Француски председник нагласио да ће наша земља бити добродошла у Унију када буде решена криза настала ирским одбијањем споразума о проширењу. На питање да ли евентуално враћање на Споразум из Нице важи и за Хрватску, Ангела Меркел одговорила: „И Хрватска је држава” Никола Саркози (Фото АФП)
Од нашег сталног дописника Брисел, 20. јуна – Француска се залаже да Србија, која је пуно пропатила последњих година, приступи Европској унији, па је потребно да јој се пошаљу позитивни сигнали. Али Србија ће бити добродошла тек када се реши криза. Ако не буде Лисабонског споразума, онда се враћамо на Споразум из Нице који предвиђа Унију са 27 чланица. То значи да нема даљег проширења – рекао је председник Француске Никола Саркози, данас у Бриселу после Самита шефова држава и влада земаља ЕУ. Он је објаснио да се „Француска залаже за проширење на западни Балкан, али да би до тога дошло потребне су нове институције”.
– Јасно кажем, без нових институција ЕУ нема проширења. Јесам за проширење, али најмање што морамо да очекујемо јесте да ЕУ реформише своје институције пре него што дође до проширења – рекао је Саркози.
Немачка канцеларка Ангела Меркел потврдила је да без примене Лисабонског споразума следи повратак на Уговор из Нице, који не предвиђа проширење Уније новим државама. Меркелова је одговарајући на питање новинара „Да ли то важи за Хрватску?” одговорила: „И Хрватска је држава”.
Ипак, у незваничним коментарима учесника Европског самита преовладава мишљење да изјаве Саркозија и Меркелове пре свега треба да истакну важност прихватања Лисабонског уговора и ставе до знања државама које још нису потврдиле његову ратификацију да не рачунају да ће бити измена Споразума из Нице.
На данашњу изјаву Саркозија, одмах је реаговао званични Загреб. Хрватски председник Стипе Месић је објаснио да се изјава председника Француске не односи на Хрватску, а премијер Иво Санадер је изјавио да је добио уверавања из Владе Француске да је Хрватска „на безбедној страни”.
– Ако је нешто договорено, ако су се договориле државе, онда се то мора спровести и према томе, на Хрватску се то неће односити – казао је Месић.
– Циљ је послати поруку, не само Ирцима, него и Чешкој, Пољској и Шведској, и свима који још имају недоумица у вези са ратификацијом, а не зауставити западни Балкан на путу евроинтеграција. Уз то, Саркози никада неће пропустити прилику да пошаље поруку Турској да није добродошла у ЕУ – тврди „Политикин” извор близак Европској комисији.
„Најпре морамо да решимо питање Лисабонског споразума, па онда да разматрамо проширење Европске уније”, рекао је Јанез Јанша, словеначки премијер. Он је навео да је „уверен да ће се пронаћи излаз из те ситуације пре него што било која земља буде зрела за коначну одлуку о чланству у Унији” и да „Европска комисија изгледа уопште нема намеру да успори преговоре о чланству”.
– Зато не видим никакве посебне разлоге да се у овој ситуацији усредсредимо на питање проширења и говоримо о томе као о кључној жртви садашњег застоја – објаснио је Јанша. Он је нагласио да Ирској, као и другима, неће бити постављани никакви рокови.
У званичним закључцима Европског самита потврђена је пуна подршка европској перспективи западног Балкана. Наглашено је да је ЕУ перспектива и даље најважнија за стабилност, помирење и будућност на западном Балкану. „Након недавног потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ, Србија може да убрза свој напредак ка ЕУ, укључујући и добијање статуса кандидата, чим се испуне услови у складу са закључцима Савета министара ЕУ од 29. априла”, наводи се, између осталог, у закључцима Самита.
Самит ЕУ није донео конкретне предлоге за решење кризе изазване одбијањем „Лисабона”, већ је одлука одложена за 15. октобар и наредни самит. Али бриселска администрација је изашла у јавност с предлогом краткорочних и дугорочних мера за смањење цена хране и горива. Објашњено је да ће бити предузете посебне мере за развој рибарске индустрије.
– Државе не могу сопственим мерама да реше питање високих цена горива и хране без помоћи Европске уније, али и ЕУ треба помоћ држава чланица – рекао је Хуан Мануел Барозо, председник Европске комисије, рано јутрос у обраћању после првог дана дводневног Европског самита у Бриселу.
''Niko tako ne služi svesrdno tuđinu kao nesrećni Slavjani'' (Petar Petrović – Njegoš)
Na izborima za Skupštinu Srbije (''parlamentarnim izborima'') učestvovale su, shodno ponudi biračima, krajnje uprošćeno kazano, dve osnovne grupe političkih stranak a. Jednoj grupi stranaka je, pre svega, celovitost Srbije u prvom planu. Drugoj grupi je pozapadnjačavanje Srbije (članstvo u ''Evropskoj uniji'') ključni interes, ''veliki cilj'', a koraci u tom pravcu su ''junaštvo'' i rodoljublje (''patriotizam''). Ove osnovne grupe mogu da se dalje raščlane. Prvu grupu stranaka možemo da nazovemo prosrbijanskim a drugu grupu prozapadnjačkim ili globalističkim strankama. Ove druge partije podržavaju globalizam, pretežno u korist zapadnjačkih država, što je drugo, novo ime za kolonizam u današnjim uslovima. Prozapadnjačke ili globalističke stranke, poput zapadnjačkih političara, sebe nazivaju ''proevropskim''. ''Prozapadnjačkoglobalističke'' je ustvari najprikladniji pridev za pretežan broj njih. A za razliku od našeg naroda i samih zapadnjaka, domaći političari i druge javne ličnosti pretežno izbegavaju reči ''zapadnjak'' i ''zapadnjački''.
Iako su zapadnjački političari nebrojeno puta prevarili srbijanske i slovenske političare uopšte, ne sprovodeći ni potpisana dokumenta, iako su mimo međunarodnog prava bombardovali srpske zemlje, potsticali razjedinjenje Jugoslavije i Srbije, iako ne priznaju granice Srbije, određeni srbijanski političari kao da to zaboravljaju, veruju u prosperitet koji zapadnjačka politika ima navodno da donese većinski pravoslavnoj i slovenskoj Srbiji. Za njih je pozapadnjačenje Srbije cilj iznad svih ciljeva. ''Evropska unija'' je nova mitologija, napredak Srbije zavisi samo od strane ''pomoći'' i ''investicija'', što znači od dojučerašnjih rušitelja, razjedinitelja i smanjivača Srbije. Reč ''investicija'' se često u ovdašnjoj prozapadnjačkoj propagandi koristi za prodaju sopstvenog i uvećanje tuđeg proizvedenog bogatstva. Stvoren je ''kult stranca'' ( M. Pavlović).
A zapadnjački političari, ustvari, stalno nastoje da Srbija bude korisnik ''pomoći'', s tim da prethodno ispuni razne, nekad i ponižavajuće uslove. Pri tom se i na Zapadu priznaje ''da je inostrana pomoć snažno oružje za sticanje vlasti nad zemljama''. (1) Zapravo, jedina sigurna zapadnjačka pomoć je pomoć u stvaranju neuspešne države.
S druge strane, prozapadnjački srbijanski političari kao da izbegavaju stvarnost ''Evropske unije''. Jedna od propagandnih parola u poslednjim izborima je bila: ''Posao ne može da čeka''. Poznavaoci stvarnosti tog udruženja, međutim, kažu drugčije. Naime, ''na ekonomskom planu EU nije u stanju da obezbedi nova radna mesta i smanji nezaposlenost''. (2) Osim toga, na Zapadu ''stranim radnicima se manje plaća nego svojim''. (3) A to strani poslodavci čine i u Srbiji.
Nakon neprikladnog odnosa prema Irskoj posle odbacivanja na referendumu Lisabonskog ugovora o ''reformi evropskih institucija'', naročito od strane Berlina i Pariza, vodeći londonski dnevnik je zaključio da je ''EU antidemokratska tvorevina''. (4) Nasuprot velikoj razdraganosti dela domaćih političara prema ''evropskom putu'' i ''evropskim poslovima'', u samoj ''Evropskoj uniji postoji nepoverenje značajnog dela biračkog tela, spram udaljene, otuđene i neodgovorne elite koja nameće pravila''. (5) Tog nepoverenja, međutim, kao da nema kod pojedinih srbijanskih (''srpskih'') političara.
San o bogaćenju Srbije uz pomoć zapadnjačkih država je po svemu sudeći naivno očekivanje. Dobrom delu srbijanskih političara i njihovom užem okruženju kao da nije poznato da Srbija nikad ne može da bude Zapad. Da bi bila Zapad ona treba da bude usmerena na izrabljivanje drugih država i naroda, a ona to ne čini niti to može da čini. Ona samo može da bude nezavisna država koja drži do svojih interesa ili kolonija jevtine radne snage, prostor za strano, nemilosrdno iscrpljivanje domaćeg prirodnog bogatstva. Srbijanci teško mogu na Zapadu da imaju banke, železare, monopolska industrijska preduzeća, da kontrolišu izvore pitke i mineralne vode, komunalna preduzeća, rudnike i elektrane, naftnu industriju, televiziju, štampu... A to je sve ono što naši prozapadni političari treba dalje da omoguće, pre svega Zapadu, kako bi Srbija ostvarila ''evropsku perspektivu''. To su ''domaći zadaci'' kako je govorio pronemački političar prethodno nemački stipendista, Z. Đinđić. (6)
U ''Evropskoj uniji'' Srbija, nakon izvršavanja mnogih ''domaćih zadataka'', ''harmonizacije'', ''pomoći'' i ucena, može zapravo da postane neravnopravni, poniženi član koji nema jednaka prava i uticaj na odluke. Naime, Dekleracijom 20 iz Nice ''o proširenju ''Evropske unije'' utvrđeno je da ''nove politike mora da imaju podršku država koje predstavljaju najmanje 62 % ukupnog proširenog stanovništva EU od 450 miliona''. Time su nove članice ''zapravo sprečene da donesu bilo kakvu odluku''. (7) Srbija ustvari u ''Evropskoj uniji'' može da bude u grupi država koje su ''trećerazredni članovi koji se hrane dobačenim komadima sa stola za kojim piruju važniji članovi porodice'' – kako to kaže I. Valerštajn o poretku u ''Evropskom domu''. (
Po završetku izbora, iz najveće prozapadnjačke i globalističke stranke je najavljena m ogućnost obrazovanja ''proevropske, nacionalno i socijalno odgovorne vlade''. ''Proevropska'' je, jasnije kazano, prozapadnjačka vlada koja je korisnija za zapadnjačke interese. Iz ovoga proističe da je ''nacionalna odgovornost'' spojiva sa doprinosom u ostvarivanju zapadnjačkih ciljeva u Srbiji. Međutim, kome to nije jasno da je napredak zapadnjačkih država u velikoj meri rezultat izrabljivanja drugih naroda i država, kao i na ''zločinima koje su u daljoj i bližoj prošlosti počinili njihovi lideri'' (9). Interesi Srbije i zapadnjački interesi su pretežno suprostavljeni. To se ogoljeno vidi iz zapadnjačkog bombardovanja Srbije, kao i po tome što dobar broj zapadnjačkih vlada ne priznaje granice Srbije. Zapadnjački interesi su ''stremljenje ka svetskoj vlasti'' u čemu Srbija može da bude objekat a ne jedan od subjekata.
Opšte je poznato rašireno verovanje kod značajnog dela domaćih političara da Srbija treba da postane članica ''Evropske unije'' i da time ostvari ''bolji život''. Ali ruski mislilac Aleksandar Zinovjev, koji je 20 godina živeo na Zapadu, objašnjava našim i istočnoevropskim političarima da ''drugi narodi mogu postati i postaju elementi tela Zapada samo ne kao građani svojih zemalja koji teže zapadnim obrascima, već jedino kada ih napuste i asimiluju u zemljama Zapada. A i to nije lako. Desetine miliona stranaca žive u zemljama Zapada ostajući ipak strana pojava.'' (10) On dalje zaključuje da ''Zapad već postoji, on zauzima svoje mesto na planeti u predvidivoj budućnosti. On je sposoban da to mesto sačuva za sebe i da nedozvoli da pored njega postoji drugi 'Zapad'' i da ''...najviše što narodi koji se pozapadnjačavaju mogu računati jeste da se nađu u sferi vladavine, stapanja u kolonije Zapada...'' (11) Za domaće prozapadnjačke političare i njihovo uže okruženje sledi naravoučenije: najviše na šta Srbija može da računa je da postane kolonija Zapada. Međutim, pozapadnjačenje po svaku cenu – to je moto nekih naših političara, put bez alternative: ''Evropa unija'' je nova mitologija. Ne sumlja se u zapadnjaštvo čija će se ipak ''propast jednog dana dogoditi'' po ruskom misliocu Zinovjevu. (12)
Govoreći o ''evropskoj budućnosti'' zapadnjački i domaći prozapadnjački političari u suštini govore o kolonijalnoj budućnosti. A ta budućnost donosi dalje smanjivanje Srbije i kolonijalni položaj Srbijanaca, što znači Srba i drugih državljana Srbije.
Jer, na ''evropskom putu bez alternative'' uglavnom pod prozapadnjačkom vlašću, tokom prve decenije ovog veka, poraslo je samo bogatstvo manjeg dela Srbijanaca. A država, kao i narod u celini, doživeo je svakojako smanjivanje. Smanjivanje se odnosi na teritoriju pod državnom kontrolom, brojno stanje naroda, vlasništvo nad bankama, fabrikama, trgovinom i zemljištem, u korišćenju prirodnog bogatstva. Srbija je izgubila kontrolu nad nekim privrednim granama, razoreno je domaće bankarstvo, oslabljeno obrazovanje, oslabljena je vojska. Opadanje je vidljivo u kulturi, sužen je informativni prostor. Prisutno je opadanje javnog morala. Poraslo je beznađe, organizaciono rasulo i razjedinjenost naroda. Povećano je iseljavanje mladih, kao i njihovo prestupničko ponašanje. Smanjene su obradive površine i otežan je položaj poljoprivrednika na tržištu. Propadanje velikog broja sela i smanjivanje gradova nikad nije tako bilo očigledno. Napredovalo je, dakle, ukupno smanjivanje snage Srbije i Srbijanaca.
Šta se može da očekuje od prozapadljačke vlade? Verovatno brže ostvarivanje hegemonističkih ciljeva zapadnjačkih vlada u Srbiji. To znači još brže širenje zapadnjačke privrede i kulture, zaposedanje prirodnog bogatstva odnosno zapadnjačko osvajanje Srbije neoružanim sredstvima. Kolonizacija Srbije biće uspešnija, naročito od strane Nemaca u severnoj Srbiji. Uvećavaće se zapadljačka moć u Srbiji i nad Srbijom u uslovima kada je konkurentnost njene privrede prethodno smanjena ekonomskim ucenama (''embargom''), bombardovanjem i nedovoljnom carinskom zaštitom. A to znači dalje smanjivanje učešća Srbijanaca u vlasništvu i upravljanju kapitalom odnosno bankarstvom, industrijom, uslugama i prirodnim bogatstvom u svojoj državi. Nastaviće se još brže srozavanje kulture i slabljenje obrazovnih institucija. Znači, nastaviće se, na primer, brže osiromašenje srpskog jezika, zapostavljanje službenog pisma, muzičke kulture, dalje srozavanje pozorišne umetnosti... Snabdevanje energentima i vodom i vršenje komunalnih usluga bi moglo da bude i pod kontrolom stranaca, po cenama u kojima ne bi bila ugrađena solidarnost sa siromašnijim stanovništvom. Mogli bi brže da uznapreduju dosadšnji ''evropski poslovi'' na daljem teritorijalnom razjedinjenju Srbije u pravcu postepenog odvajanja severne Srbije koji su dosada uspešno napredovali do zastave i izbornih pravila. I ne samo dotle. Dodvoravanjem prozapadnjačkih stranaka Zapadu, povećale bi se mogućnosti za dalje smanjivanje srbijanskog vlasništva na poljoprivrednim zemljištem, naročito u severnoj Srbiji, dobrim delom u korist nemačkog vlasništva. Uspešnije bi mogli da se ostvaruju ''evropski poslovi'' na daljem razbijanju Srbije, korak po korak, stvaranjem ''vojvođanske nacije'', ''vojvođanske crkve'' i ''vojvođanskog jezika'' (S. Antonić). (13) ''Entuzijazmom u izvršavanju ''domaćih zadataka'' bi potiskivana činjenica da ''slepo praćenje religije evro-integracija nije zastupljeno ni kod ključnih članica (Velike Britanije, Nemačke, Francuske, Španije, Italije)'', i da ono kao takvo ''Srbiji može jedino da šteti'' . (14)
Zato, ako je narodni i državni opstanak opšteprihvaćeni cilj, Srbiji je potrebnija vlada narodnog spasa – od stranaka kojima je sudbina Srbije i naroda u celini na prvom mestu a ne povlađivanje globalizmu i zapadnjačkoj idologiji i propagandi. Srbiji je potrebna vlada koja želi da zaustavi državno i narodno smanjivanje – bez presudnog oslanjanja na njeno ''jačanje'' od strane osvajačkog Zapada. Jer, Srbiju ne bi spasli od daljeg nazadovanja i osnažili je njeni dojučerašnji rušitelji i smanjivači, kao i vlada koja je pod njihovom kontrolom. A i obrazovanje vlade narodnog spasa bilo bi pravi podvig u uslovima svakojakih zapadljačkih uplitanja i pritisaka, kao i tekućeg ponašanja uticajnih domaćih prozapadnjaka i globalista. Naročito uzimajući činjenicu da su se ambasadori Britanije, Nemačke i SAD razmahnuli posle izbora po Srbiji, koji ne priznaju njene granice, obmanjujći političare i javnost o budućem usrećivanju Srbije njenim daljim privrednim potčinjavanjem (''stranim investicijama'') i novčanom ''pomoći'', ukoliko se obrazuje globalistička (''proevropska'') i to, kako kaže akademik Mihajilo Marković od ''partija i koalicija partija koje će slediti njihove direktive''. Pri tome valja da se uzme u obzir i podatak koji je izneo o uloženim ''više od 50 miliona dolara'' u tom cilju.
Malopre sam po ko zna koji put gledao domaći film "Tri karte za Holivud" i po ko zna koji put se onim, sada već klasičnim likovima srpskog društva, ta priča poistovećuje sa aktuelnim događajima kod nas...to je ujedno i bio razlog što sam ga ponovo gledao...Aman ljudi dal ćemo se nekad naučiti pameti...ajde što ne učimo na tuđim greeškama, nego što se ni na naša ne pamti naravoučenije koje ne da je bilo na očigled tokom cele naše istorija postojanja, nego mi se čini da se taj scenario iznova i iznova ponavlja...samo se manjaju glumci, inače radnje, zaplet i rasplet, sa zaključkom da je vazda neko drugi kriv, a da nam je ovaj prvi do nas (brat, otac, komšija) ili državni neprijatelj ili švaler našoj ženi...znam da ovaj moj komentar predstavlja veliku digresiju na ovu temu, ali je činjenica da se na kraju uvek sve svodi na isto: jedni tamo drugi ovamo, uvek nam neko tamo onaj kome se trebamo prikloniti, kome se trebamo klanjati i veličati, a onog do nas svim silama pokoriti i po svaku cenu držati se fotelje i vlasti, makar zato kao žrtvu priložili i svog najrođenijeg...bolest koja se na žalost svela na urođenu anomaliju
Malopre sam po ko zna koji put gledao domaći film "Tri karte za Holivud" i po ko zna koji put se onim, sada već klasičnim likovima srpskog društva, ta priča poistovećuje sa aktuelnim događajima kod nas...to je ujedno i bio razlog što sam ga ponovo gledao...Aman ljudi dal ćemo se nekad naučiti pameti...ajde što ne učimo na tuđim greeškama, nego što se ni na naša ne pamti naravoučenije koje ne da je bilo na očigled tokom cele naše istorija postojanja, nego mi se čini da se taj scenario iznova i iznova ponavlja...samo se manjaju glumci, inače radnje, zaplet i rasplet, sa zaključkom da je vazda neko drugi kriv, a da nam je ovaj prvi do nas (brat, otac, komšija) ili državni neprijatelj ili švaler našoj ženi...znam da ovaj moj komentar predstavlja veliku digresiju na ovu temu, ali je činjenica da se na kraju uvek sve svodi na isto: jedni tamo drugi ovamo, uvek nam neko tamo onaj kome se trebamo prikloniti, kome se trebamo klanjati i veličati, a onog do nas svim silama pokoriti i po svaku cenu držati se fotelje i vlasti, makar zato kao žrtvu priložili i svog najrođenijeg...bolest koja se na žalost svela na urođenu anomaliju
Jesi vidio kako je kad neke stvari shvatis pa ih uporno gledas a ne mozes da ih promjenis jebote jeza me hvata
Ma nije problem u suštinskom shvatanju samog problema nego se iznova i iznova do imbecilnosti divim kako se vazda ista govna nama uvaljuju samo što se pakuju u novo ruhu ili ti pakovanje...to je zapravo ono što ja smatram našim fenomenom koga i pored očlglednosti boljke nikako da definišemo pravu terapiju...no šta je tu je...nego videste li vi kako nam braća Rusi u fudbalu ozariše veče...prstaše lale širom Švajcarske, al od muke
"Da je ustaša rođen u Srbiji bio bi četnik. Da je četnik rođen u Hrvatskoj, bio bi ustaša. Da je hrišćanin rođen pre 2500 godina u Grčkoj, verovao bi u Zevsa. Da je musliman rođen pre 3500 godina u Egiptu, verovao bi u Ozirisa. Vaša nacionalnost i veroispovest zavise od vremenskog i geografskog položaja na kojem ste rođeni. Nacije i religije su izmišljene da vas razdvajaju, da se zbog istih ubijate, a da se ratnoprofiterska bagra bogati na vašim jeftinim životima."
Tema: 
