Izvinjavam se ; totalno sam zaboravio na ovu temu 

Ide sledeci nastavak ...

Прво српско краљевство у XI веку


Између 1039. и 1042. године Стефан Војислав успео да сузбије византијску власт у српским земљама и да се учврсти као владар јединствене српске државе која је обухватала Србију у ужем смислу, Дукљу, Травунију и Захумље, први пут у историји

Међутим, византијски поредак успостављен 1018. године ускоро ће бити уздрман, и то најпре у Србији. Према Јовану Скилици, већ после смрти цара Романа III Аргира 1034. године, Србија се одметнула од царске власти, али је 1036. била присиљена да се поново потчини. На челу тог српског одметања налазио се Стефан Војислав, српски кнез који је највероватније потицао из травунске кнежевске породице. Након угушења устанка, он је допао заробљеништва у Цариграду, у Србији је обновљена непосредна царска власт, а за стратега Србије постављен је Теофил Еротик. Међутим, 1039. године Стефан Војислав је побегао из Цариграда, дошао у Србију, протерао Теофила Еротика и завладао земљом.

Одмах затим је проширио своју власт и на приморске крајеве, пре свега Дукљу и илирске обале, што се односи на подручје градова Бара, Улциња и Скадра, који су дотада припадали Драчкој теми, где је запленио злато са царских бродова. Царска администрација Михаила IV Пафлагонца (1034–1041) одговорила је слањем казнене експедиције против њега под вођством Георгија Провате 1040. године, али је била поражена. Након тог успеха Војислав је наставио да шири своју власт и да угрожава „суседне и Ромејима потчињене народе“, што је изазвало новог цара Константина IX Мономаха (1042–1055) да 1042. године пошаље против њега нову експедицију, овог пута предвођену драчким дуком (војни и цивилни управитељ једне провинције највишег ранга) Михаилом. Међутим, српски кнез је ову царску војску, која је бројала више десетина хиљада људи, до ногу потукао у кланцима Румије у близини Бара. Тако је између 1039. и 1042. године Стефан Војислав успео да сузбије византијску власт у српским земљама и да се учврсти као владар јединствене српске државе која је обухватала Србију у ужем смислу, Дукљу, Травунију и Захумље, први пут у историји.

Стефана Војислава је средином XI века наследио син Михаило. Један од првих његових корака било је склапање уговора о пријатељству са царем Константином Мономахом око 1054/1055. године, приликом чега је српски владар био почаствован и високим достојанством протоспатара. Добри односи између њега и ромејских царева потрајали су по свој прилици све до почетка седамдесетих година XI века. Међутим, након великог пораза код Манцикерта 1071. године царство је нагло ослабило и почеле су да га потресају унутрашње размирице и побуне. Тако је септембра–октобра 1072. године избио велики устанак словенског становништва на подручју византијске Бугарске, предвођен скопским бољаром Ђорђем Војтехом.


Вође устанка су се за помоћ обратиле српском владару Михаилу, који им је послао свог сина Константина Бодина са три стотине ратника. Савезници су се окупили у Призрену, где су Константина Бодина прогласили за цара Бугарске, доделивши му име Петар, по бугарском цару Петру, Симеоновом сину. Царска војска послата да сузбије њихов покрет била је тешко потучена. Након тог успеха, Бодин је са једним делом војске кренуо према Нишу, док је други део, под заповедништвом свог заменика Петрила, послао на југ, ка Охриду, Деволу и Костуру. Петрилов одред је био поражен, али је Бодин успео да заузме Ниш, а онда је на позив Ђорђа Војтеха кренуо ка Скопљу да се суочи са новом царском војском. Међутим, децембра 1072. године та војска је код места Таонион (Пауни на Косову?) пресрела и потукла Бодинову војску, а њега самог заробила. Ни нови одреди које му је послао отац нису успели да му помогну. Бодин је као заробљеник одведен у Цариград и заточен у манастиру Светог Сергија, а затим је одведен у далеку Антиохију у Сирији. Одатле га је избавио отац, подмитивши млетачке трговце, и вратио у земљу. Интересантан је податак да је том приликом Михаило Бодину поново поверио ранију власт, из чега се може закључити да му је можда већ и пре 1072. године био савладар.

У време кварења односа са Византијом Михаило је остварио везе са Римом, где је папа Гргур VII (1073–1085) већ ушао у дубоки сукоб око инвеституре са римско-немачким краљем Хенриком IV (1056–1106), у коме су обе стране настојале да обезбеде што више савезника. Тако је 1075. године папа преко свог легата Гебизона доделио краљевску круну Михаиловом суседу, хрватском владару Димитрију Звонимиру, а и Михаило се очигледно налазио на истом путу.

Од Великог раскола 1054. године српске земље су биле верски подељене. Унутрашњост је још у X веку припадала Бугарској цркви, а од 1019. године њеној наследници Охридској архиепископији и била је чврсто везана за њену византијску православну традицију. У Приморју, Травунија и Захумље су од средине X века припадали Дубровачкој архиепископији Римске цркве, док је Дукља у то време припадала Драчкој митрополији Цариградске патријаршије. Међутим, након раскола романски градови попут Бара, Улциња, Скадра, Дриваста по свој прилици су исказали тежњу да се у црквеном смислу одвоје од грчке Драчке митрополије и придруже римској Дубровачкој архиепископији. Тако у писму које је папа Гргур VII 9. јануара 1078. године упутио Михаилу налазимо барског епископа као једног од епископа потчињених дубровачком архиепископу, а српског владара као заштитника права Дубровачке архиепископије у њеном спору са Сплитском архиепископијом. Што је још значајније, у том писму се папа српском владару обраћа као Михаилу, краљу Словена (Michaeli Sclavorum regi).

То је било формално обраћање са пуном тежином, из чега се с правом закључује да је Михаило био први од српских владара који је понео краљевску круну и наслов, које је му је исти папа доделио највероватније у току 1076. или 1077. године. То је било уједно и међународно признање српске државе. Промену у рангу и титули српских владара убрзо је признала и сама Византија, која је за Михаиловог сина и наследника Константинa Бодинa у својој хијерархији страних владара уместо дотадашњег наслова архонт или архиг (поглавар, кнез) користила вишу титулу ексусијастис (прeдстaвљaлa је jeдну oд нajвиших титулa кoje je византијски цaрски двoр признaвao влaдaримa сусeдних нaрoдa, вишу и знaчajниjу oд титулe архонт, додељивана је владарима у рангу краља). Са краљевском круном Михаило је представљен и на ктиторском портрету у својој задужбини, цркви Св. Михаила у Стону.


Краљ Михаило је још увек био на власти, коју је по свој прилици делио са сином Бодином, и у првој половини 1081. године, када је византијски дука Драча, бежећи од воље новог цара Алексија I Комнина (1081–1118), код њих потражио спас. Међутим, већ октобра исте године налазимо Бодина као јединог српског владара. Тада су Нормани из јужне Италије напали Драч, а српски краљ је са својим одредима требало да пружи помоћ византијској одбрани. То сведочи о добрим односима које је нови цар првих месеци своје владавине успоставио са српским владарем, а највероватније му је том приликом доделио и високо достојанство протосеваста (једно од највиших после царског).

Ипак, када је дошло до битке са Норманима под Драчем, српски краљ није испунио своје савезничке обавезе, него се у току битке држао по страни, а када је видео да Нормани надјачавају, једноставно се са својом војском повукао у своју земљу. Дезертерство испољено под Драчем трајно је покварило Бодинове односе са царем Алексијем Комнином. Након повратка Драча под византијску власт 1085. године тамошњи византијски заповедник Јован Дука водио је многе борбе против Бодина и његовог сарадника Вукана, да би на крају 1091/1092. чак успео и да самог Бодина зароби, победивши га у једној великој бици.

У време Бодиновог заробљеништва, које је трајало од 1091/1092. до 1093/1094. године, главну улогу међу Србима преузима поменути Вукан, Бодинов блиски сарадник и вероватно сродник, за кога византијски извори наводе да је тада „имао сву власт код Срба“. Он је наставио борбе против Византије на простору Косовог поља, између Липљана и Звечана током 1093. и 1094. године, поразио византијске заповеднике и чак продро дубоко на византијске поседе, пустошећи околину Скопља, запоседајући Полог и Врање. Стање је по Византију било толико озбиљно да је и сам цар био принуђен да се лично супротстави Вукану. Након сусрета са царем у лето 1094. године Вукан се обавезао да више неће нападати византијске територије, а као јемство је предао цару као таоце своје синовце Уроша и Стефана Вукана и неколико жупана. Вуканова делатност је оставила велики траг, његови продори су указали на правац будуће српске експанзије и даља српска историја кројиће се управо на тим тековинама.

Исте године се на сцени поново јавља краљ Бодин, који се ослободио заробљеништва и заузео своје место у борби против Византије. Последњи значајни догађај из његове владавине одиграо се крајем 1096. године, када је у Скадру дочекао крсташку војску предвођену грофом Рајмундом Тулуским и епископом Адемаром од Пуја, након њиховог вишенедељног напорног проласка кроз беспућа источнојадранске обале, а на путу ка Светој земљи са циљем ослобођења Светог града Јерусалима од муслимана. Краљ је срдачно дочекао крсташе и чак се побратимио са њиховим вођом грофом Рајмундом и снабдео их намирницама како би наставили пут даље ка Драчу и Цариграду. То је уједно и последњи помен краља Бодина у изворима, не зна се тачно када је умро, али се претпоставља да је то било око 1100. године. Успон Вукана и његове породице оставио је у сенци Бодинове наследнике. Његов син Ђорђе је наследио власт у Дукљи, али по свој прилици не и краљевску круну и титулу, пошто се на свом печату помиње само као Ђорђе, син краља Бодина.

Izvor: Politika

Poslednji clanak

Династија великих жупана – Вукановићи


Окретање Србије ка Угарској и западу довело је до првог значајнијег родбинског повезивања српске са европским владајућим породицама




После смрти краља Константина Бодина највећим делом српских земаља, у унутрашњости Балканског полуострва са центром у подручју Раса, завладали су велики жупани из Вуканове породице. Српски владари тог времена, почев од Вукановог синовца Уроша I, једног од царевих талаца из 1094, били су сведоци новог великог успона Византијског царства, под столетном владавином тројице моћних царева из дома Комнина – Алексија I (1081–1118), Јована II (1118–1143) и Манојла I (1143–1180). Незнано када и на који начин, византијска војна посада се сместила у Расу и успоставила чврсту контролу над Србијом. У таквим околностима, српски владари су били принуђени да ослонац потраже на другој страни, најчешће у суседној Угарској, која је током XII века често ратовала против Византије. Кад год би се угарска војска нашла на Дунаву, Срби су покретали устанак, почев од рата 1127–1129, када су протерали византијску посаду из Раса, срушивши и сам град. Цар Јован II Комнин је био суров према византијском заповеднику који је дозволио да утврђење падне – наредио је да га обуку у женске хаљине и на магарцу проведу улицама Цариграда.

Окретање Србије ка Угарској и западу довело је до првог значајнијег родбинског повезивања српске са европским владајућим породицама. Велики жупан Урош I имао је три сина – Уроша II, Белоша и Десу и две кћерке – Јелену и Марију. Старију, Јелену, испросио је 1129. године угарски краљ Стефан II за свог брата од стрица и наследника Белу. Када је две године касније Бела II (1131–1141) постао угарски краљ, српска принцеза Јелена постала је угарска краљица. Како је Бела још у детињству био ослепљен, Јелена је била та која је истински владала Угарским краљевством. Управо је она и спровела освету над угарским великашима који су били одговорни за ослепљење њеног мужа, наредивши да се они погубе.

У тзв. Бечкој илустрованој хроници постоји минијатура која приказује Јелену како седећи на престолу покрај свог мужа надгледа погубљење великаша. Јелена је задржала одлучујућу улогу на угарском двору и за владавине свог најстаријег сина Гезе II, када је значајно место у владању Угарском заузео и њен брат Белош, као угарски палатин и бан Хрватске. Брачне везе са угарским двором повезале су српску владајућу породицу и са другим европским дворовима. Јеленина млађа сестра Марија удала се око 1134. за чешког кнеза Конрада II, који је из града Знојма владао својом апанажом у Моравској, док је бан Белош своју кћерку, познату у руским летописима као Бановна, удао за брата руског великог кнеза.

После Уроша I као велики жупан помиње се његов најстарији син Урош II, који је на престо дошао пре 1146. године. Он је такође имао да трпи тешке последице потчињености византијском цару, пошто је био обавезан да му пружа војну помоћ, како за ратовање у Европи, тако и против Турака у Азији. У време Другог крсташког рата 1147–1149. дошло је до великих потреса на европској политичкој сцени, када су византијски цар Манојло I Комнин и римско-немачки краљ Конрад III склопили моћан савез. Осетивши се угроженим, француски краљ Луј VII, Нормани из јужне Италије и немачки противници Конрада III удружили су се у противсавез, коме је приступио и угарски краљ, али и Урош II, не би ли искористио нове околности да се ослободи византијске власти.

Тако је дошло до српско-византијског рата који се водио током 1149. и 1150. године уз жестоке борбе, током кога је чак и сам цар Манојло I двапут лично предводио походе против Срба. Приликом првог је накратко пала српска престоница Рас, а цар је наредио да се у њему спали великожупански двор. Крајем лета 1150. године дошло је до одлучујуће битке између византијске и српске војске, потпомогнуте значајним угарским одредом, на речици Тари код Ваљева, у којој је цар јуначки се борећи предводио своју војску до велике победе. Велики жупан је поново морао да му се потчини и преузме на себе још теже вазалне обавезе. Урош II је после тога остао покоран цару Манојлу све до 1162. године, када је поново покушао да збаци византијску власт. Цар га је тада коначно збацио са положаја, а уместо њега је за великог жупана поставио његовог млађег брата Белоша, који се нешто раније вратио из Угарске. Међутим, Белош је владао само неколико месеци, те је поново отишао у Угарску, где је и умро после 1163. године.

Тада је пак византијски цар за великог жупана поставио њиховог најмлађег брата Десу, који је средином XII века владао српским поморским земљама, као кнез Дукље, Травуније и Захумља. Његова краткотрајна владавина поклопила се са новим великим византијско-угарским ратом који је почео 1163. године. Иако се трудио да одржи равнотежу између две силе, Деса је ипак више био наклоњен Угрима, тежећи као и његови претходници да се осамостали од царске власти. Покушавао је чак и да се повеже са Немцима и ожени неком немачком кнегињом. Премда га је због његовог држања цар више пута опомињао и чак накратко заробио, ипак га је оставио на престолу до 1165. године, када га је збацио, након чега се и Деса склонио у Угарску.

Збацивши Десу с престола 1165. године у јеку великог рата са Угарском, цар Манојло I Комнин поставио је за новог великог жупана Тихомира, члана друге гране великожупанске династије. Он и његова млађа браћа – Мирослав, Страцимир и Стефан Немања били су синови Завиде и за време владавине Уроша I и његових синова нису имали истакнутију улогу у политичким збивањима, владајући својим удеоним областима. Међутим, најмлађи брат се врло брзо показао најспособнијим и већ  наредне 1166. године збацио је Тихомира, присвајајући великожупански престо за себе.

Тиме је отпочела владавина Стефана Немање и његових потомака названих у историографији Немањићима, која ће потрајати пуна два века и остати упамћена као „златно доба“ српског средњег века.

Izvor: Politika