odgovorio: „... Verujem da možemo, i Administracija će uložiti sve svoje snage da tako i bude."42
Dela nisu pratila reči. Ruzvelt je naimenovano Džordža Mar¬šala, člana Saveta za inostrane poslove (CFR), na mesto glavnokomandujućeg u armiji, umesto Daglasa Mak Artura, koji nije bio član CFR-a. Isto tako, postavljen je izvestan broj novih visokih oficira.
Bilo je i onih koji nisu verovali u Ruzveltovu tvrdnju da će Amerika ostati neutralna. Hans Tomsen (Hans Thomsen), nemački ot¬pravnik poslova u Vašingtonu, 12. septembra 1939. poslao je u Berlin kablogram sledeće sadržine: „... ukoliko saveznicima (Engleskoj i Francuskoj) zapreti poraz, Ruzvelt će ući u rat, makar morao da se suoči i sa otporom u sopstvenoj zemlji.43
Nemačka je mnogo zavisila od naftnih resursa. Nafta je stiza¬la iz različitih izvora izvan Nemačke. Pre nego što je bila okupirana, Rumunija je svoju naftu izvozila u Nemačku. Časopis „Lajf" od 13. februara
1940.   godine donosi fotografiju na kojoj se vidi kako se rumunska nafta tovari u cisterne. Tekst ispod slike je sledeći: „Nafta za Nemačku prevozi se cisternama Ameriken esoluba i Britiš petroleuma iz naftnih postroje¬ nja u blizini Ploeštija. Cisterne su obeležene znacima nemačkoameričke naftne kompanije i nemačkih železnica i voze naftu put Hamburga i Vu pertala u Nemačkoj. Poslate su iz Nemačke da bi ubrzale isporuku naf¬ te."44 Fotografija je napravljena posle nemačke invazije na Austriju i Polj¬ sku, ali su američke i britanske kompanije, ipak, prevozile naftu za ne¬ mačku vladu (cisterne na fotografiji nose jasne oznake „Essolube" - „Shell").
Pored Rumunije, bilo je i drugih resursa: „... kada bi nemačko vazduhoplovstvo ostajalo bez goriva, njega je veoma ljubazno snabdevala velika rafinerija koja pripada „Standard oilu" a nalazi se na ostrvu Arubi. Naftu su prevozili španski tankeri."45 Ovo se događalo tokom samog rata, no američke podmornice nisu potapale ove tankere.46
I pored kupovine nafte izvan nemačkih izvora, glavni snabdevač je još uvek bio kartel. „Saradnja IG Farbena i Standard oila na proiz¬vodnji sintetičkog goriva dala je IG Farben kartelu monopol nad proizvodnjom benzina u Nemačkoj za vreme Drugog svetskog rata. Nešto malo manje od polovine ukupne količine visokooktanskog benzina je u Nemačkoj 1945. proizveo IG Farben uz pomoć svojih podružnih kompa¬nija.47
Kako se rat u Evropi nastavljao, američki lideri su sve češće pokušavali da umešaju i Sjedinjene Države, i pored toga što narod nije želeo da ima ništa sa tim. Ruzvelt je kao predsednički kandidat obećao da će Amerika ostati neutralna ukoliko on bude ponovo izabran. Neki su, me¬đutim, znali istinu. Jedan od takvih bio je general Hju Džonson (Hugh Johnson), koji je rekao: „Ne poznajem ni jednog jedinog dobro obaveštenog posmatrča Vašingtona koji nije ubeđen da će nas gospodin Ruzvelt, ako ponovo bude izabran (1940), prvom prilikom odvući u rat, i da će, ukoliko se takva prilika ne ukaže, on sam neku napraviti."48
Ruzvelt je imao dve mogućnosti da Ameriku umeša u Drugi svetski rat: Japan je bio u ratu sa Kinom a Nemačka u ratu sa Engleskom i Francuskom i drugim zemljama. Obe ratne zone davale su obilje mo¬gućnosti za ulazak u rat, i Ruzvelt je bio željan da ih iskoristi.
Prva prilika ukazala mu se na Pacifiku. Avgusta 1940. godine, Sjedinjene Države su uspele da probiju takozvanu „purpurnu" japansku ratnu šifru. To je američkoj vladi dalo mogućnost da pročita i shvati ja¬pansku šifrovanu i tajnu radio-poruku za vreme rata. Aparati za dešifrovanje japanskih poruka počeli su da se proizvode i šalju širom sveta, ali ni jedan nije poslat u Perl Harbur.
Ruzveltove pripreme za ulazak u rat, mada se javno izjašnja¬vao za neutralnost, počele su avgusta 1940. godine, kada je izglasano da Nacionalna garda, do tada sa dobrovoljnim članstvom, dobije svoju oba¬veznu službu u trajanju od jedne godine. U septembru je sledio novi akt o selektivnoj regrutaciji za vojnu službu, koja bi, takođe, trajala godinu dana.
Ključni događaj se, ipak, odigrao 28. septembra 1940. godi¬ne, kada su Japan, Nemačka i Italija potpisale Trojni pakt. Ovaj pakt zahtevao je od država-potpisnica da objave rat svakoj zemlji koja bi napa¬la bilo koju od članica Trojnog akta. To je značilo da bi, ukoliko bi Japan napao SAD a one odgovorile objavom rata Japanu, rat automatski bio ob¬javljen i Nemačkoj i Italiji.
Ruzvelt je sada znao da rat s Japanom znači i rat sa Nemcima. Njegov problem bio je rešen.
Sa engleskom vladom i Vinstonom Čerčilom napravio je tajne sporazume oko ulaska u rat sa Nemačkom i znao je „... da je jedini način da ispuni svoje obaveze – a da javno ne obesčasti zahteve američkog naroda za mirom – da isprovocira Japan ili Nemačku na napad."49
Bilo je svejedno ko će prvi napasti – Japan ili Nemačka –jer je rat sa jednom zemljom automatski značio i rat sa drugom. Prvu šansu dobio je, ipak, Japan.
Oktobra 1940. godine, sekretar mornarice FrenkNoks (Frank Knox) pozvao je Dž. O. Ričardsona (J. O. Richardson), glavnokomandujućeg američke flote na Pacifiku. Tom prilikom mu je rekao da „predsednik želi da se uspostavi patrola na Pacirfiku – zid od američkih brodova koji bi se protezao celim zapadnim Pacifikom, na takav način da se Japa¬nu onemogući bilo kakvo snabdevanje sa te strane; bila bi to oružana blo¬kada koja bi sprečila Japan da koristi bilo koji deo pacifičkog okeana. Ričardson je oštro protestovao. Rekao je da bi to bio čin objave rata i da bi, pored toga, izgubili svoju mornaricu. Smatrao je da Ruzvelt svakako mora da odustane od ovakvog plana."50
Ovaj istorijski događaj nužno nameće dva zanimljiva pi¬tanja.
1. Zašto Ruzvelt, glavnokomandujući svih oružanih snaga, uključujući i mornaricu, nije direktno naredio Ričardsonu da postupi ka¬ko je zamišljeno? Zašto je odabrao svog sekretara mornarice da učtivo zamoli Ričardsona da formira pomorsku patrolu? Da li je moguće da je Ruzvelt odlučio da ne koristi svoje izuzetna ovlašćenja zato što je znao da bi to, u svakom slučaju, bio akt objave rata, a nije želeo da bude označen kao inicijator takvog plana? Da se Ričardson saglasio sa Noksovim predlogom, i da je Japan potom napao brodove, Ruzvelt je mogao da optuži upravo admirala da je poslao flotu koja je izazvala Japance. Ruzvelt je želeo žrt¬veno jagnje, ali je Ričardson odbio da to bude.
2. Zašto Ruzvelt nije zamenio admirala sa nekim ko bi učinio ono što je Predsednik želeo?
Moguće je da je Ruzvelt shvatio da je Ričardson prozreo nje¬gov plan i da bi, pošto ga nije odobravao, bio u poziciji da direktno ukaže na Ruzvelta kao na tvorca ideje, ukoliko bi neki drugi admiral pristao da učini predloženo. Ruzvelt nije smeo da dovede u opasnost pažljivo građe¬ni izmidž „glasnika mira" nastao u spekulacijama hoće li Amerika ući u rat ili ne.
Važno je istaći da je, ubrzo posle ovog incidenta, novembra 1940, Ruzvelt u jednom predizbornom govoru rekao sledeće: „Obraćam se vama, očevima i majkama, i kažem vam opet i opet: vaši dečaci neće biti poslati u tuđe ratove."
Ričardson je kasnije analizirao svoj položaj kod Perl Harbura i došao do zaključka da je izuzetno nestabilan. Dva puta je tokom 1940. posetio Ruzvelta i predlagao mu da se flota povuče na zapadne obale Amerike, zbog sledećih razloga:
1.   njegovi brodovi nisu imali odgovarajući ljudski kadar za rat;
2.   zona Havaja bila je isuviše isturena za obučavanje flote i
3.   odbrana flote od vazdušnih i pomorskih napada bila je izrazito ispod zahtevanog standarda.51
To je značilo da američka vlada nije učinila ništa da poboljša odbranu Perl Harbura od pomorskog napada još od manevara iz 1931. go¬dine, koji su pokazali koliko je ostrvo bilo ranjivo.
Ričardsonovo odbijanje da izazove incident koji bi išao na¬ruku Ruzveltovoj ratnoj opciji i njegova zabrinutost za sudbinu flote, doveli su do toga da januara 1941. godine bude iznenada smenjen sa mesta komandanta flote.
Američki ambasador u Tokiju, Džozef S. Gru (Joseph C. Grew), bio je jedan od prvih koji su zvanično javili da će Perl Harbur biti meta japanskog napada. U pismu Stejt departments od 22. januara 1941, on kaže: „Peruanski abasador je obavestio moje službenike da je čuo iz mnogih izvora, uključujući i japanske, da, u slučaju izbijanja nespora¬zuma između Japana i SAD, Japanci nameravaju da izvrše iznenadni na¬pad na Perl Harbur..."52
Marta 1941, predsednik Ruzvelt se, sudeći prema izjavi Herolda Ajksa (Herold Ickes), sekretara za unutrašnje poslove, još uvek na¬dao da će Sjedinjene Države posle nekog incidenta ući u rat sa Nemačkom: „Na večeri 24. marta Ruzvelt je primetio kako stvari dolaze na svoje mesto, i kako će Nemačka uskoro napraviti grešku. Nije moglo biti sumnje da Predsednik jedva prikriva nadu da će doći do incidenta koji bi opravdao objavu rata Nemačkoj..."53
Ruzvelt i Čerčil su zajedno pripremali izazivanje incidenta koji bi omogućio Americi da stupi u rat. Čerčil je izjavio:
„Predsednik je rekao da će voditi rat, ali da ga neće objaviti, i da će biti sve provokativniji i provokativniji. Ukoliko to Nemcirna zasme¬ta, oni onda mogu napasti američke snage. Mornarica Sjedinjenih Država preduzela je na sebe da održava stalni konvoj za Island. Predsednikovo naređenje brodovima u pratnji bilo je da se napadne svaka podmornica koja se pojavi, makar bila dve ili tri stotine milja udaljena od konvoja... Sve je bilo učinjeno da se izazove 'incident'. Hitler je bio suočen sa dile¬mom da li da napadne konvoje i da se sukobi sa mornaricom Sjedinjenih Država ili da se uzdrži od toga, 'dajući nam na taj način pobedu u bici za Atlantik'. Šest do osam nedelja provociranja stavilo je Hitlera pred težak izbor."54
Hitler je, međutim, želeo da izbegne konfrontaciju sa Sjedi¬njenim Državama. „Svojim mornaričkim komandantima krajem jula (1941) rekao je da izbegavaju incidente sa Sjedinjenim Državama dok je istočna kampanja (rat sa SSSR-om) još u toku... Mesec dana kasnije, ova naređenja bila su još na snazi."55
Čerčil je, pošto je nemački brod „Bizmark" potopio britansku krstaricu „Hud", pisao Ruzveltu aprila 1941, savetujući „... da bi neki američki ratni brod trebalo da pronađe 'Princa Eugena' (brod koji je bio u pratnji 'Bizmarka'), privuče na sebe njegovu vatru i tako obezbedi inci¬dent za koji će mu Sjedinjene Države biti zahvalne, tj. incident koji će ih uvesti u rat."56
Hitler nije bio tako mudar u drugim stvarima. Napao je SSSR, svoga „saveznika", 22. juna 1941. godine, iako je Nemačka imala sa Sov¬jetskim Savezom pakt o nenapadanju.
Posle ovog čina, pritisak na Sjedinjene Države da uđu u rat znatno se pojačao. Ruzvelt je 24. juna 1941. godine saopštio Amerikanci¬ma: „Naravno da ćemo Rusiji pružiti pomoć, koliko god budemo bili u stanju."57
Tako je počeo čuveni „Lend-Liz" (Lend-Lease), program snabdevanja Sovjetskog Saveza ogromnim količinama ratnog materijala, i to na kredit.
Budući da je Hitler bio preokupiran ratom sa SSSR-om i nije želeo da se sukobljava sa Amerikancima na otvorenom moru, Ruzvelt je svoju pažnju morao ponovo da usmeri na Japan, ne bi li konačno obezbedio željeni incident.
Njegov sledeći korak bio je pomaganje engleskog i holandskog embarga na isporuke nafte Japanu.
Japan, koji je relativno mala ostrvska zemlja, nije imao naft¬ne izvore i postrojenja, tako da je naftu morao da uvozi. Embargo je uve¬den da bi se sprečio dotok nafte potrebne za vođenje rata. Smatralo se da će ova akcija isprovocirati Japan i da će on konačno napraviti incident koji se čekao. Bivši predsednik Herbert Huver shvatio je ove manipulacije koje vode u rat. Avgusta 1941. uputio je sledeće upozorenje: „Narod Ame¬rike bi morao izričito da zahteva od Kongresa da zaustavi proces koji Sje¬dinjene Države, korak po korak, vodi u neobjavljeni rat..."58
No, Kongres nije slušao.
Predsednik Ruzvelt nije slušao ni optužbe kongresmena Mar¬tina Dajsa (Martin Dies), predsedavajućeg kongresnog Komiteta za vanameričke aktivnosti. Do avgusta 1941, „Dajsov Komitet je prikupio gomi¬lu dokaza koji su potvrđivali sumnje nastale na osnovu nekih sporednih pojava: bilo je jasno da Japanci nameravaju da napadnu Perl Harbur i da poseduju vitalne vojne informacije o njemu."59
Ovaj izveštaj kongresmen Dajs je lično uručio Ruzveltovoj administraciji. Bilo je to drugi put da Dajs obaveštava Ruzvelta o japan¬skim planovima za napad na Perl Harbur: Još početkom 1941, Dajsov ko¬mitet je došao u posed strategijske mape koja je pružala čvrste dokaze o japanskim namerama za udar na Perl Harbur. Ovu mapu pripremalo je Obaveštajno odeljenje imperijalne vojske Japana.
Dajs je telefonirao državnom sekretaru Kordelu Halu (Cordell Hull) koji je razgovarao sa predsednikom Ruzveltom.60
Kongresmenu je rečeno da dokument ne pušta u javnost, a Ruzveltova administracija nije sa njim učinila baš ništa. Kada je Dajs aprila 1964. godine američkoj javnosti saopštio ova otkrića, dodao je i sledeći komentar: „Ukoliko neko sumnja u istinitost i tačnost ovih tvrdnji, biće mi drago da mu predočim konačne dokaze."61
Avgusta 1941, novi proizvod ,,IG Farben" kartela prvi put je isproban na ljudima. Bio je to gas „ciklon B" i korišćen je za ubijanje Jevreja i drugih zatočenika u koncentracionim logorima.
U Vašington su počele da stižu dešifrovane poruke koje je ja¬panska komanda slala svojim špijunima u Perl Harburu. Od njih se zahtevalo da javljaju o kretanjima američkih brodova, njihovom tačnom broju, vrsti i lokaciji u luci.
Nešto kasnije, 16. oktobra 1941, prinčevska vlada u Japanu podnela je ostavku. Na njeno mesto postavljena je vojna uprava generala Todžoa (Tojo).
Sve ovo moglo je da znači samo jedno: pripremu za rat. Ame¬rička vlada je to znala, ali nije preduzela ništa da bi flotu u Perl Harburu upozorila.
Tog istog dana, Henri Stimson, Ruzveltov sekretar rata, napi¬sao je u svom dnevniku sledeće: „... i tako smo se suočili sa delikatnim pi¬tanjem diplomatskog mačevanja koje je moralo da bude izvedeno tako da budemo sigurni da će Japan pogrešiti i prvi napraviti loš potez - otvoreni potez."62
Stimson je ponovio ovakav stav i prilikom svedočenja pred jednim od komiteta koji je ispitivao događaje u Perl Harburu: „Pitanje je bilo kako da ih (Japance) izmanevrišemo da oni opale prvi metak, a da ne dopustimo da nam nanesu suviše štete."63
Japanci nikako nisu ulazili u incident koji bi zahtevao ame¬ričku odmazdu, međutim, američka vlada je bila ubeđena da će se on konačno i dogoditi. Na primer, državni sekretar Kordel Hol (Cardell Huli), 7. novembra 1941. saopštio je Ruzveltu kako predviđa „veliku mogučnost skorog rata s Japanom."
Japan je nastavio svoje pokušaje da ostane izvan rata sa Sjedi¬njenim Državama, i japanski ambasador u Vašingtonu je činio sve da bi osigurao pakt o nenapadanju sa državnim sekretarom. Svom ambasadoru Japan je 22. novembra 1941. poslao telegram sledeće sadržine: „Dajte sve od sebe i ne štedite napore u pokušaju da postignete rešenje koje želimo."
Iako je Japan želeo da izbegne rat sa SAD, neko drugi ga je ohrabrivao da preduzme taj korak. „Njujork dejli njus" je 17. maja 1951. godine doneo jedan tekst vašingtonskog dopisnika Džona O'Donela (John O'Donnell) koji se odnosio na razne obaveštajne izveštaje sa Dale¬kog istoka koji su brižljivo čuvani u Vašingtonu. Među tim dokumentima bilo je i priznanje Riharda Zorgea (Richard Sorge), sovjetskog špijuna, napisano u nekih 32 000 reči.
Gospodin Zorge je bio sovjetski špijun koji se infiltrirao u nemačku ambasadu u Japanu, i radio svom snagom da ubedi japanske zvaničnike da ne bi trebalo da napadnu SSSR već da krenu na jug, uz rizik rata sa Sjedinjenim Državama.
„Kada je Zorge, oktobra 1941. obavestio Kremlj da Japanci nameravaju da napadnu Perl Harbur u sledećih 60 dana... primio je pohvale za svoj izveštaj i obaveštenje da je Vašington–Ruzvelt, Maršal, admi¬ral Stark i drugi – upoznat s japanskim planovima."64
Istoga dana, 25. novembra 1941, kada je japanska flota isplo¬vila ka Perl Harburu, predsednik Ruzvelt je sazvao sastanak kojem su pri¬sustvovali i sekretari Stimson, Noks, Maršal i admiral Herold R. Stark (Harold R. Stark), načelnik pomorskih operacija. Prema Stimsonovom svedočenju, „Predsednik je izneo zaključak da čemo verovatno biti na¬padnuti (najkasnije do) sledečeg ponedeljka, jer su Japanci poznati po na¬padima bez upozorenja."65 „Uprkos riziku koji je postojao, ako pustimo Japance da udare prvi, shvatili smo da je poželjno da učinimo tako u cilju dobijanja pune podrške naroda Amerike, jer onda ne bi ostala ni trunka sumnje u to ko je agresor."66
Japanska ambasada u Vašingtonu je 26. novembra 1941. u Tokio poslala poruku sledeče sadržine: „Hal je rekao:... Žalim, ali moram da vam kažem da ne možemo da se saglasimo sa tim (japanskim mirov¬nim predlogom)."67
Britanska obaveštajna služba, koja je imala svoje ljude unutar japanskih obaveštajnih službi u Vašingtonu, 26. novembra je saznala sadržinu telegrama poslatog u Tokio. Njegova sadržina je bila sledeča: „Pre¬govori propali, službe očekuju oluju u naredne dve nedelje."68
Ovo su znali i Ruzvelt i Ministarstvo vojske „... zato što je ve¬oma značajan američki obaveštajni oficir sa službom na Dalekom istoku tokom 1941... saznao za planove admirala Jamamotoa da se pošalju spe¬cijalne snage koje bi napale Perl Harbur, i u tri odvojene poruke poslao izveštaj o ovome u Vašington. Najmanje dve od ovih poruka završile su u vojnim arhivima pre napada na luku na Havajima.
Konačno, japanska vlada je digla ruke, i 6. decembra 1941. godine uputila svojoj ambasadi u Vašingtonu poruku u kojoj je zahtevala da se prekinu svi pregovori sa američkom administracijom. Poruka je bila uhvaćena, dešifrovana i predata Ruzveltu. Ostala je zabeležana njegova iz¬java: „Ovo znači rat".70
Ruzvelt je sada sa sigurnošću znao da je Japan spreman da napadne SAD, pa ipak nije učinio ništa da upozori svoje ljudstvo u Perl Harburu.
Tako je 7. decembra 1941. godine na Perl Harbur usledio „iznenadni napad" Japanaca.
Američka vojska nije bila pripremljena za napad. Japanske snage imale su naređenje da se vrate u Japan ukoliko otkriju i najmanji znak koji bi ukazao na to da su Amerikanci unapred upozoreni.
Njihovi avioni koji su bombardovali Perl Harbur izveštavali su da američki avioni imaju teškoća da uopšte i polete.
To je bilo zato što su, prema naređenju predsednika Ruzvelta, svi avioni na pisti bili kružno grupisani u i to tako da su im elise bile okre¬nute unutar krugova. Ruzvelt je ovo naređenje objasnio navodnim „stra¬hom od sabotaže", a to je, tobože, bio način da se bolje zaštite.
Kako avioni nisu mogli da se kreću unazad, grupisanje na ovakav način pričinjavalo je ogromne teškoće u slučaju potrebe da se brzo uzleti. Heri Elmer Barns (Harry Elmoer Barnes), jedan od kritičara ovak¬vog načina postavljanja aviona, napisao je: „Grupisanje aviona koji stoje u krugu, krilo uz krilo, načiniće ih bespomoćnima u slučaju iznenadnog napada".71
Čudne su i okolnosti pod kojima je nastradala flota ukotvlje¬na u samoj luci. Pacifička flota sastojala se od tri nosača aviona, devet bojnih brodova i većeg broja manjih plovnih jedinica. Tokom napada, Ja¬panci su potopili ili teško oštetili osam bojnih brodova, ali ni jedan nosač aviona.
Američka vlada je smatrala da će nosači aviona imati veoma važnu ulogu u vrsti rata koji će se voditi na pacifičkom poprištu. Zato su svi nosači aviona uklonjeni iz Perl Harbura a svi manje važni brodovi su tamo ostavljeni. Bojni brodovi su žrtvovani jer je trećina njih bila sagra¬đena pre ili u toku Prvog svetskog rata, a to je značilo da su istrošeni i zastareli.
Pored nosača aviona, Ruzvelt je povukao i male, pokretne brodove za koje se očekivalo da će se efikasno iskoristiti u predstojećim pomorskim bitkama. „Admiral Vilijem F. Hesli (William F. Hasley) bio je upućen na ostrvo Vejk sa nosačem 'Enterprajz' 28. novembra, zajedno sa tri teška razarača i devet manjih brodova. Admiral Džon E. Njutn (John E. Newton) je 5. decembra bio poslat na Midvej sa nosačem 'Leksington', tri teške krstarice i pet razarača. Nosač 'Saratoga' bio je poslat ka pacifičkoj obali..."72
Admiral Hazbend Kimel (Husband Kimmel), zapovednik po¬morskih snaga u Perl Harburu, krivicu za slabu pripremljenost Perl Harbura za napad baca direktno na predsednika Ruzvelta: ,,U Perl Harburu smo bili nespremni zato što je plan predsednika Ruzvelta zahtevao da se flota na Havajima ni jednom rečju ne upozori."73
Član Čerčilovog ratnog kabineta, Oliver Litlton (Oliver Litt¬leton), u obraćanju predstavnicima Američke trgovinske komore u Lon¬donu 24. juna 1944. godine, izjavio je sledeće: „Amerika je do te mere isprovocirala Japance da su bili prinuđeni da napadnu Perl Harbur. Bilo bi falsifikovanje istorije kada bismo rekli da je Amerika bila naterana da ude u rat."74
Savet za inostrane odnose je januara 1974. godine, u svom časopisu „Inostrani poslovi", doneo članak koji potvrđuje Litltonove reči. U tekstu se kaže: „Japanski napad na Perl Harbur je gurnuo Sjedinjene Države u Drugi svetski rat, ali je Ruzveltova administracija odlučila godi¬nu i po dana pre toga da uđe u ratni rizik sa ciljem da spreči totalitarnu dominaciju nad Evropom."75
Dakle, 8. decembra 1942. godine predsednik Ruzvelt je od Kongresa zatražio da se objavi rat Japanu, tvrdeći da će 7. decembar 1941. ući u istoriju kao „dan beščašća".
Kada se svojim govorom u Kongresu obratio naciji, Ruzvelt je lagao. Rekao je: „Mi to ne volimo - i nismo želeli da ulazimo u rat - ali, sada smo u njemu, i borićemo se svim raspoloživim snagama."76
Ruzvelt je želeo rat s Japanom, i konačno ga je dobio. Zatim jeli. decembra sledila i objava rata od strane Nemačke. Bilo je to u skladu sa Trojnim paktom, koji su ranije potpisali Japan, Nemačka i Italija.
Ruzveltovi planovi sa Perl Harburom imali su visoku cenu. Poginuo je 2341 vojnik Sjedinjenih Država, 1143 ih je bilo ranjeno; osamnaest brodova, uključujući osam bojnih brodova, bilo je potopljeno ili teško oštećeno; bilo je uništeno ili neupotrebljivo više od dve stotine aviona, a ubijeno je šezdeset i osam civila.
Admiral Kimel (Kimmel) je, zbog navodne nespremnosti za napad, bio smenjen i nešto kasnije, 7. januara 1942, penzionisan.
Posle završetka rata, Kongres je istraživao razloge nepriprem¬ljenosti Perl Harbura za napad. Rezultati istrage mnogo govore:
1.   Amerika nije isprovocirala napad;
2.   nema dokaza da su Predsednik, Državni sekretar, Sekretar rata ili Sekretar mornarice isprovocirali napad;
3.   Američka vlada učinila je sve da izbegne rat s Japanom;
4.napad je bio uspešan zato što su vojska i mornarica pro¬pustile da na vreme otkriju snage neprijatelja, i
5.počinjene greške bile su greške u prosuđivanju a ne zane¬marivanje dužnosti.
Poslednji zaključak je očigledno donesen s namerom da se oficiri koji su tada bili na dužnosti ne izvode pred vojni sud. Admiral Kimel i general Valter C. Sort (Walter C. Short), zapovednik kopnenih sna¬ga u Perl Harburu, neprestano su zahtevali da im se održi suđenje na ko¬jem bi mogli da speru ljagu sa svog imena, ali im to nikada nije bilo omo¬gućeno.
Admiral Robert Tiobold, zapovednik flote razarača u Perl Harburu, napisao je knjigu pod nazivom Konačna tajna Perl Harbura, u ko¬joj iznosi svoje zaključke o „iznenadnom napadu". Pogledajmo ih:
1.predsednik Ruzvelt gurao je Japan u rat, a ohrabrivao ga je da počne neprijateljstva tako što je Pacifičku flotu držao u vodama Havaja, kao pozivnicu za napad;
2.planovi da se Perl Harbur iskoristi kao mamac napravljeni su još juna 1940. godine;
3.   rat s Japanom značio je i rat sa Nemačkom, i
4.   Ruzvelt, Maršal i Stark znali su za napad dvadeset jedan sat pre njegovog početka.
I pored svih dokaza da je Ruzvelt zajedno sa svojim najbližim saradnicima unapred znao za napad, ima ljudi koji tvrde da su Vlada, i posebno Ruzvelt, nevini u ovom slučaju.
Jedan od takvih je i Volter Skot (Walter Scott), koji vodi ru¬briku „Pitanja i odgovori" u časopisu „Parejd". Tako, na pitanje jednog či¬taoca „Da li je istina da je Ruzvelt znao da če Japan napasti Perl Harbur u Drugom svetskom ratu?", on odgovara: „Nije istina".80
Dakle, Amerika je sada morala da vodi rat na dva fronta: s Ja¬panom na Pacifiku i sa Nemačkom u Evropi.
Upravo onako kako je i planirano!