Ажурирајући базу података, на шта их је подстакло недавно изливање хлороводоничне киселине из БИП-а, еколошки инспектори из Београда су само у десет централних градских општина открили 50 нових фирми које користе опасне материје, уз 147 колико је већ на списку. Листом је реч о малим постројењима, која додуше имају дозволе за рад, само што нису биле заведене у базу података инспектора, али управо такве кућне фабрике упућени сматрају највећом претњом по животну средину и здравље људи.
Велики погони су познати свима и зато се њихове управе потруде да уреде прописне депоније, макар у кругу фабрике у центру града, док мања предузећа неприметно настају и брзо нестају пре него што их надлежни уоче и провере.
Знајући то, београдски инспектори очекују да нађу још више малих погона када зађу у периферне општине. Олакшање је што је у главном граду, статистички посматрано, највећи ризик јер се ту сместила готово трећина фирми које баратају опасним материјама. Сем ако се не претпостави да је, како најчешће јесте у свим областима, надзор у унутрашњости површнији и немарнији него у Београду и да је ситуација у централној Србији и Војводини још мање под контролом.
С обзиром на то да ратаре у околини Горњег Милановца, како је установљено пре неколико дана, није бринуло што коров спаљују хемијским отпадом из „Звезде Хелиос”, да им није сметало што њиве наводњавају и стоку поје из буради у којима је стајао отров, није чудо што се поједини мали привредници не устежу да опасан отпад избацују на првој забаченој ледини или у оближњој реци. Изговор пред сопственом савешћу, ако им га она уопште тражи, налазе у непостојању спалионице за опасан отпад. Мада, нема разлога да их тишти одлагање отпада када им није страно и да увезу супстанце које су у Србији забрањене или које су овде дозвољене на радост произвођача у Европској унији, који не би могли да их продају на сопственом тржишту.
– У Србију доспевају рециклати из Италије и Немачке, можда и из других земаља, који су у ЕУ забрањени. Индустријалцима је скупо да уништавају хемијски отпад, па га претварају у „прљав” рециклат и чак плате продавцу који га дистрибуира углавном ка југоисточној Европи, где су мере контроле много слабије и корупција је распрострањенија. Поједини српски произвођачи радо узимају тај рециклат јер је он и двапут јефтинији од чисте супстанце која се може употребити у исте сврхе – каже „Политикин” извор из хемијске индустрије, који је желео да остане анониман.
На српско тржиште опасне супстанце стижу и илегално, најчешће тако што их преко руку превали безброј посредника који их препакују док се не изгубе подаци о правом пореклу и саставу производа, објашњава „Политикин” саговорник. После таквог поступка, незаконите супстанце је тешко открити и пажљивим анализама. Наш извор напомиње да не треба сумњати у све мале хемијске фабрике, али да њих свакако треба ставити под највећу лупу.
– У таквим постројењима су запослене искусне и умешне особе, само што су услови за рад у појединим погонима сасвим недопустиви. Знам за једну фабрику у којој опасне материје држе у обичним цистернама на сунцу уместо да за њих обезбеде специфичне контејнере и расхлађују их стручном процедуром. Већина малих хемијских погона нема котао за рециклажу тако да, будући да у Србији нема депоније за опасан отпад, употребљавају све што могу, чак и оно што не би смело да се врати у производњу, док остатак бацају где им буду згодно, не обазирући се на опасност по становништво – наводи „Политикин” извор.
Ниједна фабрика која оперише опасним материјама још нема интегрисану дозволу за рад, која потврђује да су безбедне по животну средину. Рок да стекну дозволу је 2015. година. Постројењима која ће се тек градити ни нови сет еколошких закона, који сада чека да га усвоје републички посланици, не спречава да се сместе у насељеним срединама, што ниједан стручњак не оцењује као добар потез.
Бојан Микец, генерални директор београдске фабрике боја и лакова „Дуга”, каже да је „Политика” преувеличала опасност од постројења које води. „Дуга”, смештена у центру главног града, већ годинама складишти опасан отпад у кругу постројења. Сада се ту налази око 100 тона отпада.
– Наша депонија је изграђена по свим релевантним прописима и потпуно је обезбеђена да опасне материје не угрозе наше раднике нити продру у околину кроз ваздух или тле. Не радимо са материјама које су канцерогене и нисмо загађивач – рекао је Микец.
Крагујевац – Гружанска акумулација, са које се водом за пиће снабдева пола милиона становника Крагујевца, суседних општина и дела Краљева, није угрожена загађивањем земљишта у околини Горњег Милановца. Ово је јуче за „Политику” изјавио заменик директора Института за јавно здравље у Крагујевцу Небојша Ранковић, напомињући да су прве анализе узорака, узетих са 17 мерних тачака у граду, показале да је вода за пиће исправна. Према његовим речима, у акумулацији Гружа није дошло до промена физичко-хемијских карактеристика воде.
– По налогу Министарства здравља и Републичке санитарне инспекције, Институт за јавно здравље Крагујевац предузео је све неопходне мере и обавио прве анализе. Оне су показале да вода са гружанског језера није загађена. Ипак, како би у потпуности били сигурни да нема опасности по здравље грађана, у сарадњи са Градским заводом за јавно здравље у Београду ми ћемо обавити и специфичне анализе. Оне су у току и биће завршене за неколико дана – рекао је Ранковић за наш лист.
Додатне анализе, у којима ће, осим физичко-хемијских карактеристика, бити испитани и други параметри, обавиће се на основу узорака воде за пиће које је крагујевачки Институт узео са три маркирана места у граду. Реч је о централном бунару овдашњег „Водовода” у Шумарицама, Дому здравља у приградском насељу Станово и Клиничком центру. С обзиром на то да гружанска акумулација располаже са 64 милиона кубика воде, Ранковић наводи да је могућност разређивања врло велика, те да ће управо због тога бити обављена и додатна испитивања.
Tema: 
