Izlagačka sezona 2005.

Socijalni angažman i ostale iluzije

Po nepisanom pravilu, najjače izložbe u Beogradu se ostavljaju za jesenju sezonu. Izložba "Devedesete - O normalnosti" u Muzeju savremene umetnosti, jedna od dugo očekivanih revalorizacija srpske umetnosti u devedesetim, potpuno je podelila javnost. Autorski tim Branislava Anđelković, Branislav Dimitrijević i Dejan Sretenović predstavio je radove čak 80 umetnika sa tendencijom na političkom angažmanu off-scene.

U katalogu su objavljeni i intervjui sa albanskim umetnicima sa Kosova, za koje MSU smatra da je vrlo rizično izlagati u Beogradu. Reč je o umetnicima koji direktno podržavaju ideju nezavisnog Kosova. Tako je ipak ostvaren dijalog i sa drugom stranom. A Beograd dodatno predstavljen kao još uvek hostilna sredina za albanske umetnike?

Mnogi smatraju ovaj čin ilustrativnim za novu, hiperpolitizovanu ulogu Muzeja savremene umetnosti - zeleno svetlo da dnevna politika ima primat nad svakom drugom problematikom umetnosti. Nazad u dobra stara komsomolska vremena?

Interesantno da u jednom svom tekstu Branislav Dimitrijević navodi "da su umetnici spremni za socijalni angažman, iako to više niko od njih i ne traži". Oh, ali zato se od kustosa izgleda ništa drugo i ne očekuje?

I zaista, katalog "O normalnosti" donosi novu kritičarsku praksu - uslovljavanje značenja teoretskom interpretacijom. Tako i za pravu temu rada Milice Tomić "DžY Ungelost", zločin izvršen nad tridesetoro albanskih demonstranata saznajemo upravo iz Dimitrijevićeve interpretacije koja ostaje politički najsubverzivnija komponenta ovog inače vrlo kritički koncipiranog dela.

Reakcija okupljena oko Dragana Papića i nekih starijih umetnika koji su izostavljeni sa izložbe nije štedela municiju! Zampa Di Leone je optužio "Soros realiste" za turbo-kapitalizam, a umetnike za "dobrovoljnu ulogu tastera u EU dotiranom filmu".

Nasuprot "O normalnosti", Oktobarski salon je pokušao da lansira ideju instant-komunikativne umetnosti kojoj teoretičarski prelivi i nadevi nisu ni potrebni. Salon, sada internacionalna manifestacija, uspeo je da okupi evropske veličine kalibra Ervina Vurma i da ih predstavi referentnim radovima, što nikako nije bio slučaj sa prošlogodišnjim Salonom "Kontinentalni doručak". Tim Darke Radosavljević čak je uspeo i da vaskrsne Kuću Legata kao idealan gradski izložbeni prostor.

Svakako najtrijumfalnija izložba strane umetnosti bila je postavka "Remek dela iz Vile Farnezina" u organizaciji Galerije SANU, MIP Italije i Italijanskog instituta za kulturu. Ova postavka je bila uključena u prateći program najznačajnijih ovogodišnjih bijenala i sajmova u svetu. "Remek dela iz Vile Farnezina" predstavila je svu heroiku i nadmoć italijanske umetnosti od kraja pedesetih do početaka transavangarde i ekspanzije video-arta.

Imena kao što su Đo Pomodoro, Enco Kuki, Mikelanđelo Pistoleto, Salvo ili Karlo Marija Marijani predstavljeni su udarnim radovima, očiglednim dokazima zašto je svaki od ovih autora svojim opusom inicirao autohtoni svetski stil u slikarstvu i skulpturi. Bravo!

Interesantna tendencija u gradskim galerijama je decentralizacija. Sada sve galerije idu na strogi elitizam, favorizujući nove medije i postkonceptualizam kao jedinu moguću umetnost ovog trenutka. Opet se pažnja pridaje ekskluzivnosti medija, a ne umetničkog sadržaja.

U suštini, vrlo jeftin, razorno-estradni pristup. Poželjni su umetnici iz hora aktivista koji unisono peva jednu te istu pesmu. Sva likovnost se završava sa fotošopom? Ili kako to cinično kaže Saša Radić "napokon svaki odbornik-galerista ima svoj privatni Tejt muzej u Beogradu".


Izvor: Blic \ S.Đ.M.