С' обзиром на пораст разних псеудоисторијских прича новоромантичара на овом форуму и качење разних њихових текстова, не би било лоше да окачим једну контру свему томе. Прекопирано са мог хард диска.

-------------------------------------

Vizantolog Radivoj Radić, jedan od vodećih savremenih srpskih istoričara, napisao je knjigu na kakvu je dugo čekala naša javnost. Radićeva studija „Srbi pre Adama i posle njega”, objavljena u izdanju „Stubova kulture”, predstavlja knjigu o istoriji jedne zloupotrebe. Radić govori o falsifikatima, proizvoljnostima i zloupotrebama u tumačenju srpske istorije, pogotovo srednjovekovne i starije. Čitajući Radićevu knjigu, čitalac lako otkriva kako zloupotreba istorije postaje osnova za prevare u savremenosti.

RADIVOJ RADIĆ: SRBI PRE ADAMA I POSLE NJEGA 1
Igranje sa jezikom

Strogo uzevši, najveći broj „dokaza” za svoje zamagljene teze „novoromantičari” zasnivaju na podacima iz lingvistike. Koliko je to opasan i klizav teren, ne treba posebno ni naglašavati. Ozbiljno bavljenje ovom naučnom disciplinom podrazumeva ogromno znanje, poznavanje čitavog niza kako modernih, tako i starih i izumrlih jezika, znanje, dakle, koje, uz časne izuzetke, „novoromantičari” ne poseduju. Uostalom, uverili smo se kako neki od njih prevode latinske izvore, a o grčkim ili nekim drugim da ne govorimo. Uz to, oni neretko ratuju i sa sopstvenim, maternjim jezikom.
Istovremeno, seriozno bavljenje istorijskom onomastikom zahteva i upućenost u ogromnu i teško sagledivu literaturu koja iz godine u godinu narasta. „Novoromantičari” obično ignorišu tu literaturu, budući da za nju uglavnom nisu ni čuli niti ih, u njihovoj autističkoj uobraženosti, ona uopšte i interesuje. U najboljem slučaju, ali i to samo kod nekih, njihova se literatura zaustavlja na 19. stoleću. Oni kao da su 20. vek proveli u nekoj vrsti zimskog sna. Ipak, ta ih činjenica ne može pokolebati da se ustreme na najteže probleme i da s mahnitom samouverenošću veruju da za svako pitanje imaju odgovor.
Evo šta o takvim „istraživačima” kaže profesor Aleksandar Loma, danas svakako naš najveći stručnjak za istorijsku onomastiku: „Ima oko nas nemalo stvarnih slobodnih strelaca i čak čitavih paranaučnih formacija koji s još više proizvoljnosti i neobuzdane mašte vrše svakojake zloupotrebe i nasilja nad jezikom i posebno toponimijom, u cilju senzacionalističkih i megalomanskih rekonstrukcija svoje nacionalne prošlosti. To još ne bi bila toliko nevolja kad bi oni, pre nego što iznesu pred javnost svoje rezultate, pitali za sud nekog stručnjaka, ali ti ljudi bez ikakvog osećanja intelektualne odgovornosti drže predavanja, istupaju na gledanim i slušanim medijima i objavljuju knjige u visokim tiražima, koje se, što je najgore, čak i dobro kupuju. Neretko, svoje izlaganje počinju ogradom da nisu baš stručni za materiju o kojoj pišu (ima ih istoričara, lekara, inženjera i raznih drugih struka), a u zaključku ispada da su uprkos tome (ili možda baš zahvaljujući tome) došli do genijalnih otkrića, uspeli da razbiju vekovne zablude i zavere i iznesu na videlo velike istine za koje smo mi, koji se smatramo stručnjacima, bili slepi ili smo pred njima hotimično žmurili. Naš problem nije samo kako njima objasniti u čemu greše nego i kako to učiniti s običnim konzumentima njihovih brljotina koji nam se, zbunjeni ili oduševljeni time što su čuli ili pročitali, obraćaju za mišljenje. Mi nismo, pak, u situaciji da samo prezrivo odmahnemo rukom, nego nas naša struka obavezuje da štetu koja se tako čini popravljamo kad god i gde god možemo.

Rastegljivi kriterijumi

Ako bismo pokušali da u najkraćem svedemo krucijalnu argumentaciju „novoromantičara” za nemerljivu stranu srpskog roda, onda bismo došli do zaključka da je, po njima, svaka reč na bilo kom jeziku koja u sebi ima slova S, R il B, neizostavno vezana za Srbe. Primer: Surb, Sjarb, Sjarbin, Sebr, Serbin, Sibir, Sibrin, Serb, Serbin, Srb, Srbin (D. Jevđević); Sarba, Serbon, Serbi, Sorabi, Sorobi, Sorobati, Sabiri (dr Deretić); i tako u nedogled.
Ako je već i to nedovoljno, to jest ako u takvim rečima nema upravo ta tri slova (S, R i B), onda će u obzir doći sve reči koje imaju slova S i R, kao što su, na primer: Sordi, Sordiski, Serdi, Sardi, Sardon, Sarda, Sarmati, Spori, Suri, Saromati itd.
Kako bi među Srbe uključili i čitav niz drugih plemena čija imena nemaju neophodan preduslov - dakle, S, R i B, ili S i R, ili u krajnjem slučaju samo S - oni se dovijaju na razne načine. Iz nedokazive i netačne pretpostavke da su Srbi najstariji Sloveni - pošto su najstariji narod na svetu, a po ubeđenju „novoromantičara” jesu, onda su po neumoljivoj logici i najstariji među Slovenima - na volšeban način srpska starina dokazuje se i pomoću slova V i N, odnosno sloga VEN iz naziva Sloven, pa se tako, op-hop - kao neki čarobnjak u cirkusu, pokazuje da su, primerice, Vendi i Veneti takođe Srbi, „genetski” Srbi, dodao bi takav znalac kao što je dr Vlajić-Zemljinički, jedna od „udarnih pesnica” takozvane Srpske autohtonističke škole.
Kada im ponestane i te municije, neumorni istraživači će uvek naći potreban priključak i nastaviti svoju besomučnu lingvističku igru u kojoj je sve moguće, jer to je lutrija u kojoj svi dobijaju. U kritičnom trenutku, iz šešira će izvući novi argument - Rašane, i spremno ustvrditi da je, na primer, „ime Trakija samo pogrčeno srpsko ime Rasija, kao što su Tračani pogrčeni Rašani”. I tako dalje, i tako sve ukrug. Svi najstariji narodi koje pominju sačuvani raspoloživi izvori, i koji se zovu na najrazličitije načine, u stvari su samo i isključivo Srbi! Jer, kod jednog „novoromantičara” nalazimo metaforu koja govori o snazi „tog velikog i silnog naroda koji se hiljadama godina kao poplava razlivao preko Azije i Evrope”.

Marko „četuje” po Internetu

Kada je reč o kombinacijama u kojima se dovode u nekakvu vezu Etrurci i Rašani, citiraćemo mišljenje profesora Aleksandra Lome koji piše: „U svakom slučaju, priča o vezi navodnog naziva za Etrurce Rasena sa Rašanima ima otprilike onoliko smisla kao kad bismo na osnovu stiha narodne pesme o Marku Kraljeviću ’Ostavi se, Marko, četovanja’ tvrdili da su Srbi već u 14. veku znali za Internet.” Za one koji nemaju osnovna znanja o kompjuterima potrebno je malo objašnjenje. Izraz četovanje znači svojevrsno pretraživanje, to jest „ćaskanje” na personalnom računaru, dok se s druge strane izraz četovanje u pesmi o Marku Kraljeviću odnosi na vojevanje.
Koliko je taj „kriterijum” koji koriste „novoromantičari” ne samo besmislen nego i beskrajno rastegljiv - jer se njegovom ovlašnom upotrebom sve može dokazati - ne treba posebno ni naglašavati. Neki od njih katkad odmah, bez bilo kakvog dokaza, naravno, proglase sve to za srpsko, drugi, pak, dovedu to oprezno u nekakvu vezu sa Slovenima ili Indoevropljanima na jednoj stranici, a posle dvadesetak stranica to navode kao čvrsto izveden dokaz. Gospođa Luković-Pjanović, na primer, kategorički tvrdi: „I u delu starog grčkog istoričara Herodota (484-425. g. pre Hrista) jasno je da su njegovi Tračani, Skiti, Vendi, ili Veneti, Tribali, Iliri, itd. svi odreda Srbi.” Herodota, „oca istorije”, već stotinama godina proučavaju desetine naučnika širom sveta, ali je samo gospođa Luković-Pjanović došla do rečenog zaključka. Naravno, ako izuzmemo njenu sabraću po „peru i rodoljublju”.
I, najposle, „novoromantičari” će proglasiti i drevni narod Pelazga za Slovene, odnosno Srbe, jer to ide u prilog njihovim teorijama. Rečju, kod njih je zaista sve moguće.

RADIVOJ RADIĆ: SRBI PRE ADAMA I POSLE NJEGA 2
Bilo kuda, Srbi svuda

Dakle, osnovna misao vodilja “novoromantičara” jeste poistovetiti sva najstarija plemena sa Srbima i onda pristupiti gradnji “vavilonske” kule naroda, pri čemu su naši davnašnji preci i izvorište i utoka. Da bi se to postiglo, koriste se dimne zavese tobožnje učenosti, koje zamagljuju vidike nedovoljno upućenima, ali u sebi kriju grubo nepoznavanje osnovnih načela naučne metodologije. Prisutno je nastojanje da se silesijom tobožnjih dokaza, koji nisu odmakli dalje od pustog domišljanja, čitaoci zatrpaju i da pod tim “teretom”, kao omamljeni, poveruju u nategnute pseudonaučne konstrukcije.
Potom se ti primeri ponavljaju više puta, pri čemu takvo multipliciranje ima zadatak da obezbedi snagu nekakvog dokaza. Na tom planu je najstrpljivija i najrevnosnija bila gospođa Luković-Pjanović koja je na stranicama svoje knjige, potpuno razlivena i bez potrebne unutrašnje kohezije, bezbroj puta navodila pojedine izvore u originalu, pa zatim donosila njihove prevode na srpski. Onda je podatke tih izvora potkrepljivala citatima iz nekih već davno zaboravljenih knjiga ili rasprava slavista koji su živeli i radili na razmeđu 18. i 19. veka, kada je istorijska nauka još uvek bila bez čvrste metodologije, i kojih se danas, bar kad je u pitanju etnogeneza razgranatog indoevropskog stabla, s mnogo razloga više niko i ne seća jer nisu izdržali probu vremena, jedini i nepristrasan sud svim istraživačima. I ovde, dakle, u drugoj fazi - koju ni u kom slučaju ne možemo nazvati dokaznim postupkom - gospođa Luković- Pjanović donosi citate pomenutih autora na francuskom ili nemačkom, ali i u srpskim prevodima. Zatim, u trećoj fazi, sve to dopunjuje citatima njenih intelektualnih uzora o kojima govori dirljivo i trapavo patetično, a to su Miloš S. Milojević - čiju bibliografiju čak donosi na stranicama svoje knjige, što je, naravno, sasvim besmisleno (ali knjigu treba učiniti debljom, što će reći učenijom i ozbiljnijom po svaku cenu) - i Sima Lukin Lazić.
Evo jednog od njenih tipičnih “zaključaka”: “Ova Škola (takozvana Srpska autohtonistička škola - prim. R. R.) je smatrala, piše dalje Živančević, da su oni narodi, koji su živeli na slovenskoj današnjoj teritoriji: Dačani, Tračani i svi ostali narodi, koji se pominju na Balkanu, u južnoj Rusiji i u srednjoj Evropi, samo razna imena Srba i njihovih plemena. Identifikujući Vinide, Vende, Venete sa Herodotovim Sarmatima i Enetima i sa Homerovim i Cezarovim Venetima, ova Škola je našla Srbe ne samo na Balkanu i u centralnoj Evropi, već i u Italiji, na Pirinejima, u Bretanji, Helveciji, Skandinaviji - gotovo u celoj Evropi. A oslanjajući se na onomastiku i filologiju našla ih je u severnoj Africi, Egiptu i Maloj Aziji.” Šta reći na ovo sem parole: “Bilo kuda, Srbi svuda!”

Torta od sto spratova

Čitav taj “naučni” postupak gospođe Luković-Pjanović, izveden s prividno filigranskom preciznošću i beskrajnim strpljenjem, liči na slaganje nekakve džinovske torte. Dakle, najpre, red izvora kao što su diskutabilno shvaćeni i prokomentarisani Herodot, Ptolomej, Plinije, Prokopije ili Nestor Kijevski, zatim red slavista-miljenika kao što su Siprijen Rober, Surovjecki, Dobrovski, Šafarik, potom red neizbežnih Miloša S. Milojevića i Sime Lukina Lazića, pa onda sve iz početka. I tako u nedogled, pa ko izdrži!?
Evo jednog podesnog primera kako gospođa Luković-Pjanović kombinuje i gradi “vavilonsku kulu” raznih naroda u kojoj se ispostavi da su, na kraju krajeva, ipak sve sami Srbi. Ona najpre citira izvesnog Frana Mariju Apendinija (1768-1837) koji je bio nastavnik i kasnije direktor gimnazije u Dubrovniku, i u predgovoru Riječnika ilirsko-talijansko-latinskog, izdatog u Dubrovniku 1806. godine, zapisao: “Prema Hirkanskom moru (tj. Kaspijskom jezeru) nalaze se Cirkasi, najratoborniji narod, koji je dugo vremena vladao nad Egiptom pod imenom Srba. Tamo žive i kazarska plemena... i svi oni vuku poreklo od slovenskog stabla i služe se slovenskim jezikom... No i u manje davnoj prošlosti, na Soldanijevom dvoru u Egiptu, vojnici su, kao nekada Cirkasi, slovenski. Cirkasi, naime, potomci starih Sarmata i s (njima) jednojezični, zauzeli su Egipat...a taj narod, pokoren tamo od Turaka, izmešan i danas postoji i govori (služi se) ilirskim jezikom (ovde prestaje navođenje sirotog Apendinija i počinje “superiorna” analiza gospođe Luković-Pjanović kojoj je sve kristalno jasno!?) - Analiza prethodnog teksta (šta bi s jednačenjem suglasnika po zvučnosti? - prim. R. R.), sa svim dopunama, mogla bi da bude veoma dugačka, no - ovom prilikom - da podvučemo samo najbitnije: Ako su Cirkasi vladali nad Egiptom pod imenom Srba, onda je sigurno da su i oni kao Etrurci (Imajte milosti i ne uvodite već po ko zna koji put po redu novo i egzotično pleme u taj Vaš etnički kazan) imali - u neku ruku - svoje domaće ime, i primenjivali ga sami na sebe, zovući se Srbima. Drugo - ti Cirkasi nisu bili usamljeni predstavnici nekada veoma rasprostranjenog srpskog naroda - upravo oko Kaspijskog jezera, Crnog i Azovskog mora i planine Kavkaza. Jer, upravo u tim oblastima nalazimo Ptolomejeve i Plinijeve Serbe, Sirbace i imena napravljena od isti osnove.” U produžetku gospođa Luković-Pjanović nastavlja da komplikuje tu smešu naroda, naglašavajući da se nikako ne mimoiđu egipatski hijeroglifski natpisi i bareljefni, u kamenu urezani natpisi, koji su sačuvali uspomenu na “Širadane” ili “Šardane”, što “po izvesnim autoritetima” odgovara nazivu Srbi, Sirbaci.

Kao vojnički šifarnik

Malo nam je bila linija Cirkasi - Srbi - Kazari (valjda Hazari!?) - Sloveni - Sarmati - Iliri, koju smo otpratili na jedvite jade i krajnjim naporima, a sada nas zbuniše najpre Etrurci, pa Serbi, odnosno Sirbaci, a o famoznim “Širdanima” ili “Šardanima”, koji su samo “presvučeni” Srbi, odnosno Sirbaci, da i ne govorim!
Kad smo već kod rečenih “Širdana” ili “Šardana”, a za informaciju naših čitalaca, evo objašnjenja stručnog i besprekornog: “Šardani..koji su uzdrmali Egipat između 14. i 12. veka pre Hrista...kojima su se pridružili Filistinci (o, zar se i to može?).. ratnici iz Medinet-Habu... to su ljudi sa severa, Hiperborejani..”
Malo su nam bili Cirkasi - Srbi - Kazari (valjda Hazari!?) - Sloveni - Sarmati - Iliri, pa onda Etrurci - Serbi, odnosno Sirbaci - “Širadani” ili “Šardani”, a evo nam sada i novog “dvojca” Filistinci - Hiperborejani!
Eto ovako izgleda naučna laboratorija gospođe Luković-Pjanović - savršena kao Kolumbovo jaje - i njena istraživačka lupa, po potrebi kako teleskop, tako i mikroskop. I, onda sve ispočetka, i sve to u dva toma na ukupno sedam stotina stranica - zgusnuti redovi, minimalan prored, sitna slova - upornom presijom na čitaoca kao da računa na njegovo iznurivanje i činjenicu da će u jednom trenutku on izgubiti strpljenje i, zapadajući u rastrojstvo, očajnički zavapiti:”Verujem Vam, gospođo, sve Vam verujem, samo da ovako nešto više ne moram da čitam!”
Na ovaj način oblikovan, dokazni postupak, razumljivo je samo po sebi, pretvara se u neobaveznu i razgaljujuću igrariju u dokolici koja neodoljivo podseća na dečiju igru asocijacija ili nekakav vojnički šifarnik (lozinke za stražu: Igla - Igalo, Šabac -Šanac, Spuž - Puž, Loznica - Lozica itd.).

RADIVOJ RADIĆ: SRBI PRE ADAMA I POSLE NJEGA 3
Čarli Čaplin iz Čapljine

Ime Horvat, Hrbat i Hrvat, kako rekosmo, pojavljuje se prvi put u šestom veku po Hristu. Prvobitno se to ime izgovaralo Hrbat i Hrbati i nije značilo poseban narod, nego su se Hrbatima zvali, nazivali oni Srbi koji su stanovali po hrbatima ili grebenima planinskim...”
Da li je ovakvom “naučnom” načinu razmišljanja uopšte i potreban komentar? Istovremeno ne mogu a da ne postavim i sledeće pitanje: Da li je moguće da je i autor ovog dalekosežnog zaključka zbilja mogao da poveruje u njega?
Ili, drugi primer, iz knjige gospođe Luković-Pjanović. Posredi je ponovo jedan od njenih miljenika - Siprijen Rober: “Između ostalih, on (S. Rober - prim R. R.) navodi ilirsku kraljicu Ceriju - Ceria -, za koju kaže: ’A zar Cerija, ta ilirska kraljica, ne nosi svoje ime po planinskoj oblasti oko Cera?’ Ovakav zaključak nam dosta kaže o Roberovom poznavanju srpskog jezika”
I gospodin Draško Šćekić, enciklopedista takozvane Srpske autohtonističke škole, udvorički i bez trunke bilo kakve intelektualne sumnje, prihvata ovu vratolomnu onomastičku igrariju Cer-Cerija.
Na isti način, s istovetnim stepenom verodostojnosti - sledeći neumoljivu logiku Cer-Cerija - mogli bismo da pokažemo da je donedavni američki potpredsednik Al Gor dobio prezime po Crnoj, Fruškoj, Mokroj, Svetoj ili nekoj petoj - Gori. Na isti način, dakle, može se “dokazati” da je Čarli Čaplin dobio prezime po Čapljini, DŽems Kuk po Babinom Kuku, ruski predsednik Vladimir Putin po selu Putincima, bivši američki predsednik Bil Klinton po Klini, a sadašnji DŽordž Buš po Buškom blatu u Livanjskom polju.
Na ovaj način sve se može dokazati, sve što pomislimo, a ovo ćemo ilustrovati nekolikim primerima u kojima ću pokušati da sledim učenjačku logiku “novoromantičara”. To je čudo koje povezuje najudaljenije tačke na Zemlji i s lakoćom prebrođuje ne samo ogroman prostor nego i epohe ljudske civilizacije.

Na razdraganoj ljuljašci mašte

Koliko sam obavešten - a velikodušno dopuštam mogućnost da grešim jer sam s bibliografijom “novoromantičara” ipak samo delimično upoznat - niko od njih nije se dosetio da Kanadu proglasi čisto srpskom, takoreći “genetski” srpskom zemljom. A, evo i objašnjenja, i dokaza čvrstog “kao grad Varadin” da je Kanada upravo jedna srpska zemlja, da “srpskija” ne može biti.
Priča je to koja seže u najranija stoleća, ne tako davno posle Hristovog rođenja, priča je to koja kazuje o nemirnom duhu srpskog plemena. Dakle, grupa hrabrih Slovena - Srba, vođena radoznalim ruhom, odvažila se da na svojim čuvenim monoksilima - malenim čamcima izrađenim od jednog debla drveta - krene preko Atlantika. Jednostavno, nisu verovali u ono što je pisalo kod Herkulovih stubova - današnjeg Gibraltara - doduše, na latinskom, ali ne mari: Ibi deficit orbis (Onde nestaje svet, odnosno - tamo je kraj sveta). Jer, iz epske poezije dobro je znano da su Latini ljute varalice!
Dakle, mnogo vekova pre nego što je Kristofor Kolumbo na galijama “Nina”, “Pinta” i “Santa Marija” krenuo na svoje putovanje - pa čak i više vekova pre (eventualnog!) putešestvija Vikinga - Srbi su krenuli put kontinenta koji će se kasnije nepravedno nazvati Amerika, umesto da ponese ime Srbija, Sorabija, Sarabija, Srbadija ili slično. Vidimo ih kako na svojim čunovima brode beskrajnom pučinom Atlantika ne bojeći se ogromne vodene mase i neba koje se ponekad cakli i nalik je na akvamarinsku sluzokožu, a katkad je olujno sivo i preteće.
“Kuda plovimo?” - posle mnogo dana, pitaju neki među Srbima. Najmudriji lakonski odgovara: “Plovimo ka nadi! Jer, kopno je naša nada!” Tu smo: ka + nada = Kanada. Kada su, napokon, dosegli kopno - znatno severnije nego Kolumbo - tu su zemlju nazvali Kanada.
Kad smo već na tlu Severne Amerike, možemo da objasnimo i ime velike reke koja se uliva u Atlantski okean, a protiče kroz prestonicu Sjedinjenih Američkih Država - Vašington. Reč je o reci koja se zove Potomak! I čitaoci su namah živnuli, već im vidim osmehe na licu, jer odmah pogađaju o čemu je reč. Naravno, to je čista srpska reč - ovoga puta od prvog do poslednjeg slova, bez bilo kakvih primesa. Dakle, Srbi su ne samo pohodili nego i nastanjivali i taj deo Novog sveta mnogo pre Vikinga i Kolumba.

Zimbabve - zima babi

Da su naši preci imali naseobine u Evropi i Aziji, to smo već znali, da su nastanjivali i Ameriku, to smo upravo saznali - ponosan sam na svoj mali doprinos (mada strepim da to neko ranije već nije “ustanovio”) - a šta je sa Afrikom?! Srbi su pouzdano nastanjivali i Crni kontinent, uverava nas gospođa Luković-Pjanović, a ona to najbolje zna! U svojoj knjizi ona navodi milenije “u toku kojih su se Srbi kretali preko Azije, Evrope, pa i preko severne Afrike, osnivajući države, kroz dugo vreme već odavno nestale”. Doduše, pomenuta je samo severna Afrika, ali kao mali prilog njenoj čvrstoj tezi priložiću sledeći dokaz kojim se i na jug “širi” prostor Crnog kontinenta koji su Srbi nastanjivali.
Opet je posredi priča o jednoj grupi Srba koja je lutala unaokolo i krstarila Afrikom tražeći mesto gde bi mogli da se skrase. Jer, odvajkada je poznato da su seobe - sudbina Srba. Kao i ostali stari narodi, putovali su zajedno kako ratnici i žene, tako i deca i stariji članovi, jednom rečju - svi. Desilo se da su jedne noći zakonačili na nekom mestu gde je temperatura osetno pala - kako inače biva u pojedinim delovima Afrike, poznatim po velikim temperaturnim oscilacijama. Ujutru je jedna baka, koja se u toku noći propisno smrzla, toliko dozlogrdila svima žaleći se kako joj je bilo zima i kako se prehladila da su to mesto odmah nazvali Zimbabve (zima babi, babi je zima). Kud ćete ubedljiviji dokaz od ovoga?!
Gledajući neke atlase na kojima je prikazana Afrika, vidim i sliku nasmejanog crnca. Pomislih u sebi s pomešanim osećanjima: “Možda ćeš umreti, a nećeš saznati da si Srbin i da je srpski ’majka svih jezika’ jer ne kaže se uzalud “Govori srpski da te ceo svet razume”! A, zašto to ne znaš? Zato jer ne čitaš prave knjige, knjige koje su napisali Dobroslav Jevđević, dr Olga Luković-Pjanović, dr Jovan I. Deretić, dr Boris(slav) Vlajić-Zemljanički, Draško Šćekić i njima slični.”
Budući da smo posle Evrope i Azije “apsolvirali” i Afriku, ostaje nam daleka Australija. Ovoga puta najmlađi kontinent ostavljam “novoromantičarima” uveren - u stvari, bez bilo kakve dileme - da će oni s lakoćom i tamo naći Srbe ne samo pre “dođoša”, kao što su bili raznorazni Anglosaksonci, nego i pre lokalnih australijskih urođenika.

RADIVOJ RADIĆ: SRBI PRE ADAMA I POSLE NJEGA 4
Krstivoje otkrio Ameriku

Kao što smo rekli, sve reči koje sadrže glasove S, R i B (ili, eventualno, Š, R i V), prema mišljenju „novoromantičara’’, nesumnjiv su dokaz o srpskom poreklu. Otuda se nedvosmisleno i jasno, ako sledimo rečenu logiku, nameće primamljiva misao: Zašto i glasovita Sorbona u Parizu ne bi bila srpska kad za to, prema neumoljivoj pojednostavljenoj logici „novoromantičara’’, postoje svi potrebni preduslovi? Uz malo muke, a uz primenu već usvojenog rastegljivog dokaznog postupka, i to bi se lako moglo dokazati. Evo, dakle, novog zadatka za te marljive i neumorne pregaoce.
Istina, neki tvrde da je Sorbonu u 13. veku osnovao Rober de Sorbon, dvorski kapelan francuskog kralja Luja IDŽ Svetog, najpre kao dom za studente i profesore teologije, a vremenom kao najuticajniji bogoslovski fakultet. Ali, to je mišljenje germanske Berlinsko-bečke škole i kao takvo, naravno, ništavno je. Po nalogu Vatikana oni skrivaju činjenicu da je rečeni Rober de Sorbon bio zapravo Srbin.
Ili, dopušteno je pretpostaviti, naši „novoromantičari’’ starinu od tričavih sedam stotina godina, koliko postoji Sorbona, u poređenju s hiljadama godina bitisanja srpskog roda na planeti Zemlji smatraju beznačajnom i stoga nedostojnom većeg istraživačkog truda, pogotovo što su oni navikli da vreme računaju samo u milenijumima.
S druge strane, ponovo mi je puklo pred očima, moglo bi se dokazati i da je Šervud - gde umesto S, R i B imamo Š, R i V, a to mu dođe na isto - izrazito srpska reč, a da je, saglasno tome, Robin Hud brat od strica Kraljevića Marka.

Primeri prof. Aleksandra Lome

U jednom predavanju, koje je u martu 2001. godine održao na Lingvističkoj sekciji Filološkog fakulteta, profesor Aleksandar Loma je dao čitav niz primera koji bi mogli da zagolicaju beskrajnu maštu „novoromantičara’’ i budu im putokazi u daljem „traganju’’ za našim davnim precima. Međutim, on je u nastavku dao besprekorno izvedeno scientističko objašnjenje svih pobrojanih toponima. Da vidimo kako to izgleda!
„Polazna tačka bilo je ime reke u Južnoj Africi - Oranje. ’Iz detinjstva se sećam, piše naš kolega, kako su u mom rodnom selu imali običaj za vodu kad poteče mutna da kažu da je kao oranje. Takvo značenje bi dobro pristajalo velikoj ravničarskoj reci kakva je Oranje - ali da li je moguće da su naši preci nekad stigli čak do Afrike.’ Da pogledam, rekoh sebi, ima li u tom delu sveta još koje srpsko ime, pa ako ima, tu može biti nečega. I evo: usred Afrike država Čad. Kada čovek potamni u licu, kod mene se kaže počadio. Prodirući sa severa, preko Sahare, u dubinu crne Afrike, naši preci su se tu prvi put sreli s ljudima čađava lica, Crncima, pa su i zemlju nazvali po tome.
Mora da su zatim zavladali dobrim delom kontinenta kao robovlasnici i trgovci robljem. Uspomenu na to čuva ime zemlje Bijafra od srpske robovlasničke devize Bij Afra!, tj. ’Tuci roba Afrikanca!’, kao i ime glavnog grada današnje Kenije Najrobi, jer je tu nekad bio trg na kojem su prodavani najbolji robovi.

Toj srpskoj vladavini u Africi kraj je učinilo širenje islama. Zadnje naše uporište bio je jug kontinenta, a granica je jedno vreme išla baš rekom Oranje. Na to se odnosi poznata pretnja Kraljevića Marka u narodnoj pesmi: More, Turci, ne gaz’te Oranja! Na drugoj strani, muslimani su nas potisnuli sve do istočne Indonezije. Tamo su poslednje utočište Srbi našli u planinskim predelima ostrva Timora, kako to kaže besmrtni NJegoš: Or’o gnjezdo vrh Timora vije, jer slobode u ravnici nije.
Pod pritiskom inovernih zavojevača, deo Srba se iselio iz svoje vekovne postojbine. Preplovivši Atlantski okean, otkrili su Ameriku. Prvi Evropljanin koji je stupio na njeno tle nije bio Kristofor Kolumbo iz Đenove, nego bokeljski moreplovac Krstivoje/Krsto Golubović iz Đenovića. Po karakterističnoj uzrečici njegovih mornara „bogomi’’, „bogoti’’, glavni grad Kolumbije i dandanji nosi ime Bogota. U Južnoj Americi Srbi su stigli sve do argentinskih pampasa, o čemu svedoči samo njihovo ime, koje je nastalo asimilacijom od sampas - mesto gde se stoka pusti sama da pase, što je vrlo dobar izraz za ekstenzivno stočarenje u tim predelima.
Na sever američkog kontinenta Srbi su se širili u dva smera: severoistočnom i severozapadnom. Oni prvi dali su ime državi Nevadi, po živom pesku tamošnjih pustinja, jer je na srpskom nevada ono iz čega se ne možeš izvaditi. Pridev sijer, ’beličast’, imamo u imenu planine Sijera Nevada koja je tako nazvana zbog svojih snežnih vrhunaca. Sve uz pacifičku obalu, deo tih Srba stigao je čak do Aljaske, gde su se nastanili i živeli od ribolova, pa se zemlja prozvala Alaska, ’ribarska’.

Mani to, ba! = Manitoba

Potomci onih drugih Srba koji su išli na sever duž obale Atlantika kumovali su reci Potomak na kojoj danas leži prestonica Sjedinjenih Država Vašington. Dospeli su sve do Kanade i osnovali tamo njenu današnju prestonicu Otavu, čije ime na srpskom znači senokos. Jednoj njihovoj grupi, sastavljenoj od Bosanaca, nije se svidela kanadska klima, pa su se okrenuli na jugozapad rekavši Mani to, ba! Stoga se i dandanji deo Kanade oko jezera Vinipeg zove Manitoba. Ta bosanska grupa izbila je u središnjem delu kontinenta na reku Misuri, pa su hteli da je pređu i produže dalje na zapad, ali su se na desnoj obali već bili naselili Srbi od onog pacifičnog ogranka, i nisu im dali da preveslaju na njihovu stranu. Stoga Bosanci prozovu negostoljubivu zemlju preko reke Nebratska-Nebraska, a sami ostanu na levoj obali Misurija i podignu tu mnoge vodenice, po kojima se taj predeo prozvao Omaha, jer se srpski omaha, omaja, kaže za vodu koja prska sa vodeničkog točka.
Evo, dragi čitaoci, kako se „novoromantičarskim’’ načinom, dakle, jednostavnim asocijacijama, bezazlenim i neobavezujućim slaganjem toponima, nehajnim poigravanjem sa sličnozvučnim imenicama i pridevima može pokazati da su Srbi dominirali na nekoliko kontinenata. Jer, na ovom se nivou - na ovoj igrariji A. Lome - i završava „dokazni’’ postupak „novoromantičara’’. Ushićeni smo, jer smo se uverili da je Srbija - ceo svet!

RADIVOJ RADIĆ: SRBI PRE ADAMA I POSLE NJEGA 5
Zbunjivanje zbunjenog naroda

Nije slucajno što su se „novoromanticari” razmahali upravo u završnom desetlecu HH veka. Rec je o jednom od najmucnijih razdoblja novije prošlosti srpskog naroda, o deceniji stalnih sukoba u okruženju, medunarodnih pritisaka i sveprisutnog siromašenja, deceniji duboke letargije, deceniji, dakle, potpune nacionalne dezorijentacije. Zbog toga su teorije pseudoistoricara, bez obzira na svoju neutemeljenost i fantazmagoricnost, kod dela srpske populacije delovale kao melem na ranu, kao slabašna uteha za nesrecu koja nas je snašla, kao poslednje pribežište u vrtlogu opasno urušenog nacionalnog samopoštovanja.
Kako se dogodilo da su pojedini od „novoromanticara” u navedenom periodu zadobili tako veliki prostor i „slavu”? Ostavljajuci za trenutak po strani licne pobude s kojima su pisci pseudoistorijskih knjiga kretali u svoje poduhvate - licna promocija, koristoljublje, umišljena misija nepotkupljivog istorika, tobožnje rodoljublje, naglo probudena svest o srpstvu koje je prethodno potiskivano jugoslovenstvom, ksenofobija, ideja da se bude pametniji od zvanicnih, „zabludelih” istoricara iz „prašnjavih” kabineta (nabrajamo samo neke od mogucih motiva) - stice se utisak da su zamagljene teorije o neizmernoj srpskoj starini i planetarnoj rasprostranjenosti Srba ocigledno bile po volji nekim od onovremenih centara politicke moci. Samo se tako može objasniti ogroman prostor koji su „novoromanticari” dobili u mnogobrojnim medijima (novine, radio, televizija).

Plodni susret pseudoistoricara

Svakodnevno zapljuskivati narod pricama o tome da su Srbi najstariji, a uz to još i „nebeski narod”, i da im zato svi ostali zavide i, štaviše, mrze ih, išlo je u prilog pojedinim politickim nomenklaturama. Takvim izjavama, kako je to formulisao akademik Božidar Ferjancic, samo se još više zbunjivao vec ionako dovoljno zbunjen narod. Pri tom je od sporedne važnosti pitanje da li su pomenuti centri politicke moci verovali u nebulozne teorije „novoromanticara”. Sva je prilika da nisu, ali ih u tom vremenu - a verovatno ni pre ni posle - istorijska istina uopšte nije ni zanimala.
Drugim recima, došlo je do plodnog susreta i ukrštenja pseudoistoricarskih ambicija i uskog i ogoljenog pragmatizma koji je rukovodio pojedine grupacije politickih mocnika da za vlastite interese jednostavno upotrebe „osvešcene” naucnike. Ova neiskrena saradnja, ova naprasno probudena „ljubav iz racuna”, ova, dakle, sumnjiva simboiza, ocigledno se dopala obema stranama. U svakom slucaju, ni jedni ni drugi nisu imali ništa protiv takve saradnje. Pokušaju istoricara od zanata da urednicima pojedinih medija ukažu na besmisleno promovisanje i glorifikovanje pseudonauke nailazili su na lakonski odgovor da je rec o „dvema” školama koje oni, kao nepristrasni i demokratski orijentisani posmatraci, ravnopravno tretiraju.

„Olgijanski put”

Medutim, ono što je bilo porazno, a o cemu nijedna od pomenutih strana uopšte nije brinula, jeste poguban ucinak koji su nenaucne teorije proizvele na društvenoj svesti srpskog naroda. Pricama o starini i posebnosti Srba, kojima su pojedini mediji prosto zasipali svoju publiku, pridružili su se i raznorazni proroci, mistici najniže vrste, priuceni astrolozi i primitivni šarlatani. NJihove kvaziteorije bile su toliko primamljive da su se lepile za svest dela naroda i pothranjivale autizam, ksenofobiju, samodovoljnost. Otuda ne treba da cudi cinjenica da su njihove „istorijske”, astrološke, apokalipticne i svakojake bezvredne knjige - kako to inace biva u vremenima krize i rasula - imale mnogobrojna izdanja i visoke tiraže, uporedive sa izdanjima i tiražima koje su nekada imale samo logaritamske tablice ili „mali kuvari”.
Istovremeno se pokazalo da postojeci prirucnici za srpsku istoriju, kao neka vrsta protivteže kvaziistorijskim knjigama, nisu u stanju da kod dela srpske populacije izdrže „nelojalnu” konkurenciju ovih drugih. Pomenucemo samo dva takva prirucnika koji su, doduše, takode doživeli više izdanja - vec klasicnu istoriju Srba Konstantina Jireceka i Istoriju srpskog naroda grupe autora. Da li su oni nedovoljno „komunikativni” sa širom citalackom publikom, da li su zamorni zbog obilja cinjenica, da li su isuviše hermeticni? Pobrojana pitanja zahtevaju ozbiljno istraživanje, ali bi možda trebalo razmisliti o pisanju popularnih povesnica srpskog naroda, naravno oslonjenih na seriozna naucna istraživanja. Uprkos svemu, ne možemo da se otmemo utisku da ce deo citalacke publike uvek slediti senzacionalisticke i nenaucne teze o poreklu i prošlosti Srba.
Narocitu ulogu u podsticanju nacionalne samodovoljnosti odigrali su pojedini istaknuti poslenici javnog života koji su neprestanim podsecanjima nastojali da nam u glavu uliju somnabulne teorije da smo najstariji, najbolji, da smo, zapravo, izabrani narod. Pojavile su se i sintagme „Svi smo mi Olgijanci” i „Olgijanski put”. Ove novokomponovane reci, oni primerci novogovora - pridev olgijanski i imenica Olgijanci svojevrstan su „omaž” gospodi Olgi Lukovic-Pjanovic. Medutim, takva autisticka stanovišta unela su dodatnu konfuziju u ionako uskovitlane nacionalne strasti i nanela veliku štetu srpskom narodu

RADIVOJ RADIĆ: SRBI PRE ADAMA I POSLE NJEGA 6
Slikar kome je sve jasno

Za Milića sam oduvek bio siguran da je lud, ali genijalno lud, i stoga mogu uvek izdati uverenje da je čisti g enije”. Ovako je zapisao lekar-psihijatar Veselin Savić u predgovoru autobiografije slikara Milića Stankovića, poznatijeg kao Milić od Mačve, a tu ocenu preneo je i dnevni list “Politika”. Što se mene, pak, tiče, moram priznati da sam genija sasvim drugačije zamišljao.
Upravo je ovaj slikar, tokom nesrećne desete decenije 20. veka, bezbroj puta istupao kao neka vrsta glasnogovornika takozvane Srpske autohtonističke škole. Eksponiran na mnogim medijima, grmeo je kako su Srbi najstariji narod na svetu, besomučno napadao germansku berlinsko-bečku školu i najgore govorio o Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Išao je čak dotle da je predlagao da se srpskim akademicima - među kojima ima naučnika svetskog ugleda - oduzmu doktorati i daju novi koje bi trebalo da napišu tobož nepristrasno. Dati sebi za pravo da se na tako površan i uvredljiv način vrednuje naučni doprinos učenjaka Srpske akademije nauka i umetnosti, i to iz oblasti o kojima ugledni slikar nema pojma, samo po sebi govori o pomanjkanju dobrog ukusa. Jer, ne treba posebno ni naglašavati, Stankovićeva upućenost, u istoriju u najboljem slučaju nije mogla da odmakne dalje od skamenjenog znanja jednog gimnazijalca ili, verovatnije, pod teretom godina, umnogome ishlapelog znanja davnašnjeg srednjoškolca. Istovremeno, Milić Stanković je nerealnim i sasvim nebuloznim pričama nastojao da podigne poljuljani moral svekolikom srpstvu. U određenim krugovima slovio je za jednog od najvećih rodoljuba i sinova “nebeskog naroda”.

Gospodari sveta

Milić od Mačve najčešće se pojavljivao u neobičnom ruhu koje bismo mogli označiti kao nekakvu mešavinu odežde sveštenika, odeće žovijalnog paža i garderobe decentnog kicoša. Evo kako ga opisuje sastavljač jednog novijeg memoarskog spisa, govoreći o izložbi Stankovićevih slika na samom početku devedesetih godina prošlog stoleća: “Autor se pojavio sa zakašnjenjem, ušao na sporedni ulaz i kroz špalir gostiju prekoračio polako, bez jedne reči, odeven u crnu mantiju, s neobičnom beretkom i visoko podignutim štapom. Dva dana ranije, dok su pokušavali da spakuju slike u kombi, video sam ga, u farmericama i majici, kako iznerviran sočno psuje sestru sopstvenoj slici, spreman da je izgazi... Ali, sada je započela predstava i on više nije bio običan smrtnik. Smestio se u pletenu fotelju, zabacio pogled negde u neodređenom pravcu, u daljinu, preko ljudi kojima je stajao dah... Umetnik uze štap i na isti način, teatralno, napusti vilu u pravcu vozača i automobila.
Upadljivo je da je Milić Stanković ranih devedesetih godina prošlog veka bahato pretio celom svetu. Evo jednog primera takvog njegovog istupanja: “Uskoro će Srbi biti gospodari sveta. Već sada Srbi raspolažu tajnim oružjem iz takozvanog Teslinog paketa, predatog 1943. godine ambasadoru Fotiću. Ako samo jedna bomba padne na Beograd, Vatikan, Beč, Bon i Zagreb biće protreseni iznutra silinom formule V na treći = nula. Kada se to desi Atlantiđani će se pojaviti i proglasiti Srbe imperijalnim narodom, koji će od tog časa u ime njih zavesti red na Zemlji i zagospodariti svetom... Zato nas iz ljubomore svi i mrze, osećaju da smo starešine sviju naroda od Himalaja do Pirineja. Pa samo zavijaju oko nas kao pregladneli vuci. Gladni su primata. Šta im možemo kad su se pretvorili u uzno crevo. Materijalisti jedni.

Vampirske večeri

To famozno Teslino smrtonosno oružje veoma je često pominjao, a nije bio ni tako mali broj naših sunarodnika koji je poverovao u takve priče. Štaviše, Milić Stanković je i na takozvanim vampirskim večerima prizivao srpskog vampira da pomogne Srbima u borbi protiv svetskih moćnika. Na pitanje jednog novinara o tome kakve su šanse srpskog vampira u borbi protiv Nemačke i Sjedinjenih Američkih Država, istaknuti slikar dao je sledeći odgovor: “Srpski vampir će nadživeti i pobediti svetski vampirizam. Jer, mi na ovim balkanskim terenima još nismo potrošili našu mitsku snagu. Glavna snaga srpskog vampira je u mirisu koji uništava neprijatelje. Pored toga, njegovo tajno i smrtonosno oružje je Teslina bežična energija. Formula se nalazi u takozvanom Teslinom paketu koji je pesnik Jovan Dučić dobio od Tesle 1942. godine.”
Da bi pomenutom smrtonosnom oružju dao dodatnu snagu, Milić od Mačve je ispevao i kletvu kojom je zapretio Americi i iz koje prenosimo samo nekoliko delova:

Usta ti se zavrat okrenula,
Guba ti se na dom raspratila,
Obadva ti oka iscurila,
Te vranama živa hrana bila,
...
Uskrsovo jaje ne šarala,
Svoja oba u mengele met’la,
što Bejkera i Buša donela.
...
Ameriko, Broz te usrećio,
Nek i tebe ropac krvav snađe,
što granice Brozove priznaješ!
Indijana postala država,
Ne slušala Vašington kilavi!
Na jugu te spopalo besnilo,
Te crnački gnevi umorili!
Kletva moja sa nebeskih soha,
Neka bude Božja promisao,
NJenog dejstva nikad ne otrgla,
Dokle Srbe nabeđenjem držiš.

Kako tugaljivo ove reči - Srbi gospodari sveta, Teslin paket, srpski vampir, bežična energija - zvuče danas, posle samo desetak godina i posle svega onog što smo u međuvremenu morali da preživimo. Premda će neko reći da je posredi misticizam genijalnog slikara, više sam sklon da njegova naklapanja spustim u prozaičnu ravan i da ih nazovem pravim imenom. Bez mnogo uvijanja i okolišanja, mislim da je ovde prevashodno reč o preispoljnim budalaštinama.

RADIVOJ RADIĆ: SRBI PRE ADAMA I POSLE NJEGA 7
Ceo svet pod šljivom

Evo šta je Milić od Mačve, samozvani prorok i vizionar, savetovao Srbima iz Republike Srpske na skupštini u Bijeljini 25. aprila 1993. godine: “Bosanski i krajiški Srbi, i kad bi potpisali noćas kapitulantski vensovenovski (i orvelovski) plan, po Srbe nepovoljnih granica deset kantona, zapadni Sotona tamne strane atlantijskog lica ne bi se na tome zaustavio... Što se tiče posledica sankcija, duplo uvođenih protiv Srbije, proročki sagledavam da će one blagotvorno delovati u bliskoj budućnosti, s obzirom na to da se sa njima srpski narod uvodi u nužno predvorje priprema za opstanak pred najavljenu apokalipsu, koja će se odigrati najdalje za jednu deceniju. Naime zapadnu hemisferu zahvatiće neslućena lančana tektonska kataklizma u trajanju od 15 minuta, tako da će ostati živih ljudi samo koliko se može skloniti pod krošnju jedne šljive”. Ova krošnja je metafora za Srbiju”.
“Naravno da ne mogu ostati svi Srbi u životu, ali ipak ostaje jezgro nacije. Ostaće živi Srbi kao poslednji izdanak SORABA, svepredaka sviju Evropljana. Ostaće i srpski jezik kao planetarni, jedini jezik koji se može smatrati pramajka jezikom indoevropskih naroda, i sa kojim se jedino može sporazumevati sa civilizacijama drugih planeta. Jer, Srbi vode poreklo preko one svetle, vasionske strane atlantidskog lica. Srbi će biti u stanju posle ove tektonske kataklizme jedini da obnove novu evropsku civilizaciju, pošto se Srbi nalaze u večnom elektrolitskom kupanju izazvanom moćnom spregom dveju geoloških ploča - bakarne pod Homoljima, i olovne ispod Kopaonika.”

Pupak planete

“Taj naboj prirode pomoći će Srbima iznova da se održe kao entogenetski pupak planete, i potvrditi tako dosadašnje arheološke nalaze da smo najstarija Evropa, samo dance Božje kace rajskog pričesta. Ko udari na tu našu zajedničku evropsku praroditeljsku stopu, besnilo mu dušu zahvatilo, obrnuo noge naopačke, usta mu se za vrat okrenula... A pravi, treći svetski rat, odigraće se u evropskim zemljama od 1996. do 1999. kako ga lepo najavljuje Nostradamus u svom Testamentu. Tarabići koji vele: ’Nad Srbijom će padati pečeni ljudi, a Srbiji ništa biti neće’. Sasvim je izvesno da Evropa prisustvuje poslednjim mesecima svoje sreće u miru ako nastave ovako sitničarski sa nama. Oni su nas odista gurnuli u krvavi rat, a to će im se još krvavije osvetiti - snaći će ih potpuna kataklizma, pa će bežeći ispred nje naići na naše ispaćeno tlo i narod tog tla. Dočekaćemo ih sa korom hleba, kao što je to uvek bivalo. Voleo bih što pre da se sastanu svi naši geolozi, geografi, sociolozi, demografi i stručnjaci za razaranja zemljišta, kako bismo mogli svi zajedno da razradimo PAKET SPASENJA za ovaj narod, koji je već stupio u fazu mesijanske uloge spasioca ljudskog roda. Narod TLA i PUPKA PLANETE, Srbi, raspolažu vasionskom snagom poput Tesline, i takav narod ne može nikad biti uništen.
Uz primedbu da se nijedno od Stankovićevih sumanutih proročanstava - naravno - nije ostvarilo, jedino mogu dodati da su jadni narodi koji imaju ovakve savetnike, dušebrižnike i predvodnike.

Prekori Borislava Pekića

Za Milića od Mačve ne bi se moglo reći da je u pogledu procene o starini srpskog naroda bio pomodar i skorojević. Naprotiv, on je mnogo ranije, pre bučnog dolaska “novoromantičara”, istupao s tezama da su Srbi najstariji narod na planeti Zemlji. Na ovakve “naučne” teorije osvrnuo se u svojim komentarima iz dnevnika i Borislav Pekić (1930-1992).
On je najpre naglasio kako mu je u ruke dospeo separat pod nazivom “Sorabi” Milića od Mačve koji je objavljen u decembru 1982. godine, a zatim je doneo čitave pasuse iz tog teksta. Za ovu priliku izdvajamo samo neke od njih: “Sarab ili Sorab, skraćeno kasnije u Srb, etimološki se objašnjava sa sabrat, najbliži rođak, rob Božiji na zemlji, sapatnik. I danas Srb Srbinu sasvim nepoznatom kaže brate Srbine’ ili ’ej moj rođače’... Postoji podatak da Bizmarkova baba nije znala nemački, već je jedino govorila srpskim jezikom, a on sam na samrti izgovorio je jednu reč - Srbija... Takav pravi pristup objašnjenju toponima samo potvrđuje onu staru, ozbiljnu teoriju da su Sloveni na Balkanu živeli otkad postoji sveta. To su oni tajanstveni Tračani bez naknadno ubačenog ’T’ u stvari Račani, tj. Rasjani, rasijani ljudi, Račani sa glavnim gradom Rasom i državom Raškom. Zatim Iliri i Pelazgi. Ja tvrdim da su Pelazgi u stvari Belasci, to jest beli ljudi, tj. Sloveni, Srbi... što se tiče Etruraca, srednje Italije, i oni su sebe nazivali Rašanima, državu Rasna, a glavni grad Rasena ili današnja Ravena... Svoje doktorate istoričari mogu kasnije samo obnoviti, čim pomere pojavu Srba i Slovena za nekoliko hiljada godina unazad i to na daleko širi prostor, na istok do Indije i Veda, a na zapad do Pirineja i Baska. To je prostor jednog samoniklog, jezičkog, etničkog jezgra koji je dao pramajku jezika indoevropljanima, koji je dao veličanstvene spise ’RG Vede’. da se podsetimo ’Rg’ na sanskritskom jeziku znači nešto što je sabrano na kamaru, strgnuto, rgnuto, na jednom mestu, rgnem ti ga majci, to je seljački izraz za vede, znači mudrosti proviđenje, videnije, sve videti umom. I danas šumadijski seljak kaže kad hoće nešto da osmotri: “Odoh časkom da vednem’, da vidim, da osmotrim...”
Tako je govorio Milić od Mačve! U nastavku sledi deo komentara Borislava Pekića: “Ima u tom separatu još puno slika, puno crteža, rađanja kontinenata, Atlantide, veza horizontalnih i vertikalnih istorijskih, jezičkih rasnih... Međutim, najbolje bi bilo završiti ovaj izvod odatle, onim čime je suštinski, istorijski, pregled završio i sam Milić od Mačve, sa onim ’Rgnem ti ga majci’: kao glavnim etimološkim dokazom za srpski jezik kao pramajku svih jezika.”

RADIVOJ RADIĆ: SRBI PRE ADAMA I POSLE NJEGA 8
Srbin na koncertu duhovne muzike
Milić od Mačve svojatao je i Lepenski vir kao deo drevne srpske civilizacije, pa je čak samog sebe proglasio „generalom Lepenskim”

Na stranicama „Politike”, negde u zimu 1999/2000. godine, izašao je intervju Milića od Mačve - zapravo solilokvijum nabijen prizemnim misticizmom i neobavezujućim sanjarijama koji ipak nisu mogli da pokriju veliko neznanje - iz kojeg donosimo nekoliko glavnih akcenata.
”Na našem terenu, u osvitu evropske civilizacije, to su bile kulture Lepenskog vira, najstarije umetnosti sveta - i Vinčanska, sa prvim linearnim pismom sveta, nastalim čak pre 7200 godina, taman nešto ispred crte vizantijskog računanja vremena. Pa sad vidite, kakva smo mi kultura bili!”
Nije slučajno slikar Milić od Mačve svojatao Lepenski vir kao deo drevne srpske civilizacije. To isto smatrala je i gospođa Luković-Pjanović koja je bila čak spremna i da se ljutne na profesora Dragoslava Srejovića, naučnika koji je otkrio Lepenski vir. Akademik Srejović je u više navrata sa ironijom govorio protiv onih koji su Lepenski vir smatrali lokalitetom i spomenikom srpske civilizacije. Ona kaže: „No Srejović, umesto da se tome raduje i da pruži prijateljsku ruku svakom ko se bori za istinu, on ironijom pokušava da obezvredi rad drugih osoba, kojima sudbina nije bila tako sklona kao njemu. NJegova izjava, da nikada nije tvrdio, da su u Lepenskom viru živeli Srbi, liči na oportunizam, neprihvatljiv, kada se radi o jednom velikom naučniku”.

General Lepenski

I sam Milić od Mačve je u jednom pisanom tekstu oštro napao akademika Srejovića zbog istih razloga: „Ni većeg naučnika, kakav je arheolog Srejović, ni veće sramote oko njegovog razjašnjavanja značaja Vinčanske i Lepenske kulture... Srejović kao tipični đak Germanske škole sa krajnjom indignacijom govori o Vinčanskom pismu... ”Štaviše, Milić Stanković je došao na suludu ideju i sebe proglasio „generalom Lepenskim”. Da li ovo uopšte treba komentarisati?
No vratimo se započetom intervjuu u kojem nas „lažni” prorok uverava da će kroz desetak godina za nas nastupiti povoljno vreme: „Sada već nije tajna da prvotno pleme Dan naslućuje u skoro vreme razrešenje milenijumskog događaja - pojavu čiste energije svetlosti u trenutku kada se 23. decembra 2012. godine budu postavili u jednu liniju centar naše galaksije, Mlečni put (’Kumova slama’), zvezde Sirijus (Severnjača) i Sunce i naša planeta Zemlja. To određenje stoji po najstarijem kalendaru drevnih Maja. Nemam razloga da im ne verujem.”
Dakle, dragi sunarodnici, treba da izdržimo još samo devet godina i najzad će, po Miliću Stankoviću, i nama svanuti.

Razmišljanja „malog Đokice”

U nastavku čitamo: „Često sam tužan kad pomislim kako je prosečan Srbin srednjeg veka bio likovno i duhovno obrazovaniji od današnjeg. Uredno je slušao liturgijske koncerte duhovne muzike po veličanstvenim svojim hramovima i za to vreme razgledao najbolja umetnička dela svog vremena.” Ovo je tipičan specimen „zaslađivanja” istorije, primer kako „mali Đokica” zamišlja davnu prošlost. Nije bilo baš tako! Evo šta o svojoj pastvi, o tim „prosečnim” žiteljima srednjeg veka, na primer, kazuje Teofilakt, ohridski arhiepiskop krajem 11. i u prvim godinama 12. veka: „Nečisti varvari koji smrde po zadahu svojih kožuha i koji su još siromašniji sredstvima za život nego što su bogati zlupudnošću”. Dakle, nimalo romantična slika, izašla iz pera jednog savremenika, ali uprkos izvesnim literarnim preterivanjima - surovo realna.
Milić o Mačve to ne mora da zna - u stvari, on to i ne može znati - ali zato i ne treba da govori tako ubeđeno o nečemu što uopšte ne zna. On je to pričao da bi mu se verovalo, da bi prosvet(l)io narod, a deo Srba mu je, kao poznatom slikaru i promovisanoj ličnosti našeg javnog života, zaista i verovao! Očigledno je da Milić Stanković nije imao tu vrstu odgovornosti prema javno izgovorenoj ili napisanoj reči.

RADIVOJ RADIĆ: SRBI PRE ADAMA I POSLE NJEGA 9
Kakvo vreme, kakvi običaji

Kao osobeno svedočanstvo o vremenu o kojem govorimo i zagađenoj intelektualnoj klimi donosimo i jedan dokument, molbu-zahtev koja je u arhivi Filozofskog fakulteta u Beogradu. Zavedena je pod brojem 674/1 dana 4. oktobra 1991. godine. Dokument donosimo u celosti, sa svim - mnogobrojnim i gotovo neverovatnim greškama, nedopustivim za nekog ko je student.

Molba Sekretarijatu Filosofskog fakulteta

Odeljenje za istoriju
Katedri za vizantologiju
Upravniku odelenja za istoriju Mitroviću

Prilažem molbu i zahtev sa pitanjem zašto se u Srpskim školama Univerzitetima nemože naći odgovor ko su Srbi i otkuda su ovde na Balkanu i od kada i zašto Srbi ne znaju i ne uče u školama svoju istinitu istoriju. Ova istorija koja se uči u školama i Univerzitetu smatram da nije potpuna jer se vezuje za Porfirogenetovo tvrđenje da su Sloveni došli na Balkan u VII veku po Hristu. Tvrđenje nije istinito moguće je da je došao talas vojnika, ali kao što tvrdi Olga Luković-Pjanić veća je verovatnoća i sigurna sam da ono što ona tvrdi u knjizi “Srbi narod najstariji” došao je u 7. veku talas vojnika u pomoć Srpskom narodu koji su tu starosedeoci. Zaista smatram neophodnim njen trud Olge Luković-Pjanić zlata vredan za proučavanje Srpske istorije i srpskog jezika potpuno osnovanim i potpuno argumentovanim.
Isto tako smatram molim tražim da se u proučavanju istorije Srba ne zaobilazi istorija Miloša Milojevića “Odlomci istorije Srba” koji daje odgovor šta je bilo sa Srbima i pre VII veka.
Imajući u vidu ova dva dela za koje molim tražim zahtevam da se nađu u programu osnova za učenje Srpske istorije, ukoliko se izuče ova dva truda i priloga najvrednija Srpskoj istoriji proučavanju osnovi Srpske istorije videće se da ovo što mi učimo Srbi o istoriji Srba podmeće Nemačka škola koja je najveći neprijatelj Srpskog naroda da je i sadašnja nemačka na teritoriji Srba dokaz su rekla bi Olga Luković Lužički Srbi u Nemačkoj da je cela Evropa prvobitno naseljena narodom koji su različito nazivali a da su to Srbi a dokaz starosti Ilirsko Tračke Srpske kulture na obalama Dunava Lepinjski vir govori u prilog obema tvrdnjama da su Srbi starosedeoci na Balkanu i ne samo na Balkanu i da je opravdana tvrdnja koja Olga Luković-Pjanović citira istoričara Halkidikona: Da su Srbi narod najstariji.
Student sam filosofije no i u filosofiji mislim da je potrebno da se Srbi otrgnu Nemačkog gledanja da se vrate istini od koje su ih Nemci vekovima odvajali. Šta će nam veći dokaz od onog koji nam je pokazan: Želeći da pokažu da su oni Arijevski narod stali su i pali pred Srbima to je dokaz da nisu Arijevski narod. A mnogi drugi proučavajući jezike starosti jezika mnogi Francuzi, Siprijan Rober, Nemci tvrde došli su do shvatanja starosti srpskog jezika.
Iliri i Tračani su Srbi. Grk Kedrin vizantijski hroničar je napisao da oblas Tribalija: “oblast (kraj zemlja) Srba” a to je upravo onaj kraj gde je Dragosav Srejović otkrio Lepinjski vir.
Dakle moja molba-zahtev je da se u program u kom se govori o istoriji Srba uzmu u obzir dela Miloša Milojevića Odlomci istorije Srba (Beograd 1872), Olga Luković-Pjanić - Srbi narod najstariji jer bez ovih dela istorija Srba nije potpuna. Đ. K.

student filozofije

Ovaj dopis je tužno svedočenje o nivou razmišljanja jednog mladog čoveka koji treba da postane akademski građanin i da već sutra vaspitava nove naraštaje. Pogotovo ako se ima u vidu da je to student filozofije, dakle, neko ko se, kako Seneka veli, bavi “jedinim besmrtnim što je dostupno smrtnima”.
Ta mlada žena možda će jednog dana zauzeti mesto profesora u nekoj gimnaziji i svojim učenicima predavati da je jedan drevni vizantijski pisac odavno ustvrdio da su Srbi narod najstariji. U međuvremenu, možda će i naučiti njegovo prezime i umesto Halkidikon zvaće ga Halkokondil. Svestan sam da na ovaj način pridajem nezaslužen značaj jednom mucavom i nepismenom dopisu, ali ga navodim upravo kao žalosno svedočanstvo o vremenu devedesetih godina prošlog veka.

Zloupotreba svetog Save

U ovom odeljku biće reči o tome da su neki od “novoromantičara” čak spremni da se poigraju sa svetim Savom u koga se toliko zaklinju, i sa svetosavljem u kojem vide jedini put za srpski narod u ovom tegobnom vremenu.
Devedesetih godina, sada već prošlog 20. veka, u više prilika moglo se čuti da na naučnim skupovima s najvišim kvalifikacijama citiraju odlomak Savinog pisma episkopu Irineju u kojem se tvrdi da je “Istok mislio da smo mi Zapad, a Zapad da smo Istok... A mi smo Srbi sudbinom predodređeni da budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku, i da priznajemo iznad sebe samo nebeski Jerusalim, a na zemlji nikoga”. Da ne govorimo koliko je ovaj citat bio navođen u službi dnevne politike. I pomenuti Milić od Mačve ga je s mnogo ubeđenja u više navrata rado navodio.
O čemu je, zapravo, reč? Pomenutog episkopa Irineja uzalud ćemo tražiti u istorijskim izvorima koji su savremeni svetom Savi, što odmah pobuđuje sumnju u autentičnost izrečene poruke. I sadržaj poruke izaziva priličnu podozrivost. Bogoslovi su naglasili da je “u Savinoj teologiji isključeno svako predodređenje sudbinom, što takođe govori o proizvoljnosti autora teksta: “U spornoj izjavi nema ni traga od smernosti i skromnosti srednjovekovnih duhovnika, već prevladavaju drugačiji tonovi.
Stručnjacima je, dakle, bilo jasno da je citat svakako apokrifan. Posle male istrage ušlo se u trag ovoj neobičnoj krilatici, a ishod je izložio akademik Sima Ćirković u saopštenju na naučnom skupu “Sveti Sava u srpskoj istoriji i tradiciji”, održanom 1995. povodom četiri stotine godina od spaljivanja moštiju prvog srpskog arhiepiskopa. Uz dragocenu pomoć profesorke Radmile Marinković, akademik Ćirković je pomenuti tekst našao u knjizi Milana D. Miletića. Reč je o zbirci pripovedaka za koje autor kaže da su “zasnovane na istorijskim materijalima koji potiču iz njegovog (Savinog - prim. R. R.) i nešto kasnijeg vremena i svaka priča obrađuje događaje koji su u tim spisima zabeleženi ili pak slobodno opisuje one crte svetog Save koje su nesumnjivo postojale”. Sporni citat nalazi se u priči pod naslovom “SOd”. Ista priča - sa istim citatom, naravno! - ponovljena je i u drugom izdanju ove knjige.
U ovom trenutku najviše me zanimaju pobude koje su dovele do toga da ova krilatica bude izmišljena, s jedne, i da bude nekritički preuzimana od strane istraživača koji bi trebalo da znaju šta je prava naučna istina, s druge strane. Nemam valjane odgovore na postavljena pitanja.
I, naposletku, ne preostaje mi ništa drugo nego da uzviknem ili zavapim: “O, tempora! O mores!” (O, vremena! O, morala! To jest kakvo vreme, kakvi običaji.) (Kraj)

Moćno. Ovu knjigu moram da nabavim, ja na ovom forumu već godinama vodim strastvenu polemiku sa raznim "vernicima" i zaljubljenicima u istorijske falsifikate, mitove, poluistine i klasične fikcije i fantazije.


ovo mi je najjača konstatacija


 

Koliko gd se slažem sa mišljenjem da je maksimalistička i romantičarska škola u potrazi za istorijom i pršlošću Srba preterala u nekim slučajevima ovaj tekst je slobodno se može reći podjednako paušalan i površan.

Recimo pomalo sam proučavala Sanskrit i njegove veze sa Srpskim jezikom. Te veze su značajne i suštinske kao kod drugih indoevropskih jezika. Dok je zaista proizvoljno reći da je Manitoba Mani to, ba dotle je šarlatanske ne pomenuti reči koje se odnose na suštinske i primarne pojmove poznate drevnim narodima koji su u Srpskom bliski Sanskritu.

http://www.scribd.com/doc/8122863/Branislava-Bozinovic-Recnik-srodnih-sanskritskih-i-srpskih-reci

http://bhagavata.org/downloads/SanskritDictionary.html

Volim primer reči agni koja znači oganj. Iz nje u Sanskritu postoji čitav spektar složenica i izvedenica koje su jasno prepoznatljive (str 14).

Recimo gorivo za oganj angarakah koji je prepznatljiv koren naše reči ugarak.  
Agnitapah je toplota ognja, opet jasna prepoznatljivost

Drugi upečatljiv primer je reč paravriti koja znači prevrtati. Kod nas se koristi i u smislu vode koja vri i u smislu preokretanja nekog tela.

Svi znamo da je Budha titula koja znači onaj ko je budan.

Ima takvih primera dosta pa koga zanima može da pogleda detaljnije i druge sanskrit rečnike, one prema engleskom ili nemačkom.

Procenat poklapanja naših reči sa Sanskritom je upečatljiv i nije slučajan.

Овај текст сам својевремено читао на Крстарици,и као така није никаква новост! Жалосно је што људи са 'факултетским дипломама и титулама ''доктора наука'' негују ''овакав стил'' у својим ''научним радовима''!  Значи другови и другарице(што би Жика рекао- лопови!) само наставите!

auuuuu... nisam ni sanjao da smo bas toliko star i znacajan narod !

pa nije Deretic bas u svemu pogresio, ima tu nesto kada se malo bolje pogleda 

cim se klico i zemunac slazu sa gore napisanim, sve je jasno.

Odlicno... odoh i ja u Ka-nadu!

Tekst je toliko dobar, da ne vredi citirati, mnogo je... ali ovo mi je jedan od zanimljivijih delova


Sto se tice "neprimerenog" nacina izlaganja nekog sa doktoratom, da li ova maloumna trabunjanja koja se analiziraju tekstom i zasluzuju bolje? Stavljati stil ispred sustine nije nacin da se nesto ospori. Stil se moze dopasti ili ne, o ukusima se ne diskutuje.

Podsetih se (nazalost) kakva je budaletina bio "genijalni" Milic od Macve.

Moj prijatelj Slobodan Jarčević u knjizi Srbi pre biskupovog Adama je naučno opovrgao sve tvrdnje R.Radića navodnog istoričara i argumentovano ukazao na sve laži tkz istorije.
Kompletna istorija je laž i falsifikat,a najveći lažov je R.Radić i on je sramota srpske nauke.