Oni dolaze svaki dan

Sunce vec bejase zaslo kada sam presao reku, ali je ostalo sasvim dovoljno svetla. Nisam primetio nista neobicno, nisu me pratili, paznju mi je jedino privukao covek u trenerci koji je izvodio neobicne pokrete, U magnovenju shvatih da se on bavi onim kineskim vezbama. "Blago njemu", pomislih. Levo od mene neobican skup gradjevina. Znam, prvo je to bio sajam, pa nemacki konc. logor, pa kratko vreme sediste televizije. Pitam se sta li je sada unutra. Isprd gomila dece juri, starija guraju razdrndana kolica u kojima se nalazi najmanje dete. Kada voznja postane prebrza, ono zavristi. Kaldrma je skoro prekrivena prasinom koja se u oblacima podize iza mog bicikla. Ipak moram da prolazim ovuda, ovo je precica, a ja moram brzo do cilja. Ako uopste pronadjem cilj. Zato se ne obazirem na sarene kioske, utegnute devojcice pored njih, debele domacine u potkosuljama koji tu piju ko zna koje pivo. Izbijam na siri put kojim jure automobili. Crni, elegantni "audi" prolazi prebrzo pored mene, plasim se da cu biti udaren, panicno skrecem i izlecem na trotoar. Nemam vremena za pregled bicikla, idem dalje. U staklenim fasadama obliznjih kompanijskih sedista ogleda se crvenkasto nebo na koje se sa istoka navlace oblaci. Lepo je, samo je cudno, oblaci obicno dolaze sa zapada. Blisko zvrndanje tramvaja je dobar znak. Znaci samo jos malo. "Vazna je to stvar" mislim, "ne mogu da me prate automobilom jer cesto skrecem na uske staze, ne mogu ni pesice, jer sam prebrz". Bacih pogled u daljinu, oblaci su se spustali iznad ravnodusnog grada. Vecina zgrada imala je neku zuckastu boju. "Kakav kontrast prema oblacima". Na mnogim mestima, narocito tamo gde bi trebao da dodje krov nizali su se crvenkasti zidovi. Znao sam da su to nemalterisani zidovi nadogradnja. "Moram ipak da mislim na svoj zadatak, na okretanje pedale, na razlog zbog kojega sam krenuo".
Linija velikih rusevina nastalih od zgrada izgradjenih u takozvanom "natur beton" stilu. "Znaci prva polovina sedamdesetih." Brzo sam skrenuo. "Jutrom ovde vlada velika guzva". Usporavao sam, pejzaz se promeni i cinilo mi se da uplovljavam u nekakvu neobicnu luku. Vetar je vec ozbiljno duvao i kovitlao gomile papira, peska, smeca. Tek tada sam poceo da zapazam ljude, neki behu zapalili vatre u praznim benzinskim bacvama. "Kako im ne smeta prasina", mislio sam. Sisao sam s bicikla i krenuo gurajuci ga prema njima. Nekolicina ciganske dece nije se ni pomerila iako sam prema iskustvu ocekivao reakciju. "Ocigledno zbog svakodnevne guzve". Vetar donese neku kesu i obmota mi je oko noge. Poceh da se epilepticarski trzam tresuci nogu. Kesa nekako spade. Prosao sam pored satora, pored neobicnih najlonskih bivaka, pored srednjovekovnog logora nomada, ispod betonskih mocnih stubova zaboravljenog i unizenog grada. Trave nije bilo uopste, samo gola zemlja koju vetar nestedimice raznosi. Na pretecoj pomracini, istaknute spram neba koje sprema oluju savijale su se vatre beskucnika. Tamo u samom dnu sedeo je Darko. Prekrstenih nogu u "lotos" polozaju, znao sam da se pretvara. cutke sam seo pored njega na karton pustivsi da bicikl polako padne na zemlju.
Nije se ni pokrenuo, cutao je, i ja sam cutao. Uzeo je nekakv suvi stap i njime crtao po utabanoj zemlji. Hladni vetar od kojeg nam se koza jezila trenutno je odnosio isceprkanu prasinu Iz daljine je vec potmulo tutnjalo. Od reke. Darko je onda okrenuo glavu, kao da se nije iznenadio sto sam to ja. "Onda?", zapitao je. Uzdahnuo sam, "sve je isto. oni i dalje navracaju, traze te." Ugrzoh se za usnu, "mozda ce jednoga dana odustati, mozda je danas bio poslednji put." "Ne seri", rece Darko, oni nikada nece odustati, to nikada nece prestati". "Nije ti jasno?, nastavio je, "pa i ti ces koliko sutra doci na red, svi vi..." Uzdahnuh. Vetar opet dunu donoseci nam samo vlagu i jezu. Prve kapi podigose prasinu. Darko nije vise zvrljao. Njegove mrsave, cirevima posute ruke pustile su stap, tresao se. Kapi se zgusnuse, nisam znao sta da mu kazem. Iako se oluja uz huku priblizavala mogao sam jasno da cujem kako place.

MC