Судар две Србије


Уколико се нешто значајно не промени, у нашем друштву би могле да остану само две класе – огромна већина сиромашних и шачица богатих. А између те две класе биће све више окидача за социјалне бунтове


Kо има, тај има и не пита за цену, било да су у питању луксузни туристички аранжмани, скупоцени аутомобили, јахте или бродови, дадиље, приватни вртићи или школе у иностранству, ресторани у којима ручак за двоје кошта бар пола просечне плате...

Ко нема, тај купује само основно и најјефтиније, често половно или код Кинеза. Према подацима истраживања које је за „Политику” урадила агенција „Нина медија”, прошле године ниједан од чланова породице чак 94 одсто испитаника није био на зимовању, а 71 проценат испитаника је одговорио да нико из њихове породице није отишао ни на летовање. Економско раслојавање становништва у Србији је све очигледније.

Док малобројни добитници транзиције и њихови потомци уживају, некадашња средња класа је сведена на пуко преживљавање – њу чине запослени у државној администрацији и финансијском сектору, за разлику од некада, кад је и добар број радника у фабрикама имао пристојан стандард. Индустрије више скоро и да нема, а имати за храну, обућу и одећу, полован аутомобил, отићи на летовање уз финансијску комбинаторику од које заболи глава, данас значи водити нормалан живот.

Штеди се на свему, па и на здрављу. Откад је уведена наплата стоматолошких услуга у државним установама, чак и одлазак код зубара је постао луксуз. „Нема више редовних одлазака код стоматолога и то је наша стварност.

Криза је довела до тога да поново видим лепе девојке које прекривају уста док говоре или младиће којима недостају предњи зуби, а то нисмо имали две деценије. Код зубара у Србији грађани иду само када их зуб заболи”, упечатљиво је описао у једном разговору за „Политику” професор на Стоматолошком факултету у Београду Обрад Зелић. Криза у Србији заправо је почела осамдесетих година, драстичним падом продуктивности, уследиле су деведесете обележене санкцијама, хиперинфлацијом и ратовима, па постпетооктобарска деценија пљачкашке приватизације и систематског уништавања домаће привреде. Како неписано правило и налаже, данашње нове богаташе нико није питао како су зарадили свој први милион, а према последњим подацима (World Ultra Wealth Report), у Србији данас има 90 мултимилионера „тешких” 11 милијарди долара.

Ономе ко живи у беди и коме је чак и попијена кафа у центру Београда луксуз, гротескно ће звучати објашњења економиста да су социјалне разлике у Србији много блаже него у Америци, чак врло сличне као у неким скандинавским земљама, те да смо као друштво генерално „сви једнако сиромашни” и да би нам било боље када би међу нама било више милионера. Статистика једноставно не може да замагли чињеницу да је пола литра куваног јела и 300 грама хлеба на казану народне кухиње заправо једини оброк дневно за скоро 35.000 грађана, од којих је трећина млађа од 18 година.

Грчки филозоф Аристотел рекао је да је постојање бројне и стабилне средње класе најбоље за свако друштво. Уколико се у Србији ускоро нешто не промени, наше друштво биће све приметније сачињено од две класе – огромне већине сиромашних и шачице непристојно богатих. А између те две класе биће све више окидача за социјалне бунтове.

Марко Албуновић

објављено: 18.08.2013


Politika

Чиновници подижу просек плате у Србији

Мање од просека зарађује 63 одсто запослених, а више од две просечне плате од 44.394 динара кући однесе само осам одсто



Просечна зарада без пореза и доприноса исплаћена у јуну била је 44.394 динара или око 390 евра, податак је Завода за статистику Србије. Рекло би се да срећници који имају легалан посао, у просеку, нису лоше плаћени. Саопштења званичне статистике о кретању плата и стандарду редовно су тема различитих коментара. Јер, просек је ипак – само просек, а колико год било непристојно завиривати у туђи новчаник, сви би да знају „ко гули само купус, а колико је оних који стално једу месо”.

Према подацима Николе Алтипармакова, члана Фискалног савета, мање од просека добија 63 одсто запослених. Више од две просечне плате кући однесе осам одсто, а више од три плате непуна три процента запослених. Упућени тврде да се већ деценијама не мења ранг-листа запослених по висини нето зарада.

У јуну ове године било је запослено 1.723.459 људи. Гледано по делатностима, највеће плате у том месецу, као и обично, примили су запослени у рударству, производњи и дистрибуцији електричне енергије, финансијама, стручним делатностима и они који баратају некретнинама. На текући рачун 188.469 запослених у наведеним областима рада, у којима преовлађују јавна предузећа, банке и осигуравајућа друштва, у том месецу „легло је” у просеку 67.624 динара, а њихов укупан фонд зарада био је тежак 12,7 милијарди.

Тачно 373.713 запослених у државној управи, образовању издравству у јуну су примили у просеку по 45.696 динара, а њихов фондзарада износио је око 17 милијардидинара.

У свим осталим делатностима у јуну ове године било је легално запослено 783.036 људи, за 431 особу мање него у истом месецу прошле године. Њихова просечна плата у том месецу била је 37.506 динара, а укупан фондзарада 29,4 милијардидинара.

Невоља је што од тог броја самооко 300.000, илиоко 17 одстоодукупногбројазапослених, радиуиндустрији.

– Веће плате у јавном сектору, у односу на приватни, последица су квалификационе структуре запослених у државној служби у којима је више факултетски образованих – указује Мирослав Здравковић, уредник портала макроекономија.орг.

– Плате у јавном сектору веће су него у приватном и у већини европских земаља, с тим што то одступање није највеће у Србији. Изузев Црне Горе, у свим бившим југословенским републикама просечна плата у државној управи већа јеод просечне зараде свих запослених. Та разлика је највећа у Босни и Херцеговини – 37,5 процената, следи Србија у којој је просечна плата у државној управи за 20,2 одстовиша него у приватном сектору.

Уз подсећање да су ниске зараде, по правилу, резервисане за запослене у производњи, Милојко Арсић, главни и одговорни уредник „Кварталног монитора” Фонда за развој економске науке,каже да њихове зараде одређује тржиште и оне су у складу с њиховом продуктивношћу.

– За разлику од њих, већина запослених у јавном сектору прима више него што ствара и доприноси друштвеном богатству, али су зато међу њима закинути високи стручњаци, на пример хирурзи. Они више вреде на тржишту него што су плаћени – тврди Арсић. – Запослени у приватном сектору изложени су жестокој конкуренцији и слабо су синдикално организовани, а за разлику од добро организованих у јавном сектору, који успешно бране свој материјални положај.

Арсић верује да би се праведнија расподела између јавног и приватног сектора могла постићи када би се садашње издвајање од 10 бруто домаћег производа (БДП) свело на осам процената и контролисало кретање висине фонда плата и броја запослених, а не просечна плата. Према његовим речима, колико год плате и пензије биле ниске, најгоре је онима који су без посла.

У Министарству за локалну самоуправу и регионални развој посебно указују на ниске зараде запослених на југу Србије.

Никола Алтипармаков подсећа да Србија издваја шест одсто БДП-а за државне плате и пензије више од просека земаља Источне Европе и да је то неодржив терет за приватни сектор наше привреде „који једини може, и мора, да буде носилац привредног раста у годинама које долазе”.

Фискални савет је више пута указивао да су јавни дуг и фискални дефицит толико високи у Србији да их није могуће обуздати без задирања у две убедљиво највеће ставке буџетских расхода – пензије и плате у јавном сектору. Упркос томе, недавни предлог да се уведе солидарни порез од 10 одсто за износ који премашује плате од 40.000 динара и пензије од 25.000 динара – није прихваћен.

Александар Микавица

-----------------------------------------------------------

Нова расподела за нови раст

За нову економску политику која би произвела привредни раст, неопходна је нова расподела, указује професор београдског Економског факултета Михаил Арандаренко. Он подсећа да је држава у протеклој деценијиимала много више него сада, али је трошила још више.

„То није толико необично. Необичније је што је, два века после Француске револуције, узимала сразмерно више од сиромашних, а давала сразмерно више богатијима”, писао је Арандаренко. „Пореско оптерећење запосленог који је зарађивао само трећину просечне плате било је све до краја 2006. године сразмерно веће у односу на оптерећење радника с просечном платом, а терет пореза за запослене с месечним просеком био је и остао већи од пореског терета особе с приходом од десет просечних плата.

објављено: 18.08.2013

Politika

Раслојавање најављује бунт

Иметак богаташа немогуће тачно проценити због нетранспарентности и скривених рачуна у иностранству



Просечна српска плата од нешто више од 44.000 динара многима звучи као добра, али неслана шала. Простим емпиријским методом „осврни се око себе” већина грађана Србије ће за оне који имају поменути „просек” рећи да су срећници, будући да море људи ради за увредљиво ниске зараде. Па ко онда „навлачи” просек од готово 400 евра кад, малтене свакодневно, новине пуне приче о радницима који даноноћно ринтају за суме које су испод сваког прага људског достојанства? Статистичка правила су неумољива – збир свих пријављених плата подељено с бројем запослених и ето просека. Недавно је у медијима осванула прича о девојци из унутрашњости, иначе детету запослених високообразованих родитеља, која по други пут покушава да упише факултет у Београду где ће остати само ако на пријемном освоји довољно бодова за студирање на буџету. Година дана самофинансирајућих студија у престоници кошта око 1.000 евра, плус увећани трошкови живота јер нема право на студентски дом. Превише за кућни буџет који према сопственом признању не превазилази укупно 500 евра, а ту је и млађа сестра...

Ко, дакле, подиже просек српске плате на у односу на свет мизерних а у односу на унутрашњост више него солидних 400 евра? Тектонски покрети који су довели до раседања друштва на колена су бацили некада колико-толико стабилну средњу класу и довели до све већег повлачења друштва према половима. Настала је једна нова каста супербогатих и недодирљивих и далеко бројнија група оних који су одавно заборавили на било какав облик луксуза и раде (ако раде) само за пуко преживљавање. Угледни економиста Бранко Милановић, чије је једно од главних поља интересовања управо социјално раслојавање, указује на један занимљив друштвени феномен.

„Интересантно је видети колико је заиста учешће богатства имућних грађана у друштвеном производу. До тог броја се долази тако што се саберу богатства милионера и тај износ подели с друштвеним производом”, каже Милановић.

На тој тачки долази до дилеме која на неки начин речитије од било које статистике говори о стању српског друштва. Наиме, малтене је немогуће тачно утврдити колико су „тешки” наши милионери. У истраживању о српским богаташима регионално издање магазина „Форбс” напомиње да се не може поуздано знати ко је најбогатији у Србији јер „већина бизнисмена има скривене рачуне у иностранству”.

По медијима су се међутим провлачиле свакакве незваничне процене, а једна од најсмелијих лансирана пре три године је изнела податак да богатство наших тајкуна заједно износи 31,5 милијарду евра што је безмало трећина тадашњег бруто домаћег производа (БДП) Србије. Наведено је да је убедљиво најбогатији српски тајкун Милан Јанковић, алијас Филип Цептер, с процењеном вредношћу имовине од четири милијарде евра.

Некадашњи, краткотрајни, потпредседник српске владе, а касније „бизнисмен у наглом успону” – Мирослав Мишковић – располаже имовином која се процењује на око две милијарде евра, док се за још једног, сада одбеглог, српског тајкуна – Богољуба Карића – тврди да је „тежак” око милијарду евра.

Колико су ови подаци утемељени у реалности, а колико су део чаршијског наклапања раје која тако каналише гнев против „успешних пословних људи” тешко је одредити баш због мањка транспарентности података. Поједини економисти ипак оцењују да су реалније процене да учешће богатства у друштвеном производу Србије износи око десет одсто што је сврстава у ред земаља попут Ирске, Колумбије или Индије.

Било како било, утисак је да грађани с гневом посматрају шачицу богатих који су до иметка стигли најблаже речено ловећи у мутном. Пулс нације најбоље показује драстичан раст популарности Александра Вучића коју је стекао не економским реформама него најавом борбе против корупције и ударом на тајкуне.

Са армијом незапослених, којој се по неким проценама свакодневно придружује око 500 људи који остају без посла, све дубље и интензивније социјално раслојавање прети да постане окидач за шири социјални бунт.

Драган Вукотић

-----------------------------------------------------------

Више од 4.000 динарских милионера

У Србији је нешто више од 4.000 грађана пријавило имовину већу од 35.000.000 динара односно око 350.000 евра, показују подаци Пореске управе. Физичко лице које је у обавези да поднесе пријаву располаже имовином у земљи и иностранству чија је укупна вредност већа од 35.000.000 динара. Приходи који подлежу опорезивању су зараде, затим они стечени од пољопривредне делатности, шумарства, самосталне делатности, од ауторских права и индустријске својине. Рачунају се, наравно, и непокретности: станови, куће, викендице, локали, пословни простор, гараже, а на листи су и штедни улози и готов новац.

објављено: 18.08.2013

Politika

ВИП Србија


У папрено скупе барове сврате после напорног дана на „цезар” салату. Боцкају здравље по тањиру, прелиставају новине на таблетима и слушају – џез


„Возни парк” испред елитног београдског ресторана „Франш” Фото З. Анастасијевић

„Исусе”, повикаше углас. „Давор има нови мотор. Ох да, све за више циљеве”, весело дочекаше другарицу. Пало је и љубљење два пута у зрак. „Што није свратио”, упита љубазна.

„Оде да спава, боли га глава. Није му ни до чега. Цео дан се дрндао у фирми. Само ме је добацио.”

„Битно да си ти уклопила стајлинг с дизајном новог мотора”, добаци љубазна.

„Ма не зезај, кеве ти, уморна сам, ландарам цео дан”, рече Даворова драга и показно баци поглед на своју блузу.

„Хааааааааа, била си код шанерке у блоковима”, просветлише се углас.

„Морала сам”, смешка се главна актерка. „Остала сам до малопре. Кад ме видела Даворова кева с кесама, у моменту је пребледела.”

„Хахаха, промашила си позив. Треба да отвориш агенцију за застрашивање свекрва”, насмејаше се и закључише: „У то име наздравимо.”

На столу бокал коктела, хлади се у леду. Торбице положене на резервној столици – једна вреди колико и просечна плата. Дохватише се, све три, мобилних телефона, наравно тач скрин, као нешто хитно да провере, а потом рефлексно на сто повадише ружеве, огледалце, кључеве (ваљда од кола) и „давидов 100с” – слимс.

Од њихове пратеће опреме, рачунам, могла би месец лепо да проживи четворочлана породица.

„А где је Маја”, углас ће. „Ма не јавља се. Дала сам јој хаљину коју Давор и ја куписмо у Барси и још је није вратила.” „Онуууу? Ма сигурно је упропастила па је срамота да те зове јер зна колико си је платила.”

„Мислиш?”, уозбиљи се главна актерка.

„Ма немој бре да се нервираш”, теше је другарице. „Шта ће ти стрес у животу. Чујеш шта иде”, ухватише ритам и са осталим гостима фенси локала поред реке запеваше углас: „А око мене хиљаду лудака...”

А око њих небројено локала. Раде по новом концепту. Ко каже да овај град не живи на рекама? Ноћни живот спустио се на воду – реке, Аду и све што жубори, макар то било и поред базена на сплаву или акваријума у локалу у који је уложено колико у најлуксузнији престонички стан. Методе „Силиконске долине” више нису ин. Нешто се уистину одржало (штикле дванаестица, мото облачења „покриј шта мораш” и груди које пркосе гравитацији), али не у свим ВИП локалима у граду. Сада је у тренду и алтернатива.

А алтернатива – они у папрено скупе барове сврате после напорног дана на „цезар” салату. Своје воском за боју углачане аутомобиле паркирају на видно место. Боцкају здравље по тањиру, прелиставају новине на таблетима и слушају – џез. Да, алтернатива носи старке и слуша џез. Одједном су се ове многољудне поткултуре из Улице Страхињића бана осуле по разним деловима града, да у новом стилу прате живот на високој нози.

У овој држави све може да замре, али ноћни живот никада. По томе смо, „Исусе”, најбољи зар не?, рекли би и туристи, а рекао је и Бајага: „Сетите се, џезери, кад су црнци свирали, да ли су фолирали. Шта сад вреде светске жваке кад свирате народњаке. Сетите се, џезери”.

Љиљана Перовић

објављено: 18.08.2013

Politika

Сиромаштво мирише на кувани купус



Погледа упртог у под, с кантицом следовања од пола литре куване хране и фртаљем хлеба у руци, ужурбано напушта народну кухињу у Београду и открива своју животну причу. „Стоички подносимо беду. Све је пошло низбрдо када сам изгубила посао. Тако се наместило. Шта сад? Па не можемо умирати када деле порције таман да не поцркамо. А била сам уметник. Студирала уметност„.”

Корисници не једу у народној кухињи. Дођу по оброк и беже кући. Воле да на миру деле храну са својима.

Уста им гладна, а природа смерна. Чекају у реду за сиротињски казан. Поздрављају се пристојно. У неком су грчу. Само им очи лутају, изгубљено, гледају кроз човека.

Деце је све више у народним кухињама. Долазе по оброке уместо болесних родитеља. Прстићима стискају кантице и чекају. Знају правила. Само се плаше непознатих људи. Неповерљиви су и изморени.

Мирис куваног купуса окупио је све генерације, али и професије. Овде нема подела. Усамљени старци, мушкарци у пуној снази без посла, самохране мајке…

Делује да жене некако имају највише снаге.

„Вуче ме ова нејач”, показује на децу Драгиња, избеглица из Сиска. Одговара на мој поглед. Остали ћуте.

„Нема нама живота. А ова деца...”, уздахнула је.

Годинама у потрази за послом добијају, кажу, само „зваћемо те” обећања. Једино чега могу да се ухвате су ове порције купуса, пасуља, понекад воћке, хлеба. Многима су следовања у кухињи једини дневни оброк.

Љ. П.

објављено: 18.08.2013

Politika

Неједнакост пречица за сиромаштво



Фото Д. Јевремовић

Просе на сваком другом ћошку. Преврћу по контејнерима, чекају порцију хлеба пред пултом народне кухиње. Они нису већина у Србији, али њихов број није ни занемарљив. Има и оних којима је угодно. Башкаре се у приватним базенима. Летују никако другачије, сем луксузно, возе авионе, њихово мишљење се уважава. Ни не знају да тамо негде има оних без корице хлеба. Напросто, не занима их ништа више ван елитног круга у ком се крећу. Јер њима је добро и тамо где су они за новајлије места – нема!

Слика Србије – социјално раслојено друштво. Природна и сасвим нормална појава, поручују социолози, али је већи проблем све драстичнија и неправеднија неједнакост међу друштвеним слојевима. У вишој класи која држи политичке, економске и културне конце у својим рукама и непрестано пласира систем вредности данас има и оних који такве позиције не заслужују. Велике социјалне разлике, кристално је јасно, више доприносе социјалној апатији, порасту крајње беде, криминала, корупције... Другим речима, изразит ниво социјалних разлика отежава излазак земље из сиромаштва. Ни пут друштвеног позиционирања сваког појединца у Србији није загарантован, сматра др Слободан Цвејић, професор социологије на Филозофском факултету у Београду, један од истраживача на пројекту „Нови облици друштвеног раслојавања у Србији” којим је обухваћено 2.500 домаћинстава и око 200 припадника економске елите.



Пред некима се отварају боље прилике, има и оних које очекују лошије шансе, што је заправо слика друштвене покретљивости – могућности да неко сачува друштвену позицију својих родитеља, промени је на боље или горе.

– Елите и средња класа успевају кроз законе, нормативе и неформалне институције да поставе систем у којем је њима добро, а другима није. Зато има друштвених слојева који се све више затварају јер желе да заштите своју друштвену позицију, док има и оних који су на такав потез принуђени јер немају куд. Колике су шансе детета из сељачке породице да постане министар у српској влади? Минималне. А држава као да не схвата да губи када на важну позицију смести неспособну особу са само добрим социјалним пореклом или друштвеном везом и при том дисквалификује способног појединца на пример из сеоске средине – назначава проф. Цвејић.

Када је преузимао улогу председника владе, актуелни премијер Србије је рекао да ће учинити све да се спречи осиромашење запослених. Др Цвејић сматра да таква порука никако није добра јер је први човек владе јавно, можда и несвесно, истакао како су  запослени грађани Србије заправо сиромашни.

– Таква порука јесте сигнал да у друштву ствари стоје лоше. Свима је јасно да је разлика између, рецимо, директора и радника сада огромна, иако и пре деценију и по она није била занемарљива. У то време, пред крај социјализма, припадници средње класе су неким чудом градили викендице, ишли у иностранство, слали децу у боље школе... Сада је то готово немогуће што опет указује на нараслу друштвену неједнакост – додаје овај социолог, подсећајући да ни економској елити није све како треба.

– Мања је бара, па ће морати да буде и мање крокодила. Многи испадају из игре, због мањка капитала, било економског или културног. А и они који раде у јавном сектору осећају јаче рестрикције, међу њима и учитељи, службеници, део здравствених радника... Није им лошији само лични положај, већ немају шансу да усавршавају своје знање како би систем био ефикаснији. У овом тренутку је боље само онима који су везани за страни капитал, док нижа класа, тачније само они предузимљивији који успевају да раде и на црно, како-тако одржава свој положај – набраја др Цвејић.

Утисак о великој економској раслојености је у знатној мери последица чињенице да свакодневно сусрећемо људе који просе или преврћу по контејнерима, док истовремено читамо о луксузном животу и расипништву џет-сета, истиче Владимир Вулетић, професор социологије на Филозофском факултету у Београду.

– Тим крајностима још не припада већина становништва као у појединим афричким и земљама Латинске Америке у којима је огромна већина друштвеног богатства концентрисана у рукама неколико породица, док претежна маса становништва живи у крајњој беди. Србија у том погледу припада земљама с релативно ниским Гини коефицијентом – статистичком мером неједнакости. Према подацима од пре неколико година Србија је, где је Гини 31, у том погледу ближа скандинавским земљама где су неједнакости најмање (Гини око 25), него у поменутим земљама, попут Намибије, Боливије и још десетинама сличних где је Гини већи од 50, а неретко 60 и више – наводи проф. Вулетић, истичући да су узроци повећања неједнакости разнолики. Структурно посматрано, на планетарном нивоу јавља се проблем „ником потребне радне снаге”, односно долази до пораста незапослености који најснажније погађа најпре мање развијене земље.

– С друге стране, богатство се концентрише у релативно уском кругу монополиста које неки аутори називају транснационална капиталистичка класа. Та класа, којој припада и део домаћег естаблишмента, има одлучујући утицај на кретање новца и осталих друштвених ресурса. Проблем је, међутим, што концентрација богатства служи превасходно за одржавање постојећих односа моћи, а све мање за развој привредних и културних потенцијала или повећање укупног благостања обичних људи. Упркос томе, многи још верују да су велике неједнакости нужан услов развоја, односно да велике разлике у расподели богатства мотивишу људе за више прегнућа. Међутим, када се једном кристалишу, велике социјалне разлике више доприносе социјално дезинтегративним процесима. Такве разлике отежавају излазак земље из сиромаштва па тако подаци показују да се, уз одређене изузетке, земље у којима су оне веома изражене налазе на дну листе развијености и обрнуто – објашњава социолог Владимир Вулетић.

М. Бракочевић

-----------------------------------------------------------

Удвостручен број корисника новчане социјалне помоћи

– јануара 2003. право на МОП (материјално обезбеђење породице) користило 43.912 породица, односно 103.614 чланова

– децембра 2004. било је 47.354 породице које су користиле право на МОП или 116.326 особа

– јуна 2013. право на новчану социјалну помоћ остварују 103.874 породице, односно 263.343 грађана

*Извор Министарство рада, запошљавања и социјалне политике

Politika

КАРЛОВ УГАО

• Средња класа умире усправно. Још је само корен држи.

• Обични грађани се не луксузирају. То је привилегија лопова.

• Један тајкун је врло скроман: пије старо вино, једе буђави сир, вози ауто без крова...

• Ако ниси ни богат, ни сиромашан, прогласе те медиокритетом.

• Тајкуни једу на рачун радника, сиротиња једе у народним кухињама, само средња класа једе на свој рачун.

• Већ годинама траје прелазни рок из „Грађанског” у „Пролетер”.

• Грађански слој је био интелектуално најјачи. Све док се није укинула та дисциплина.

• Средњи слој је толико безначајан да је само мали шраф у гласачкој машини.

Драгутин Минић


Politika

Миша Блам је поносан.

Што се осталог тиче, сматрам да Хрватску треба разорити.