Zvuci zanimljivo ali ima malo informacija. Sada, danas ko sve nema nemacki pasos, ako imaju soske, nisu automatski Nemci. Hvatali su i po Pakistanu "nemacke" drzavljane sa bradama od metra i imenima Jusuf, Said i slicno 
Al eto, mozda je neko podmetnuo to sto se bune u Libiji, al ko podmetnu Bahrain ili oce CIA da srusi proamericku vlast pa da ostanu bez baze 
Sada ako je CIA organizovala 5. Oktobar, 7. Mart, "Jogurt revoluciju", pobunu protiv Causeskua e onda i nema neke svrhe boriti se protiv njih kad su tako mocni da u svakom cosku sveta kad im se cefne naprave pobunu 
Spominjao je i Gadafi na Pinku srpskog pilota u libijskoj vosjci a opet ne znamo o tome nista osim da je neki sajt sa Malte objavio slicnu vest pre par dana. 

c,c,c... @bot vec vise od dve decenije zivi u kompjuteru,i opet i dalje ne zna ni sliku da postavi kako treba... 

i to mi je neki Matrix/Unix/kuracpalac bot...  c,c,c... 

Čim je krenulo ,prisetio sam se staroga teksta (2007) : Gunar Hajnzon - Sinovi i svetska moć
Može se naći na adresi :
http://www.starisajt.nspm.rs/koment_2007/2007_gunar1.htm

-------------------------------------
original : Die Tageszeitung
preuzeto sa : NSPM

Priredio i preveo sa nemačkog Dejan Aničić

Gunar Hajnzon

Sinovi i svetska moć (*)


Kada je američki predsednik Džordž Buš nekoliko dana nakon napada na Njujork i Vašington govorio o „višegodišnjem“ ratu sa teroristima, a Ričard Majers, glavnokomandujući američkih borbenih snaga, procenio da će on trajati „čitav naš život“, glavni razlog za tako dugu borbu ostao je uglavnom nepomenut. Autori bliski američkoj vladi, s druge strane, to rado definišu kao youth bulge. Taj se sleng izraz odnosi na „izbočinu“ (eng. bulge) koju starosna grupa od 15 do 29 godina predstavlja na demografskim «stablima» ili piramidama koje se koriste za predstavljanje razlika u starosnim grupama jedne nacije.

Počev od knjige „Sukob civilizacija“ (1996) Semjuel Hantingon sve jače ukazuje da islamske države - u kojima živi 500 miliona dece ispod 15 godina – treba gledati kao zemlj e sa 150 miliona „prekomernih“ sinova koji će u sledeć ih deceniju i po dostići najbolju borbenu starost (15 do 29 godina). A već danas postoji 100 miliona onih, u starosti od 15 do 29 godine, bez ozbiljne perspektive. Sjedinjene Države, kao najmoćnija zapadna sila koja istovremeno beleži i najveći demografski rast, danas – od ukupno 280 miliona stanovnika – ima 30 miliona sinova ispod 15 godina, na koje sve do jednog mora računati, naročito u slučaju sukoba.

Anglosaksonska misao relativno lako poseže za demografskim argumentom. Počev od Memoranduma o nacionalnoj sigurnosti iz 1974. (Nation Security Study Memorandum) o „Posledicama porasta stanovništa širom sveta po sigurnost Sjedinjenih D ržava i njene prekomorske interese“ gradi se čvrsta linija američke strategije. Na nemačkom govornom području, s druge strane, prisutnija je skepsa ili nepoznavanje takvih analiza.

Za jednu diferenciranu srednju poziciju važi najpre da mladi muškarci, sami po sebi, ne predstavljaju smrtnu opasnost. Strateška analiza ne govori o silovitoj mladosti uopšte, nego o potencijalnim ratnicima iz zemalja sa dodatnim youth bulge problemom. U poređenju sa devojkama, mladići su svakako, i u inače stabilnim nacijama, sa 90 procenata udela u nasilništvu, bez sumnje argesivniji pol. A počinioci nasilja, i oni koji za njega traže više opravdanje, čine manje od 10 procenata ukupne populacije mladića.

Nacija u kojoj apsolutnu većinu čine mlađi muškarci ne mora automatski predstavljati pretnju za manjine u vlastitoj zemlji ili, uopšte, za druge nacije sa manje mladih muškaraca. Jedna se oblast približava trajnom području za uzbunu, prema terminologiji ranog upozoravanja na genocid, tek kada je broj novopristiglih mladića u više generacija u mnogo bržem porastu nego što je porast za njih prihvatljivih životnih pozicija. Te perspektive nemaju nikakve veze sa apsolutnim siromaštvom. Gladni u slučaju emigracije i agresivnosti igraju zanemarljivu ulogu.

Kada jedna generacija očeva ostavlja za sobom dv ojicu ili više mladića, a ovi sami dobiju samo još jednog sina, ne dolazi ni do kakve preteće situacije, nego prosto do „bejbi-buma“. Zapadni studentski pokret šezdesetih i sedamdesetih godina potekao je iz takve jedinstvene demografske situacije. Nasilni potencijal te generacije obuzdan je prvenstveno zbog toga što je većina mladih dobila ponudu za podnošljive karijere.

Prvi dobro dokumentovan, ali nikako i prvi u istoriji, youth bulge fenomen izbija na prelazu iz 15. u 16. vek u Evropi. On je delom rezultat smrtne kazne za kontrolu rađanja radi „repopulacije“ nakon opadanja stanovništva sa 70 na 40 miliona nakon velikih epidemija, počev od druge polovine 14. veka. Najbolje statistički proverljiv, a tipičan za čitavu Zapadnu Evropu, jeste eksplozivni youth bulges razvoj u nekim grofovijama Engleske. U periodu od 1416. do 1440. godine u njima su sto očeva ostavili samo 82 sina . O d 1491. do 1505. godine , s druge strane, na sto očeva došla su 202 sina. Godinu dana pre prve Kolumbove plovidbe (1492) broj sinova u Engleskoj i ostalim evropskim zemljama bio je dvostruko veći od broja pozicija koje su za sobom očevi oslobodili. I pri tom nije reč o jednom jedinstvenom „bejbi-bumu“, nego o rezultatu čvrsto sprovođene četvorovekovne politike, koja je za rezultat imala sledeću situaciju: oko 1900. mali je evropski kontinent imao 400 miliona stanovnika, što je predstavljalo četvrtinu čovečanstva . Danas je evropski udeo ponovo pao na 10 procenata. A u istom, XX veku, broj islamskog stanovništva povećao se sa 160 miliona (1900.) na 1,2 milijarde (2001), čime je njegov udeo skočio sa 10 na 20 procenata.

Kina, nekada najnaseljenija zemlja sveta, oko 1500. godine ima više sinova nego Evropa, ali putem kontrole rađanja održava stabilan odnos umirućih i potomaka. Evropa, međutim, postupa sasvim suprotno. Njeni sinovi - između 1500. i 1700. godine (sa preostalim područjima do 1900 . godine) – veoma brzo zauzimaju više od polovine sveta. Metodama koje se definišu kao genocidne, od konvencije Ujedinjenih nacija o genocidu iz 1948. godine, desetkuje se i kolonizuje domorodačko stanovništvo na ogromnim teritorijama, koje se danas nazivaju Anglo-Amerika, Latinska Amerika, Ruska Azija, Australija i Novi Zeland, kao i Burska Afrika. Pobednički pohod evropske medicine i reprodukcionog morala (globalno sprovođenje zabrane ubijanja dece oko 1900. godine) širom sveta je doprineo da se svetsko stanovništvo uveća sa 500 miliona oko 1500. godine na 6,2 milijarde 2002. godine.

Pri pažljivom posmatranju pojam „kolonizacija“ pokazuje se gotovo sasvim kao eufemizam za kombinaciju naseljavanja i ubijanja. To važi i za prvi milenijum pre Hrista, kada su Grci, Feničani i Rimljani opremili prekobrojne sinove – koji su bili uglavnom zdrav i odgojeni (dok je, istovremeno, odgajanje jedne jedine devojčice zadovoljavalo običaj) – za kolonizaciju. Naseljenici su veoma brzo – nakon otimanja ćerki – potčinili plemena oko Sredozemnog mora ili ih eliminisali, a potom udarili jedni na druge. Pax Romana se uspostavlja tek pošto su 146. godine stare ere ubijanjem i razaranjem Korinta (50.000 mrtvih od 120.000 stanovnika) i Kartagine (150.000 mrtvih od 250.000 hiljada stanovnika) uništeni veliki gradovi Grka i Feničana.

Ako nam danas tako krvavo i čudovišno deluje promena sveta od 1500. godine naovamo, čak i u poređenju sa antikom, ne sme se zaboraviti da je, između 1500. i 1900. godine, egzekutirano 50 miliona evropskih sinova i ćerki svrstano u kategoriju „iseljenika“. Toliko bi današnja Indija mogla da stavi na raspolaganje u jednom jedinom danu sa svojih skoro 350 miliona dece ispod 15 godina i mogla bi, sa 700 miliona stanovnika preko 15 godina – još uvek da izađe na kraj sa jednim youth bulge fenomenom.

Činjenica da se od 1500. godine svetsko stanovništvo uvećalo dvanaest puta učinila je da današnji problemi youth bulges budu izraženiji i već i nego ikad. Oni postoje svuda gde, ako želimo da primenimo osnovno pravilo, na 6 stanovnika dolazi dvoje ili više dece ispod 15 godina. Sa Indijom, islamskim svetom, crnom Afrikom (700 miliona stanovnika) kao i azijskim državama i Latinskom Amerikom reč je o oblastima sa otprilike 3,5 milijardi ljudi. Tamo gde na 4 stanovnika dolazi jedno dete – kao u Kini sa 320 miliona dece od 1.280 miliona stanovnika, postepeno dolazi do demografskog stupca, odnosno do stabilne populacije. U Zapadnoj Evropi na primer, gde na 6 do 7 stanovnika dolazi samo jedno dete, stanovništvo preko 50 godina čini većinu , tako da se tu govori o „krošnji” stanovništva, odnosno o sažimanju.

Već dugo u bezbrojnim youth-bulge zemljama postoj e masovni kriminal, unutrašnji teror, pokolj čitavih sela, građanski ratovi, genocid, kolapsi država, izbeglice na brodovima i u kamionima, spoljni teror i rat. Otuda ih strategije borbe protiv terorizma nisu mogle izuzeti iz razmatranja . Ne treba da iznenađuje što se glavna pažnja usmerava najpre na oblasti sa sličnom visinom obrazovanja (Islam, Latinska Amerika). Mladi akademski obrazovani ljudi, koji su prošli dugotrajni proces selekcije, traže zahtevnije pozicije nego oni, koji su već u ranom detinjstvu ostali na nižem rangu obrazovnog sistema ili su potpuno nepismeni.

Među „prekomernima“ su takođe i kvalifikovani mladići, koji ulažu talenat i – što je još važnije – jak psihički sklop za izgrađivanje snažnih [političkih] pokreta. Takođe je i žudnja za osvetom, koja ipak ne spada u ljudsko pravo, kod njih najjače izražena. Religije i ideologije koje su izuzetno pogodne za opravdavanje ubijanja sa svetim namerama, svakako mogu da se pobrinu za dodatnu razornu snagu. Oni koje treba učiniti spremnim za ubijanje i umiranje moraju, međutim, najpre da budu pri ruci i iznad svega bez atraktivne alternative.

Preteće posledice savremenih youth bulges fenomena često se prikazuju podjednako neizbežnim koliko i one u ranoj istoriji, iako to nisu. Svako zna da male teritorije sa jasnim vlasničkim odnosima i odgovarajućom novčanom ekonomijom mogu ekološki održivo zbrinuti čak i dugoročno rastuće stanovništvo. Visoko tehnološke zemlje kao Hong Kong, Južna Koreja ili Tajvan uvek su dobar primer u tom smislu. Uzoran primer je i sama Zapadna Evropa, koja je svoje stanovništvo između 1500. i 1950. godine uvećala deset puta, nakon što se njenih 50 miliona „iselilo“.

Ovo je, svakako, naknadno razmatranje koje jednom kolonisti iz 1520. ili 1750. godine nije moglo biti pristupačno. Tokom odrastanja – okružen braćom – on je u Evropi bio nepotreban. Mogući sukob sa urođenicima činio mu se lakšim nego ustanak protiv svojih dobro naoružanih kneževa. Pa ipak, upravo takav retrospektivni uvid može da pruži čvrsto uverenje da jedna osetljiva demografska situacija ne mora automatski da završi u masovnim ubistvima.

Bezbednosni stratezi upoznati su s takvim i sličnim rešenjima. Oni ih ni na koji način ne isključuju ni u budućnosti. Ne računaju čvrsto, međutim, na to da će se pravovremeno i u dovoljno youth bulge nacija sprovesti nužne reforme. Čak i oni koji nisu skloni pesimizmu moraju priznati da još niko nije izmislio način da se jednim udarcem, da kažemo, i na miran način 300 miliona mladića prevede iz bede u prihvatljiv život. O tome se doduše u javnosti uopšte ne razmišlja. Umesto toga se, tihim glasom, u poverenju, izražava uverenje da će se za to već pobrinuti zapadno oružje za masovno uništenje, koje za samo evropsko youth bulge rešenje problema od 1500. do 1900. godine nije bilo upotrebljeno.

Ta kombinacija javnog tabuiziranja i privatnih genocidnih fantazija možda je i doprinela da se najmoćniji zapadni vojni lideri sa svojim Si vis pacem, para bellum – „Ako želiš mir, pripremaj se za rat“ – prvi put prilagođavaju pretećim ili uopšte zlokobnim scenarijima. I uistinu: kako će – kada jednom dođu na pozicije moći – 60 miliona dece Amerike moći da umire, reformišu ili uopšte zbrinu do tada takođe odraslih 61 miliona dece Pakistana (od 145 miliona stanovnika)? U tom smislu, jedan pedesetogodišnji general zvuči prilično optimistično kada kaže da veruje da će se rat završiti za njegovog života. Njegov je predsednik 29. januara 2002. godine zvučao zabrinutije: „Naš rat protiv terora je dobro počeo, ali je tek počeo. […] Postupaćemo obazrivo. Ali, vreme nije na našoj strani“. Pred američkim Kongresom 6. februara 2002. godine direktor CIA-e Džordž Tenet pojašnjavao je nanovo tu zabrinutost: „Siromaštvo i politička nestabilnost na Bliskom Istoku i P odsaharskoj oblasti pogoduju regrutovanju terorista. U sledeće dve decenije ti će regioni imati najveći broj mladog stanovništva među kojim je verovatnoća da se postane terorista najveća.“

beleška o tekstu

Među brojnim pokušajima objašnjenja uzroka savremenih ratova i nasilja, teško je naći pronicljiviji, hladniji i uverljiviji od teza Gunara Hajnzona (64), profesora na univerzitetu u Bremenu i upravnika prvog evropskog instituta za istraživanje genocida i ksenofobije (Raphael-Lemkin Institut). Na tragu istraživanja francuskog teoretičara rata Gastona Butula, Hajnzon tvrd i da primarni uzroci savremenim (ali često i istorijskim) ratovima nisu kako se obično misli religije, ideologije, glad, etnopsihologije i sl . On dokazuje da su , zapravo, uzroci građanskim ratovima, masovnom kriminalu, teroru, u prvoj liniji demografski - konkretno ako u jednom društvu nekoliko decenija više od 30 procenata muškog dela populacije čine muškarci u starosti između 15 i 29 godina. U knjizi „ Sinovi i svetska moć” (2003) Hajnzon iznosi rezultate analize iskustva u oko 70 zemalja, ne zaobilazeći ni Kosovo - kao najočitiji evropski primer društva „prekomernih sinova”. Knjiga je nedavno za šest nedelja doživela četiri nova izdanja.

Dobar tekst, daje malo i sliku o Kosovu