Srbi u vreme Karađorđa nabijali veštice na kolac i pekli ih na vatri!

DA LI STE ZNALI: Srbi u vreme Karađorđa nabijali veštice na kolac i pekli ih na vatri!

Prema sačuvanim zapisima publiciste Tihomira R. Đorđevića u selu Žabarima, u Pomoravlju, su izvesnu Paunu, po Karađorđevoj zapovesti, privezali uz ražanj i pekli je „među dve vatre"

Foto: royalfamily.orgFoto: royalfamily.org

U prošlosti mnoge osobe su optuživane da se bave veštičarenjem i pod takvim optužbama su progonjene i ubijane. U većini slučajeva to su bile žene, a jedna od najčuvenijih i najsurovijih kazni bila je spaljivanje na lomači.

I danas, u vidu neopaganizma, postoje ovakva verovanja, kao i ljudi koji sebe nazivaju vešticama i vešcima. Veštice su prisutne kod svih naroda, pa tako i kod Srba, mada je ta tema slabo istražena.

Da bi shvatili otkud veštice kod Srba, neophodno je da se vratimo u period istorije kad su Sloveni naselili Balkansko poluostrvo. Kod svih Slovena veštice su pretrpele velike promene od onih prvobitnih, pa do savremenih shvatanja i verovanja.

One su prvobitno bile demoni samo jedne uže srodničke zajednice, da bi kasnije bile žene koje koje u sebi imaju đavolski duh, koje noću izlaze iz groblja pa more decu. Za razliku od vampira koji uglavnom pije krv, veštica se hrani ljudskim srcima i džigericom.

Ove osobine i funkcije su izvorne i sve se mogu pronaći kod drugih indoevropskih naroda, naročito su srodne s grčkim i rimskim strigama (koje su se javljale u obliku noćnih ptica dok se veštice inkarniraju u leptira). Reč veštica sa osobenostima koje predstavlja isključivo je slovenska i kao takva je zajednička za sve balkanske Slovene.

Prema ruskim shvatanjima, veštice se mogu svrstati u dve grupe, dok se kod verovanja Srba one mogu podeliti na tri grupe. U prvu grupu bi spadale veštice u najprimitivnijem i pravom (izvornom) značenju: to su ženski demoni manističkog porekla koji ustaju iz groba u kojem žive preko dana, a noću napadaju ljude i decu i vade im srca ili džigericu, kojom se hrane.

U drugu grupu dolaze demonske žene, koje su ili s rođenjem donele sposobnost da budu veštice ili su je stekle kasnije na taj način što ih je u zanat uputila starija veštica.

U treću grupu bi dolazile izvesne stare žene koje se nazivaju vešticama, ali koje nisu u pravom smislu veštice, nego su obične vračare.

Pravoslavna crkva nije imala svoje inkvizitore, “božje vojnike” kao katolicizam, niti je propoved popova o vešticama imao teološki karakter. Narod je sam među sobom tražio veštice i vračare i kretao u njihovo istrebljenje, ali ne da sačuva “čistotu hrišćanske dogme”, nego da se odbrani od svekolikog zla – pomora stoke, pomora dece, nerodnih godina, poplava, zemljotresa i gladi – elementarnih nepogoda koje su nailazile u raznim vremenima i prostorima i desetkovale ljude.

Vuk Karadžić je zapisao i jedno narodno verovanje kako se veštice sakupljaju u Sremu, iznad sela Molovina, na jednom velikom orahu, a u Kordunu na Kleku iznad Ogulina, “gde se vesele i orgijaju“.

Za odbranu od veštica najčešće su korišćene basme i utuci. Najjačim utukom se smatraju beli luk i glogov kolac. Često je upotrebljavan rog koji se palio, a u primorju se protiv sumnjivih veštica “bacaju rozi” (upiru ispruženi mali prst i kažiprst, dok su ostali prsti savijeni).

U nekim bosanskim predelima se za zaštitu od ulaska veštice u kuću koristi i nož, odozdo zaboden u okvir vrata ili prozora. Veoma efikasnim su se smatrali so i pokušaj stvaranja saveza sa vešticom upotrebom eufemizama.

Po iskazima osoba koje su navodno imale susret sa vešticama, sposobnost govora u tom trenutku je oduzeta, iako je osoba svesna i vizuelno sve doživljava.

KO JE BILA BABA JAGA?

Ponekad je u slovenskoj mitologiji veštica nazivana i Baba Jaga. Ona je čarobnica koja živi u šumi, u izbi postavljenoj na kokošije noge. Oko ove kuće je ograda od ljudskih kostiju i lobanja, umesto brave su vilice oštrih zuba. Reza je ljudska noga, a ključ – ruka.

Baba Jaga hvata junake i proždire ljude, a u peći peče ukradenu decu. Najčešće je zamišljana kao ružna starica ogromnih grudi, slepa ili bolesnih očiju.

U nekim pričama se pominje da se kuća neće okrenuti i prikazati vrata dok se ne izgovore čarobne reči. Prema nekim teorijama, koliba na kokošjim nogama zapravo je interpretacija uobičajene konstrukcije nomadskih naroda u Sibiru, Uralu i Tunguziji, namenjene čuvanju zaliha od životinja.

Koliba bez vrata ili prozora postavila bi se na visoke stubove od drveća koji su ličili na kokošije noge. Sličnu ali manju konstrukciju koristili su u Sibiru za figure bogova koje su jedva stale u kuću, kao što u bajkama Baba Jaga ispuni unutrašnjost kolibe.

SPALJIVANJE VEŠTICA U SRBIJI!

U Srbiji se progon veštica dešavao pre dva veka. O tome se može suditi na osnovu sačuvanih dokumenata kojih nije mnogo. Ono što se zna jeste da su navodne veštice bile izuzetno ozloglašene u narodu i sa njima se neretko veoma okrutno postupalo.

Prema sačuvanim zapisima publiciste Tihomira R. Đorđevića, u selu Žabarima u Pomoravlju su izvesnu Paunu, po Karađorđevoj zapovesti, privezali uz ražanj i pekli je „među dve vatre”.

U vreme Karađorđevog ustanka, Antonije Pljakić, rudnički vojvoda, ispekao je nasred Karanovca neku babu za koju je čuo da je veštica. Osim spaljivanja, dešavalo se da veštica bude ubijena iz pištolja ili noževima, kao što je u to vreme bio slučaj sa maćehom nekog Petra Joksića iz Topole.

Međutim, Karađorđe je vrlo brzo uvideo glupost i besmislicu “lova na žene-veštice”. Zato je u svoj zakonik iz 1810. godine uneo u paragrafu 31 ovakvu odredbu:

- Ko bi se usudio veštice tražiti i ubijati žene i mučiti, kako što su bivale ovakve budalaštine, ili u vodu bacati, ko bi ovo učinio, ovakvu ludost za koju se Srbljima beli svet koji je prestao da tera veštice smeje, za ovakvu budalaštinu osuđujemo mu: ono što bi on učinio više rečenim vešticama, njemu da se učini – navodi se u Karađorđevom zakoniku.

Ali, praznoverice koje su u narodu vekovima ukorenjivane, nisu mogle lako i brzo da se iskorene. Iako sve rede, zlocini protiv žena-veštica u Srbiji su trajali sve do sredine XIX veka.

Postoji priča da je u decembru 1846. godine došao turski buljubaša u selo Brdo i da su mu se tamo sujeverni seljaci požalili da im jedna baba „mori” decu. Buljubaša je batinao babu, ali i njene drugarice koje je ova u očajanju optužila da su takođe veštice. Batinama su bile izlečene od veštičarenja, a za trud buljubaša je dobio novčanu nagradu.

Bilo je još primera gonjenja veštica. Knez Sredoje iz Solutuše je obavestio kneza Miloša da je 1824. godine jedan čovek ubio neku babu zato što je veštica. Knez je dobijao izveštaje da su žene zbog optužbi da su veštice prebijane i zabranio je Srbima da tuku žene.

Tako je 1822. godine zaštitio izvesnu baba Hristu iz Božurnje, u Kragujevačkoj nahiji, za koju su seljani govorili da je veštica i nameravali da je ubiju. Njegova naredba je bila da niko ne sme da se usudi „da je i najmanje dodirne, a kamoli da je i dalje naziva vešticom, jer ona to nije”.

I u Crnoj Gori je bilo „lova na veštice”. U selu Krnjicama u Crnoj Gori su pre 150 godina posumnjali da je jedna žena veštica, pa su je odvezli na jezero i bacili u vodu. Pošto nije potonula, to je bio siguran znak da je veštica.

Krajem prošlog veka nastupa pravi procvat neopaganizma i veštičarstva, u želji da se očuva kontinuitet drevnih tradicija često se koriste mnogi panteoni iz različitih vremena i kultura.

Noć veštica (Halloween) je svetkovina koja se u pojedinim zemljama proslavlja 31. oktobra. Slavi se najviše u Irskoj, SAD, Kanadi, Australiji i Novom Zelandu.

Ovaj praznik je karakterističan po kostimima koje oblače deca i traža slatkiše od odraslih. Kuće i dvorišta se ukrašavaju izrezbarenim bundevama.

U Srbiji je održan i Svetski kongres veštica u opštini Veliko Gradište, 4. septembra 2009. godine. U ponoć je bila upaljena lomača i organizovana je žurka do ranih jutarnjih sati.

(Telegraf.rs)