Споменик војницима рајха :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Од нашег сталног дописника

Споменик мобилисанима у немачку војску

Крањ, 19. априла – Подигнут је „споменик мобилисанима у немачку војску”, гласи скромна вест из Крања. Тако откривамо да су некадашњи, још живи „мобилизиранци” у „немачку војску”, родбина и представници горењских општина на крањском гробљу „почастили успомену на мобилисане из Горењске који су пали на ратиштима током Другог светског рата”.

У одсуству јавне расправе или реакције, овим чином су изједначени они који су се гледали преко нишана током Другог светског рата – партизани и сви борци Народноослободилачке борбе, са колаборационистима Хитлерове армије, онима који су се оружјем борили за очување и проширење Трећег рајха. Отуда није необично што је на свеже откривени споменик венац положио и амбасадор Немачке у Словенији Ханс Јоаким Гец. „После вишегодишњег труда коначно смо се изборили за споменик”, каже један од учесника комеморације који жели да остане анониман, задовољан што је први овакав споменик „палим мобилисаним најзад никао у Словенији”, јер су „Словенци који су носили униформу Вермархта досад били обавијени некаквом срамотом и прећутан део ратне историје”, иако је преко 1.500 житеља Горењске (северни део Словеније, ка Аустрији), углавном из варошица и засеока који леже између Крања и Љубеља, изгубило живот на различитим фронтовима Другог светског рата. Њихови посмртни остаци су расејани, покопани са саборцима, у гробницама немачких солдата. „Недопустиво је да у домовини не бисмо смели да имамо бар симболичан заједнички гроб и место успомене на све словеначке мушкарце којима је ратна кланица украла живот”, рекао је приликом откривања споменика председник Удружења горењских мобилисаних војника Здравко Рибникар, нагласивши да то није белег „победницима или пораженима”, већ „жртвама ратног насиља којима сви треба да се поклонимо”. Рибникар додаје да је у различите родове немачке војске било мобилисаних преко 25.000 Словенаца, од тога 9.000 Горењаца. Заслужни су јер су од исељења, које је рајх спроводио у доњој Штајерској (одакле је неколико хиљада словеначких породица завршило у Србији), „заштитили преко 200.000 Словенаца”, каже Рибникар.

Ако је судити према сведочењима преживелих, мобилисани нису ни помишљали да дезертирају или напусте трупе „великог рајха” и евентуално пређу на страну герилских снага које су се бориле против окупатора. Не сматрају ни да је полагање живота за циљеве Хитлерове Немачке нешто што би требало третирати као спорно, јер је, попут осталих сународника, и Рибникар, на пример, „под притиском отишао у бој као војник великог рајха”. „Тадашња власт нас је присилила да се као војници великог рајха боримо у рату, против своје воље. Ми смо ратну трагедију преживели на светским бојиштима, а тиме штитили своје породице јер смо били свесни да немамо избора, па смо се одлучили за мање зло”, објашњава Рибникар, уверен да је његове камераде, „онако као све војске, помешане са немачким војницима, док су се борили на првој бојној црти, водио нагон за очување сопственог живота”. Амбасадор Гец у чину у Крању види „знак помирења”, свестан „проблема у Словенији у вези са историјским вредновањем периода 1941–1945”.

Гецу нису непознате дебате између словеначке левице и деснице, у којима је тежиште између „осовине добра и зла” у Другом светском рату, захваљујући коалицији на власти на челу са премијером Јанезом Јаншом, током последње четири године померено у корист оних за које се у бившој СФРЈ тврдило да су били колаборационисти окупатора и издајници. Учестале рехабилитације сарадника окупатора и ископавања масовних гробница са остацима жртава партизанских ликвидација после рата, за које историчар Јоже Дежман тврди да представљају доказ о највећем геноциду у послератној Европи, доводе у сумњу исправност борбе „црвених родољуба”, посебно што су они, према новијој домаћој историографији, гурнули Словенију у потоњи југословенски јарам који је трајао још пет деценија. „Као немачки амбасадор не смем да се мешам у унутрашњу словеначки дискусију”, тврди Гец, па каже: „Али мислим да мобилисани заслужују поштовање и зато што су дали свој живот да заштите своје ближње и остале Словенце.” Рибникар истиче да је „свих протеклих година наша неуслишена жеља била да поставимо овај споменик”. Друштво на чијем је челу броји 1.940 чланова, који су финансирали израду споменика уз доприносе горењских општина које помажу и рад Удружења. Инаугурацију споменика помогла је општина Крањ у чије име је подградоначелник Игор Велов рекао да „нема правичних ратова” и „у складу с тим треба разумети младиће који су били мобилисани у немачку војску иако то нису хтели, стога су и они жртве Другог светског рата”.

Присутни нису показали пијетет за мету те „присилне одлуке горењских момака” – за жртву оних који су гинули у борби против немачке војске. Словеначки мобилисани су „деловали” на ратиштима у Источној Европи, Русији, као и на Балкану, у Босни и Србији. Споменик је благословио жупник Станислав Зидар, крањски свештеник, а натезања око локације трајала су „читаве три године” јер се Завод за заштиту културног наслеђа није сложио са идејом Горењског музеја да буде постављен тик уз споменик палима у Првом светском рату. На крају је победио компромис, и споменик је смештен у парк крањског гробља.

(Политика)