PRE dvadeset godina u Srbiji gaziranu vodu kupovali su mahom špriceraši ili čiraši. Obična flaširana, bez mehurića, nije imala šansu da uđe na trpezu domaćina kojima se u dvorištu baškario pradedovski bunar. Danas, polovina stanovništva godišnje proguta pola milijarde litara flaširane vode, a za deset godina, čak i da ne uđemo u Evropu, imaćemo evropske navike: nacija će biti poklonik prirode u plastici.
Mnogi veruju da se baš u tom podatku, da će onaj ko ima vodu imati sve, krije odgovor na pitanje kojom logikom na srpskom tržištu žive i opstaju 32 punionice vode. I ne samo što opstaju nego i zarađuju i to isključivo od domaćih potrošača!
- I ima i nema logike - odgovara Rade Pribičević, jedan od direktora “Knjaza Miloša”. - Ima logike, jer se tržište mineralne vode povećava godišnje za 10 odsto. A, opet, nema logike zato što je kod nas ono ekstremno konkurentno, jer učestvuju veliki igrači. Moj je zaključak da će u bliskoj budućnosti doći do konsolidacije proizvođača vode, i da će određeni broj malih ispasti iz igre. Konkurencija je jaka, marže su veoma niske, transport je veliki problem, a posao sa vodom je zahtevan.
Iako je konkurencija jaka, nije zabeleženo da je ijedna punionica zatvorila izvor. Održava ih tržišni paradoks po kome devet miliona duša izdržava 32 fabrike!
- Jasno je da su 32 punionice previše za devet miliona duša.- kaže Vojin Đorđević, vlasnik “Vodavode”, “Sinalka”, “Podruma Palić” i “Gorkog lista”, objedinjenih u “Si&Si” grupu.
- Ozbiljnim proizvođačima, znači onima koji su kupili savremenu opremu i mnogo uložili u proizvodnju, prodaja ispod dva miliona litara ne donosi interes. Oni koji rade sa zastarelom opremom, u lošim uslovima i bez velikih investicija, mogu da žive i sa manjom proizvodnjom, ali oni dugoročno, pre svega zbog kvaliteta, ne mogu opstati.
Veliki igrači na našem tržištu voda slažu se da će i Srbiju zahvatiti svetski trend: konsolidacija velikih. Zastrašujući podatak o dominaciji nad izvorima pijaće vode iznosi Branka Šerović, predsednik Udruženja mineralnih voda Srbije:
- Kao što tržište nafte kontroliše nekoliko kompanija, tako već sada više od polovine svih voda u svetu drže četiri kompanije: “Koka-Kola”, “Danone”, “Pepsi” i “Nestle”.
Na to Bojan Popović, menadžer “Deltine” punionice vode “Akva gala” u Mionici dodaje:
- Ove četiri kompanije nezvanično kontrolišu više od toga, čitavih 70 odsto izvora vode u svetu, a što je još gore, 80 odsto svetskih najpoznatijih brendova pod njihovom je zastavom.
Iako se svetska scena već ukrupnila, kod nas prkoseći globalnom procesu i interesu, opstaju i mali.
- Opstaju i zbog toga što većini flaširanje vode nije osnovna delatnost. Recimo, vodu puni NIS Naftagas, ili se, kao “Delta”, koja je ušla u svoju distributivnu mrežu, naslanjaju na druge delatnosti. Tu su i lokalni i regionalni interesi - razmišlja Pribičević.
Većina punionica, ipak, pored vode, sve češće pravi sokove ili sladolede. To je zbog toga što im se samo preprodaja vode ne isplati, ali retko ko od njih to želi da prizna. Izuzetak je Vidoje Vujić, vlasnik “Vujić vode”, koji kaže:
- Ne isplati se fabrika vode. Realno, naše tržište mogu da pokriju
dve-tri punionice.
Ali u Srbiji, i pored ovog podatka, ne samo da se ne gase fabrike vode već niču nove. Najsvežija, od prošlog meseca, je “Devet Jugovića”. Jedan od direktora, Ljuba Pejić, na naše pitanje kako će se probiti na srpsko tržište, odgovara kontrapitanjem:
- A, da li na tržištu ima mesta za druge novine osim za “Novosti”?
Ima, ali svi imaju ciljnu grupu i ne zarađuju isto.
- Tako ćemo i mi, kaže Pejić. Naša ciljna grupa biće dijaspora! Ta voda se koristi već šest vekova i ljudi koji veruju će je kupovati.
Nije li to zloupotreba vere?
- Nije, jer ako ljudi dolaze autobusima i čekaju satima da se napiju sa tog izvora, zašto im vodu ne bismo donosili “na ruke”?
Dok u Srbiji raste potrošnja flaširanih voda (nesnosne vrućine išle su joj u prilog), zbog čega se očekuje rekordna prodaja od čitavih 700 miliona litara, izvoz se skupio u malih 17 miliona litara. Da li se srpska voda ne izvozi zato što ne možemo da zadovoljimo evropske standarde, nemamo jaku kampanju ili prepoznatljiv brend, ili se ne isplati?
- Izvoziti dalje od hiljadu kilometara se ne isplati - kaže Pribičević. - Možete da izvezete nekoliko kontejnera vode zbog svog imidža, ali da biste se tamo etablirali, potrebno je mnogo ulaganja.
Vojin Đorđević, čija “vodavoda” stiže na tržište Dalekog istoka, to negira:
- Nije tačno da se ne isplati izvoz na više od hiljadu kilometara! Tu priču pričaju oni koji ne mogu da izvoze svoju vodu, pre svega zbog kvaliteta koji ne zadovoljava visoke standarde pojedinih tržišta. Mi “vodavodu” izvozimo na Daleki istok i ove godine je taj plasman za 90 odsto veći od prethodne. Naravno, u startu to nije uvek isplativo, ali kada imate jasan dugoročni cilj, uslediće i rezultati.
Prema uporednim podacima, najviše flaša u inostranstvo izveze “Knjaz”, ili, u procentima, 80 odsto ukupnog izvoza je njihov. Pribičević to ne glorifikuje:
- Iako smo prisutni na svih pet kontinenata, izvoz je simboličan. Izvozimo tek toliko da naši ljudi u dijaspori kupe našu vodu, jer im treba za slavu ili rođendane.
Uprkos mnogobrojnim domaćim vodama, na tržištu živi jedan paradoks: uvezene vode. Veliki trgovinski lanci imaju francuske i italijanske vode, ali prodaju se hrvatske i bosanske flaširane vode, što domaćim proizvođačima bode oči.
- To nije bezazlena pojava, i trebalo bi uvesti reciprocitet - kaže Branka Šerović. - To važi i za okolne zemlje, jer kada izvozimo vodu, od nas traže i avionski snimak izvorišta ili konstantno praćenje izvora četiri godine, kao što rade Grci, a oni kad izvoze, popune samo deklaraciju i - eto ih. Da srpske rane brže zarastaju nego hrvatske, primećuje i Pribičević:
- Iako nismo srpska kompanija, već inostrana, “Denjub”, nismo mogli da uđemo na hrvatsko tržište. Sve je u redu ali - ne može. Jedno je realno stanje, drugo - formalno.
Za razliku od zapadnih zemalja gde je koncesijama rešena eksploatacija vode, kod nas zakon nije zaživeo jer nije donesen podzakonski akt koji bi odredio dva najbitnija detalja: na koliko se godina daje koncesija i koja je cena. Naši prerađivači flaširane vode, plaćaju dinar po litru Direkciji za vode i to je sve. Dok u Udruženju kažu da je to dosta, s obzirom na to da se ne zna gde se novac utroši, Đorđević kaže da je nadoknada od dinara po litru - realna, a Popović iz “Deltine” “akvagale” navodi da je pravni vakuum povoljan za domaće proizvođače.
U Evropi, na primer, plate pet miliona evra za koncesiju, a ne krene im posao, a kod nas za dvesta-trista hiljada neko otvori fabriku i radi bez tog rizika.
Zbog nedostatka propisa, kod nas niču punionice koje brzo rade i brzo zarađuju.
- U zemljama u tranziciji, primera radi, koncesije su dosta visoke i one se vezuju za ukupan prihod proizvođača, što nije dobro jer punioničari rade i sokove, sladolede i druge proizvode - navodi Branka Šerović, predsednik Udruženja mineralnih voda. Ako pratimo rečenicu kojom nas je Svetska banka definisala: “Srbija je zemlja bogata vodom i mineralima”, nije teško zamisliti kako će u budućnosti biti kod nas. Pitanje je samo koliko ćemo mi od tih bogatstava imati.

DOZVOLE

Kod nas se dozvola za eksploataciju dobija pošto se uradi elaborat o rezervama vode, čime se prati količina i kvalitet vode i on se na svakih pet godina obnavlja. Na jedno eksploataciono pravo ne može da bude više korisnika, niti voda sme više da se koristi od prirodnog dotoka.
- Najvažniji posao države jeste da zakonom zaštiti izvorišta vode u Srbiji od narušavanja. Neophodno je da se dopuni i Pravilnik o kvalitetu, kao i da zaživi Zakon o koncesijama - navodi Šerovićeva.

ĐOKOVIĆ

- Sa Novakom Đokovićem potpisali smo ugovor još pre šest meseci i nismo mogli da predvidimo da će ostvariti takav uspeh. Marketinški gledano, za promotera naše vode Nole je pravi pogodak. As, što bi rekli teniseri. Tu smo imali sreće, jer je njegov uspeh i naš uspeh. Fabriku smo napravili za pet meseci, pošto smo prethodno istraživali tršište i izvorišta dve godine. Mnogo smo uložili, mnogo i očekujemo - kaže Bojan Popović iz “Deltine” punionice “Akva gala” u Mionici.

RAČUNICA

Koliko se stvarno isplati punionica vode i mogu li vlasnici i pored suženog tržišta solidno da rade i žive, procenjuje Rade Pribičević (“Knjaz Miloš“):
- To je domaći fenomen, neobjašnjiv. Mi, recimo, od transforamcije nismo poslovali pozitivno. Ne mogu da proniknem u to šta tolike biznismene inspiriše da rade sa vodom. Možda zato što svi pričaju “voda je strateška sirovina”, “vode je sve manje” pa računaju na to da mogu da kontrolišu sirovinu čija je budućnost osigurana.

POTROŠNjA

PROSEČAN Italijan godišnje popije 190 litara flaširane vode, a mi manje od tog proseka, oko 70 litara godišnje. Ali i kod nas raste potrošnja flaširanih voda u proseku za 10-20 odsto godišnje. U narednih pet godina u svetu se planira povećanje potrošnje za 36 odsto. Tu najavu prate jake reklamne poruke, sada se nude i vode sa ukusom, vode “za ovo”, ili “za ono” - kaže Šerovićeva. - Proizvođači flaširanih voda su u panici, jer im profit pada, a trgovinski lanci, koji su sve moćniji ucenjuju ih da snize cenu. Tu leži glavni razlog zbog koga se fabrike vode odlučuju da prošire programe, pa rade aromatizovane vode, vode sa dodatkom, sokove i drugo.

IZAZOV

Vlasnik “vodavoda” brenda Vojin Đorđević “bacio je rukavicu” svojim kolegama:
- Ko dokaže da ne filtrira vodu, vodim ga na ručak! Jer, mi smo jedina voda koja se ne filtrira, koja se puni direktno na izvoru. Naš izvor je u samom Domu vode (svoj objekat ne zovemo fabrika jer se tamo ništa ne prerađuje). Mi imamo najsavremeniju opremu i najsavremeniju laboratoriju koja obezbeđuje kontrolu u raznim fazama procesa.
Šta ako se u izvoru nešto poremeti?
- Naš izvor je na dubini od 273 metra i ne može ništa da se poremeti. Nezavisno od toga, “vodavoda” se kontroliše i posle flaširanja, tako da je proizvod uvek vrhunskog kvaliteta.

KOŠARKA

Svi su bili fascinirani kada se “vodavoda” pojavila na Evropskom prvenstvu u košarci u Španiji? Kako vam je to pošlo za rukom, koliko će vam taj poslovni potez doneti i koliko vas je koštao?
- “Vodavoda” se u Španiji našla u društvu najvećih svetskih robnih marki. Kad imate vrhunski proizvod potpuno prirodan, koji se ne filtrira, koji se već pozicionirao na mnogim tržištima sveta i kada imate partnera FIBA, onda je sve lako. Taj potez će nam doneti u budućnosti veoma mnogo i siguran sam da će se investicija isplatiti. Gledamo napred i za ostvarenje svog cilja. Nijedna investicija nije prevelika ukoliko je efektna.

KONKURENCIJA
Koliko je gusta šuma na tržištu voda pokazuje i podatak da nijedan naš sagovornik nije mogao da nabroji nazive svih srpskih voda. A na pitanje ko im je konkurencija, odgovorili su:
RADE PRIBIČEVIĆ:
- “Koka-Kola” i “rosa, “vodavoda”, “prolom voda” ,”minakva”, “vrnjci” donekle, a obratili smo pažnju i na “janu”.
Naravno, i “Deltina” “gala”, koja je u ekspanziji.
VOJIN ĐorĐeviĆ:
- Konkurenciju poštujemo, ali se nikoga ne bojimo, jer za kvalitetan proizvod tržište svuda postoji.
BOJAN PopoviĆ:
- “Vodavoda”, “akvaviva”, “rosa”...

CRKVENA VODA
U biznis sa flaširanom vodom u Srbiji uključila se i Crkva. U manastiru Tronoša, kraj Loznice, gde vekovima stoji česma za koju se vezuje verovanje da su se sa nje napili Jugovići neposredno pred Kosovski boj, od prošlog meseca flašira se voda “Devet jugovića”. Crkva je dala imanje, a nekoliko biznismena uložilo je novac u fabriku. Proporcionalno ulogu, Eparhija šabačka dobijaće deo profita od prodaje.

IZVOZ
Ako su naše vode kvalitetne i ispunjavaju standarde, šta onda sprečava naše fabrike vode da je izvoze?
- Apsolutno ništa - kaže Branka Šerović iz Udruženja mineralnih voda. - Za ozbiljan izvoz potrebne su količine, i mislim da svi koji proizvode ispod 200-300 miliona litara godišnje ne mogu da se računaju. Onda, tu je brend, marketing i naravno cena: mi nismo konkurentni.



ŽEĐ GASE NOVE AKUMULACIJE
SRBIJA nije bogata vodom kao što to, već generacijama, učimo decu! Ona ima ograničene i nepovoljno raspoređene vodne resurse. Kako kaže profesor Građevinskog fakulteta Branislav Đorđević, vremenska neravnomernost se ogleda u dugim sušnim periodima, koje smenjuju periodi sa izrazito mnogo padavina. Prostorna neravnomernost znači da vode nema tamo gde je najpotrebnija - u velikim naseljima i duž značajnih poljoprivrednih površina.
- Zato moramo da realizujemo velike regionalne vodovodne sisteme - kaže Đorđević. - Manji vodovodi, koji su imali lokalna izvorišta, objedinjuju se u veće sisteme. Tako je u Srbiji 18 sistema, gotovo u celosti, formirano.
U ovakvim okolnostima, jedini pravi odgovor je izgradnja akumulacija, koje će primiti vodu kada je ima dovoljno, a distribuirati je onda kada nedostaje. U budućnosti će biti neophodno da se značajne količine vode prebacuju na velika rastojanja. Bez akumulacija u budućnosti neće moći da se proizvede dovoljna količina vode u Srbiji.
- Nažalost, danas kod nas deluju neke ekološke organizacije koje rade u suprotnom smeru od interesa ekosistema - dodaje Đorđević.
- Čim neko pomene izgradnju brane, javljaju se protivnici. Odgovorno tvrdim da će preživeti samo one civilizacije koje budu gradile akumulacije!
Drugi problem u Srbiji je to što loše održavamo izvorišta.
- Deponija Sjenice je, praktično, u koritu reke Uvac, a ona je izvorište prve kategorije - objašnjava Đorđević. - Takvih primera je mnogo. Kod nas postoje dobri propisi, ali se ne primenjuju. Postoje mnogi zagađivači, prave se deponije, loša je sanitacija naselja, izliva se svašta u vodotokove...
Zato naš sagovornik, kako kaže, “garantuje da su najbolje rešenje veliki i dobro organizovani vodovodi”. Kod nas ljudi piju lošu vodu iz malih vodovoda, koji su van kontrole. Tako je, na primer, u Banatu i Bačkoj, gde je voda neispravna ne samo po hemizmu već i u bakteriološkom smislu. Tamo se dešava da su “probijene” maksimalno dozvoljene koncentracije gvožđa, mangana, a u Zrenjaninu čak i arsena.
Đorđević napominje i da je čak šezdesetih godina, prilikom izgradnje Savskog jezera, bilo mnogo protivnika te ideje, a da se danas Beograd snabdeva, apsolutno, dobrom vodom. I to iz jezera prvog kvaliteta, gde se leti, dnevno, kupa i po 300.000 kupača.
- Vodama moramo da upravljamo, a to možemo samo kroz velike vodovodne sisteme i akumulacije - zaključuje Đorđević.

NIKAD PRODAJA

NAJVEĆA greška koju može da napravi država u tranziciji je, smatra Đorđević, prodaja vodovoda.
- U tome su multinacionalne kompanije našle najveći biznis - kaže Đorđević. - Ko god da je prodao vodovod, napravio je medveđu uslugu svom narodu. Postojale su zemlje gde su, zbog vrtoglavo naraslih cena vode, izbijali socijalni nemiri. Beograđani svaku takvu ideju treba da dožive kao da im je neko zabo prst u oko!
Zoran Nikolić

Izvor: Novosti