GORICA NEŠOVIĆ U KOŽI PENZIONERA

SOCIJALNI EKSPERIMENT: Kako sam preživela mesec dana sa 25.000!

ALO

Sa 25.000 dinara može da se preživi, ali ne i da se živi! Ljudi koji od tolike sume plaćaju račune, kupuju hranu, lekove, odeću, obuću, postaju asocijalna bića koja pognutih ramena, puna teskobe, hodaju ulicama, reševajući dilemu da li da kupe sebi ručak ili unuku čokoladu od 80 dinara.

Kad je došla četvrta nedelja, pomislila sam kako je još malo, pa kraj. Ali za mene. A mnogi ljudi tako žive svaki dan...

Kad je došla četvrta nedelja, pomislila sam kako je još malo, pa kraj. Ali za mene. A mnogi ljudi tako žive svaki dan... | Foto: Zoran Lončarević

Zato, nikad više nemojte svoje bake da pitate zašto su neraspoložene. Jer vam to neće reći, dok vam, umesto onoga što ste očekivali, pružaju čajne kolutiće iskopane iz ko zna koje prodavnice!

Do ovakvog zaključka došla je koleginica Gorica Nešović, voditeljke radio-emisije “Buđenje” na “Radio Indeksu”, koja je mesec dana pokušala da bude jedna od penzionerki koja živi sama, a od sume za koje je neko u državi procenio da je dovoljna za život...

- Odmah sam shvatila da je važna organizacija! Unapred sam planirala svaki dan. Bilo je bitno da se ništa ne baca, a da se hranim kao i inače. Jedem malo mesa, uglavnom piletinu i ribu, tako da nisam menjala ishranu. I znate šta? Može da se preživi, ali to nije život! Jer ga ne čini samo hrana! Stalno sam se preračunavala. Kupovala sam samo sa spiska, što je neviđeni osećaj, pre svega, teskobe. Kad je došla četvrta nedelja, pomislila sam kako je još malo, pa kraj. Ali za mene. A mnogi ljudi stalno tako žive. Od te teskobe su namršteni i nervozni - priča Gorica za “Alo!”.

„Stalno sam se preračunavala. Kupovala sam samo sa spiska, što je neviđeni osećaj, pre svega, teskobe”, kaže Gorica

„Stalno sam se preračunavala. Kupovala sam samo sa spiska, što je neviđeni osećaj, pre svega, teskobe”, kaže Gorica

Prepričavajući svoje iskustvo, ona kaže da je u startu odvojila 3.000 dinara za lekove, koliko se procenjuje da je mesečni prosek. Računi tada još nisu bili stigli.
- Redovno sam kupovala voće, povrće, jogurt. Hleb ne jedem. Doručkovala sam ovsene pahuljice sa dve kašike mekinja prelivene jogurtom ili kefirom. U to sam dodavala kašičicu mlevenih oraha, malo suvog grožđa. Nekad malo meda ili kašiku džema. Kasnije sam jela bananu ili neko drugo voće. Za ručak sam, na primer, kuvala grašak sa pola veze zeleni, dva, tri krompira i jednim pilećim belim mesom. To sam jela dva dana, a ostatak zamrzavala i ručala u četvrtoj nedelji. To je važilo i za boraniju, sočivo, sladak kupus. Večerala sam keks i čaj ili rižoto sa povrćem, proju sa jogurtom, pečeni krompir - objašnjava Gorica, i nastavlja:

- Tako sam, što se hrane tiče, pregurala mesec. Suština je da ne bih umrla od gladi, ali život čine mnoge druge stvari! Tokom eksperimenta, potrošila sam malo manje od 10.000 dinara za hranu, za lekove još 3.000. Kad budem platila račune, ostaće mi malo. Nedajbože da mi je crk’o bojler ili slavina! Ne znam kako bih - kaže naša sagovornica, uz tužnu konstataciju da iznošena odeća i obuća, kupovina u jeftinijim samoposlugama i večita teskoba, nisu ono što su ljudi zamišljali da će imati u svojim poznim godinama.

Totalna izolacija


Gorica Nešović tokom eksperimentalnog meseca nijednu kafu nije popila u kafiću.
- Nigde nisam ni otišla. Kao da živim na Marsu. Totalna izolacija. Čovek je socijalno biće, mora da ima neki društveni život, da ode barem jednom mesečno u bioskop, pozorište. Da se vidi sa prijateljima. Nije ni čudo što penzionerke idu jedna kod druge i gledaju serije. Pitali su me neki slušaoci da li sam predvidela da imam i neke unučiće, pa da ih obradujem čokoladom. Tada sam se setila kako se neka deca žale da im baba stalno kupuje neki glupi keks, koji oni ne jedu - kaže ona.

Eto. Znači, moguće je preživeti sa 25.000.  Znači, treba još smanjiti plate i penzije!    

evo još samo 3 nedelje do boljeg života, jeftinije dnevne tarife struje, uvođenja kalorimetara, ...
nije sve tako crno, operacija pola je besplatna   

Ovsene pahuljice i suvo grozdje..

A gde je meso, gde je voce, gde je 100 jaja mesecno koliko pojede prosecan muskarac i slicno..

Gde je kucna hemija i higijena.. pasta sapuni sampon kupka krema detrdzent za sudove i za ves i omeksivac i krpe sundjeri .. ova je imala sve spremno za upotrebu..

Zensko od 45 kila mozda moze da se hrani kao ova gospodicna.. al ja zamisljam mog caleta od skoro 70 godina kako se hrani sakom ovsenih pahuljica i corbicama i to bez hleba..

Sa 25 hiljada moze da prezivi mis i zato i prezivljavamo jer smo postali misevi, to je sramota za coveka koji je citav zivot radio i zasluzio penziju.

Meso, jaja i voće mogu da se zamene ovim



Što se tiče kućne i lične higijene, i to je jednostavno - litar jeftine rakije. Mož da se koristi za sve. Za pranje zuba, pranje kose, pranje tela, pranje sudova, pranje kupatila... Jefitno, praktično, prirodno.  Šta da se bacaju pare na paste, deterdžente,sapune... Rakija sve rešava. I još kupujemo domaće.

Penzija 25.000? A kako moja baba da preživi sa 17000? Ima čak i manjih plata,..

Postoje i penzije po 10000 dinara, o tim ljudima bolje i da ne govorimo 

To i jeste sustina...

Jer sta da joj se nesto pokvarilo po kuci pa da je npr morala da kupuje novi sporet, frizider ili slicno? Sta da je trebala da ode na neku svadbu pa da je morala makar da se malo "ispruzi" za poklon ako nista vise? Sta da ima jos nekog clana domacinstva koji ne radi pa da ima duple troskove? Da ne pominjemo nesto drugo tipa da treba da kupi neki komad garderobe. Ili ne daj Boze namestaja za kucu/stan.  

Nigde ne spominje muza, decu, roditelje, bilo koga, sto znaci da verovatno zivi sama.. A dosta porodica od 4-5 clanova zivi sa 25 000 dinara mesecno, dosta njih i sa manje para prezivljava..

E svašta.  Nema šta penzioneri da kupuju garderobu ili nameštaj.

"Penzionerima ne treba garderoba."

Dušan Vujović, 25.10.2014.