Спавалице и ранораниоци :: Priroda ~ Ljubimci ~ Lepota ~ Zdravlje

Како ускладити обавезе с биолошким часовником
Спавалице и ранораниоци
Зашто су Јапанци померили време подневног оброка, а Клинтон и Тед Тарнер редовно дремали око 14 часова

За неке је рано устајање равно најтежој казни

Док ће неко рано изјутра из кревета скочити оран и чио – чак и кад је на починак отишао касно после поноћи, за другога је рано устајање равно најтежој казни. Неко изјутра не може да прогута ни залогај кифле, али ће зато у поноћ без проблема прогутати пола садржаја из фрижидера.

Како птице селице знају да им је време за пут и зашто неко осети „џет лег”, здравствене тегобе после авионског лета и промена временских зона, када људи замењују дан за ноћ и обрнуто, само су нека од питања на које су одговоре, у књизи „Животни ритмови – биолошки сат диктира свакодневни живот свих живих бића”, покушали да дају британски истраживачи Расел Фостер и Леон Крајцман.

Није реч само о навикама или недисциплини и размажености. Ако верујемо кронобиологији, све популарнијој медицинској специјалности, овакве детаље у животу свакога од нас диктира унутрашњи „часовник”, односно биолошки ритам. Живот око нас, кажу ови аутори, одвија се у понављањима, у цикличним ритмовима.

Највише животних ритмова се понавља на 24 сата и називамо их дневним или циркадијалним ритмовима. Да би доказали ове тврдње, научници, међу њима и Чарлс Дарвин, још у 18. веку носили су дубоко у руднике различите животиње и биљке да би отклонили утицај средине, али ефекат је готово увек био исти.

На пример, мимоза из експеримента француског астронома Де Маирана отварала је своје цветове током дана и затварала их ноћу, иако је биљку надахнути научник упорно остављао у тами. Било је то 1729. године.

Научници се све чешће слажу у објашњењу да у сваком организму постоји генетски „навијен” својеврсни биолошки часовник, који је подређен утицају хипоталамуса и штитасте жлезде. Ове жлезде, између осталог, утичу на регулацију телесне температуре, пулс, артеријски притисак, на рад хормона... На наш биолошки ритам пресудно утичу спољни фактори, пре свега измена дана и ноћи, односно светла и мрака, али и хладног и топлог, буке и тишине... Сви лекари се, међутим, слажу, без обзира на то да ли кронобиологији придају већи или мањи значај, да се многе истине о понашању, успорености или темпераментности човека морају процењивати строго индивидуално.

Сан, исхрана, узимање лекова, сексуална жеља, концентрација за посао и радна способност – за све то постоји идеално време, али човек треба да се потруди да упозна свој организам. Најпознатије промене биолошких ритмова су измена стања будности и спавања, систем терморегулације у организму, осећај глади, али и потреба за сексуалношћу.

Неуролози или кардиолози готово увек у обзир узимају и значај временског ритма, односно ритма дана и ноћи за објашњење поремећаја у ритму рада срца или можданих активности. Кардиолог др Светомир Стожинић подсећа да је још 1987. године објављен податак да се највећи број инфаркта и напрасних срчаних смрти догађа пре подне између 9 и 11 часова, а други „врх” је око шест часова после подне. То је названо „феноменом хармонике”.

Да су први јутарњи сати, а нарочито прва три сата после буђења у време започињања дневних активности, често кобни за срчане болеснике, помињу и наши лекари из Хитне помоћи. Међутим, „унутрашњи часовник” ваља упознати и слушати док смо још релативно здрави. Такође, то ће најближим укућанима, партнерима у вези или браку, па најзад и шефу на послу, понекад бити објашњење зашто смо за посао орнији раније изјутра или тек после поднева. Најдаље је отишао јапански премијер Јуничиро Коизуми, који је, на пример, када је сазнао да су човекове способности на врхунцу у подне, подневну паузу својој нацији преместио за каснији термин, такозвани други минимум – између 13 и 14 часова.

Поборници кронобиологије тврде да би се продуктивност, односно ефикаснији рад можданих вијуга повећао за два до четири пута када би се испоштовали фактори кронобиологије. На пример, јутарње спавалице су комуникативније и темељније на послу, док „ране птице” уопштено лакше подносе промене временских зона, баве се брзим и активнијим пословима, а све захваљујући томе што ујутру добијају већу количину адреналина.

За све, међутим, важи да је средина преподнева, значи, од 10 до 11 и касније после подне од 15 до 16 и 30 часова ефикасност рада мозга највећа. Објашњење је да су у том тренутку количине шећера и кисеоника у крви, као и телесна температура, оптимални за мождане функције. Занимљиво је да стручњаци као оружје да се избегне стрес на радном месту препоручују кратку дремку, такозвани „пауер слип” негде око 14 часова. Овај савет прихватили су неки најпознатији менаџери, дипломате, политичари...

Тврдња је да се тиме прати природни ритам других живих бића – погледајте свог кућног љубимца, пса, мачку, али и лава или мајмуна у зоолошком врту... Сви у то доба дремају, а ове дремке није се стидео ни Бил Клинтон, а прича се да га ни за шта на свету нису пропуштали ни Тед Тарнер или Руперт Мардок.

Ујутру кад се организам буди, од седам до девет сати, хормони су најактивнији. Уосталом, то је разлог што нас лекари на лабораторијске анализе шаљу ујутро. Инсулин у то доба дана омогућава најбољу потрошњу шећера.

Најбитније је ускладити своју редовну терапију са „унутрашњим часовником”. Лекови за снижавање крвног притиска по правилу се узимају рано изјутра да би били ефикасни током дана. За аспирин тврде да је најефикаснији кад се узима увече, мада га наши лекари препоручују у подне. Кортизон, лек за астматичаре, препоручује се такође ујутру, јер прати ритам излучивања природног кортизона.

Локална анестезија, према искуству стручњака, најефикаснија је у поподневним сатима, па је много боље ићи зубару у три сата него увече у седам или изјутра у седам.