SLOVO O LJUBAVI


Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoci,od razdaljine,
koja je vise od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtacete od miline,
mognete li se jos ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagresenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
secacete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamret vam nece gushena htenja.

Ako zbog nje patis od nesanice
i u ponoc hodas budan
po basti,
ako te lomi neutoljena zelja luda,
secanja na nju nikad se neces spasti.

Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
secacemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.

Ako je zelis bezgranicno,
a sedis kraj nje bez glasa
slusajuci bajku koja se u vama radja,
svanucu slicno,
pamtices je i kad se zima
pred tobom zabelasa.

Ako verujes sedeci uz nju
da je ljubav maslackov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako volis u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budice te
i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
cije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleca,u snu,
pisali pismo.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
medju kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboravit se nece
ni kad im duse budu posedele.

Ako vam je ljubav noz u srcu,
a bojite se taj noz izvuci,
kao da cete tog casa umreti,
pamtice te on,setice te se
i umiruci.

Oni zbog kojih srca
osecamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino zivi,
u secanje nam banu
i kad zavolimo druge
i osetimo se nesrecni i krivi.


D.Maksimovic