Obasjavaš svojim blistavim zanosom
svoju jutarnju baštu,
ispunjena radosću zelenila.

Prolazim.

Tiho ti promiće moj pogled.
Krijem ga, jer videh:
čekao je suviše dugo...

Drhteći ispod sebe,
prolazim.

Ne primećuješ me,
jer... opojni talasi zrelog voća
njišu sva tvoja žedna čula.
Obgrljena si tom svežinom.

Sada, dok ponor srca pada,
znam kome sunce nosi sjaj.

Blagim vetrom iz tvog vrta
dopiru beli pupoljci rascvetale ljubavi.
Blistaju po tebi.

Prolazim,
suviše pregažen da bih ostao da gledam.

Ostavih
samo osmeh iluzije
što umre tad.

U crvenom sumraku nemira
mogao sam samo sesti nasred druge ulice.
Jednostavno sesti na letnjem asfaltu,
da ispustim zanemelost iz sebe.

(Predrag Damnjanović, 06.04.2004.)