Smrt gospodina Bauera
(prehrambeno-uvozna tragedija)

Kazu da svaki covek pre nego sto umre vidi citav svoj zivot kao na filmu, ubrzan. Sve situacije, svaki detalj. Tako se prica, na osnovu iskaza ljud koji su bili klinicki mrtvi, pa se ipak vratili zivotu. Medjutim u slucaju gospodina Buara to uopste nije tako i zbog toga je doticni gospodin veoma ljut. jer umesto da se na kraju tog nenadano poslednjeg cina jednog raskosnog spektakla seca jednog bogatog, uspesnog i primernog zivota gospodinu Baueru kroz glavu prolaze samo poslednja tri dana, ona tri koja je po nesreci proveo na sluzbenom putu po nekoliko novijih juznoevriopskih drzava. Kivan je gospodin Bauer jer se u tim posledjnim trenutcima ne seca ni rodnog Vajmara ni svoje mladosti, ni svoje dece ni zene ni prizora iz nadasve uspesne karijere. NIsta od toga. Samo ta poslednja tri dana u drustvu neshvatljivih stranaca. I to sve u ciklusima, prvo ugodna voznja jahtom po obali Jadrana, konzumaciija proseka, pa crnog vina, pa tanki listici prsuta (pet santimetara crveno, pet santimetara belo), sir sa Paga, sunce, plavo, penusavo more, pa prispece u veliki grad-luku, poznatom op svojim narkomanima i fudbalerima. Pa vise nego gostoljubiv docek u kome mu se svi klanjaju. Potpisivanje ugovora, svi ti osmesi, poniznost ovdasnjeg predstavnika firme za distribuciju sladoleda, njegove bele carape, njegove crne cipele, pa vecera, pa brancin i crni rizoto, pa veliki zubatac na pladjnu i prvi znaci mucnine u zelucu, zatim jastog garniran majonezom i kuvanim jajima, pa mlade studenkinje koje ga maze po impozantnom trbuhu, njihov nevin izgled, sumnja gospodina Bauera da se doista radi o studentkinjama, pa njihova nevina lica i veliko iskustvo u poznavanju telesnosti. Koluti lignji, slicne tunelima kroz koje rado putuje gospodin Bauer dok mu na licu izlaze graske znoja, miris cepresa, sardele na gradele, probajte gospodine, mediteranska kuhinja u odmerenim kolicinama je zdrava, ali gospodin Bauer ne moze da se zaustavi, musulje, crne musulje, tajanstveno tkivo mekusaca koji bamizu sazvakani kroz zdrelo gospodina Bauera, a dole u trbuhu nema vise mesta i sve je stalo, mala nesvestica..... dok palme njisu grane. Onda jedno zanimljivo putovanje kroz predele sa popaljenim kucama na koje su putnici u kombiju indiferentni. Promicu gradici sa polusrusenim minaretima. Docek, predavanje iz ruke u ruku, kao stafeta. Zatim novo potpisivanje, novi predstavnik, i gospodin Bauer je presrecan jer ce potrosaci navaliti na proizvode njegove Firme koji se u Evropskoj uniji vise ne mogu prodavati zbog utvrdjeno niskog nivoa kvaliteta i nikad dokazanih stetnih posledica po potrosaca. Sledi razgovor o prehrambenim bojama, onda opet tufahije, pite, junac na raznju, uzivanje u lomljenju govedje kicme i mozdini brava sasvim sigurnio cistog od bolesti ludih krava. Razne pite, slatke i slane, kao predjelo i na kraju veoma slatka kafa. (Gospodin Bauer nije navikao na talog turske kafe). Suluda noc, mirisi Orijenta, lokalne... Gospodinu Baueru cini se da ce mu srce preskociti. Dozivljava vantelesno iskustvo, vidi sebe kako se napinje razvezujuci kravatu i gornju dugmad kosulje, oseca kako ga korumpira ovaj raskalasni izbezumljeni narod koji ne misli na sutra, a ni na prekosutra, trgovci koje ne zanima kolicina hemije u odredjenim prehrambenim aditima i radost sa kojom ce poluotrovne sladolede prodavati svojim sunarodnicima. Jedna gospodjica uzima promotovni kornet i stavlja ga sebi medju dojke a gospodin Baure raskalasno lize bez obizra sto mu je poznat satsav i upozorenja zdravstvene inspekcije za oblast donje Rajne. Lize, lascivno lize sladoled i zensku put neprijatno ljutu od parfema gospodn Bauer, srce mu preskace i pokakuje, obema rukama uhvatio je mesnate polutke straznjice gospodjice pormoterke sladoleda, a pomenute polutke nisu cak ni staticne vec se krecu u njegovim rukama na radost njegove duse i uzas njegovog srcanog misica u kardioloskom smislu. Odmora nema, na sve se nadovezuju prve impresije prljavog raspadajuceg grada, nekada glavnog u bivsoj zajednici juznih... Kud god pogled da mu seze, sve se raspada i sijaju limuzine i dzipovi novih bogatasa, upravo ljudi sa kojim Direkcija njegove firme najvise voli da posluje. Beskrajna poniznost i ove podvrste, ulizivanje u vezi mogucih ili eventualnih sluzbenih putovanja u Saveznu republiku. Jos jedno potpisivanje i uspeh je stopostotan, tri muve jednim udarcem, zatim jos jedno obavezno cascavanje, rostilj, opet rostilj, jos jednom rostilj, zdravice i muzika. Gospodin Bauer pokusava da igra, ali ne moze, vuku ga k zemlji sve one kobasice, leskovacki vozovi, bele vesalice u kajmaku ili kiselom mleku, jedna cela povorka poklanih jagnjadi, prasadi i ostalih drugih mrtvih zivotinja. Ljute paprike, salate sa slanim sirom i paprikama. Prebranac umesto hleba, silni demoni zaprski urlaju kroz napaceni organizam gospodina. Cini mu se da je “high” kao onda dok je kao mladic duvao u Amsterdamu, legalno. I sada uzima samo jos jedan cevap, debeo kao njegov prst. Crveni pecati nicu na vrtatu gospodnia Bauera. Osecaj potpune nadmocnosti, naknadna i iznenadna spoznaja Niceovog natcoveka, polu gola pevacica koja ispred gospodina Bauera zapravo izvodi striptiz, ona stavlja kornet medju svoje noge a gospodin Bauer naglo ustaje uz skripu stolica, kao medved. “Nisu bas kreativni ovde” misli gosppodn Bauer. Opet gomila poslovnih zena koje se kikocu, gospodin Bauer vise ne veruje u dobronamernost situacije. I dok pokusava da ugrabi kornet koji se izvija pred njim izmedju dve butine, nedovoljno pokrivene crvenom mini suknjom, nesto puca u impozantnom torzu gospodina Bauera, nekakav osigurac, i jos mu kroz glavu prolazi smeh, kikot i ostalo. Zna da je to smrt, ne moze biti nista drugo do smrt, pomenuce ga jos jednom u biltenu Firme, zna da je to smrt, neosigurama, neocekivana smrt bez testamenta. Hteo bi gospodin Bauer jos nesto da kaze, nesto kulturno sto bi ga razlikovalo od ovih divljaka koji su profit Firme trampili za njegovo ponizenje i smrt. Tako rezonuje gospodin Bauer dok mu pena izlazi na usta i dok ispod kafanskog stola i vokalne umetnice koja vristi jos jedno pocnje put jahtom do primorskog grada i paski sir i baklave i cevapi i lignje i ponizno ulizivanje domacih koje gospodin Bauer sada vise i ne zapaza, besan jer u njegovom secanju nema njegovog zivota, besan jer je izigram jer je njegov uredni, mirni, i svrsishodni zivot u Saveznoj republici netragom nestao a on lebdi u ovom karuselu, na ovoj vrtesci u kojoj se smanjuju lokalni nacionalni specijaliteti, govori u kojima se svi zahvaljuju njemu, govori u kojima spominju da bi sve bilo bolje da nema suseda - neprijatelja iz nedavnih i davnih ratova ovog podneblja. Sve tise i tise, ne razlikuje gospodin Bauer vise jagnjece kotlete od kljesta velikog jastoga, ni butine ni grudi, ni more ni planine. Sve se stisava i ostaju samo obrisi u mraku, noci koja plako pada u mozgu gospodina Bauera, na samom kraju usne mu se trazaju, potreba da kaze, potreba da pita, potreba da se pozali “Pa zar je to bilo sve?”.

MC