ujedinjenje katolicanstva i pravoslavlja :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

А ево и текста који је донет у Равени...

ЗАЈЕДНИЧКА МЕЂУНАРОДНА КОМИСИЈА ЗА БОГОСЛОВСКИ ДИЈАЛОГ ИЗМЕЂУ РИМОКАТОЛИЧКЕ И ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
***
ЕКЛИСИОЛОШКЕ И КАНОНСКЕ ПОСЛЕДИЦЕ СВЕТОТАЈИНСКЕ ПРИРОДЕ ЦРКВЕ

Равена, 13. Октобар 2007.

Увод

1.) "Да и они сви једно буду, као што си Ти, Оче, у мени и ја сам у Теби, нека и сви једно буду у нама да свет верује да си ме Ти послао" (Јован 17,21). Благодаримо троједином Богу који је сабрао нас - чланове Заједничке међународне комисије за богословски дијалог између Римокатоличке Цркве и Православне Цркве - тако да заједнички у послушању можемо одговорити на ову Исусову молитву. Ми смо свесни да наш дијалог поново почиње у свету који се коренито променио у скорије време. Процеси секуларизације и глобализације, као и изазов нових односа између Хришћана и верника других религија траже од ученика Христових сведочење своје вере, љубави и наде са новом хитношћу. Нека Дух васкрслог Господа да силу нашим срцима и умовима да донесемо плодове јединства у односима између наших Цркава, тако да можемо заједно да служимо јединству и миру целе људске породице. Нека нас исти Дух води ка потпуном изражавању тајне црквеног заједништва, који захвално исповедамо за диван дар Бога свијету, тајну чија красота посебно зрачи у светости Светих, на коју су сви позвани.

2.) Следећи план усвојен на њеном првом састанку, на Родосу 1980. год, Заједничка комисија је почела обраћајући се тајни црквене κοινωνία-е у светлу тајне Пресвете Тројице и Евхаристије. Ово је омогућило дубље разумевање црквеног заједништва, како на нивоу локалне (помесне) заједнице /окупљене/ око свога епископа, тако и на нивоу односа између епископа и између локалних (помесних) Цркава од којих свака председава у заједништву са Једном Црквом Божијом која се прострире широм васељене (уп. Минхенски документ из 1982.год.). Да би појаснила природу заједништва, Заједничка комисија је истакла однос који постоји између вере, светих тајни (посебно три свете тајне хришћанске иницијације) и јединства Цркве (уп. документ из Барија из 1987. год.). Онда је, проучавајући свету тајну рукоположења (Order) у светотајинској структури Цркве, Комисија јасно указала на улогу апостолског прејемства као гаранције κοινωνία-е целе Цркве и њеног континуитета са Апостолима у сваком времену и на сваком месту (уп. Документ из Валама, 1988). Од 1990. до 2000. год. основни предмет о коме је Комисија расправљала је било "унијатство" (Баламандски документ, 1993; Балтиморски, 2000.г.), предмет коме ћемо и даље посвећивати пажњу у блиској будућности. Сада узимамо тему постављену на крају Валамског документа и осврћемо се на црквено јединство, саборност и ауторитет /власт/.

3.) На основу ових заједничких потврда вере, сада морамо извући еклисиолошке и канонске последице које проистичу из светотајинске природе Цркве. С обзиром да Евхаристија, у светлу Светотројичне тајне, конституише критеријум црквеног живота у целини, како институционалне структуре видљиво одражавају тајну ове κοινωνία-е? С обзиром да се једна и света Црква остварује и у свакој помесној (локалној) Цркви која слави/служи Евхаристију и, у исто време, у κοινωνία-и свих Цркава, како живот Цркава изражава ову светотајинску структуру?

4.) Јединство и мноштвеност, веза (однос) између једне Цркве и много локалних (помесних) Цркава, та конституишућа веза (однос) Цркве, такође поставља питање везе (односа) између ауторитета инхерентног свакој црквеној институцији и саборности која проистиче из саборности Цркве као заједнице. Како изрази "ауторитет" и "саборност" покривају веома широко подручје, почећемо дефинисањем начина на који се разумевају. [1]

I. Основе саборности и ауторитета (власти)

1. Саборност

5. Термин саборности или синодалности долази од речи „сабор“ (σύνοδος на грчком, concilium на латинском), која првенствено означава окупљања епископа који имају одређену одговорност. Такође је могуће, међутим, узети термин у разумљивијем смислу који се односи на све чланове Цркве (уп. руски термин соборност). У складу с' тим треба на првом месту да причамо о саборности као о ономе што означава да сваки члан Тела Христовог, силом крштења, има своје (у оригиналу - his и her - његово и њено) место и следујућу одговорност у евхаристијској заједници (communio на латинском). Саборност одражава Тројичну Тајну и у њој проналази своју крајњу основу. Три Личности Свете Тројице су „набројане“, како каже Василије Велики (О Светоме Духу, 45), без означавања као што је „друга“ или „трећа“ Личност, што би наговештавало неко умањење или подређивање/субординацију. Слично томе, постоји поредак (taxis) међу локалним Црквама, који, међутим, не наговештава неједнакост у њиховој црквеној природи.

6. Евхаристија показује Тројичну заједницу (koinônia) остварену у вернима као органском јединству неколицине чланова од којих сваки има харизму (=дар), службу или одговарајуће послање, неопходне њиховој мноштвености и различитости ради назидавања свих у једно црквено Тело Христово (уп. 1. Кор 12, 4-30). Сви су позвани, укључени и на сваког се рачуна – свако на различит али не на мање значајан начин – у опште довршавање делâ која, кроз Духа Светога, остварују у Цркви службу Христову, „Пута, Истине и Живота“ (Јн 14, 6). На овај начин се остварује тајна за људски род спасавајуће заједнице са Благословеном Тројицом.

7. Читава заједница и свака личност у њој носи „свесност Цркве“ (ekklesiastike syneidesis), како то назива грчко богословље, или sensus fidelium у латинској терминологији. Снагом Крштења и Потврђења (Миропомазања) сваки члан Цркве има облик ауторитета/власти у Телу Христовом. У овом смислу, сви верни (а не само епископи) су одговорни за веру коју су изразили на свом Крштењу. Наше је опште учење да Народ Божији, примивши „помазање које долази од Светога“ (1. Јн 2, 20.27), у заједници са својим пастирима, не може да греши у питањима вере (уп. Јн 16, 13).
8. У објављивању вере Цркве и у појашњавању правила хришћанског живљења, епископи имају специфичан задатак божанске установе. „Као прејемници апостола, епископи су одговорни за заједницу у апостолској вери и за верност захтевима живота у складу са Јеванђељем“. (Valamo Document, n. 40)

9. Сабори су основни начин на који се остварује заједница међу епископима (уп. Valamo Document, n. 52). Јер „припајање апостолској заједници спаја све епископе повезујући епископе локалних Цркава са колегијумом апостола. Они такође образују колегијум укорењен Духом „једном за свагда“ у апостолској групи, јединственог сведока вере. Ово не значи да би они само требало међу собом да се уједине у вери, чистоти, мисији, измирењу, већ да они деле исту одговорност и исту службу у Цркви“ (Munich Document, III, 4).

10. Ова саборна димензија живота Цркве припада њеној дубоко-укорењеној природи. Такорећи, она је основана вољом Христовом ради Његовог народа (уп. Мт 18, 15-20), чак иако су њена канонска испуњења по превасходству такође одређена историјом и социјалним, политичким и културолошким контекстом. Овако дефинисана, саборна димензија Цркве може да се пронађе на три нивоа црквене заједнице, месном/локалном, обласном и васељенском/универзалном: на месном нивоу дијецезе поверене епископу; на обласном нивоу групе месних/локалних Цркава са њиховим епископима који „препознају првог међу собом“ (Апостолски Канон 34); и на васељенском/универзалном нивоу, где они који су први (protoi) у различитим областима, заједно са свим епископима, сарађују у ономе што се тиче читаве Цркве. На овом нивоу такође, protoi треба да препознају првог међу собом.

11. Црква постоји на многим и различитим местима, што показује њену саборност. Бивајући „католичанска“, она је живи организам, Тело Христово. Свака месна/локална Црква, када је у заједници са другим локалним Црквама, је пројава Једне и неподељиве Цркве Божије. Бити „католичански“ стога значи бити у заједници са једном Црквом свих времена и свих места. Због тога, раскидање евхаристијске заједнице значи рањавање једног од суштинских својстава Цркве, њене саборности.

2. Власт

12. Када говоримо о власти, то се односи на exhousia [власт], као што је описано у Новом Завету. Власт Цркве потиче од њеног Господа и њене Главе, Исуса Христа. Примивши Његову власт од Бога Оца, Христос ју је разделио после Његовог Васкрсења, Светим Духом, са Својим Апостолима (Јован 20:22). Кроз Апостоле она је пренета на епископе, њихове наследнике, а кроз њих на целу Цркву. Исус Христос Господ наш је вршио ову власт на раличите начине којима се, до њиховог есхатолошког испуњења (1 Корићанима 15:24-28), Царство Божије разоткрива свету: учењем (Матеј 5:2, Лука 5:3); чињењем чуда (Марко 1:30-34, Матеј 14:35-36); протеривањем нечистих духова (Марко 1:27, Лука 4:35-36); опраштањем грехова (Марко 2:10, Лука 5:24); и вођењем ученика путевима спасења (Матеј 16:24). У сагласности са овлашћењем који су добили од Христа (Матеј 28:18-20), вршење власти предате апостолима а касније и епископима укључује проповедање и учење Јевађеља, освећење кроз Свете Тајне (посебно Евахристије) и у пастирском руковођењу верних (Лука 10:16 )

13. Власт у Цркви припада самоме Исусу Христу, јед(и?)ној Глави Цркве (Ефесцима 1:22, 5:23). Кроз Његовог Светог Духа, Црква као Његово Тело има учешћа у Његовој Власти (Јован 20:22-23). Власт у Цркви има за циљ призивање целог човечанства Исусу Христу (Ефесцима 1:10, Јован 11:52). Власт која је повезана са благодаћу која се добија рукополагањем није приватна својина оних који су је примили, нити је она нешто што се делегира од заједнице; заправо, то је дар Светог Духа који се употребљава за службу (diakonia) заједнице и никада ван ње. Њено вршење укључује учешће целе заједнице, како је епископ у Цркви и Црква је у епископу (Св. Кипријан, Еp. 66, Smile

.

14. Вршење власти у Цркви, у име Христа и силом Светог Духа, мора, у свим облицима и на свим нивоима, бити служба (diakonia) љубави, као и Христа (Марко 10:45, Јован 13:1-16). Власт о којој говоримо, пошто одражава божанску власт, не може постојати у Цркви сем у љубави између оног ко је врши и оних над којима се врши. Тo је дакле власт без доминације, без физичке или моралне принуде. Пошто је учествовање у exousia-и распетог и прослављеног Господа, Коме је дата сва власт на небу и земљи (Матеј 28,18), она може и мора позивати на послушање. У исто време, због Отелотворења и Крста, она се доста разликује од владара народа и моћника у овоме свету (Лука 22,25-27). Иако се ова власт засигурно поверава људима који, због слабости и греха, су често под искушењем да је злоупотребе, она је самом својом природом еванђеоски идентитет између власти и службе и тиме конституише фундаменталну норму Цркве. За хришћане, правило је да служе. Вршење и духовна ефикасност црквене власти су тиме осигурани кроз слободан пристанак и вољну сарадњу. На личном нивоу, ово се показује као послушност власти Цркве да би се пратио Христос Који је био послушан Оцу до смрти и смрти на Крсту (Филипљанима 2. глава, Smile

15. Власт унутар Цркве заснована је на Речи Божијој, присутној и живој у заједници ученика. Свето Писмо је откривена Реч Божија, као што ју је Црква, кроз Духа Светога који је присутан и активан у њој, распознала у живом Предању примљеном од Апостола. У срцу овог Предања је Евхаристија (уп. 1 Кор 10, 16-17; 11, 23-26). Власт Светог Писма проистиче из чињенице да је то Реч Божија коју, читана у Цркви и од стране Цркве, преноси Јеванђеље спасења. Кроз Свето Писмо, Христос се обраћа сабраној заједници у срцу сваког верника. Црква, кроз Духа Светога присутног у њој, аутентично тумачи Свето Писмо, одговарајући на потребе времена и места. Стални обичај Сабора да устоличују Јеванђеља усред сабрања потврђује како присуство Христа у Својој Речи, која је потребна тачка упућивања за све њихове разговоре и одлуке, тако у исто време потврђује и власт Цркве да тумачи ову Реч Божију.

16. У свом божанском Домостроју, Бог хоће да Његова Црква има устројство оријентисано према спасењу. Овом суштинском устројству припада вера проповедана и свете тајне слављене у апостолском прејемству. Власт у црквеном заједништву повезана је са овим суштинским устројством: њено вршење регулисано је канонима и правилима Цркве. Неке од ових одредби могу се другачије применити у складу са потребама црквене заједнице у различитим временима и местима, под условом да се суштинско устројство Цркве увек поштује. Стога, како причасност (заједничарење) у светим тајнама претпоставља заједничарење у истој вери (уп. Документ из Барија, нап.29-33), тако исто, да би постојало пуно црквено општење, мора постојати, међу Црквама, реципрочно признавање канонских законодавстава у њиховим легитимним различитостима.

II. Троструко остваривање Саборности и Власти

17. Истакавши темељ саборности и власти у Цркви, и приметивши комплексност садржаја ових термина, морамо сада одговорити на следећа питања: Како институционални елементи Цркве видљиво изражавају и служе свету тајну киноније (причасништва)? Како канонске структуре Цркава изражавају свој светотајински живот? У ту сврху направили смо разлику између три нивоа црквених институција: онај који је помесна Црква око свог епископа; онај од области (регије) обухватајући неколико суседних помесних Цркава; и онај код целог насељеног света (васељене – екумене) који обухвата све помесне Цркве.

1. Локални (помесни) ниво

18. Црква Божија обитава тамо где је заједница (community) сабрана заједно у Евхаристији, предвођена преко, директно или кроз њихове презвитере, епископа легитимно постављених унутар апостолског прејемства, учећи веру примљену од Апостола, у заједништву са другим епископима и њиховим Црквама. Плод ове евхаристије и овог свештенства је да сабере у једно аутентично заједништво (communion) вере, молитве, мисије, братске љубави и узајамне помоћи, све оне који су примили Духа Христовог у Крштењу. Ово заједништво је оквир у коме се сав црквени ауторитет пројављује. Заједништво је критеријум за његово остварење.

19. Свака локална Црква има као своју мисију да буде, по милости Божијој, место где се Богу служи и одаје поштовање, где се Јеванђеље благовести, где се Свете Тајне прослављају, где се истински настоји да се ублажи светска патња, и где сваки верник може наћи спасење. То је светлост свету (упор. Мт 5,14-16), квасац (упор. Мт 13,33), свештеничка заједница Божија (упор. 1Пет 2,5 и 9). Канонске норме су оне које одређују циљ и обезбеђују ову мисију.

20. По добродејствености истинитог Крштења, које чини њега или њу удом Христовим, свака крштена особа је позвана, сходно даровима једнога Светога Духа, да служи унутар заједнице (упор. 1.Кор 12,4-27). На тај начин кроз заједницу, при чему су сви чланови у служби један другоме, локална Црква се већ пројављује „синодална“ (synodal) или „саборна“ (conciliar) у својој структури. Ова „саборност“ (synodality) не показује себе само у односима солидарности, узајамне подршке и комплементарности које различите свештене службе имају између себе. Засигурно, презвитеријум је сабор епископа (упор. Св Игњатије Антиохијски, Тралијанцима, 3), и ђакон је његова „десна рука“ (Didascalia Apostolorum, 2, 28, 6), тако да према препоруци св. Игњатија Антиохијског, све се савршава у сагласју (упор. Ефесцима, 6). Саборност, међутим, која обухвата све чланове заједнице под влашћу (тј. који су у послушању) епископа, који је први и глава (кепхале) локалне Цркве, јесте предуслов Црквенoг заједништва. У складу са Источном и Западном традицијом активно учешће лаика, како мушкараца тако и жена, од монашких и посвећених лица, дејствује у епархији и парохији кроз многе форме службе и мисије.

21. Дарови чланова заједнице имају своје исходиште у Светоме Духу, и усмерени су на добробит свих. Ове чињенице бацају светлост како на потребитост тако и на границе ауторитета свакога појединца у Цркви. Тамо не би требало да буде нити пасивности нити замене функција, нити омаловажавања нити господарења некога над неким. Сви дарови и све сужбе Цркве сабране су у једно под службом епископа, који служи заједништву локалне Цркве. Сви су позвани да се обнове Светим Духом у Светим Тајнама (sacraments) и да пребивају у непрекидном покајању (метаноиа), тако да њихова заједница у истини и љубави (према Богу и ближњима) обитава.

2. Регионални ниво

22. Будући да Црква себе открива као саборну (католичанску) у заједници (литургијском сабрању) локалне Цркве, ова саборност мора да истински пројављује себе у заједници (јединству) са другим Црквама које исповедају исту апостолску веру и деле истоветно црквено устројство, почињући са таквим верним уделом у практиковању свакидашње одговорности за мисију у области која им припада (упор. Минхенски документ III, 3, и Валамо документ нн. 52 и 53). Јединство међу Црквама је изражено кроз хиротонију епископа. Ова хиротонија је дарована сходно канонским одредбама преко три или више епископа, или најмање два епископа (упор. 4. правило Првог Вас. сабора), који делају у име епископског тела (или сабора епископа) и народа Божијег, који су примили своју службу од Светога Духа кроз полагање руку апостолским прејемством. Када је ово остварено у складу са канонима, јединство међу Црквама у правој вери, светим тајнама и црквеном животу је осигурано, као и жива заједница са претходним генерацијама.

23. Такво чврсто јединство између неколико локалних Цркава, где свака Саборна Црква битише на одређеном простору, изражено је кроз извесно искуство: учешће епископа суседних епархија на хиротонији епископа локалне Цркве; позивање епископа из других Цркава да саслужују на литургијским сабрањима локалне Цркве; позив се протеже на верујуће из ових других Цркава да узму учешћа у трпези евхаристије; размена посланица (писама) приликом хиротоније; и прибављање материјалне помоћи.

24. Један канон који је прихваћен и на Истоку и на Западу, изражава однос између локалних Цркава у региону: „Епископи свакога народа (εκάστου έθνους) треба да знају Првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа сувишно (περιττόν = =више од надлежног) да не чине (=не предузимају) без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије (τη εκείνου παροικία) и њој подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију (осталих епископа). Јер тако ће бити једнодушност (ομόνοια=слога) и прославиће се Бог, кроз Господа, у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух." (Апостолски канони 34)

25. Ова норма, која се пројављује у неколико форми у канонској традицији, примењује се у свим односима између епископа (бискупа) једног региона, било које области (епископије), митрополије, или патријархата. Његова практична примена се може наћи у „синодима“ или „саборима“ једне области, региона или патријархата. Чињеница да је састав регионалног синода увек суштински епископалан, чак и када обухвата и друге чланове Цркве, открива нам природу синодалног ауторитета. Само епископи (бискупи) имају (deliberative) право гласа. Ауторитет синода је базиран на природи епископалне службе по себи, и манифестује колегијалну природу епископата у служби заједништва Цркава.

26. Синод (Сабор) у себи подразумева учешће свих епископа једне области. Води се начелом консензуса и сагласности (једномислија) које је означено евхаристијским прослављањем, као што је имплицирано завршном доксологијом у горе поменутом 34. Апостолском правилу. Ипак, остаје чињеница да је сваки епископ у својој пастирској бризи судија, и одговоран пред Богом за послове његове властите епархије (упор. Свети Кипријан Картагински, Посл. 55,21); отуда је он чувар саборности у његовој помесној Цркви, и увек мора бринути за светотајинско јединство (заједничарење) са другим Црквама.

27. Следује да регионални Синод или Сабор нема никакав ауторитет над другим Црквеним областима. Упркос томе, размена информација и саветовања међу представницима различитих синода је манифестација саборности, као и узајамна братска помоћ и милосрђе што би трабало бити правило мећу свим помесним Црквама ради већег општег добра. Сваки је епископ одговоран за целу Цркву заједно са својом сабраћом (колегама) у једној и истој апостолској мисији.

28. У том смислу неколико црквених архиепископија то доводи до јачања веза због заједничке одговорности. Ово је један од фактора уздизања патаријаршија у историји Цркве. Патријаршијски сабори су вођени истим начелима и канонским одредбама као и архиепископски.

29. Потоњи векови, како на Истоку тако и на Западу, развили су извесне нове облике црквеног јединства (заједничарења) мећу помесним Црквама. Нове патријаршије и аутокефалне Цркве основане су на хришћанском Истоку, а у Римској Цркви скоро су избили на површину поједини примери сабирања епископа (бискупа), Епископске Конференције. Ово нису, са становишта еклисиологије, тек административне поделе: оне изражавају дух заједнице Цркве, док истовремено поштују разноликости људске културе.

30. У суштини, регионална синодалност, какви год били њени обриси и канонске одредбе, показује да Црква Божија није заједница личности или локалних Цркава одвојена од својих људских корена. Јер то је заједница спасења и због тог спасења је '' пресаздање твари '' (упор. Св. Иринеј Лионски, Против јереси, 1,36,1), које прихвата људску личност у свему што везује њега или њу за људску стварност створену од Бога. Црква није само збир појединаца, она је сачињена од заједница различитих култура, историја и друштвених уређења.

31. У сабрању локалних Цркава на регионалном нивоу, саборност се појављује у свом правом светлу. То је израз присуства спасења не у једном неуједначеном свету већ у људском роду како га је Бог створио и дошао да га спасе. У тајни спасења, људска природа је истовремено узета у својој пуноћи и исцељена од онога што је грех унео у њу кроз самодовољност, понос, неповерење у друге, агресивност, љубомору, завист, дволичност и мржњу. Црквена ''кинонија'' је дар којим је цео људски род сједињен, у Духу васкрслога Господа. Ово јединство, образовано у Духу, далеко од једноличности, позива и отуда чува – и, на известан начин, узвисује – разноликост и особеност.

3. Универзални ниво

32. Свака помесна (локална) Црква је у заједништву не само са суседним Црквама, већ са целином локалних (помесних) Цркава, са онима сада присутним у свету, онима које су биле од почетка и онима које ће бити у будућности, и са већ прослављеном Црквом. Према Христовој вољи, Црква је једна и невидљива, увек и свугде иста. Обе стране исповедају у никејско-цариградском символу вере да је Црква једна и католичанска (саборна). Њена саборност обухвата не само различите људске заједнице, већ и њихово фундаментално јединство.

33. Зато је јасно да једна и иста вера треба бити исповедана и живљена у помесним (локалним) Црквама, иста јединствена Евхаристија треба бити слављена/служена свугде, и једно и исто апостолско служење/свештенство треба да делује у свим заједницама. Помесна (локална) Црква не може мењати Исповедање вере, формулисано од стране васељенских сабора, иако би Црква увек требало да "даје одговарајуће одговоре на нове проблеме, одговоре засноване на Св. Писму и у складу и суштинском континуитету са ранијим изразима догмата" (Документ из Барија, т. 29.). Исто тако, помесна Црква не може једностраном одлуком променити фундаменталне ставове по питању облика свештенства/служења и ниједна помесна Црква не може славити/служити Евхаристију у својевољној одвојености од других помесних Цркава а да озбиљно не утиче на црквено заједништво. Све ове ствари се тичу саме везе заједништва - а тиме и самог бића Цркве.

34. Управо због овог јединства све Цркве, кроз каноне, регулишу све што се тиче Евхаристије и светих тајни, служења (свештенства) и посвећења (рукоположења), предавања (παράδωσις) и поучавања (διδασκαλία) вере. Јасно је зашто су у овом домену потребна канонска правила и дисциплинарне норме.

35. Током историје, када су се појавили озбиљни проблеми који су утицали на универзално (опште) заједништво и слогу између Цркава - било по питању аутентичног тумачења вере, или служби и њиховог односа према целој Цркви, или заједничкој дисциплини коју захтева верност Јеванђељу - обраћало се васељенским саборима. Ови сабори су били васељенски, не само зато што су сабирали епископе из свих области, и нарочито пет великих катедри, Рима, Константинопоља, Александрије, Антиохије и Јерусалима, према древном поретку τάξις. Били су васељенски и зато што њихове одлуке по питању учења и формулације заједничке вере, нарочито у суштинским стварима, обавезују све Цркве и све верне, увек и свугде. Зато одлуке васељенских сабора остају нормативне.

36. Историја васељенских сабора показује шта треба да буде сматрано њиховим посебним карактеристикама. Ову ствар треба проучавати даље, у будућем дијалогу, узимајући у обзир еволуцију црквених структура током скоријег времена на Истоку и на Западу.

37. Васељенскост одлука једног сабора бива препозната у процесу прихватања, дуготрајног или краткотрајног, у коме народ Божији као целина, кроз освртање, разматрање, дискутовање и молитву, признаје у овим одлукама једну апостолску веру помесних Цркава, која је увек била иста и чији су епископи учитељи (διδάσκαλοι) и чувари. Овај процес прихватања се другачије тумачи на Истоку и на Западу, сходно њиховим одговарајућим канонским предањима.

38. Саборност или синодалност зато укључује много више од сабирања епископа. Она такође укључује и њихове Цркве. Први су носиоци и гласови ових других. Одлуке епископа морају бити прихваћене у животу Цркава, нарочито у њиховом богослужбеном животу. Сваки васељенски сабор, прихваћен за такав, у правом и пуном смислу, јесте, сходно томе, израз и служење заједништву целе Цркве.

39. Супротно епархијском и обласном синоду, васељенски сабор није „институција“ чија се учесталост може регулисати канонима; он је пре „догађај“, керос (kairos) надахнут Светим Духом који води Цркву како би породио у себи институције које су му потребне и које одговарају његовој природи. Овај склад између Цркве и сабора је тако дубок да, чак и након прекида између Истока и Запада који је учинио немогућим одржавање васељенских сабора у строгом смислу речи, су обе Цркве наставиле да одржавају саборе (конциле) кад год би се појавила озбиљна криза. Ови сабори су окупљали епископе из помесних Цркава у општењу са катедром Рима, или, иако схваћено на другачији начин, са Цариградском катедром, понаособ. У Римокатоличкој Цркви, неки од ових сабора одржаних на Западу сматрани су васељенским. Оваква ситуација, која је обавезивала обе стране Хришћанства да сазову саборе погодне за сваку од њих, фаворизовала је неслагања која су допринела међусобној отуђености. Мора се трагати за средствима која дозвољавају поновно успостављање васељенског (екуменског) концензуса.

40. Током првог миленијума, универзално општење Цркава у уобичајеном току догађаја одржавано је кроз братске односе између епископа. Ови односи, међу самим епископима, између епископа и њихових односних примуса, а такође између самих протоса у канонском поретку сведочили су да је рана Црква, гајила и учвршћивала црквено општење. Историја бележи саветовања, писма и апеле главним катедрама, нарочито оној Рима, што јасно изражава солидарност коју кинонија ствара. Канонске одредбе попут укључивање имена епископа главних катедри у диптихе и саоштавање исповедања вере другим патријарсима када су повод били избори, су конкретни изрази киноније.
41. Обе стране се слажу да је овај канонски поредак био признат од стране свих у ери неподељене Цркве. Даље, слажу се да Рим, као Црква која “председава у љубави“ према изразу Св. Игњатија антиохијског (Римљанина, Пролог), заузима прво место у поретку, и да је бискуп Рима стога био први (протос) међу патријарсима. Они се не слажу, међутим, око тумачења историјских доказа из ове ере везано за прерогативе бискупа Рима као првог, ствар која је већ била схваћена на различите начине у првом миленијуму.

42. Саборност на универзалном нивоу, вршена на васељенским саборима, имплицира на активну улогу бискупа Рима, као првог (протос) међу епископима главних катедри, у концензусу окупљених бискупа. Иако епископ Рима није сазвао васељенске саборе у првим вековима и никада лично над њима није председавао, он је, међутим, био тесно укључен у процес доношења одлука сабора.

43. Примат и саборност су међусобно међузависни. Због тога се примат на различитим нивоима живота Цркве, помесним, обласним и универзалним, мора увек разматрати у контексту саборности, а саборност исто тако у контексту примата.

Што се тиче примата на различитим нивоима, желимо да потврдимо следеће тачке:

1. Примат (првенство) на свим нивоима јесте пракса која је чврсто заснована на канонском предању Цркве.
2. Док је чињеница о примату на универзалном нивоу прихваћена и од Истока и од Запада, постоје разлике у разумевању у односу на начин на који треба да буде извршен, као и у односу на њену богословску утемељеност у Светом Писму.

44. У историји Истока и Запада, најмање до деветог века, низ прерогатива је био признат, увек у контексту саборности, у складу са условима тих времена, за протоса или кефали (главу) сваког од успостављених црквених нивоа: помесно, за епископа као протоса своје епархије у односу на његове презвитере и народ; обласно, за протоса сваке митрополије у односу на епископе његове области, и за протоса сваке од пет патријаршија, у односу на митрополита сваке ограничене области и универзално, за епископа Рима као протоса (првог) међу патријарсима. Ово разликовање нивоа не умањује светотајинску једнакост сваког епископа или саборност сваке помесне Цркве.

Закључак

45. Остаје да се питање улоге бискупа Рима у communion свих Цркава изучи са већом дубином. Шта је специфична улога бискупа „прве катедре“ у еклисиологији киноније и у погледу онога што смо рекли о саборности и власти у овом тексту? Како учење првог и другог Ватиканског концила о универзалном примату треба схватити и живети у светлу црквене праксе првог миленијума? Ово су круцијална питања за наш дијалог и за наше наде у обнављање пуног општења (заједничарења) међу нама. 46. Ми, чланови Заједничке Међународне Комисије за теолошки дијалог између Римокатоличке Цркве и Православне Цркве, убеђени смо да горе наведена изјава о црквеном општењу, саборности и власти представља позитиван и значајан напредак у нашем дијалогу, као и да обезбеђује чврсту основу за будуће расправљање о питању примата на универзалном нивоу Цркве. Свесни смо да још остаје пуно тешких питања која треба да се разјасне, али се надамо да, подржани молитвом Господа „Да сви једно буду … да свијет вјерује“ (Jн 17, 21), и бивајући послушни Светом Духу, можемо градити након споразума који је већ постигнут. Поново потврђујући и исповедајући да је „један Господ, једна вера, једно крштење“ (Eф 4, 5), одајемо славу Богу Светој Тројици, Оцу, Сину и Светоме Духу, који нас је окупио заједно.

[1.] Православни учесници су осетили важним да нагласе како употреба термина "Црква", "универзална Црква", "невидљива Црква" и "Тело Христово" у овом документу и у сличним документима које је сачинила Заједничка комисија ни на који начин не умањује саморазумевање Православне Цркве као једне, свете, саборне и апостолске Цркве о којој говори Никејско исповедање вере. Из Католичне перспективе, исто самосвест се примењује тако да "једна, саборна/католичка и апостолска Црква постоји у Католичкој Цркви" (енциклика Lumen gentium), ово, ипак, не искључује /чињеницу/ да елементи Цркве постоје и ван Католичког заједништва.