A stvarno kad vidim ove njuške koje ne znaju šta rade već 20 godina ali sigurno nemaju nameru da puste bilo koga drugog pozli mi.

Podunavlje je bilo Evropa pre 8 000 godina. Beograd je bio metropola bronzanog doba pre 5 000 godina. Đulas je bio, jeste i biće budala  i za 5 i za 8 000 godina.

кад сам видео шта је будала изјавила, пресео ми цео дан!

Косовска армија трговала органима српских заробљеника
Карла дел Понте, бивши главни тужилац Хашког трибунала за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије, покренула је бујицу међусобних оптужби у вези са тврдњама о трговини деловима људског тела на Косову и у Албанији после НАТО бомбардовања Србије 1999. Дел Понтеова тврди, на основу, како каже, поузданих извештаја и очевидаца, да су косовски Албанци герилци транспортовали стотине српских заробљеника у северну Албанију, где су их убијали, сакупљали њихове органе и са аеродрома у Тирани слали даље ради трговине, пише јучерашњи „Гардијан“.

Косовска влада, на чијем се челу сада налази бивши вођа гериле Хашим Тачи, одбацује ове тврдње као неистините, док Србија и Русија од Трибунала за ратне злочине захтевају покретање истраге поводом ових навода. Карли дел Понте, сада на месту амбасадора Швајцарске, влада ове земље наредила је да ћути.

Поменуте тврдње наводе се у управо објављеним мемоарима Дел Понтеове који се односе на њених осам година службовања на месту главног тужиоца у Хашком трибуналу за ратне злочине почињене на територији бивше Југославије. Књига „Лов: Ја и ратни злочинци“, која је објављена на италијанском и промовисана прошле недеље, подстакла је расправу и подгрејала напетост између Косова и Србије, два месеца пошто је албанска већина у овој покрајини прогласила независност од Србије.

У овој књизи Дел Понтеова пише да су њени истражитељи посетили кућу у забаченом планинском региону изван албанског места Бурел која је наводно коришћена као импровизована клиника за касапљење 300 младих Срба које је заробила Ослободилачка војска Косова и камионима са Косова транспортовала преко границе у Албанију. На основу тврдњи сведока – укључујући и једног који је рекао да је неке од ових органа возио на аеродром Тирана, и тима неименованих новинара који су истраживали ове тврдње – жртвама су бубрези уклањани пре него што су биле убијене, после чега су им одстрањивани остали органи.

„Заробљеници су били свесни судбине која их чека, и како кажу сведоци, ужаснути јер их чека неминовна смрт“, пише Дел Понтеова.

„Кућну клинику“ посетили су званичници УН са Косова и иследници Трибунала. „Овај тим био је шокиран оним што је видео“, каже Чак Судетић, бивши званичник Трибунала који је коаутор књиге. „Затекли су газу и бочице лекова, укључујући и средства за опуштање мишића која се користе за време хируршких интервенција.“

Сведочења очевидаца, која су на индиректан начин достављана Карли дел Понте, указују на то да су неке од жртава сахрањене поред куће и на оближњем гробљу. Анализе форензичара начињене у кући откриле су постојање трагова крви, али иследници нису били у могућности да установе да ли је реч о људској крви. Речено је да су међу жртвама били Албанци и жене из Русије и источне Европе које су биле примораване да раде као проститутке.

Дел Понтеова се стално жалила да званичници УН на Косову блокирају њене покушаје да истражи ратне злочине косовских Албанаца, али и да албански званичници нису били ни од какве помоћи. Највиши косовски албански званичник коме се судило за ратне злочине у Хагу – Рамуш Харадинај, бивши премијер Косова и некадашњи командант гериле – прошле недеље је ослобођен, што је довело до жестоких протеста у Србији.

На основу онога што пише Дел Понтеова, локални албански тужилац, који је са тимом УН посетио кућу, рекао јој је: „Тамо нема сахрањених Срба. Али ако су заиста са Косова довели Србе и убили их, добро су урадили.“

Наводно узимање органа открили су, како се каже, новинари који су позвали представнике УН на Косову и доставили информације Трибуналу.

„Постоје поуздани извештаји о отмицама и узимању органа које су доставили реномирани новинари са дугогодишњим искуством у овом региону,“ каже Судетић.

Новинари су одбили да идентификују своје сведоке. Други извори тврде да су делови тела авионом превожени у Истанбул одакле су транспортовани даље за богате арапске пацијенте.

Ово је први пут да се од једне меродавне особе као што је Карла дел Понте чују такви искази. Међутим, званичници и аналитичари изненађени су да се одлучила сада да их обелодани, пет година пошто су њени иследници били на наводном месту злочина. Дел Понте пише да се у то време показало као немогуће инсистирање на детаљној истрази поменутих тврдњи.

„Изненађен сам изузетно озбиљним тврдњама,“ изјавио је један високи званичник Трибунала. „Ови наводи нису део истраге оптужбе у Трибуналу.“

С. Ст.

-----------------------------------------------------------

Транскрипт са конференције за новинаре Шона Мекормака, представника за штампу

Сједињене Државе, Стејт департмент

Мекормак: Добар дан свима. Боже, каква гужва у петак поподне. То волим да видим, велику количину енергије. Добро, дозволићу вам да мало разговарате између себе. (Смех.) Океј, само ми реците када будете спремни. Океј, спремни смо. Мет, имаш ли нешто - ови момци у првом реду?

(...)

Ламброс. Види ово, данас права премија за вас.

Питање: Карла дел Понте, високи званичници Ослободилачке војске Косова, који су знали за догађај у коме су десетине младих Срба камионима одвођене са Косова у северну Албанију, где су им одстрањивани органи ради продаје на међународним тржишту. Имате ли коментар?

Мекормак: О чему причате? (Смех.) Жао ми је. Нисам чуо за тако нешто. Радо ћу се позабавити тиме уколико постоји ма шта што поткрепљује такву тврдњу.

(Брифинг је завршен у 1.12 поподне)


[објављено: 13/04/2008]

politika

Zarobljenici kao živi štit
VN, 12.04.2008 19:50:31 Ocena: 3.00 (Glasova:   Komentara: 0 


Ramuš Haradinaj
... U kancelariju tužilaštva stizalo je mnogo izveštaja o navodnim zločinima OVK koje je trebalo istražiti. Stizale su vesti o tome kako su vojnici OVK, u periodu od 1998. do 1999, zarobili na stotine Srba, Roma, Albanaca i pripadnika drugih etničkih grupa: neki od tih zarobljenika smeštani su u provizorne logore, drugi u štale, jedne su batinali, druge silovali, treće mučili, ubijali, a neki su jednostavno nestajali. Tužilaštvo je dobijalo izveštaje da su vojnici OVK pribegavali nasilju i zastrašivanju, kako bi srpske i romske porodice proterali iz njihovih rodnih sela, kao i da su ubijali one koji su ostajali. Tužilaštvo je dobijalo izveštaje da su vojnici OVK zarobljenike koristili kao živi štit. Stizali su i izveštaji o mestu kraj jednog jezera, gde su obavljane egzekucije, kao i izveštaji o tome da su leševi žrtava, ali i zarobljenici, prebacivani u Albaniju...
... Ispostavilo se da su od svih istraga vezanih za događaje u bivšoj Jugoslaviji, koje je Tužilaštvo sprovodilo, one o OVK zadavale najviše muka. U junu 1999. Kosovo nije imalo policiju i NATO i Unmik su bez oduševljenja preuzeli tu funkciju...
... Malom broju kosovskih Albanaca, koji su bili spremni da daju informacije i na sudu svedoče protiv osumnjičenih pripadnika OVK, trebalo je pružiti zaštitu, a to je u pojedinim slučajevima značilo preseljavanje celih porodica u neku treću zemlju, i to u periodu kad mnoge zemlje nisu bile spremne da prime takve ljude. Policijski istražitelji od Berna, preko Brisela do Bronksa, vrlo dobro znaju koliko im muka zadaje svaka istraga o Albancima, umešanim u organizovani kriminal. Problem predstavlja i albanski jezik, jedan od najstarijih jezika u Evropi, zato što ima vrlo malo onih koji nisu Albanci, a govore ga. Sem toga, nije nimalo lako pouzdati se u potpunosti u prevodioce albanskog porekla, ali ni regrutovati doušnike i svedoke među Albancima, zato što je albansko društvo izuzetno zatvoreno. Mnogi tamošnji klanovi priznaju samo tradicionalan zakon krvne osvete...
... Uverena sam da su se pojedini funkcioneri Unmika, pa čak i Kfora, plašili za sopstvene živote, kao i za živote pripadnika svojih misija. Mislim da su pojedine sudije Tribunala strahovale da će Albanci stići i do njih...
... Tokom suđenja Fatmiru Limaju svedoci su prijavljivali tužiocima da su im stizale pretnje. Jedni su dobijali pisane poruke, drugi su pozivani telefonom. Treći su čuli rafale koji su iz automatskog oružja ispaljivani ispred njihovih kuća, a četvrti su tvrdili da su lokalni policajci vršili premetačinu njihovih stanova i pratili im decu. Jedan čovek je na licu svoje žene ugledao crvenu tačku laserskog nišana. Članovi Kancelarije tužilaštva kretali su se Kosovom pod oružanom pratnjom i posećivali kuće potencijalnih svedoka, kako bi ih ubedili da daju izjave. Pokušavali su da uvere lidere zajednice da će, ukoliko budu imali hrabrosti da istupe, drugi slediti njihov primer i da će na taj način u njihovoj zemlji zavladati zakon. Ali, pošto je jedan od njih svedočio, na njega je, dok se nalazio u automobilu, ispaljeno više desetina metaka iz automatskog oružja. Kao nekim čudom, nijedan metak nije pogodio ni tog čoveka, ni njegovog četrnaestogodišnjeg sina. Pre nego što je Tribunal uspeo da u treću zemlju preseli drugog svedoka, njegov automobil je dignut u vazduh i on je tom prilikom ostao bez noge...
... Govoreći pred Savetom bezbednosti OUN 15. decembra 2005. ukazujem na probleme koje imamo sa Unmikom: „Moja kancelarija ima teškoće da dođe do dokumenata koji su u posedu Unmika. Ponekad su redigovani tako da ih ne možemo koristiti u sudnici. U pojedinim slučajevima ni saradnja sa Unmikom na zaštiti svedoka nije zadovoljavajuća. Sve u svemu, moja kancelarija nije uverena da Unmik na odgovarajući način kontroliše ispunjenje uslova koji su Ramušu Haradinaju postavljeni u vezi sa njegovim privremenim puštanjem na slobodu.“
Sledećeg dana sastajem se sa Kofijem Ananom i razgovaramo o situaciji sa Unmikom. Naši svedoci više nemaju poverenje u Unmik. Ovog meseca Unmik je kasno i na neprikladan način odgovorio na pretnju jednom svedoku...
... Žalimo se da je u jesen 2005. ličnost broj dva u Unmiku prisustvovala venčanju jednog bliskog Haradinajevog rođaka.
„Loša politička procena“, odgovara Anan.
Generalni sekretar nam savetuje da razgovaramo sa Unmikom, kao što on mora da razgovara sa zemljama članicama. „Haradinaj, kaže Anan, slovi za razumnog čoveka u tom društvu neobičnih likova“, ali nije na Unmiku da odlučuje ko treba da bude lider Kosova. Anan obećava da će pokušati da progura naš zahtev i da će se više pozabaviti našim problemima...
... Utvrdila sam da se Haradinaj često sastaje sa visokim funkcionerima Kfora i Unmika, uključujući i Jesen-
-Petersena. To minira kredibilitet tribunala na Kosovu, šalje poruku svedocima koja ih parališe, pokazuje da Haradinaja podržavaju najviši predstavnici OUN na Kosovu i jednostavno nije na mestu. Kako nametnuti vladavinu zakona, ako najviši predstavnici Unmika pružaju tako otvorenu podršku osobi, koja je prema međunarodnom zakonu optužena za najteže zločine?
... Jesen-Petersen se sa njim, rame uz rame, pojavljuje na sahrani prvog predsednika Kosova Ibrahima Rugove. Krajem marta Jesen-Petersen najavljuje da on i Haradinaj nameravaju da organizuju fudbalsku utakmicu Danska - Kosovo. Dnevne novine izveštavaju da je Haradinaju dozvoljeno da prisustvuje svečanosti Kosovskog zaštitnog korpusa i da će sedeti pored britanskog i američkog ambasadora. Svedoci Tužilaštva se i dalje žale da im prete. U pravosuđu Kosova vlada takav strah da su kosovski tužioci i sudije krajem avgusta 2006. sprečili inicijativu Unmika da se formira specijalno odeljenje za ratne zločine...
... Tako je 5. marta 2007. počelo suđenje Ramušu Haradinaju. Moj mandat u Tribunalu završiće se pre nego što Sudsko veće bude donelo presudu...


večernje novosti

Истина ће шокирати јавност !!       
Аутор Administrator     
Tuesday, 15 April 2008 
У нападу албанских, или како народ на Космету то најчешће говори, албанских терориста на српска насеља на КиМ у првој половини 1998 год. створено је нових 80 етнички чистих албанских насеља. У ове две крваве године (1998 и 1999.) од стране албанских терориста на подручју КиМ убијено је 365, киднаповано или отето 326 и рањено 350 цивила – каже уважени генерал.
Све су прилике да ће се у јеку избора, па и касније, јавност у Србији много озбиљније бавити деценијским проблемом, убистава, киднаповања Срба на територији Косова и Метохије. У покушају да дођемо до одговора колико је наших сународника прећутно „жртвовано”, где су се налазили затвори и логори за Србе, како су их мучили и ко све сноси одговорност, намеће се, логично и питање, како је могуће да се једна држава са политичарима европске провенијенције, усуђује да затвара очи, прећуткује трагедију сопственог народа. Да не учини скоро ништа?!

Наш саговорник генерал Момир Стојановић, иначе бивши директор Војно безбедносне агенције (1993. до 1999.) каже да војска располаже релевантним подацима у време док је била на терену. Дакле, до 1999. Најдрастичније и најзверскије отмице недужних људи, дешавале су се у вакум простору, када се наша војска повлачила, а КФОР, некако споро попуњавао косметски простор својим „ мировним” војницима.

– Из врло исцрпних и тачних војних материјала лако је закључити да се највеће број злочина према нашим сународницима, али и осталом неалбанском живљу десио у првих шест месеци 1998. године, и 1999 после повлачења наше војске и доласка КФОР-а. Додуше, било је и пре овог периода појединачних киднаповања, али су она ипак била прилично ретка. Ви знате да је наша војска прецизно бележила сваки случај. Нажалост, простор у новинама не дозвољава да вам изнесем прецизне податке за сваки дан. А, кад ме већ то питате изнећу вам неке више опште податке о злочинима албанских терориста на Косову и Метохији током 1998. и 1999. године. У нападу албанских терориста на српска насеља на КиМ у првој половини 1998. створено је нових 80 етнички чистих албанских насеља. Од напада албанских терориста у 1998. на Космету је погинуло 175, отето 269, а рањено 162 цивила. У току 1999. године, нарочито после повлачења наше војске терористи су убили 190, киднаповали 57, а ранили 188 цивила. Када ове цифре збројимо у ове две крваве године (1998 и 1999.) од стране албанских терориста на подручју КиМ убијено је 365, киднаповано или отето 326 и рањено 350 цивила. Од дејства НАТО авијације на Косову и Метохији је погинуло 320, а рањено 129 цивила. Када само ове бројке погледамо врло јасно се види да су највећа зверства на Космету, починили албански терористи иако се стално причало, а и данас се од те пропаганде не одустаје да је војска Југославије за време бомбардовања вршила етничко чишћење Албанаца и масовна убијања - прецизно наводи податке уважени генерал.

·   Где су терористи починили највеће злочине?
– Најтеже злочине албански терористи организовани у такозвану „Ослободилачку војску Косова" према цивилном становништву на КиМ починили су у Клечки, Радоњићком језеру, Гребничким планинама, болници у Пећи и кафићу „Панда" у Пећи. Наводим само неке податке а: јуануара 1998. терористи су извршили 15 напада на цивиле и њихове домове. Убили су два Србина Белић Ђорђа и Васића Десимира и Албанца Сејди Мују, а ранили четворицу. У фебруару - било је 27 напада .Следећих месеци они су постали учесталији. У марту - 32, рањено више од 10 људи и убили нашег сународника. У априлу, постаје још горе, десио се 61 напад, у којима је убијено 10 људи, а 13рањено. Поред локалног пута у селу Дашиновац у општини Дечани пронађена су тела Милоша Радуновића и Слободана Радошевића које су терористи киднаповали. У мају терористи су извршили 111 напада на цивиле. Убијена је 21 особа, исто толико рањено. Поред пута Клина - Србица код села Орлане пронађен је леш поштара Н. Јевељића из Јошаница . Терористи нападају крајем маја серијски. На ред је дошло српско село Будисавци у општини Клина, где киднапују малолетника Далибора Лазаревића и на 50км од кућног прага га убијају. У исто време у Црнољевској клисури заустављају аутобус из кога киднапују више цивила српске и ромске националности, међу којима и једног припадника МУП-а Србије из села Добрич .У јулу убијају 17 Срба, а киднапују 52 цивила. Наредних шест месеци регистровано је укупно 487 напада. Убијено преко 100 Срба, киднаповано 64, а 67 рањено. У току 1999. до окончања НАТО агресије на КиМ је убијено 190, отето 57, а рањено 188 цивила.

·   Колико је од 1989. до данас киднапованих, убијених и рањених Срба?
– Тачан број и подаци о киднапованим у поменутом времену налази се у Удружењу за нестале и киднаповане, Белој књизи МУП-а Републике Србије и архивама безбедносно информативне и војно-безбедносне агенције. Међутим, располажемо подацима, да су у периоду, када се наша војска повлачила, дакле јун, јул и август, а међународне војне снаге нису благовремено ушле на територију Космета, створени услови за неограничено дивљање албанских екстремиста. Упадали су безочно у енклаве и без зазора уништавали све што им дође под руку. Број пострадалог српског становништва врло је дискутабилан. Убијали су злочиначки претежно нејаке, старе у Подујеву, Призрену, Пећи, Ђаковици...све док нису стигли немачки војници КФОР-а. Знам поуздано да генерал Божидар Делић, да би српску нејач заштитио, није хтео да се повуче са нашом војском са Космета, док КФОР није стигао.

·   Да ли је у то време неко од актуелних политичара био упознат са овом трагедијом, и да ли су преузимали конкретне мере?
– Политичку елиту, која је 5-октобарским променама дошла на власт у Србији, много је више интересовало истраживање непостојећих злочина које су, наводно, наше снаге безбедности починиле, него судбина киднапованих и несталих Срба. Уместо да свим дипломатским и правним средствима врше притисак на међународну јавност, да се стравични злочини албанских терориста расветле, да свет за њих сазна, промотери наступајуће „младе” демократије, просто су се утркивали у извињавању за злочине које никада нисмо починили, и тако јавно осуде сопствену државу и народ. Несхватљиво је да поменута влада Србије из 2000. године амнестира, пусти на слободу, све ухапшене терористе, њих преко 2000, међу којима је било стравичних злочинаца!! Да није било такве одлуке, постојале би много веће шансе за преговоре са привременим косовским институцијама о размени преживелих.



·   Где су заробљени, отети Срби и неалбанци одвођени? Да ли сматрате да сада постоје слични затвори и да ли има живих?
– Киднаповани су, према сазнањима Војне службе безбедности одвођени у затворе које је формирала ОВК. Свака оперативна зона ОВК имала је најмање по један затвор у којима су на најзверскији начин мучени наши људи. Такви логори постојали су у селу Бајгора, код Подујева, у Лапушнику у општини Глоговац, затим у селу Клечка, у липљанској општини, у Локовцу код Србице, и Папраћанима, код Дечана. Неки терористи ОВК имали су и своје приватне затворе. Један је постојао у подруму хотела „Паштрик” у Ђаковици, где су масакрирани Срби. Искључујем могућност да сада било где на КиМ, постоје такви затвори. Страхујем да су све људе ликвидирали. Додао бих да су за случај киднаповања Срба добро знали и припадници обавештајно-безбедносних агенција САД.

Киднаповане људе зверски масакрирали

Неистражена јама са лешевима - Код села Глођане у општини Дечани у каналу за испуст воде из Радоњићког језера откривено је још 39 измасакрираних лешева, наравно Срба. Идентитет свих настрадалих је утврђен па је цео материјал са имена послах хашком тужилаштву и изнет у оптужници против Рамуша Харадинаја. У пећини на Гребничким планинама у близини села Волујак у општини Ораховац, такође су пронађени остаци још 8 лешева. Јама ни до данас није потпуно истражена, али се нико од наших надлежних није ни заинтересовао да се то детаљно истражи.

На леђима мртвих урезивали УЧК - Нису штедели ни болесне особе. Младићу заосталом у душевном развоју Адмиру Менекћи из Призрена су ножем на леђима урезали „УЧК". У рејону села Клечка, у општини Липљан августа 1998. откривен је импровизован затвор и поред њега нека врста крематоријума у којој су живи спаљени киднаповани Срби. Према пронађеним костима скелета утврђено је да су терористи ту спалили 22 наших сународника.

У Подујеву убили последњег Србина - Док су дечаци мирно седели у кафићу „Панда" у Пећи албански терористи из аутомата су на њих осули паљбу. На лицу места је убијено шест, а рањено двоје младића српске националности,. Терористи киднапују потпредседника општине Косово Поље Звонка Бојанића, ножем му секу табане, и остале делове тела, да би га после тако зверског иживљавања убили код Цареве чесме. Само 15-так километар даље од његове куће у Великој Слатини одакле су га око поноћи и киднаповали. албански зликовци децембра1998. убијају на кућном прагу Милована Радојевића, последњег Србина у Подујеву.

·   Ко сноси одговорност за поменута зверстава?

– Списак је подугачак.,а многи које ћу поменути, нажалост су на слободи! Кривицу у првом реду сносе припадници руководства тзв. главног штаба ОВК, Агим Чеку, Бислим Зирапи, Хашим Тачи, Јакуп Краснићи и командант оперативних зона ОВК - Сами Љаштаку, Рамуш Харадинај, Екрем Реџа, Рустем Мустафа. Фрапантно је да већина ових зликоваца удобно седи у својим функционерским фотељама косовских институција, и уважени су партнери међународних снага на Космету…



·   Наша Војна служба безбедности свакако је имала податке и о логорима за Србе у Албанији !?

–.Располагали смо подацима о постојању бројних затвора, логора на подручју северне Албаније, у којима су се, обучавали терористи са КиМ и плаћена војска, али из разумљивих разлога, нисмо могли да дођемо до чињеница да ли је у њима и колико, киднапованих Срба. Знам рецимо, да су у јеку бомбардовања 1999. два камиона са 60 Срба са КиМ, пребачена у Албанију. Ако су и постојали логори за Србе, онда су се они сигурно налазили, тамо где су се зликовци обучавали - у Тропоји, Куксу, Шијату, Церету, Вицедолу. У обуку су били укључени официри албанске армије, оперативци обавештајне службе ШИК. Убеђен сам да су за постојање логора за Србе знали албански званичници, као и представници обавештајно-безбедносних система САД и водећих европских држава.



·   Карла дел Понте добро је упозната са чињеницом масовних отмица и тајних логора за Србе. У књизи „ Лов” прилично се „расписала”.

– Верујем да ће књига дел Понтеове бити врло непријатна за многе актере српске политичке сцене у протеклих осам година. На нашем тржишту, наравно, књига ће се појавити тек након предстојећих избора, како својом садржином не би умањила евентуални утицај, пролазност, „неких” опција. А када људи прочитају, онда ће се обелоданити због кога и зашто нам се све ово дешавало. Ко је предњачио у пљувању по сопственој држави и народу ? Истина ће шокирати јавност!



·   Истражитељи Хашког трибунала имају податке о трговини органима заточених Срба !

– У јавност је процурела информација да је и тадашњи министар иностраних послова Свилановић био упознат!! То ће свакако покренути лавину питања ко сноси одговорност и зашто се ћутало? Шта је до данас, у том смислу, учинио Специјални суд за ратне злочине, који је такође упознат? Да ли је било, и какве сарадње, у претходних 7 година са правосудним органима УНМИК-а, Албаније, Космета? Докле се стигло, ако се уопште води поступак по овом питању у Међународном суду у Хагу. Уколико је постојала трговина органима, онда је у то морало бити укључено више стручних особа, од хирурга, лекара различитих специјалности, услова за транспорт таквих органа. Ако си и били, онда је то рађено под надзором стручних медицинских екипа из земаља са развијеном здравственим системом и под надзором међународних обавештајно-безбедносних структура.



Биљана Живковић
Српска Политика

Последњи сусрет са Ђинђићем

Неколико дана пре нашег сусрета 17. фебруара 2003, Ђинђић је повредио ногу. Играо је фудбал. То ми изгледа чудно: премијер једне земље... који игра фудбал... и да при том доживи такву незгоду да сломи зглоб... незгода која ће га успорити. Долази ми у сусрет на вратима своје канцеларије ходајући уз помоћ штака. Нога му је у гипсу.

Као и увек, нестрпљиво очекујем да чујем новости од Ђинђића у вези са бегунцима које тражи Трибунал. Шљиванчанин, српски командант који је водио пад Вуковара: полиција му је за петама. Војислав Шешељ, председник Српске радикалне странке који се прогласио „војводом”, и који је једном приликом подстицао своје црнокошуљаше да копају очи Хрватима зарђалом кашиком, убрзо ће се наћи у Трибуналу (Шешељ ће се добровољно предати недељу дана касније, обећавајући да ће „уништити озлоглашени Трибунал”. Ђинђић ми у вези са Шешељем упућује само један захтев: „Води га и немој више да нам га враћаш.” Упозорава ме још да Шешељеве сцене могу да изазову у судници много већу пометњу од Милошевићеве тврдоглавости). Становници села у брдима и даље скривају Караџића дуж неконтролисаних делова границе између Босне и Херцеговине. (Прича се да се Младић крије негде на српској граници са Румунијом и да власти настоје и даље да га убеде да се добровољно преда.) Ђинђић, који тврди да су „немогуће” гласине да је генерал Перишић у контакту са Младићем, каже да га је „извесни пријатељ” обавестио да је Младић окружен, и да га вероватно они који га наизглед чувају држе као заробљеника, али да би га убили да спрече његово хапшење.

Ти људи – које Ђинђић назива „веома болесним људима” – у контакту су са злочинцима и блиски неким званичницима полиције и војним официрима. Једна пријатељска обавештајна служба дала нам је назнаку места на коме је могуће да се скрива Младић, са све авионским снимцима, али то није дало никакве резултате. Полиција каже да је пратила Младићеву супругу и сина и надзирала њихов стан последњих десет дана, али без резултата; Ђинђић ми пак каже да му полиција није никад пружила прецизне информације у вези са Младићем. „Са Младићем нема изненађења”, каже. „Још увек је у вези с њим превише притисака, превише пажње је усмерено ка њему.” Сугерише ми да за сада оставим Младића по страни, да почнем да га представљам као другоразредног криминалца и кукавицу, да га натерам да му попусти будност тако што нећу показивати интересовање и да га онда ухватим кад се најмање нада. У сваком случају, Ђинђић ми обећава да ће ухапсити Младића пре лета. Србија мора да реши тешка питања са Трибуналом што је пре могуће, каже Ђинђић. Тренутак је добар за сарадњу с Трибуналом, иако неки чланови владе и даље не желе да имају ишта с тим, због евентуалног политичког ризика. Нестанак Савезне Републике Југославије оставио је Војислава Коштуницу без фотеље.

Убрзо ће нови парламент Србије и Црне Горе донети законе којима се регулишу односи са Трибуналом, како би се олакшала сарадња. У том тренутку саопштавам Ђинђићу вести за које знам да ће ставити на пробу његов ентузијазам за сарадњу са Трибуналом. Обавештавам га убрзо да ће Канцеларија Тужилаштва поднети оптужнице за четири генерала умешана у насиља и етничко чишћење на Косову, између осталих и у масакр у селу Меја чије су жртве биле међу лешевима превезеним хладњачама до тајне заједничке гробнице у Батајници у близини Београда. Кажем му да ће једна од оптужница теретити Сретена Лукића, високог команданта полиције на Косову, који је касније одиграо кључну улогу у паду и хапшењу Милошевића. Ђинђићева реакција је бурна. Каже да ће ове оптужнице изазвати озбиљне политичке проблеме. Тражи од мене да то одложим за касније, али ја одбијам. „Косово је велики проблем за ову земљу”, каже. „Полако се креће ка независности, дан за даном. Међународна заједница гура Србију не само ка томе да то прихвати, већ и да се брине о Косову, тако да ова покрајина на крају зависи од ресурса и буџета Србије”.

Нико у Србији, наставља, није спреман да се истакне, говорећи јавно о неком решењу. Стога каже да ако би Трибунал издао оптужнице засноване на одговорности командног ланца за Косово, његова влада ће отворено одбити да сарађује, јер би у супротном изгубила подршку полиције. Ђинђић је неумољив. (...)

Кажем му да се чува. Дајем му један интерни документ Трибунала, две странице на којима се говори о завери да се он убије. Документ сам добила од људи који су у Београду моје очи и уши. У њему су набројана имена оних који раде на томе да се он убије.

„Знам”, каже смешећи се. „Не желе да остварим реформе... Али немој да те хвата паника, чуваћу се.”

................

Из овог дела књихе, могу се закључити две ствари.

1) Карло лаже, јер јој тврдња да је Шешељ ''једном приликом подстицао своје црнокошуљаше да копају очи Хрватима зарђалом кашиком'' није тачна, јер сви смо гледали тај клип, кој и није усвојен као доказ на суђењу.

Из овога се може закључити или да намерно лаже у књизи или да ни сама није упућена у доказе које су јој други потурали. Могуће је да је и микс ова два.

2) Очигледно је да Ђинђић инсистирао да се Шешељ у Хагу.

Верујем да би гаа Шеки одушевио држањем у судници, да га, како каже наш Руски брат са руске државне телевизије, засужени метак није онемогућио у томе.

Како су застрашивани сведоци на Косову

Дана 6. октобра 2000. поново се срећем са шефом Унмика Бернаром Кушнером. Сазнали смо да су Унмик и Кфор у стању приправности због спекулација које су се појавиле у локалној штампи да је Трибунал издао тајне оптужнице против Хашима Тачија, Агима Чекуа и још неких вођа ОВК-а. Унмик и Кфор виде у Тачију и Чекуу нешто више од претње за безбедност особља Унмика и Кфора и њихових мисија: гледају на њих као на опасност за читаву мировну мисију на Балкану. У теорији, Тачи и Чеку у стању су да потпале варницу немира у Македонији и јужној Србији, као и у другим областима, позивајући на насиље албанску мањину. Информишем Кушнера да те гласине око тајних оптужби за Тачија и Чекуа немају основа. Кажем му да истражитељи Трибунала испитују оптужбе за ратне злочине које је ОВК починила против Срба, Рома и Албанаца. Али нисмо спремни да припремимо било какав налог за хапшење за Албанце.

Насиље уперено против сведока у случајевима локалног злочиначког деловања у које су умешани неки припадници ОВК-а већ је почело, кад је Трибунал издао оптужницу против Лимаја. У децембру 2002. у Приштини експлодира бомба; штампа наводи да је циљ атентата требало да буде могући сведок на локалном суђењу петорици бивших чланова ОВК-а, оптужених да су водили заробљенички логор у коме су злостављали затворенике. Крајем 2002. више Албанаца је сведочило у другом локалном процесу против шесторице бивших припадника ОВК-а, међу којима је био и Даут Харадинај, брат Рамуша Харадинаја, бившег команданта ОВК-а; Рамуш Харадинај је 2003. постао политички вођа и један од Албанаца обухваћених истрагом нашег Тужилаштва. Унмиков суд је осудио Даута Харадинаја и још четворицу оптужених за држање у затвору и убиство четири Албанца с Косова, 1999. Дана 4. јануара 2003. Тахир Земај, један од сведока оптужбе у овом случају, бивши официр ОВК-а, убијен је заједно са сином и рођаком, мецима из ватреног оружја испаљеним из аутомобила у покрету; убиство се догодило у највећем граду западног Косова, који Албанци називају Пеје, а Срби Пећ. Наводи се да је чак четрдесеторо људи видело атентат. Још двојица сведока Тужилаштва у истом процесу – Садик Мусај и Илир Селимај – бивају убијени. Осам дана након што је локална полиција уз подршку Унмика, упутила апел сведоцима убиства Земаја, неко је испалио противтенковску мину на зграду регионалне полиције Унмика у Пећи. Касније, бивају убијена још двојица полицајаца који истражују Земајеву смрт. Још бројни други сведоци преживљавају атентате, међу њима и Рамиз Мурићи, који изјављује новинарима да затворени оптуженици издају налоге за репресалијама против сведока.

To se manje vise znalo nenormalno je da neko ko se dobrovoljno predao bez podignute optuznice sedeo 5 godina u zatvoru da mu napisu optuznicu koja se na kraju ispostavila da je rekla-kazala bez materijalnih dokaza, jos ce ovaj ludak seselj da ispadne heroj koji je pobedio haski tribunal ohhh kakve tragedije djindjic i mrtav iz groba zadaje udarac nozem u ledja Srbiji koja je pala na kolena!

U svakom slucaju, ako su tacni navodi iz njene knjige onda je to najbolji pokazatelj kakve smo servilne likove i obicne hohstaplere imali na vlasti posle 5.oktobra!

Prosto neverovatno,kako vi "posteni srpski radikali i casne srpske patriote" u ovom slucaju drzite se,ko pijan plota,i to su vam kao cinjenice i aduti protiv politickih protivnika... necega sto pise "belosvetska kurva" ili kako ste vec nazvali ovu omatufelu babetinu...
Jadni ste...