Srbija je dobila novog predsednika - Aleksandra Vučića

"Tijanić: VUČIĆ – NAJBOLJI POSLE KARAMELE

Imajući na umu da je po novinarskoj vrednosti mali ministar Vučić tek treći novinar u sopstvenoj familiji – iza majke i žene – i da ga je dečiji otpor prema njima naterao da im postane ministar, ne dozvoljavam prijateljima da njega gade ili ozbiljno analiziraju i shvataju.

Nije Vučić, sekretar vojvode od Karlobaga, Virovitice, Ogulina i najpoznatiji klon onog lažnog profesora Pravnog fakulteta u Prištini – koji je sa Kosova utekao ne održavši nijedno predavanje – nije, dakle, Vučić kriv što u Srbiji niko ne zna gde se okončava paleozoik a gde počinje Ministarstvo za informisanje.

Niti, pak, taj novinar u prednacrtu, snosi odgovornost za fakat da nije jasno gde se završava njegov idol Šešelj a odakle počinje on sam. To je nemerljivo tragična pozicija za mladog čoveka čija inteligencija već dugo prezire njegov sopstveni karakter. Njegova uloga ne dobacuje ni do prezira: ona je za sažaljenje! Toliko mogu da uradim za čoveka koji je pristao da obavi lobotomiju, prljavi posao na mozgu sopstvene nacije – što sam ja odbio.

Svaki je Srbin, je l’ tako, vlastito umetničko delo. Ali, na pravljenju Vučića bila je angažovana povelika grupa stvaralaca. Ima tu i nešto genetskog nasleđa, ali samo u njegovoj ranoj mladosti. Od dobrog dečaka, vrednog učenika i momka koji je podržavao odluke AVNOJ-a, greškom zdravstvenog sistema koji je uvezao loše vakcine, njegov imunološki sistem trajno je oštećen; nije uspeo da se suprotstavi idolopoklonstvu, magičnoj privlačnosti diktature, uživanju u sistemu socijalnog sadizma i sopstvenoj korupciji.

Za svaku od ovih oblasti on je izabrao svog tvorca i predao mu se dušom i telom. Da ne zaboravim – i glavom, budući da njegova inteligencija spada u one koje su neprestano u potrazi za vrhovnim autoritetom kojem će se ropski predati bez ostataka. Tako je, u moralnom smislu, Vučić pretvorio sebe u teglicu sa senfom. Svi su u njega, po potrebi, umakali svoju viršlu: Vojvoda, Toma Nikolić, Mirko Marjanović, julovci, slobisti, policajci.

Tu, dakle, dolazimo do ključa kojim opravdavam svoj sažaljivi stav prema dečaku: cena njegovog otkupa od sebe samog bila je za njega neodoljiva. Samo je ropskom čorbom, koja sadrži dobar automobil, moć, veliki stan, publicitet koji je sahranio i jače umove od njegovog, iluzija ravnopravnog učesnika u velikim političkim igrama, fatamorgana koja skriva ulogu sluge, izvršioca, atentatora i potrošne kancelarijske robe – samo je, kažem, takva ropska čorba bila dovoljno privlačna da se Vučić dobrovoljno skuva u njoj.

Stid od sebe sama savladao je uz pomoć Vojvode koji mu je pružio ono što je malome trebalo: opravdanje za sve što čini! Čim je našao opravdanje – mi spasavamo Srbiju i Svet – pred dečakom se otvorila zemlja Sangri-La. Čudesna zemlja u kojoj je sve lako i dostupno – od novinarki do džipa, od linča onih koji su videli da je izdao sebe, do medijskog streljanja razumnih koji vide da ono što Vučićev šef radi Amerikancima služi samo kao opravdanje za sve što rade Srbima.

No, ja i dalje tragam za opravdanjem maloga kojeg je Vojvoda svesno hipnotisao. Jer, pretpostavljam, samo bi hipnotisani Srbin, ili teško oboleli um, mogao više da voli Lukašenka nego patrijarha Pavla. I da to javno kaže. I ne samo to, već da na delu to i pokazuje. Video sam da Vojvoda od Karlobaga, Virovitice i Ogulina, bombarder Londona, Rima, Pariza i Singapura, maše baterijskom lampom ispred očiju Vučića kad mu je do ruku došlo nekoliko brojeva najgore novine koja je štampana od Gutenberga do danas.

Reč je o „Zemunskim novinama“ u kojima Vučić, u svakom broju, objavljuje između 30 i 50 fotografija svoje ikone. Tim privlačnim likom Vučić ukrašava pravopisne, gramatičke, logičke i protivprirodne greške koje se u tim novinama nazivaju – „tekstovi“. Komično i tužno! Ali, neobično poučno – na šta bi ličili srpski mediji ako ih se ikada dočepaju, do kraja, jedini pravi naslednik Tita i njegov mlađani Ivo Lola Ribar.

U isti koš ide i emisija na priglupoj „Palmi“ pod nazivom „Radikalski talasi“. Ono najgore što postoji u srpskoj prirodi, među srpskim instinktima, unutar najglupljeg dela nacije, postrojava se pred kamerama i hvali opštinsku vlast u Zemunu. Jadan, stari Zemun koji je dočekao da igra ulogu koju je slikarski pribor imao za Hitlera.

Tako dolazimo do tačke koja razotkriva da svaki čovek koji može da bude kupljen jeste precenjen. Šešelj je mogao i jevtinije da dobije Vučića, nije morao da prilikom sečenja torte, na proslavi ulaska u režim, uzvikne pred svima: „Vučiću, jesam li ti obećao da ćeš biti ministar!“ To je bio čin definitivne propasti za dečaka koji je mogao da se odupre svemu sem iskušenju.

One noći kad je njegov narod seo na traktore i ostavio Pećku patrijaršiju za sobom, zgroženi Vučić je u patriotskom zanosu, potrpao porodicu i stvari u kamion. Iz udobnosti svog momačkog stana on se, bez predomišljanja, pridružio koloni nesreće i bede, prevarenima i ostavljenima, da zajedno sa halucinantnim snom o sopstvenoj veličini i Vođi koji zna šta radi – završe u sirotinjskim logorima za beskućnike gde ih vlast skriva od pogleda ostatka nacije.

Vučić je, kažem, te noći doterao svoj kamion do „Crvenkape“, rezidencijalne zgrade na Novom Beogradu, i u žestini patriotskog, moralnog zgražavanja nad onim što se desilo na Kosovu, uselio sebe u novi stan od 160 kvadrata. Ponavljam, u noći kad su strani vojnici ušli na Kosovo, srpski ministar, nekadašnje dobro dete, iskreni ljubitelj pravoslavlja i naše tradicije, menjao je prapostojbinu za stan, Dečane za đakuzi, Bogorodicu Ljevišku za terasu i Gračanicu za garažu. Aferim!

Ali, ni sada ne mogu a da ga ne razumem; ko iz vlasti to već nije uradio? Ko iz njegovog društva sve što je na rečima hteo za Srbiju – u praksi nije uzeo za sebe? Ko među njima ne smatra da vlast pruža uživanje pod uslovom da ne podrazumeva nikakvu odgovornost?

No, budući da me je više puta pomenuo obavljajući svoje domaće zadatke, oslobodio me je džentlmenskog sporazuma kojeg sam do danas poštovao. Ali i ovo što pričam predstavlja samo lekciju za njegovo dobro, poslednji pokušaj da se vrati sebi. Naime, budući ministar Vučić dva puta je, na svoj zahtev, dolazio kod mene, dok sam još radio kao direktor BK televizije. Jednom da mi kaže kako je Vojvoda, pred njim, tražio od Bogoljuba Karića da me otpusti jer, kako je rekao šef radikala – vodim sopstvenu politiku Bogoljubovim parama.

Uz to, pomenuo mi je da on i Toma počinju da sumnjaju kako Šešelj počinje da se viđa sa Slobom i da postoji mogućnost da uvede radikale u savez sa slobistima. Tada bi, zakleo se preda mnom Vučić, on i Toma odvojili dve trećine radikala od Šešelja i tako ostali u opoziciji. O tome su, rekao je, već razgovarali sa pametnijim delom rukovodstva stranke. „Ni mrtav ne bih sa komunistima u bilo kakav pakt, jer sebe, od stida, ne bih mogao da pogledam u ogledalu“ – rekao je Vučić.

Dodao je da su on i Toma prvi put posumnjali u Vojvodu kada je odbio njihov zahtev da radikali izađu na demonstracije povodom prodaje Knina. Šešelj je rekao da će isterati iz stranke svakog radikala koji se pojavi na ulicama i viče „izdaja, izdaja“ i, kaže budući ministar, „tada sam zaplakao od muke i stida što smo naš narod ostavili na cedilu i prodali Tuđmanu“. Ali, docnija istorija pokazuje da je Šešelj bolje poznavao Vučića od njega samoga.

Drugi put je Vučić došao da mi kaže kako je, kao direktor sportske hale Pinki, bio u kancelariji Željka Mitrovića, direktora Pink televizije, kada je kod njega došao Željko Simić, sadašnji ministar kulture, i između dva kupanja u bazenu kod vlasnika pomenute televizije, doneo neki glupavi tekst protiv mene. Taj tekst je objavljen u novinama, ali ga je potpisao Mitrović. Budući ministar kulture, po običaju, samo je iznajmio svoje pero.

Tada su se, pred Vučićem, dogovorili da montiraju neki porno spot sa mojim likom ili sa likom jednog mog dela tela koji se u porodici Tijanić prenosi od kolena do kolena. Vučić, citiram, ceneći moje novinarstvo i znajući moju samostalnu poziciju unutar srpske politike, ne može da zadrži tu tajnu za sebe i došao je stoga da mi to kaže. Zaista zahvalan što nepoznati radikal dolazi i, kako kaže, rizikuje da ga Vojvoda zakolje ako sazna da je meni prepričavao njegove razgovore, čuvao sam tajnu sve dok me sam Vučić nje nije oslobodio.

Sad razumete zašto, imajući na umu njegov raniji, iskreni nacionalistički period, ne mogu da se pridružim ocenama da je reč o direktnom nasledniku Gebelsa. Ne, on je samo daleka, isfabrikovana kopija tog uglednog Nemca koji je toliko značio za razvoj medija i medijskih sloboda, patriotizma i otpora prema Zapadu. Odbijam i tvrdnje da je, možda, bliži Sadamovom najstarijem sinu, koji je prošlog meseca proglašen za novinara veka u Iraku, mada je, kažu upućeni, polupismen.

Mali je žrtva, baš kao i svi mi. Nije on tvorac sistema koji je od njega napravio, posle Karamele, najboljeg imitatora na srpskoj političkoj estradi. Opirao se dugo, dugo je bio lomljen. Razum ga je predugo progonio, ali je Vučić, u ciljnoj ravnini, bio brži od njega. To je njegov jedini greh.

Naravno, ako ne računamo da zna ko je pucao na Ćuruviju i ko će, po tvrđenju njegovog mentora, pucati na mene. Ali, zar ćemo Slavko i ja zamerati takve sitnice čoveku koji sa toliko žara i toliko iskrene patetike u očima, ubeđuje Srbe da žive – ili su mrtvi – u najboljoj od svih mogućih Srbija!?

„Nezavisne novine“, Banjaluka, 7. maj 2000.".