Sprža od merak :: Burek vicoteka & tekstoteka

Nije vic, tekst je i dobro me nasmejao pa resih da prekopiram ovde. Smile

__________________________________________________________________________________

Na zahtev Miodraga Raičevića, koji za „Službeni glasnik“ priprema knjigu „Kuvar kod srpskog pisca“, poslao sam svoj skromni doprinos. I to na dijalektu...

Engredijenti:

Svinja - kolko-tolko pitoma, ako već ne mož’ umiljata; kazan - što pogolem, to pobolje; sol; tucana paprika (mož’ i gruvana); crni lukac, oljupen; paprika iz turšiju, bez dršku; džinke, otrovljute; kominjak; gladna usta...

Treba li da podsićam čitaoci da svinja mora da bude dobro utepana? Jer neje samo jedan od bajagi majstori jurio životinjku sa šuko-utičnicu mesto njušku - sa svem nož u svinjsku gušu - po dvorište i po komšil’k; ako prvo čuješ skičanje i vikanje po sokaci, pa se pojavi svinjče sas dršku što mu viri iz šiju , da znaš da odma’ iza njega ide i klač bez iskustvo, što dahća i pcuje: e, na njega mu tovarenje sas zajebanciju ne gine dok je živ, a nadimak mu ostaje i na unuci, garantovano. Još se priča kako je jedan naleteo - onako sas sekiru i krvav do uši, u majicu do pupak i sa natpis na junačke grudi „STOP THE WAR“ - pravo na neku miroljubivu delegaciju, zaduženu za rešavanje konflikti na naučnu bazu: ajde što su gospođu uspeli da dignev iz nesvest tek sa šićer i vodu, al’ niki neje očekivao da će ponovno da padne u isti i zbog objašnjenje; ispalo je da je gospođa vegetarijanka - i još je u neko društvo što voli živi svinjčiki - i da bi bila manja šteta da je koljač, po stari srpski običaj, jurio komšiju po avliju zbog oluk na među.

Daklem, taze i namrtvo utepan „losos iz kočinu“ prvo se šuri i skida se koža; ne skine li se, lako mož’ da dobiješ čvarci, a toj prajiv samo još onija što ne znaev koje je sprža. Važna napomena: izbegava se klanje u subotu, jel je to dan za porodično banjanje; lako se mož’ desi da ti cela familija uripi u tekme sas vrelu vodu i pre svinju. Elem, celo salo se seče u kocke, col sa col do dva sa dva cola; u dobro zagrejan kazan - nemoj da pobrkaš sa korito od onomad, tam su deca odamno - sipuje se od kilo do tri kila vodu, a kocke se turaju odma i počinje topenje sas mešanje. Neki majstori turav i loj od bubrezi, za svaki slučaj. K’d se salo otopi, kazan se prebacuje na ‘ladnu zemlju i sas cedaljku i gazu se odvaja mas’. Taj mas’ je prva klasa i čuva se za dečurliju i za bolni; namažeš gu debelo na leba, frljiš preko njuma sol i papriku i puštiš sitnu dečicu na sokak: ništa gim neće fali, ne se sekiraj. K’d se mas’ odvoji, kazan se vrća na vatru i pa se meša, al’ sad pojako, dok se grbina muški ne oznoji. Opet se vadi mas’, ali je toj s’g druga klasa: čuvamo gu s’m za gosti. U ono što je ostalo mož’ da dodaš koje oćeš, al’ najbolje pasuje meso skinuto od obarenu glavu. Ponovo se dosipuje nekolko kila vodu i sas varjaču se razbivav golemi parčiki na pomalečki. Mešanje ič ne sme da prestane još najmanje cel sat.

E, s’g ide prava majstorija! Prvo sol - mešaš i probuješ da ne prekaraš; pa tucana el gruvana p’prika - tuj niki neje preterao; skidanje od vatru i poslednjo odvajanje masnoću. Ceđenje se radi kroz gazu, sas pritiskanje; a pritiskaš onolko jako kolko nećeš da sprža bude mrsna. Takvu gotovu mož gu turiš u crevo il’ u sudovi - njuma preferiraju ovija uštogljeni, a mož i da gu „razbarušiš„ sas viljušku, pa da budne čupava ko bitles.

Taj sprža, „rastresena“, treba za ovo jedenje što ga vikav „ćerka da gleda, majka da jede, al’ na ćerku da ne dava“! K’d je vatra već prigasla, uzne se zemljano tavče, turi se još vruća sprža na dno, dodava se crni luk, džinke i paprika iz turšiju - u preciznu razmeru: đuture, pa onda opet sprža, malo tako postoji bez č’čkanje, a onda se polak meša. K’d počnev da ti tečev suze na usta, e, tad je dosta.

Treba ti još kominjak - onoj vino što ga mangupi teslimiv na mamlazi za dvajes evra po flašu i krstiv ga „božole“ - dobar teško će nađeš ako neje domaći; trebav ti drugari, toj ima kolko oćeš, čim namirišev mufte jedenje i pijenje - te gi oko kazan ko crnci oko baobab (Lj. Živkov), viljuške - da nesu mnogo prljave, al’ i da su štrokave, sve su toj vitamini - i vruća pogača. Može i sir; tuj već ne mora da utepuješ celu ovcu zbog dve velije, neje ljudski...

A posle ovakvo jedenje ič da ti ne bude krivo ako odma mreješ; ako je za utehu - neće budne sefte: više je Leskovčani izginulo od holesterol iz „plodovi tora“ i više su gi potamanili praseći sveti „trigliceridi“ - vo imja pljeskanicuuu, ćeebapiii i spržuuuu, jessss da bude! - nego svi ratovi na gomilu. Vikni gim - ako se preturiš od hoklicu - sam da te otrkaljav u prv jendek k’d se oladiš i ukočiš. Da ne smićaš na ovija što još mezetiv... Neje meraklijski!

Autor: Saša Stojanović

Izvor