РЕЗУЛТАТИ ИНТЕРНАЦИОНАЛНОГ ПСИХОЛОШКОГ ИСТРАЖИВАЊА

По вишку самопоштовања први смо у свету, други је Чиле, трећи Израел, а на зачељу је Јапан

Срби су народ с највише самопоштовања на свету, гласи закључак интерконтиненталног психолошког истраживања које је спроведено на узорку од 17.000 људи из 53 земље света. Сребрном медаљом на такмичењу у коме је успех гарантовао комплекс више вредности окитио се Чиле, бронзу је покупио Израел, а, ако је веровати америчким психолозима, највећи проблем са самопоуздањем имају Јапанци.

Резултати овог истраживања биће објављени у следећем броју америчког часописа „Журнал личности и социјалне психологије”, а како објашњава др Дејвид Шмит, ванредни професор и шеф катедре за психологију на Универзитету Бредли у Преторији, ово истраживање је показало да особе са вишком самопоштовања имају три заједничке карактеристике – екстравертни су, показују мањи степен неуротичности и радо ће саопштити да су у вези с неком особом.

Висок степен самопоштовања је психолошка вакцина против напетости, објашњава др Шмит, наглашавајући да су високи скорови на тесту самопоуздања у директној вези с мањим степеном неуротичности.

Др Јован Марић, директор Института за психијатрију и аутор књиге „Какви смо ми Срби”, ове податке коментарише речима да самопоштовање може бити друго име за инат, а „мој је утисак да је најимпресивнији резултат на интернационалном такмичењу из самопоштовања – политички обојен”.

– Јер, инат је одавно постао „средње име” Србије и Црне Горе, а поглед у националну историјску читанку открива да смо ми четири пута у последњих сто година рекли „не” – прво Аустроугарској, па Хитлеру, па Стаљину и коначно – НАТО. Тако може да се понаша само неко ко је инаџија, луд или екстремно самопоуздан – објашњава др Марић.

Још је Јован Цвијић уочио да је „сама спољашњост у Србијанаца пуна самопоуздања”. „Ваља само видети гомилу домаћина која се куд упутила ради неког народног посла, како се озбиљно држи и важно креће, како високо чело носи и то све тако природно, тако неусиљено да и нехотице изазива поштовање”, писао је Цвијић.

О чему заправо говоримо кад причамо о самопоштовању – личном и националном и уз помоћ којих психолошких „цигли” градимо самопоштовање? Наш саговорник подсећа да су успеси плодно тле за развијање и бујање самопоштовања и самопоуздања и додаје да су за комплекс више вредности Срба вероватно заслужни и многобројни успеси на спортским теренима, међународним такмичењима и истраживањима Менсе, у којима се Срби сврставају у народе са одличним когнитивним способностима.

Овај психијатар додаје да самопоштовање може бити и друго име за нереални нарцизам Срба и подсећа да ми себе доживљавамо крајње нереално у односу на остатак планете.

– Све док неко од нас не отпутује у бели свет и схвати да нас тамо баш много не и цене и да најчешће и не знају где је наша земља. Док је маршал био жив, две најчешће асоцијације за нашу земљу биле су – Тито и Дубровник. Деценију касније, за Србију се везују искључиво речи типа – агресија, рат, санкције, врућ балкански котао или босански лонац. Да би се један народ уписао у историју значајних позитивних догађаја потребно је да задужи свет позитивним цивилизацијским миљоказима. Ми смо те камене-темељце савременог живота током наше историје довољно уградили, сразмерно нашој величини и бројности, али их је у последње време све мање – оцењује др Марић.

Српски нереални нарцизам и варљиво самопоуздање били су један од битних узрока наших пораза. Психијатријским језиком речено, грандиозни его наших вођа, који је постојао, како у њиховим личностима, тако и у свима нама, допринео је да нереално процењујемо стварност и наше место у њој. То је у практичном преводу имало за последицу да смо „сваки пут добили батине када смо рекли `не` великим силама”.

– Та ера нереалног нарцизма из доба Јосипа Броза оставила је своје последице на припаднике нашег народа и данас, нарочито код оних који нису путовали по свету да би могли да праве компарације. Још један доказ наше бахатости и нереалног нарцизма, који заправо произилази из нашег базичног примитивизма, налазимо у ситуацији кад се поредимо са осталим светом. Тачно је да, када се поредимо са неким азијским или афричким земљама, можемо извући закључак да смо ми део Европе, да имамо хиљадугодишњу културу и традицију и да смо „неко и нешто” у свету. Нажалост, тај рејтинг стално губимо последњих година, што вероватно оставља траг на наш осећај инфериорности, који касније рађа бахатост, нереални нарцизам и самопоуздање – као одбрамбену меру – констатује др Марић.

За оне који воле поређење напомињемо да најбоље резултате у сфери самопоштовања, осим Србије, Чилеа и Израела, имају и Перу, Естонија, САД, Турска, Мексико, Хрватска и Аустрија. Десет најслабије рангираних земаља су Јужна Кореја, Швајцарска, Мароко, Словачка, Фиџи, Тајван, Чешка Република, Бангладеш, Хонгконг и Јапан.

Znaci nacionalizam se sada zove = samopostovanje naroda

zanimljivo....

What a load of horse shit  [smilie=pooo.gif]