Слободан Јовановић (1869—1958), правник, историчар, књижевник, председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета.

Биографија [уреди]

Рођен је 3. децембра 1869. у Новом Саду, од оца Владимира Јовановића и мајке Јелене.

Од средине 1872. његова породица живи у Београду. 1879. полази у Прву београдску гимназију, тада седморазредну и смештену у левом крилу Капетан-Мишиног здања, завршава је 1886. године. После боравка у Минхену (1886/87.) и Цириху, он 1887. уписује Правни факултет женевског универзитета. Студије у Женеви завршава 29. септембра 1890. године. После тога једну годину дана специјално је изучавао државно право у Паризу.

Крајем 1891. враћа се у Београд и ставља на располагање своме народу. Био је 2-3 године шеф Просветног одељења министарства иностраних дела које се у обичном говору звало "Пропаганда" и бавило школским и црквеним стварима наших сународника у Турској. 1894. почиње да објављује књижевне радове по часописима.

1897. изабран је за ванредног професора државног права на Правном факултету Велике школе. 1899. објављује до тада најстудиознију расправу "Јован Хаџић, српски законописац" у издању Матице српске. 1900. изабран је за редовног професора Велике школе, а од 1905. Београдског универзитета. Слободан Јовановић био је наставник Правног факултета у Београду пуне 43 године, све до свога пензионисања 1940. године. Био је дугогодишњи члан Одбора Српског књижевног гласника и један од најутицајнијих његових чланова.

За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 4. фебруара 1905, а за редовног (тада се звало правог) члана 4. фебруара 1908, а проглашен 15. децембра 1911. на основу своје приступне беседе "Уставобранитељи и њихова влада 1838-1858". Био је шеф Пресбироа при Врховној Команди српске војске и Првом и у Другом балканском рату 1912. и 1913. Исту улогу има и у Првом светском рату. 1913. године изабран је за ректора Београдског универзитета. Учествовао је на мировној конференцији у Паризу 1919. године. Ректор Београдског универзитета био је поново 1920/1921. године.

1927. изабран је за дописног члана Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу. Изабран је 1928. за председника Српске краљевске академије, на тој дужности остаје до 1931. године. Био је један од оснивача Српског културног клуба и његов председник постао 1937. године. У броју од 4. децембра 1939. "Политика" је преко читаве стране 9. и два ступца стране 10. објавила пет чланака посвећених Слободану Јовановићу под заједничким насловом "Седамдесет година живота г. Слободана Јовановића".

27. марта 1941. ушао је у краљевску владу као нестраначка личност. Био је потпредседник Владе у избеглиштву, а једно време и њен председник од 11. јануара 1942. до 26. јуна 1943, а затим поново потпредседник до 10. августа 1943. Од 1941. па до краја свог живота живео је у Лондону. После Другог светског рата (1946.) суђено му је у одсуству и осуђен је на двадесет година робије и губитак грађанске части, такође и дела му се нису штампала. Уређивачки одбор библиотеке "Српска књижевност у сто књига" уврстио је његову књигу "Портрети из историје и књижевности" као 60. у комплету. Но, само у првом издању, штампаном у малом броју примерака. У другом издању ова књига, састављена од есеја Слободана Јовановића, није била ни штампана, због интервенције Савеза комуниста Југославије.

Преминуо је у петак 12. децембра 1958. у 6.30 ч. изјутра, у својој деведесетој години, у Лондону.

2007. године Слободан Јовановић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду, а пресуда којом је осуђен на робију и губитак части је проглашена ништавом.

Дела

После дугогодишњих покушаја да се штампају његова сабрана дела, због неповољног мишљења власти, тек 1990. године у заједничком подухвату три издавача (БИГЗ, Југославија Публик, Српска књижевна задруга) штампано је 12 томова сабраних дела академика Слободана Јовановића.

Међу значајнија његова дела спадају:

    * О суверености,
    * Основи правне теорије о држави,
    * Српско-бугарски рат (1901),
    * Енглески парламентаризам (1902),
    * Светозар Марковић (1903),
    * Макијавели,
    * Вођи француске револуције,
    * Политичке и правне расправе,
    * Уставно право Краљевине Србије,
    * Уставобранитељи.

У периоду 1923-1926 објављује једно за другим три замашна и значајна дела:

    * Друга влада Милоша и Михаила,
    * Уставно право Краљевине СХС,
    * Влада Милана Обреновића.

У Новом Саду постоји организација под називом Српски културни Клуб Слободан Јовановић која ради на промоцији идеја Слободана Јовановића.


P.S. Na sajtu Narodne Biblioteke u odeljku digitalna biblioteka imate njegova dela koja mozete procitati. Preporucujem

Stvarno je fino što su mu vratili građanska prava, ali on je kao naučnik veličina, a kao političar nula i minus.

On je  za meme najveći  Srbin koji je ikada postojao .  Naš  najveći  naučnik i istoričar, majstor lijepog pisanja. Svako  ko ga je čitao mora da se divi njegovom stilu koji je neprevaziđen u našoj literaturi.  Ne nalazi se džaba na novčanici od 5000 dinara.  Nevoljno se prihvatio političarske uloge i dao je sve od sebe da ispuni dužnosti prema svom narodu, ali medjunarodne okolnosti su bile nepovoljne,  i nije uspjeo da sačuva  Srbiju i Jugoslaviju  od  totalitarizma. Da je bilo ko drugi prihvatio tu ulogu ne bi bolje mogao uraditi, zato je neoštroumno i plitko  misliti o njemu da je bio nula kao državnik.

Bio je vedrog duha , o tome svedoči, npr. njegov mlađi kolega sa Pravnog fakulteta Dragoljub Jovanović : „ Diskretan i skroman kao niko među našim školovanim i učenim ljudima, kao malo ko u našoj primitivnoj sredini,  Slobodan Jovanović krije svoja osećanja, povlači  svoju i ističe vašu ličnost. Nikad tmuran i neveseo-bar pred svetom- on u svakoj prilici zrači iz sebe vedrinu...“
Na našu vječnu sramotu osudjen je od strane komunista kao državni neprijatelj i izdajnik...

Na kraju  jednog bogatog života proživljenog časno i uspravno, Slobodan Jovanović,  rodjen  u emigraciji u emigraciji je i umro. Da li mi bar sada za ovog umnog i, u našem opštem duhovnom siromaštvu, izuzetno dragocenog čoveka, možemo učiniti nešto više od toga da se poklonimo njegovim senima i zamolimo ga za oproštaj?  Pokušajmo.