Ватикан
       Зато су ватикански писани извори пуни података о босанској јереси. Ако бисмо тим изворима веровали (као што то верују историчари), онда бисмо морали да верујемо и новијим историјским изворима - онима из Другог светског рата, кад су власти Независне Државе Хрватске, православне Србе у Босни и Херцеговини и српским крајинама називале шизматицима. Званични ватикански великодостојници су прихватили овакав назив, одобравали су и спроводили превођење (силом) православних Срба у католичку религију. Значи, у двадесетом веку је Ватикан према православним Србима поступао онако како је то чинио и у средњем веку.
Измишљотине о српској босанској средњевековној држави и њеној независној Православној цркви, приказивао је, као коначне истине, хрватски историчар Рачки. Нажалост, његова "наука" је прихваћена, некритички, и од српских историчара.
Босански краљ Твртко Први, око 1370. године, насељавао је Далмацију православним Србима из Босне, због чега је негодовао папа.
Никад, при каснијим насељавањима Далмације из Босне, није забележено да су тамо стигли неки богумили. Увек су то били Срби и увек православне вере.
Видимо како др Васо Глушац, на страни 139. своје књиге, објашњава српски и православни карактер средњевековне босанске државе:
"Кад бисмо хтели веровати латинским изворима, онда бисмо морали прогласити фалсификатима све домаће споменике, од Кулинове повеље и каменог натписа на његовој цркви, па све до тестамента госта Радина. Али, ми то нити смемо, нити можемо. Папини инквизитори су "боснаској цркви" подметали догматичка веровања правих јеретика. А баш ти латински списи били су Рачком алфа и омега, били су му извори првог реда, а све је домаће изворе презрео и занемарио.
На основу латинских извора, написао је расправу "Богумили и патерени" и на тај начин створио једну фантастичну причу о старој средњевековној "босанској цркви". Његову причу, популарисао је нарочито Вјекослав Клајић у Повиести Босне, а примили су је, за голу истину, остали наши историчари, те све до данас влада у нашој историјској науци".
Уз остале, многобројне, доказе, др Васо Глушац упућује на изворе који сведоче о православљу у средњевековној Босни: "Старосрпски натпис на каменој плочи са Кулинове цркве, који је пронађен код Високог, сведочи да је у то време хришћанска вера у Босни била потпуно учвршћена. Иначе, не би бан Кулин, са својом женом Војиславом, подизао цркве, нити би имао коме подизати, кад не би народ те цркве поштовао и у њима се молио Богу. На једној црквеној плочи има врло лепо израђених шест крстова. На трећем крсту, налазе се написане речи: "Радохња крстјанин". Дакле, Радохња крстјанин учествује у подизању банове цркве и на плочи исписује своје име.
Је ли могуће да је то био богумил, или патерен, кад тако поштује крст и учествује у подизању цркве? "
Даље, аутор ове књиге наводи више повеља босанских краљева, које, обавезно, почињу знаком православног крста, а у текст се уноси речник Православне цркве:
"У име Оца, Сина и Светога духа, амин".

ХРВАТСКИ ФАЛСИФИКАТИ СТРАНИХ ИСТОРИЈСКИХ ИЗВОРА
       Познато је да је Анте Старчевић (отац хрватске државе) у 19. веку, као основу за стварање Хрватске, прогласио државотворно право хрватског народа - створено у "заједничкој" мађарско-хрватској држави, од 12. века. На основу такве "мађарско-хрватске" државе, све територије запоседнуте од стране Мађарске (српске и италијанске) и територије под вазалством Мађарске (средњовековна српска Босна) проглашене хрватским државним поседом.
       У духу овакве поставке, хрватски историчари двадесетог века су све историјске изворе прекрајали и прилагођавали. У једном таквом послу, хрватској браћи помагали су словеначки историчари.
Писац историјских дела г. Хуго Рот, у својој књизи Сербли на своме тлу, Београд, 1993, "Фонд истине о Србима", на 33. страни, приказује како су "Цанкарјева заложба" у Љубљани и "Графички завод" у Загребу, штампали (1986) Тајмсов атлас светске историје, фалсификујући, у њему, карту Источне Европе из периода 1278. до 1389. То је управо период за који хрватски историчари тврде да је Мађарска била "мађарско-хрватска држава".
     Господин Хуго Рот наводи: "Указујемо на три, врло значајна, одступања словеначко-хрватског издања у односу на британски оригинал и немачки превод. Британско и немачко издање насловљавају Мађарску оног доба, као "Угарско Краљевство", а у словеначко-хрватском издању ; то је " Угарско-хрватско краљевство".
Друго одступање односи се на наслов (у питању су јадранска обала и острва, примедба С.Ј) на енглеском и немачком, где пише: "Република Венеција" и "Територија Венеције"; потпуно је изостављено у словеначко-хрватској верзији.
Треће одступање је у легенди мапе. Наслов мапе, у енглеском и немачком издању, гласи: "Источна Европа 1278-1389 ", а у словеначко-хрватском издању је овај наслов изостављен".
Ето, тако историчари Хрватске и Словеније желе да побегну из Источне Европе. На овој истој карти су одбили да напишу и ознаку на територији средњовековне Босне, где је писало да је под вазалством Мађарске. Било им је то неприхватљиво, јер није писало да је Босна била под вазалством измишљене "Угарско-хрватске".
"Јавност", 11.02.1995.

ДУХОВНА ЈУРИСДИКЦИЈА РАШКОГ АРХИЕПИСКОПА НАД ЗАХУМЉЕМ
     
Шта рећи о данашњој муслиманској и хрватској пропаганди, којом се "доказује" да Срби у Босни и Херцеговини нису староседелачко становништво? Не треба ништа рећи. Њихови "докази" говоре о њима самима и њиховим државним творевинама.
       Ево шта каже Ратко Пасарић - Дубровчанин, наводећи бројне историјске изворе о становницима Босне и Херцеговине у 13. веку, у својој књизи: Српско-православно житељство западних крајева Дубровачке Републике до 14. стољећа, Загреб, 1983: "У Захумљу и његовом приморском дијелу, романизам је био одвећ туђ за српски народ, а то се подручје и налазило изван римске јурисдикције. Православни српски народ у Захумљу и захумском приморју, зависио је од духовне јурисдикције рашког (српског) архиепископа. У првој четвртини 13. стољећа долази до оснутка посебне епископије за хумску кнежевину, са епископалним сједиштем у Стону.
Доцније се стонски владика преселио у манастир на Лиму (у унутрашњост тадашњег Захумља)".

МАКАРСКО ПРИМОРЈЕ - СРПСКО

Поред мноштва сачуваних докумената о староседелачким Србима у Далмацији и осталим земљама, западно од Дрине и Дунава, у нашим књигама и енциклопедијама преовладава тврдња да су то досељеници из Србије и Црне Горе. Заморно је објашњавати зашто је то тако. Довољно ће бити ако укажемо на историјске изворе и надати се да ће нове генерације историчара и педагога бити опрезније према националној баштини.
О најстаријим житељима Макарског приморја, пише Лујо Бакотић, у књизи: Срби Далмације од пада Млетачке Републике до уједињења, Београд, "Аполон ко." - 1991. фототипско издање из 1939. године. Објашњавајући политичке односе између Срба и Хрвата у Аустроугарској, Лујо Бакотић пише:
"У чисто народном погледу, ми смо водили рачуна о чињеници да су Срби били Срби и још пре него што су примили хришћанство. Истицали смо, између осталог, да је Макарско приморје било српско и живело као српска Неретванска област у склопу немањићке државе. Неретванска област, која је, као скоро самостална држава, ратовала против Млетачке Републике, била је позната под именом Паганије, а њено становништво италијански историчар и свештеник Фарлати назива "свирепим и немилостивим српским племеном". Талијана Фарлатија болело је то што су Неретљани, више пута, потукли Млечиће на мору.
         Кад су Неретљани примили хришћанство, примили су га од Истока и постали су православни, а после оснивања Српске самосталне цркве, били су припадници те цркве.
         Покатоличила их је тек касније, Млетачка Република.
       И сам фрањевац отац Ане Лулић из Макарске, у свом делу о Макарском приморју, пише да су, око године 872, "сви они Срби, који су настањени у Макарском приморју и у његовим варошима, па и на обалама Неретве, примили хришћанство и да су их крстили калуђери послани из Цариграда".
Он, даље, спомиње да се још и данас виде рушевине калуђерских манастира у Макру, у Заострогу и Стану-Пољицама, и да се у Дрвенику налази гроб са натписом игумана калућерског манастира, а у Тучепима да се налази стара црква Светог Ђорђа, грађена у византијском стилу".

СРПСКИ СТОН И ПЕЉЕШАЦ
       Хрватски повјесничари жонглирали су постојећом документацијом средњег века, да би доказали да су Срби придошлице на земљама западно од Дрине и у Далмацији. Нека документа су склањали, а нека прилагођавали унапред смишљеним закључцима.
       Тако су улагали труд да докажу да је у Стону на Пељешцу до у 14. век била католичка бискупија. Српски историчари, све до у најновија доба, нису поклањали пажњу овој ујдурми, мада је она била у служби опаких намера хрватских државника.
       У својој књизи: Српско - православно житељство западних крајева Дубровачке Републике до у 14. столеће, (Загреб, 1983), Ратко Пасарић Дубровчанин, уверљиво, доказује да је у Стону, до у 14. век, постојала православна епископија, са епископима: Аларије, Методије, Теодосије, Никола, Сава, Јевстромије, Јован, Данило и Стеван. Чињенице о овоме садржи средњевековна исправа, коју нико још није ни покушао оспорити. У питању је Споменица фрањевачких свештеника реда "Мале браће" из 1394. године. У њој фрањевци записују: "Прије него што је ова земља дошла под власт дубровачке господе, била је подложна, за близу 300 година, шизматима и патеренима, а нити је ту било и спомена о обреду католичке вјере, него су ту боравили калуђери и свештеници српски".
       Аутор коментарише делове Споменице на следећи начин: "Даље се ту говори о градњи великог зида и тврђава од Великог до Малог Стона, као и о томе да је стонско подручје било уступљено Дубровнику од стране српског краља и бана босанског, уз услов да Република мора задржати српске калуђере и свештенике. Проучавање наведене Споменице, упућује нас на то да од године 1044. није било у Стону и на Полуострву нити једног католика, него је сав народ исповедао православну веру - веру својих предака у српском Захумљу и другим областима српске земље. Према томе, падају у воду све тврдње, разних писаца, о давном католичанству стонске области и латинској епископији".
       У овом документу католичких свештеника, православно становништво се, подругљиво, назива " шизматицима " и " патеренима ", али све то није могло да негира да су верници припадали српском народу. Иначе, овим називима, католици су додавали још и друге: "бабуни" и "богумили". Сад се може ценити да ли су наши историчари били у праву, или не, кад су овај последњи ("богумили") прихватили као стваран и унели га у уџбенике!

ЗАПАДНИ ФАЛСИФИКАТИ О ИЗВОРИМА ДРЖАВНОГ ПРАВА

СРПСКО ДРЖАВНО ПРАВО СТАРИЈЕ ОД ЕНГЛЕСКОГ
       Енглеска "Велика повеља" се велича, иако је написана на једној страници, а занемарује се "Номоканон" Светог Саве, који је имао стотине страница
       Не би се од државника Западне Европе и Америке смело очекивати да обмањују, јер је свет постао глобално село, у којем се све лако и брзо сазна. Али, очигледно, њих није страх од јавног мњења, ни онда кад чине недела. Кога је, од њих, данас страх (или стид) зато што су разбили Претходну Југославију, изазвали међуетнички и међуверски рат, уз организовање геноцида над Србима?!
      Без страха и без стида, они ће та недела признати - кроз изјаве, чланке и књиге лордова Карингтона и Овена, генерала Мекензија и Чарлса Бојда, преминулог француског председника Митерана, стручњака за тероризам америчког Конгреса Јозефа Боданског и многих других.
Ни њихова задата реч, не представља ништа значајније. Обећали су Србима у Републици Српској Крајини да ће их штитити од хрватске војске и да, истовремено, неће утицати на политички договор између српске и хрватске етничке заједнице. Чим су Срби поверовали у ову заштиту и обећану непристрасност, одмах су западни лидери организовали изгласавање у Савету безбедности десетине резолуција против Срба, припремајући своју војну логистику и своје авионе за помоћ хрватској војсци. У тренутку хрватске агресије на Републику Српску Крајину, авиони Натоа разорили су најзначајније српске војне објекте и оправдано се верује да су, са хрватским авионима, бомбардовали српске избегличке цивилне колоне.

Повеља
Западноевропљани и Американци били су још дрскији према истини у бившој Босни и Херцеговини. Припремили су муслиманске војнике за убијање муслиманског становништва, гранатама и снајперима у Сарајеву, а, онда, за сва та недела оптужили српску војску и против ње (и српских цивила) покренули натовску борбену авијацију и артиљерију "снага за брза дејства", с енглеским и француским војницима.
После тога су Србима обећали, у Дејтону - 1995, равноправан третман Републике Српске према федерацији муслимана и Хрвата. Кад су Срби прихватили овакву понуду, и потписали одређене уговоре у Дејтону и Паризу, Западњаци чине све да избришу Републику Српску са географске карте и да је утопе у муслиманско-хрватску федерацију, чије ће границе бити чврсто изграђене према Србији и Црној Гори.
Вероломство до вероломства од Запада, а међу нама има још оних који нас уверавају да све узоре тражимо баш на Западу. А тај Запад је одувек био исти и никад није завредио да буде узиман за узоре, да не спомињемо најстрашније ратове и прогоне невиних од стране војски Западне Европе. Довољно је, овог пута, да знамо да су највеће војне окретали према Словенима и православним земљама. Допринос православних народа европској цивилизацији је вековима порицан и заташкаван.
Прво разарање православне цивилизације, Западноевропљани су обавили 1204. године, кад су, изговарајући се да ће ратовати против муслимана, опсели Цариград. Победили су Грке и успоставили латинско царство, које ће трајати до 1259. године. Запад ће, од тада, благонаклоно посматрати турска освајања Византије, Бугарске и српских држава. Поред тога, негираће свако цивилизацијско достигнуће Грка у Византији, као и Бугара, Руса, Срба, Јермена, Румуна.
       Није тешко доказати да је грчки гениј прихваћен у Риму, из којег је цивилизација пренета у све делове Западне Европе, али то Западно-европљани не могу да прихвате.
      Они савремену цивилизацију виде само као своје сопствено дело па и почетке државне организације приписују свом поднебљу. Тако. у свакој европској енциклопедији пише да су Енглези творци модерне демократије и државног права. Под одредницом Магна карта (Велика повеља). дословно се наводи у Опћој енциклопедији Југословенског лексикографског завода, Загреб, 1979, на страни 243, књиге 5:
Велика повеља, што ју је енглески краљ Џон без Земље, приморан оружјем енглеског племства (15.6.1215) прихватио, ударивши на њу свој печат. Велика повеља има форму двостраног уговора, склопљеног између краља и енглеских племића, а имао је сврху да ограничи апсолутистичку краљеву власт. Велика повеља била је уперена против краља Џона, који је 1213. примио Енглеску из руку папе Иноћентија Трећег, као феуд, уз обавезу плаћања годишњег данка, чиме је, у ствари, Енглеска изгубила суверенитет.
        Велика повеља може се сматрати првим писаним уставним законом Енглеске (и уопће првим уставним актом у свету), поготово што су акције племића подржали слојеви народа. Такођер се сматра документом који јамчи грађанска права и владавину закона".

Крмчија
        Тако, Енглези један свој документ, писан на једној страници, назваше првим уставним актом у свету! А, у то исто време, Срби су имали збирку закона на око 200 страница. У тој збирци, није било регулисано само право краља према феудалцима, као у енглеској Великој повељи, него је нормативно обрађен живот и односи у држави; од личних слобода, односа у браку, приватне својине, устројства државе и цркве, и другог.
Реч је о Законоправилу Светог Саве, познатом и под именом Крмчија - према руском називу. Ево делимичног приказа овог старог српског устава и закона из књиге: О Законоправилу или Номоканону Светог Саве, аутора М. Петровића, Београд, 1990. године:
"Благодарећи обиљу номоканонских списа и значају конституција помоћу којих се уређивао свеукупни живот средњевековне Србије, од 1219. године, када је Свети Сава и увео у употребу Законоправило. оно не само да није укинуто ступањем на снагу, 130 година касније, Душановог законика (1349), већ је надживело све српске законе, послуживши, као извор, за многе од њих. Према запажањима неуморног истраживача Сергија Викоторовича Троицког, Номоканон Светога Саве је и даље остао главни, основни правни зборник, док су нови зборници добили само супсидарни и суплеторни значај...
     О значају Законоправила, на својеврстан начин, говори и то што је оно рано прерасло границе Србије и било у употреби, још у 13. веку, у Русији, Бугарској и Румунији - делимично и нешто касније".
      Какав је овај српски законик био, довољно је да погледамо само једну област обраде. На пример, поглавље Градског закона у четрдесет грана, које садрже прописе о: склапању веридбе, веридбеном залогу, веридбеним даровима, условима за склапање брака, ваљаности брака, веридбеном дару, забрањеним браковима, регулисању мираза, потраживању мираза и његових терета, даровима између мужа и жене, разводу брака и његовим узроцима, поклонима, поништавању поклона, продаји и куповини, наследству, дугу, залогу, изнајмљивању, оставини, склапању ортаклука, изградњи кућа и још много тога, што покрива готово све што и савремени прописи из области грађанског права, у било којој земљи.
       М. Петровић закључује о значају Законоправила:
"Завет је, дакле, дат Србима да на књигама Законоправила - том чудесном огледалу - обликују карактер, заснивају породични, црквени и државни живот. На тај начин, у ствари, опредељују своје место у историји народа и држава. Ми данас, признајемо, не знамо и избегавамо да знамо за ове књиге. То потврђује и чињеница да се у домаћој двотомној Правној енциклопедији, од укупно 1978 страница, штампаној у Београду 1985. године, ни под којом одредницом, не може наћи једна реч о Законоправилу Светог Саве, док зборник Римокатоличке цркве није заобиђен.
        Треба ли и за то да тражимо кривце ван себе самих?!
       Није ли наш такав однос према Законоправилу, одраз свесног одрођавања и помањкања културе?! Питамо се колико би нас остало неисламизованих да није било Законоправила, у што је Свети Сава, видовито, много пре појаве Османлија на Балкану, унео спис о измаиљаћанској вери, која, како стоји у залгављу - "... и до данас обмањује људе". Може ли се равнодушно пренебрећи створена празнина у историји развоја домаћег грађанског права, зато што је занемарена глава 55 Законоправила, која садржи цео Градски закон у чешрдесеш грана!
       Да су наши умни и задужени људи придавали дужну пажњу сопственим изворима, не би могли ни енциклопедисти, макар били и енглески, именовати један лист папира, потписан под претњом мачева, на којем је написан споразум између краља и феудалаца, "првим уставним актом у свету".
А ми не бисмо били тако лаке жртве западноевропског и америчког вероломства у рату од 1991, од чега је понешто наведено на почетку чланка.

ДИНАСТИЈА ЦРНОЈЕВИЋА У ЗЕТИ

ГРОФОВИ ОД  ЖАБЉАКА У ВЕНЕЦИЈИ

После одласка Ћурђа Црнојевића у Малу Азију, Елизабета је са децом остала у Венецији. Живела је од помоћи Сињорије и помоћи свогдевера Скендербега Црнојевића. Мушки потомци носили су племићку титулу - Војвода и гроф од Жабљака. Није забележено да су потомци славних и јуначких Црнојевића бринули о ослобађању својих саплеменика. Племићки живош у Венецији отуђио их је од рода и умртвио
Константин Јиречек је у својој Историји Срба посветио доста простора свим српским средњовековним динасијама. О Црнојевићима, последњим владарима Зете, забележио је драгоцене податке, истичући да су им на двору били сачувани остаци старосрпског двроског уређења, које је показивало одблеске сјаја претходне царевине. У дворским канцеларијама господара Зете Ивана Црнојевића (1482) још су се писале повеље манастирима, властели и кнежевима, а војводама и дворским достојанственицима давала старешинства у војсци и државној администрацији. Очигледно, државна каса је и у то време била богата, јер је могла да плаћа високе стручне чиновнике, ангажоване из Дубровника, Млетака или Византије. Турци су већ давно заузели Цариград, Смедерево и Кључ, а те године су докрајчивали и српску државу Херцега Стјепана и његових потомака.
Црнојевићи су потомци силног српског властелина Ђураша Илијића, који је од 1326. до 1362. живео у Зети и био у служби Стефана Уроша Трећег Немањића, цара Душана и цара Уроша. По овом родоначелнику, потомци су се звали Ђурашевићи, а касније Црнојевићи. Црнојевићи су поседовали имања у планинским областима изнад Котора и Будве и од Његуша и Ловћена до Скадарског језера. На језерским острвима подизали су задужбине и у њима су били сахрањивани. У време Ђурашевића, породици су припадала и велика имања на реци Бојани.
Радич Црнојевић је био противник претходне зетске династије Балшића, али је Ђурађ Црнојевић (1413) био истакнути војвода код Балше III, док је његов брат Алекса (Љеш) заслужио војводску титулу код Стефана Лазаревића, у саставу чије државе је била и Зета. Кад је Србија у време деспотовине Бранковића први пут пала под турску власт, Стефан Црнојевић је, као обласни господар Зете, покушао све да спасе српску државност и независност у њој. Он је 1441, да би се одбранио од Турака, пришао Стефану Вукчићу, а 1448. Млетачкој Републици. Кад се Ђурађ Бранковић вратио у Смедерево и поново успоставио српску Државу, прилази му Стефан Црнојевић 1448. године. Међутим, тај међусрпски савез није био довољан за одбрану од силне турске државе, па је Стефан Црнојевић полагао највеће наде у савез са Млечићима.
Стефан је умро 1465. Наследио га је син Иван Црнојевић, који ће живот провести у непрекидним борбама против Турака, у којима ће, зачуђујуће, односити небројене победе. Владаће Зетом до своје смрти (1490), успевши да је одржи независном. Наследили су га синови Ђурађ и Стефан, али су се задржали на престолу само до 1496, кад су их Турци свргли. Зета је претворена у Скадарски санџакат, којим је управљао Скендербег Црнојевић, најмлађи од браће Црнојевића, потурчењак. Као турски намесник, владао је из Скадра од 1514. до 1528.
      Ђурађ Црнојевић се није мирио са падом Зете под Турке, па су га Турци, протерали у Млетке. Био је ожењен млетачком властелинком. Гајио је наду да ће му Млетачка Република помоћи у борби против Турака.

Млечани интригама слабе зетску државу
        Ђурађ се у избеглиштву уверио да је Млетачка Република имала исте циљеве као и Турска - освојити што више српских земаља. Млечани су своје војне експедиције усмеравали према Зети, док је она била у саставу Србије Стефана Лазаревића и сестрића му Ђурђа Бранковића. Млечани су користили сваки турски напад на Србију да би окупирали зетске поседе на морској обали. У ту сврху, дужд је чинио све да Зету ослаби изнутра. Покушавао је да изазове династичке борбе међу Црнојевићима. Против Стефана Црнојевића је подстицао браћу и издашно их помагао новцем, робом и оружјем. Забележено је да су Млечићи успели против Стефана дигнути и једно племе са обала Скадарскогјезера.
        По старом латинском правилу, кад нису могли да свргну Стефана са власти, Млечани су се помирили са њим. Њему и синовима су подарили млетачко држављанство, а 1452. године Стефана су прогласили млетачким капетаном и војводом Горње Зете. За потребе сваке будуће политичке игре, у служби су оставили и Стефанову браћу. Да би, због тога, умирили Стефана, издали су му повељу за права над поседима, царином и соланом. Поклонили су му и раскошну кућу у Котору. Стефан Црнојевић је, заузврат, био обавезан да се потчини млетачкој власти и да за Млетке, ако затреба, ратује два месеца годишње.
        Стешњен империјалним тежњама и Турака и Млечана, Стефан Црнојевић се одржавао и налазио снаге да пркоси и једнима и другима. Задржао је знаке државне независности, па је то Млечанима и симболично показивао, шаљући, једном годишње, млетачком управитељу у Котор два сокола - увежбана за лов.