Sporazum Pavelić-Stojadinović

Sporazum Pavelić-Stojadinović je bio sporazum između hrvatskog fašističkog političara, vođe ustaškog pokreta, bivšeg poglavnika NDH i ratnog zločinca Dr. Ante Pavelića, i bišeg jugoslovenskog političara, ministra finansija, predsednika kraljevske vlade i univerzitetskog profesora Dr. Milana Stojadinovića. Potpisan je 1957. godine u Buenos Airesu, Argentina.

Odredbe sporazuma

Sporazum je predviđao razbijanje Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) na tri nezavisne države: Sloveniju, Nezavisnu Državu Hrvatsku i Kraljevinu Srbiju.

Pavelić i Stojadinović su u hrvatskoj i srpskoj emigrantskoj štampi branili ovaj sporazum kao anti-komunistički savez (obe emigracije nisu priznavale legalnost Titovog režima u Jugoslaviji), i kao novi srpsko-hrvatski sporazum koji je trebao da zameni zastareli Sporazum Cvetković-Maček iz 1939. godine.

Granice

Kao granica između Slovenije i Hrvatske uzeta je već postojeća granica u FNRJ (ovaj sporazum se ticao isključivo srpsko-hrvatskih odnosa i nije se preterano bavio slovenačkim pitanjem).

Sporazumna granica između Hrvatske i Srbije je trebala da bude sledeća (od severa ka jugu):

Granica je trebala da prati već postojeću granicu (kao kompromisnu) između SR Hrvatske i SR Srbije (SAP Vojvodine) do reke Save i granice sa SR BiH; zatim je granica trebala da prati reku Savu do ušća Save i reke Bosne; potom je granica trebala da ide rekom Bosnom, zatim u produžetku linije njenog donjeg toka planinskim vrhovima do početka donjeg toka reke Neretve, i potom donjim tokom reke Neretve do Jadranskog Mora. Na ovaj način Bosanska Krajina je trebala da pripadne Hrvatskoj, dok bi najveći deo centralne sa istočnom Bosnom, istočna Hercegovina i južna Dalmacija pripali Srbiji (uključujući Sarajevo i Dubrovnik).

Sporazum je predviđao mirno preseljenje (uz razmenu imovine) svih Srba koji bi se zatekli u okvirima granica Hrvatske, i svih Hrvata i (u današnjem smislu) Bošnjaka koji bu se zatekli u okvirima granica Srbije (svi govornici srpsko-hrvatskog jezika - u to vreme zvaničnog u FNRJ - muslimanske veroispovesti su uzeti kao Hrvati; ovo znači i da bi svi slovenski muslimani današnje Srbije i Crne Gore bili razmenjeni za Srbe na osnovu sporazuma).

Makedonija nije pominjana, mada se može pretpostaviti da je Stojadinović zamišljao Makedoniju u okvirima Srbije.

Reakcije na sporazum

Sporazum Pavelić-Stojadinović je proizveo žestoke negativne reakcije od stane hrvatske (ustaške) emigracije, srpske političke emigracije i Titovog komunističkog režima u Jugoslaviji. Pavelić i Stojadinović su proglašeni za nacionalne izdajnike od strane ustaških sledbenika i srpskih političkih krugova u iseljenju, dok je Titov jugoslovenski režim odbacivao značaj sporazuma kao "račun bez krčmara", ističući da Pavelić i Stojadinović nisu više predstavljali nikoga. Vesti o ovome sporazumu su bile potisnute od strane državnih sredstava informisanja u samoj Jugoslaviji.

Izvor: Wikipedia

pa da dve godine kasnije Pavelic je umro od posledica atentata,a vec 50-ih godina emigracija nije prinvatala ni jednog ni drugog za svoje vodje.

Kada je rimski "Tempo" 11. avgusta 1954. godine objavio vest o političkom sporazumu bivšeg predsednika jugoslovenske vlade dr Milana Stojadinovića i poglavnika ustaške NDH dr Ante Pavelića, bila je to najveća posleratna senzacija kako za hrvatsku i srpsku emigraciju, tako i za komunističke vlasti u zemlji i agente Udbe, koji su nekoliko godina sa Stojadinovićem sarađivali protiv Pavelića.
"Iz Buenos Ajresa stigla je vest o izmirenju dvojice ljutih neprijatelja pre i posle Drugog svetskog rata. U prisustvu najbližih saradnika, bivši lideri obavezali su se da priznaju buduće samoopredeljenje hrvatskog i srpskog naroda kada bude srušena Titova Jugoslavija, te će zajednički da rade na stvaranju nezavisne države Srbije i nezavisne države Hrvatske...", pisala je italijanska štampa.
Mesec dana kasnije svaku nevericu raspršio je tekst u argentinskom "Hogaru”: "Prava balkanska bomba eksplodirala je u srcu argentinske prestonice. Neupućeni u balkanske prilike ne mogu na pravi način da ocene značaj ovog događaja bez znanja o stepenu netrpeljivosti među narodima na balkanskim prostorima, a prvo mesto u tom rasponu mržnje zauzimaju Srbi i Hrvati..."
Pojašnjavajući razvoj hrvatsko-srpskih odnosa od naseljavanja na ovim područjima, pa sve do 1941. godine, i uz objavljivanje čak pet fotografija dvojice glavnih aktera sporazuma, "Hogar" piše: "Ma koliko to izgledalo neverovatno, između ova dva do krvi zavađena naroda na pomolu je mir i saradnja. Dr Milan Stojadinović, koji u Argentini živi od 1948. izjasnio se za miran i prijateljski razlaz te uspostavljanje nezavisnih država Srbije i Hrvatske. Tako bi se učinio kraj međusobnoj borbi koja je stajala života hiljade i hiljade ljudi, žena i dece na obema stranama za vreme Drugog svetskog rata..."
List konstatuje i da se "ni u kom slučaju ne radi o mlaćenju prazne slame među emigracijom, što potvrđuje i evidentno pojačano delovanje Titovih službi u Argentini".
Zbližavanju poglavnika u egzilu i bivšeg predsednika jugoslovenske vlade i prvom "otopljenju", prema zvaničnoj istoriji, doprineo je hrvatski emigrant i publicista Josip Subašić koji je u oktobru 1953. pokreno časopis "Izbor".
U onoj nezvaničnoj, koju "Novosti" posle toliko godina pronalaze u dosijeu Milana Stojadinovića u arhivi Udbe, jasno se vidi da je Stojadinović ušao u aranžman s Pavelićem - ne zbog "njihovog prijateljstva", već jer mu Udba ni posle dve godine "rada protiv Pavelića" iz zatvora u Srbiji nije pustila brata Dragomira.
"Od mene mogu da duvaju topli i hladni vetrovi", zapretio je Stojadinović na poslednjem sastanku s jugoslovenskim konzulom 1953. godine. Karlos je ostao čvrsto na svojoj poziciji - "prvo informacije, pa onda puštanje iz zatvora", pa je bivši predsednik odlučio da do brata stigne na drugi način. Komunistima je po drugi put objavio rat.
Pavelićeva izjava u novoosnovanom "Izboru" o "mogućem sporazumu sa Srbijom na temelju hrvatskih povijesnih granica", samo mu je otvorila vrata. Već u sledećem broju "Izbor" objavljuje razgovor sa Stojadinovićem.U uvodnom delu teksta hrvatski emigranstki list ga predstavlja kao "velikog i simpatičnog Srbina", pri čemu se u Stojadinovićevoj kući u Buenos Ajresu "ispija naša hrvatska i srpska šljivovica".
- Ono što ja tražim za srpski narod ne mogu, a da ne priznam i hrvatskom narodu. To stanovište zastupao je i moj veliki učitelj Nikola Pašić još za vreme Prvog svetskog rata, kada se prvi put povela reč o stvaranju zajedničke države Srbije i Hrvatske. Uostalom, ideja o stvaranju Jugoslavije nije ponikla kod nas u Srbiji već je došla kao import iz vaših hrvatskih krajeva. Bila je greška što onda nije Hrvatima dato ono što im, po mom mišljenju, sada treba dati - kazao je Milan Stojadinović.
Eventualni sporazum je jedini način da se konačno stane na kraj međusobnom uništavanju, nastavlja Stojadinović: "Jer Srbi i Hrvati su stotinama godina živeli u posebnim državama i uvek u najboljem prijateljstvu te sam siguran da ćemo opet biti upućeni jedni na druge i pomagati se u obrani zajedničkih interesa".
Analitičari među srpskom i hrvatskom emigracijom odmah su procenili da je samo pitanje vremena kada će dvojica "bivših" da se nađu za pregovaračkim stolom. Stojadinović je to već znao. U pojedinim emigrantskim listovima, koje je sponzorisao, pojavljivali su se naslovi: "Sviće na Drini" ili "Mir na granicama Srbije i Hrvatske".
Krajem 1954. godine Pavelić, ponovo daje intervju "Izboru". Na sva usta hvali "političku mudrost dr Stojadinovića" i najavljuje potpisivanje "povijesnog sporazuma" uz konstataciju kako je "i kod naroda u Srbiji te kod njegovih poštenih sinova u tuđini sazrelo mišljenje da je Jugoslavija, posebno ona prva, bila nesreća za oba naroda".
I dok su se Pavelić i Stojadinović međusobno častili komlimentima, ispijali "hrvatsku i srpsku šljivovicu", porodično se posećivali i jedan drugog nazivali "najvećim sinom" hrvatskog, odnosno srpskog naroda, njihovu emigrantsku sabraću sve je više kopkalo pitanje: šta, zapravo, stoji iza ovog političkog "izliva nežnosti" među dojučerašnjim smrtnim neprijateljima. I naročito - kako su "rešili" pitanje budućeg razgraničenja među dvema državama...

Potpisivanje sporazuma trebalo je da se obavi u Stojadinovićevoj kući u Buenos Ajresu. Da bi izgledalo što svečanije i zvaničnije, Stojadinović je predložio Paveliću da pozove ostatke svoje vlade bivše NDH, a on viđenije Srbe. Ustaški lider nije želeo zvaničnu formu, što je veoma naljutilo Stojadinovića, koji je dva dana pred potpisivanje umalo odustao.
Umešala se njegova supruga Augusta, ukorivši ga da "nema smisla da to radi svom prijatelju poglavniku". Mada nevoljno, Stojadinović se predomislio te je ugovorenog dana u njegovu kuću stigao Pavelić u pratnji Josipa Subašića. Posle večere povukli su se u jednu sobu gde su jedan čas i po razgovarali u četiri oka. Niko tačno ne zna o čemu se pričalo i da li su uopšte stavljeni potpisi na dva primerka teksta sporazuma koji je Stojadinović držao u džepu sakoa.


Izvor: Novosti

Prema sporazumu dvojice "lidera" u emigraciji Hrvatska bi ostala u okviru avnojevskih granica, a Bosnu bi podelila sa Srbijom granicom koja bi išla rekama Bosnom i Neretvom. "Nama Sarajevo, vama Banjaluka, koja je, doduše, srpska, ali za ljubav mira učinili bismo taj ustupak, a kao protivuslugu tražićemo Dubrovnik", govorio je Stojadinović.
Mada se to vešto prikrivalo, detalji sporazuma Pavelić - Stojadinović procureli su u javnost posle jedne emigrantske sedeljke kod izvesne gospođe Maštrović u Buenos Ajresu. Ovom prijemu prisustvovao je i hrvatski sveštenik publicista Đuro Baloković, koji je kasnije napisao:
"Jedne večeri okupili smo se u salonu gospođe Maštrović, kada se pojavio i dr Stojadinović. Došao je raspoložen, a domaćici je doneo veliki buket cveća. Kada smo se upoznali, odmah me je upitao: "No, oče, šta se priča među Hrvatima? Šta radi moj prijatelj Pavelić?"
U opuštenoj i šljivovicom podgrejanoj atmosferi Stojadinović je prvi put nagovestio osnovne odrednice sporazuma sa Pavelićem, naglasivši da prva tačka glasi: "Vođstvo Srpske radikalne stranke, koja je najjača srpska stranka, priznaje pravo Hrvatima na sopstvenu državu." Kada se povela reč o najvažnijem pitanju - budućim granicama, Stojadinović je objasnio da će "definitivne granice odrediti srpska Narodna skupština, odnosno hrvatski Sabor".
- Gospodine predsedniče - primetio je Baloković - kao što vam je poznato, ne postoji ni hrvatski Sabor ni srpska Narodna skupština. Titove republičke parlamente ne priznajemo ni mi, a ni vi. Ako bi došlo do raspada Titovog režima, moralo bi odmah da se uredi privremeno razgraničenje kako bi se izbegli tragični nesporazumi iz 1941. godine?
Stojadinović je odgovorio: "Pavelić i ja smo mislili o tome. U Hrvatskoj bi se ta granica `pokrivala` s granicama sadašnje Republike Hrvatske. Bosnu ćemo podeliti po pola, i to tako da granica ide rekama Bosnom i Neretvom. Zatim: nama Sarajevo a vama Banjaluka. Doduše, zapadna Bosna je u većini Srpska, ali mi ćemo učiniti taj ustupak u interesu mira. Zato ćemo od Hrvata tražiti protivuslugu - da nam vrate Dubrovnik"!.
Baloković je zaprepašteno zaustio: - Ali, gospodine predsedniče, pa vi znate da je Dubrovnik hrvatski.
- Naši kažu da je srpski - nastavio je mirno Stojadinović. - Bilo kako bilo, nama Srbima treba jedan širok izlaz na more i jedan grad zapadnoevropske kulture. Inače će Srbija zauvek ostati mala kontinentalna provincijska zemlja. Srbi koji bi ostali u Hrvatskoj neka se zovu pravoslavnim Hrvatima, ili neka ostanu, ako hoće, Srbi. U jednoj pravoj demokratiji to, uostalom, i nije problem. Formiraćemo komisiju koja će na jedan ljudski i miran način sprovesti razmenu stanovništva i dobara. Seljaci iz Hrvatske koji hoće u Srbiju dobiće kuće i imanja otprilike u istoj vrednosti, i obratno. Za radnike i činovnike seoba nije nikakav problem.
Govoreći o sporazumu s "prijateljem Pavelićem" Stojadinović je ocenio da će posle "skorog pada Titovog režima", svetske sile odrediti privremene granice.
Stojadinovićeve ocene bile su zbog svega ovoga kao bomba, posebno među hrvatskom emigracijom. Pripadnici HSS-a nisu hteli ni da čuju o nekakvom sporazumu sa Srbima i žestoko su se okomili na Pavelića, nazivajući ga izdajnikom:"Ranije je prodao Dalmaciju, a sada trguje i Bosnom", grmela je brojna emigracija. Istovremeno, u Pavelićevom "Hrvatskom domobranu" taj sporazum su veličali kao "plod političke mudrosti poglavnika".
Zanimljivo je da se srpska emigracija, u najvećem broju okupljena u SAD, nije mnogo obazirala na Stojadinovićeve političke kombinacije. Samo u jednom srpskom listu u Čikagu Stojadinovićeva politička aktivnost prokomentarisana je kao "zabava dokonog penzionera".
Da bi stvar isterao do kraja, Baloković je zatražio od Pavelića da se konačno izjasni o sporazumu. Pavelić nije bio voljan da razgovara o tome, ali nije poricao da je sporazum sa Stojadinovićem postignut. O Stojadinoviću je rekao: "To je jedan pošten i pametan srpski političar koji je shvatio da se sa Hrvatima može razgovarati ako im se prizna pravo na državu."
O tome kako zamišlja podelu Bosne takođe nije želeo detaljnije da priča. Samo je rekao: "Ako Srbi i Hrvati žele da se sporazumeju, ni jedni ni drugi ne bi smeli da insistiraju da celokupna BiH pripadne samo njima."
Dubrovnik je bio jedina sporna tačka "sporazuma Pavelić - Stojadinović". Dok je Stojadinović govorio o Dubrovniku kao činjenici budućnosti, Pavelić je tolerantno najavio mogućnost slobodne odluke (plebiscita), pa čak i samostalni Dubrovnik.
Tek 1960. godine, nekoliko meseci posle Pavelićeve smrti u Madridu, Stojadinovića je u Buenos Ajresu posetio stari poznanik Branko Pešelj, predratni sekretar vođe HSS-a Vlatka Mačeka. Pešelja je, naravno, interesovalo da li je uopšte bio potpisan "Sporazum Pavelić - Stojadinović" o mirnom razlazu Srba i Hrvata i osnivanju njihovih samostalnih država.
- Istina je - odgovorio je Stojadinović. - Ja sam s Pavelićem bio u najboljim političkim i prijateljskim odnosima. Naše su se porodice međusobno posećivale. Na Pavelića sam gledao kao na najsposobnijeg hrvatskog političara i zato sam smatrao umesnim da se sa njim sporazumem.
- Na kakvoj osnovi je bio načinjen vaš sporazum?
- Na vrlo jednostavnoj. Miran razlaz Srba i Hrvata. Svi hrvatski krajevi da se pripoje Hrvatskoj, a svi srpski Srbiji. Kad već ne možemo da budemo članovi jedne državne zajednice, zašto da ne budemo dobre komšije - rekao je dr Milan Stojadinović.
- Nego, priča se - nastavio je Pešelj - da bi granica između Srbije i Hrvatske trebala da bude na Drini?
Stojadinović je planuo:
- Ko vam je to rekao. To su gluposti. O tome nema ni govora. Mi o granicama nismo detaljno razgovarli, već samo o principu.
- Znači - bio je uporan Pešelj - vi BiH smatrate srpskom zemljom?
- Slušajte, Pešelju, ja sam učenik Nikole Pašića i boriću se za ujedinjenje svih srpskih zemalja i krajeva... Valjda ne mislite da sam ja manje dobar Srbin od Pašića.

Ko zna šta bi dalje bilo sa "sporazumom Stojadinović - Pavelić" da nedugo nakon potpisivanja, u Argentini nije buknula revolucija koja je oduvala generala Perona, Pavelićevog prijatelja i pouzdanog zaštitnika. Poglavnik je naprasno zaboravio na "povijesni sporazum" jer je imao preča posla: da spase glavu od Udbe koja mu je već bila za vratom. Nekoliko meseci kasnije uspeo je da pobegne u Španiju kod generala Franka, gde je umro u Madridu 1959. godine. Dr Milan Stojadinović umro je u svojoj kući u Buenos Ajresu 1961.



Izvor: Novosti

E, svašta. Stojadinović mora da je pomerio pameću čim je našao da se dogovara sa Pavelićem. Nego, neka mi neko objasni po čemu je ovaj "sporazum" značajniji od bilo kog kafanskog naklapanja, jer ni Stojadinović ni Pavelić nisu imali nikakvu mogućnost da bilo šta sprovedu u delo...

Naravno da nisu mogli da to sprovedu u delo, ali nije isto kada o tome raspravljaju Stojadinović i Pavelić ili neka dva pijanca u kafani.

Svakako da je potrebno znati i ovo

'ladno nema Bosne i Hercegovine...

Sto bi rekli ondasnji komunisti isto to mogu rec danas bosnjaci(slicne sporazume u novijoj istoriji su pravili tudjman-milosewic,boban-karadzic) znaci u pitanju je racun bez krcmara