Srbija ne zna šta sa mladima :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Ivana se oko tri sata ujutro vratila sa žurke iz jednog beogradskog kluba. Ustala je posle podneva, skuvala veliku šolju crne kafe, upalila cigaretu i pokrenula internet sajt za druženje, popularni „fejsbuk“. Ivana ne ide u pozorište, muzeje ili galerije, retko čita knjige i ne bavi se sportom, ali zato često gleda TV, sluša tehno ili folk i obožava da predveče „izbleji“ sa društvom…

Ivana je zapravo profil srednjoškolke odgajene u Srbiji, koja se kao i većina mladih, obuhvaćenih istraživanjem Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta, u svom životu – uglavnom dosađuje! Njen profil je nastao presekom nekoliko istraživanja o navikama i interesovanjima mladih osoba koje su u poslednje tri godine sprovedena u Srbiju. Ona je dokaz da je najveći promašaj našeg društva to što devet godina posle izlaska države iz perioda sveopšte dekadencije vrednosti nismo uspeli da izgradimo ni jednu jedinu kompletno „zdravu“ generaciju. Istina, pojedinci postoje, ali oni nisu dovoljni da bi oformili pravilo.
Turbo generacije
– Devedesetih godina u naše društvo su se usadile prve generacije takozvane turbo kulture. Nebavljenje mladima koje se kao trend delimično održalo i danas rezultovalo je činjenicom da nam omladina dosadu rešava pred televizorom i internetom. Živimo stereotip da su deca prepuštena sama sebi i upravo u takvim okolnostima laka zabava dobija na značaju, a u ovom postindustrijskom konzumatorskom društvu reklama, takvu zabavu čini kultura za masovnu jednokratnu upotrebu, zasnovana za potrošnji – kaže dr Oliver Vidojević, psihijatar za decu i adolescente, psihoanalitičar.
Međutim, navika da izgovore za sve probleme društva nalazimo u devedesetim u ovom slučaju ne važi. Od promena 2000. godine prošlo je punih osam godina. Za to vreme ova država je iškolovala čitavu generaciju osnovaca, dve čitave generacije srednjoškolaca i još dve studenata koji su završili fakultet u roku. Između tih generacija nalazi se još na stotine hiljada mališana, tinejdžera, adolescenata i studenata koji su već bili u sistemu obrazovanja i do kojih još moglo dopreti.
Kolaps obrazovanja
Slaba zainteresovanost nadležnih za ovaj problem je i više nego očigledna. Ne samo da kulturna politika usmerena ka mladima ne postoji, već i obrazovni sistem, koji bi trebalo da bude jedan od temelja države kleca pred zahtevima savremenog sveta. Istina, Ministarstvo omladine i sporta je 2008. godine donelo Nacionalnu strategiju za mlade, ali je ona do danas ostala samo slovo na papiru.
– Stanje u kome se nalazi naša omladina oslikava odnos našeg društva prema deci i naš odnos prema kulturi. Ovde se kultura shvata kao neka vrsta kozmetičkog sredstva, nešto za šta nikada nema dovoljno prostora. U Miloševićevom režimu niko se nije bavio mladima, ali je mnogo gore to što smo, kada smo pobedili tu politiku, krenuli isključivo u sređivanje drugih „važnijih“ problema i nastavili da ispuštamo generacije mladih. U tom međuprostoru izgubio se i vaspitni karakter u obrazovanju – kaže Diana Kržanić-Tepavac, predsednica IO Asocijacije pozorišta za decu i mlade Assitej.
Posledice dvodecenijskog nemara na ovom poslu su i više nego očigledne. Savremene srednjoškolce, pa delimično i studente zanima isključivo „laka zabava“ i „brza lova“, uzori su im samozvane zvezde i zvezdice sa domaće i strane estrade, a robna marka najviša mera vrednosti. Oni su veoma informisani, ali o krajnje površnim stvarima, budući da im je televizija zabavnog karaktera, koja im pojede trećinu dana, osnovi izvor informacija. Za njih je pojam enciklopedija razumljiviji samo ako je zovemo „wikipedia“, knjige čitaju samo kada baš moraju, a najviše teksta iščitaju sa ekrana svojih mobilnih telefona, bez kojih ne bi mogli da zamisle život.
O čemu onda brine i razmišlja takav mladi mozak? Pomenuto istraživanje Instituta za psihologiju utvrdilo je tri najveća problema naše omladine i to su redom – malo zanimljivih mesta za izlaske (46 odsto), nedostatak slobodnog vremena (41 odsto) i dosada (više od 30 odsto).
Materijalizam
Odgovornost za nepostojanje kulturnih inicijativa u našem društvu dr Vidojević nalazi u materijalizaciji svih vrednosti.
– Nekada su sport, pozorište i bioskop imali simboličnu cenu. Sada sve košta i košta puno. Odsustvo sistematske ponude programa za decu i mlade danas je normalna stvar, a svaka privatna inicijativa znači i privatno plaćanje. Otuda toliko veliki zahtev za uspehom po principu ili-ili. Nekada je takve projekte pokretala država, društvo, lokalna samouprava, a danas bi to mogle da budu neke velike kompanije, firme i slično. To, međutim, ne postoji jer nije isplativo i jer se sve gleda samo kroz materijalizam – kaže dr Vidojević.
Druge zemlje sveta, za razliku od Srbije, veoma ozbiljno pristupaju ovom problemu i shvataju da bez dobre kulturne politike nema ni dobrih uslova za odrastanje. Kako kaže Diana Kržanić-Tepavac u svetu je 2009. godina označena kao godina vraćanja umetnosti i kulture u škole.

Evropska praksa: Umetnost i kultura još od obdaništa
Prema istraživanju Svetlane Jovičić, asistenta na Fakultetu dramskih umetnosti, oko 80 odsto škola u Holandiji koristi „umetničke menije“ u okviru kojih su obavezne posete muzejima, pozorištima, bibliotekama, a Britanci odmah posle primarnih ciljeva da deca budu zdrava i srećna stavljaju i kulturnu integraciju. U Danskoj je 2003. godine, kao interministarska inicijativa, osnovana mreža koja uvodi umetnost i kulturu u život dece predškolskog uzrasta. Štampaju se priručnici, vodiči za opštine, umetnike, roditelje, koji im objašnjavaju kako da rade sa decom kroz kulturu i umetnost…
U zemljama EU umetnost je odavno u školskim programima, a poslednjih nekoliko godina radi se na tome da pozorište postane sastavni deo vrtića i jaslica jer se veruje da te institucije igraju presudnu ulogu u razvoju dečje kreativnosti.
– Odnos prema mladima, njihovoj kreativnosti i razvijanju duhovnih i kulturnih potreba mora da se gradi od rođenja. Ako društvo nema strategiju da podrži ono što su roditelji i sistem obrazovanja započeli da grade, urušavanje sistema vrednosti je neminovno. Čini mi se da ovde takva strategija osim na papiru ne postoji – kaže prim. dr Ljiljana Dimitrijević, psihijatar u Studentskoj poliklinici.

Izgubili veru u ljubav, izbegavaju čak i zabavljanje
Studenti odskaču od proseka po posetama pozorištu, muzejima, raznim drugim kulturnim manifestacija ili čitanju knjiga, tvrdi prim. dr Ljiljana Dimitrijević sa Studentske poliklinike.
– „Blejanje“ i „smaranje“ je i kod studenata je redovan posao. U poslednje vreme primećujemo i ozbiljan pad motivacije za učenje. Cela društvena i socijalna kriza, koja u Srbiji traje godinama, dosta utiče na njih. Nema studenta koji je ovde potražio pomoć a da nije bio pogođen nekim neprijatnim socijalnim iskustvom, neprihvatanjem, strahom da će biti ismejan i odbačen, a dosta njih je takva traumatična iskustva imalo već u srednjoj ili osnovnoj školi. Vera u ljubav je skoro potpuno izgubljena. Čak i kada su u vezi, oni se unapred boje raskida, patnje, psihičkog bola. To ide do te mere da pojedini izbegavaju i da se zabavljaju. Čini se da su krhki na bol i trpljenje i da nemaju kapacitet za prevazilaženje patnje i psihičkog bola – kaže prim. dr Dimitrijević.

Izvor: Blic