Sloboda, ali...

Nekada se desi da odnos u kome su dvoje ljudi bude u potpunosti podređen jednom od njih dvoje; ovo drugo se jedva izbori za neki minimum svojih prava. A onda se desi da "tiranin" ode, na ovaj ili onaj način. To bi trebalo da donese uživanje u slobodi onom drugom, ali, paradoksalno, ne bude baš tako.

U čemu je problem? Ako je neko stalno "pod čizmom", zar ne bi trebalo da oseća olakšanje kad tiranije više ne bude, kad konačno ima slobodu da radi ono što želi i da ispunjava sopstvene potrebe? Trebalo bi, ali, naročito ako je takva veza potrajala, ne bude tako. Dođe šok zbog okončanja veze i zbunjen pokušaj snalaženja u novonastaloj situaciji, otprilike kao kad iz mraka naglo izađete na jako svetlo. Onda, bilo da je do razdvajanja došlo zbog smrti dominantnog partnera, ili je dominantni partner napustio vezu, dolazi do osećanja krivice. Krivice jer se ne žali za okončanom vezom, ili krivice jer se ne žali zbog smrti partnera. A kada je neko u sopstvenoj vezi, prema osobi koju bi trebalo da voli i poštuje, tiranin, pa onda umre, zaista je teško žaliti zbog njegove smrti, i niste nimalo loša osoba ako vam to ne polazi za rukom.

Ono što potom sledi najčešće je bezvoljnost i osećaj ispraznosti, osećaj da vam se ne radi baš ništa. Ma koliko paradoksalno zvučalo, to nije čudno - ako vam se život vrteo oko ispunjavanja nečijih potreba i podređivanja sopstvenih potreba tuđim, a onda to oko čega vam se život vrteo nestane, nije nimalo čudno da se osećate dezorijentisano i da prosto ne znate šta ćete sa sobom. Dobili ste slobodu, da, ali ne i automatsko znanje kako i čime da ispunite vreme koje sada pripada samo vama.

Ako je za utehu, ovo bi trebalo da bude prolazna faza, nešto nalik na slabost nakon duže bolesti. S vremenom, kad se naviknete (vi ili kome se već ovako nešto dešava) na novostečenu slobodu, vratiće vam se već stara, potisnuta interesovanja, ili ćete steći neka nova. Možete to, nakon nekog vremena, pospešiti i sami - počnite da izlazite, upišite kurs nečega (jezik, neka umetnost, neka rekreacija - postoje i rekreacije i kursevi za ljude svih životnih doba), slušajte muziku, čitajte knjige...

Ako bezvoljnost i osećaj besciljnosti ostanu - a može i to da se desi - nije loša ideja potražiti stručnu pomoć (nemojte se stideti toga!). Psiholog ili psihoterapeut mogu u ovakvim situacijama da budu od zaista velike pomoći, pa se ne treba plašiti odlaska kod njih niti izbegavati da potražite njihovu pomoć.

Srećno i - uživajte!

Izvor: Krstarica

SF ovo je odlično rečeno....

No postoji lijek za to i jako dobar. Osoba kada shvati da ju ova druga tiranizira treba se naglo ohladiti...spustiti tenzije...kroz neko vrijeme..zapravo vrlo brzo će na taj način emocije koje ove osobe stvaraju biti dovedene u stanje neravnoteže...a "tiranin" će biti izbačen iz ravnoteže i onesposobljen. Igra toplo-hladno u muško ženskim odnosima jako dobro funkcionira...Nijednom dečku i curu nije privlačan partner koji im ugađa, radi što on želi, jer time se stvara dosada i monotonija što podsvjedno frustrira samog tiranina, te on povećava svoju tiraniju kako bi se oslobodio te frustracije. Na određenoj točci kada i same frustracije nestane nastupa kraj

mene je više impresionirao prethodni post od same teme 

Ja imam ljubomornog "tiranina" i mislim da vec polako ludim od tog psihickog tiranisanja.

za mene poslije riječi sloboda nema ali....

...svaka cast,pametno receno...

Чини ми се да је право питање Зашто неко дозвољава да га партнер тиранише?
Да ли има подсвесну потребу да се њиме манипулише и да буде повређен? Да лис у то мазохистички пориви?
Шта ви мислите о томе?

Mislim da sam u poslednjoj "analizi" potkacio i tu temu...
Verujem da u vecini slucajeva razni strahovi odrzavaju takve veze...
Na prvom mestu su strah od reasumcije osecanja...raskida sa jednom i pocetka veze sa drugom osobom, a prevashodno raskida...I strah od partnerove reakcije, u smislu ekstremistickih pobuda u smeru psiho-fizickog nasilja...
Sve to obuhvata nesigurnost u sebe i svoje odluke...
Mislim da mazohizmu ovde nema mesta 

Ima vrcomm ima veruj mi... svojim očima sam video kako momak izbacuje devojku iz stana, bosu, baca joj cipele, torbu... a ona sedne i plače na stepenicama čekajući da je on ponovo pozove... A posle sam čuo da se to desilo više puta... 

Ali naravno to nije uvek slučaj... I postoje stvarno raznovrsni primeri... Od onog šiparičkog "ja ne mogu bez njega" do stvarno teških situacija sa društvenog aspekta (razni primeri žena koje su bile maltretirane u porodici, nisu imale kome da se obrate ili kome da odu i najčešće se situacija završavala tragično - ili po nju ili po "tiranina")...

Drago mi je da vam se svidio moj post.

Problem je kada nekoga volite ili ste zaljubljeni ne možete puno taktizirati jer je to nemoguće.
No kada vas netko tiranizira, on je udobno smješten u svoju rutinu, u svoj sistem a emocije su mu netaknute.
Jedino što ga može prodrmate i naglo ohladiti je da naglo olabavite cijelu stvar i postanete rezignirani.

Jeste imali kada situaciju da vam se netko nabacuje pa ga odkantate. I kada taj netko nađe djevojku u vama se pojavi neki čudan osjećaj koji se ne može baš nazvati ljubomora ali na neki način vam je krivo. Ovo je ista situacija samo puno intenzivnije.