Škole i vernici proslavljaju Svetog Savu
Autor: Agencije | 27.01.2008 - 09:32

Vernici i Srpska pravoslavna crkva danas slave Svetog Savu, utemeljivača srpske crkve, države i školstva.

Sveti Sava bio je prvi srpski arhiepiskop, svetitelj i prosvetitelj. Bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, kršten kao Rastko, a kada se zamonašio uzeo je ime Sava. Rastko se na Svetoj Gori zamonašio uprkos snažnom protivljenju roditelja koji su mu namenili vladarsku misiju.
Njegovim ustoličenjem za arhiepiskopa 1219. godine utemeljena je i samostalna Srpska pravoslavna crkva.
Zajedno sa ocem Stefanom, zamonašenim kao Simeon, Sveti Sava je osnovao Hilandar i izgradio još 14 manastira, i tako ostao zabeležen kao ktitor prve srpske duhovne zajednice na Svetoj Gori. Sveti Sava je napisao tipik po kojem se monasi imaju upravljati i vladati, a napisao je i žitije svog oca, prepodobnog Simeona.
U Studenici, 1209. godine, osnovao je prvu bolnicu na području srpske države. Sveti Sava se smatra začetnikom srpske srednjovekovne književnosti, pa je stoga i zaštitnik prosvetnih ustanova.
Sveti Sava je 1219. izdejstvovao autokefalnost SPC, a njegova dela 'Nomokanon' [1220.] i 'Sinodik pravoslavlja' [1221.] postali su pravni i duhovni stubovi srpske državnosti.
Sava je preminuo 1235. godine u bugarskom gradu Trnovu kao prvi arhiepiskop SPC, a ostao je poznat generacijama kao osnivač i tvorac 'svetosavskog pravoslavlja'.
Knez Miloš Obrenović je 1823. godine naredio da se Dan Svetog Save obeležava kao školska slava u Srbiji. Sveti Sava je ustanovljen kao školska slava na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja u Kragujevcu 2. januara 1840. godine odlukom Sovjeta Knjaževstva Srbskog i iste godine je proslavljan u Kragujevcu i Beogradu.
Savina uloga u mirenju zavađene braće Stefana i Vukana ostala je upamćena kao trajna opomena Srbima da im je izmirenje jedini način opstanka.
Sinan paša spalio je na Vračaru 1594. mošti Svetog Save koje su do tada bile čuvane u manastiru Mileševa. Smatra se da su Turci Savine mošti spalili u uverenju da će tako uništiti veru i svaki uticaj Svetog Save na Srbe.
Savindan se obeležava u svim školama u Srbiji kao nenastavni dan, pa đaci dolaze u školu da bi prisustvovali tradicionalnoj školskoj slavi.

Izvor: Blic

Беседа са игранком

Како је Свети Сава постао школска слава. – Прво светосавско празновање уприличено још 1735. године у Сремским Карловцима


„Српско-црквена певачка задруга у Земуну приређује на дан српског просветитеља и школског покровитеља Св. Саве у дворани ’Гранд хотела’ беседу са игранком при којој ће суделовати иста задруга и ученици овдашње певачке школе, односно ученици српских основних школа. Почетак тачно у седам сати у вече. Чист приход намењен је ’фонду сиромашних ученика српских основних школа’, и с тога се сваки пристојно умољава да добровољне поклоне у стварима за изигравање и прилоге у новцу уручи благајнику певачке задруге.”

Овако је гласила позивница за догађај који је далеке 1895. године уприличен у Земуну поводом Савиндана. Улазнице су могле да се купе у одређеној трговини и на благајни задруге. Карта за одрасле уколико желе место у прва три реда стајала је 80 новчића, за друга три реда – 70, док је за место у осталим редовима тежила 60 новчића. Карта за средњошколце коштала је 30 новчића, док је за основце у пратњи родитеља улаз био бесплатан. Програм је почео песмом Светом Сави. Затим је ученица трећег разреда српске основне школе декламовала песму „Три светиње”, па је потом учитељ свирања са ученицима на виолини извео дело Ј. Штрауса... После овог културно-уметничког програма била је игранка. Играло се коло, полка, кадрил, мазурка, ваљка... Организована је и лутрија.

Тако су пре 112 година Срби прославили Светог Саву у Земуну. Али то није била и прва прослава овог српског просветитеља. У каталозима Педагошког музеја у Београду („Ђаковање – друговање” и „Свети Сава у српским школама”) наводи се да је прво светосавско празновање уприличено још 1735. године.

– Дан првог српског светитеља и просветитеља празновали су те године ђаци Српско-латинске школе у Сремским Карловцима. Сачувана белешка једног од учитеља говори о томе да је ученицима саветовано да овај дан треба да проведу молећи се Светом Сави. У Карловачкој митрополији био је развијен култ Светог Саве – објашњава мр Љиљана Станков, виши кустос у Педагошком музеју.

Године 1754, ученици Латинске школе писали су радове посвећене Светом Сави, а годину дана касније „ретори су држали говоре” о овом просветитељу. Срби у Пешти су 1826. године основали Матицу српску, а децембра 1842. Светог Саву су прогласили за свог патрона и отад су Савиндан обележавали у свом друштву.

За патрона српских школа Свети Сава је проглашен у Земуну 1812. Тада су Срби обавестили школског инспектора да им је потребан још један учитељ којег би плаћао магистрат. Одговорено им је да магистрат за то нема пара. Саветовано им је такође да се угледају на грчку општину и оснују школски фонд. Тако су земунски Срби установили 1812. Црквено-школски фонд и усвојили правила у којима се под тачком осам каже да ће „просветитељ српски Сава бити патрон школа наших” и да ће се на Савиндан организовати школске свечаности и јавно исказивати захвалност дародавцима.

Тако је заправо Свети Сава постао школска слава која почиње да се слави и у другим местима на територији Карловачке митрополије: у Сремској Митровици, Шибенику, у Котору, Сентандреји, Кореници, Вуковару... „Ускликнимо с љубављу” први пут се чуло на прослави у Сегедину 1839, када су ту песму певали чланови црквеног хора у литији која се кретала из цркве према школи. Овај обичај прославе Светог Саве потом се преноси и у крајеве са „оне стране” Саве и Дунава. Тако је, захваљујући ректору Лицеја у Крагујевцу, Свети Сава проглашен за школску славу и на тај начин је 1840. године први пут прослављен и на овим просторима. У Крагујевцу је још тада светосавско славље прерасло у народну светковину, уз присуство великог броја мештана.

Савиндан је тако временом постао дан када су се у Србији радовали сви, и стари и млади, и добри и лоши ђаци. И у прослави школске славе учествовало је цело место. После црквеног обреда држана је светосавска беседа, певала се Химна Светом Сави, декламовале се песме, делиле награде за светосавске темате, скупљали прилози за сиромашне ученике. По српском обичају, домаћин славе је припремао славски колач, кољиво и послужење за госте.

Прва (Кнежева) Светосавска новчана награда додељена је 1873. године. Кнез Милан Обреновић је 1872. године обећао новчану награду за најбоље радове која би се додељивала на прослави Светог Саве.

У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, па потом у Краљевини Југославији, Свети Сава се празновао у оним школама и у оним местима у којима се славио и пре уједињења. У ослобођеном Београду, 27. јануара 1945, у дворани Народне скупштине Србије, приређена је светосавска прослава, која је „имала карактер братског учешћа свих југословенских земаља на одавању поште ономе националном великану који је поставио основе српској народној култури”. Три године после тога Савиндан је престао да се обележава у школама. Наредних готово пет деценија Свети Сава слављен је само у Српској православној цркви.

Александра Бркић


Izvor: Politika

Професор Владан Перишић, са Богословског факултета, је пре пар година одржао једну занимљиву беседу...Свако ко има стрпљења и воље нека је прочита, јер одудара од уобичајених канона светосавских беседи, веома је занимљива.


Владан Перишић

Светосавска беседа, 27. јануар 2002.
 
АКО МОЖЕШ ВЕРОВАТИ ...

Беседа ова није о Св. Сави, него њему у част. Несумњиво најмудрији Србин, цео свој живот посветио је узвратној љубави родитељки своје и наше духовности, Цркви Христовој, те га се стога увек радо молитвено сећамо не би ли се његовим савршенством испупили недостаци наши. Св. Сава је родоначелник иашег духовног наслеђа, а наслеђе духовио има ту особеност да се не наслеђује онако како се наслеђују куће или њиве, брда или долине, тј. простом чињеницом крвне или националне везе, него једино свесним усвајањем и разложним опредељењем за баш те (а не неке друге) духовне вредности, а потом и трудељубивим непрестаинм обделавањем њихове вечне 'приматељке', тј. сопствене душе. Отуда се и ти можеш звати Савиним иаследником и следбеником само ако можеш бити у потпупом јединству вере са њим.
Ако, као и он, и ти можеш веровати да ништа од постојећег није тек тако ту, него да је део остварења бићетвореће љубави Божије која не само што васцело јестество приводи из непостојања у битије, него га сваког трена и одржава у посгојању својом творачком љубављу ...
Ако можеш веровати да Бог није створио свет из нужности, него да је света могло и да не буде. А ако није морало да буде света, није морало да буде ни тебе. Па ипак, ту си. Призван си у биће само благодарећи љубави Божијој, и само благодарећи њој држиш се над амбисом небића. Стога:
Ако не осећаш дубоку захвалносy због саме чињенице да постојиш, због тога што те уопште има - немој себе називати хришћанином.
Ако ниси захвалан Богу шго данас сија сунце, што уопште постоји сунце - немој себе звати хришћанином.
Ако ниси свестан тога да је свет творевина Божије љубави, и ако та свест не производи у теби осећај, штавише етос, благодарности Богу  за све и сва - немој себе звати хришћанином.
Ако можеш веровати да си на овој планети са неким циљем који надмаша твоју моћ поимања, и да његовом одгонетању вреди посветити цео свој живот, као и да ћеш величниу тога циља откривати а њему се све више приближавати тек у мери свога смирења пред Њим...
Ако можеш веровати да Црква није од овога него од онога света, да то није институција коју су основали људи, него заједница коју је установио сам Бог , коме треба да смо неизмерно захвални што је до дана данашњег очувава не допуштајући да она пропадне упркос нама оваквима до којих кад би било - ње већ одавно не би било.
Уистину, иако имамо Бога који нас поштује и никада не узурпира нашу слободу, који нас је учинио самовласнима и жели да будемо аристократи духа (јер не мање него Духа Светога примисмо), ми се необично лако одричемо свог небеског порекла и задовољавамо само сувишним мрвицама са пребогате трпезе. Јефтнно се продајемо иако смо прескупо плаћени.
А плативши нас скупо, и све чинећи не би ли нас некако узвео на небо, и даровао нам Царство своје будуће, праведни Бог у томе, можда, и не сме бити баш сасвим праведан. Јер, ако буде судио по правди, ко ће претећи, ко ће избећи праведну казну за преобиље својих промашаја и сагрешења? Бог својом 'широком руком' мора додати своје милости и љубави на наш тас, не бисмо ли некако превагиули у благобитије а тиме и у вечнобитије. Он мора бнти 'неправедно' многомилостив и безразложно човекољубив, да би човек могао окусити вечност.
Но, да би твоје спасење, а једино преко тебе и спасење васцеле творевиие Божије, и од тебе зависило, мораш бити и одговоран, те стога треба да зпаш да се одговорност хришћана састоји у чињеници што су они Црква, јер бити Црква значи бити тело Христово, тј. сам Господ Христос. Отуда, суштина твога греха није у неиспуњавању неке формалне обавезе (нпр. молитвеног правила или одређеног поста или, пак, посебно придодате молитве пре причешћивања - као да цела Литургија није молитва пред причешћивање - итд., итд.), него је твој грех, твоја грешка, боље речено - твој егзистенцијални промашај, у томе што не успеваш да будеш конституент Цркве, тј. самога Христа, а то увек изнова не успеваш када немаш љубави за другог. Срж греха је - бити 'Хрнстос' без љубави. Заиста, има ли ичег парадоксалнијег и неприроднијег од 'Христа' без љубави - а управо тај живи contradictio in adiecto је сваки од нас који је хришћанин само породичном или националном инерцнјом, а у бити - непокајани егоиста.
Но, ако можеш веровати да је твоја једина шанса у преумљењу, у истинском покајању које из темеља пресаздава васцело твоје биће и преусмерава га са широких друмова који воде у бездане и ћорсокаке, на уску и тешко проходну стазу која једина води Царству Небеском...
Ако можеш веровати и то да коначне правде неће бити док Он поново не дође, а ипак не западати у очајање и не бити захваћен бесмислом ...
Ако можеш веровати да ћеш хришћанин постати тек ако се одрекнеш свог србовања (јер пред засењујућим ликом Христовим све друго бледи и губи на значају), и да ћеш тек поставши истински хришћанин моћи да будеш и прави Србин, само што ти тада до тога неће бити стало, ...
Ако можеш не уздати се у 'бесмртност душе', него веровати да твоја душа неће нужно надживети тело, него да, штавише, може умрети чак и пре тела (јер смрт душе је њено одвајање од Бога), онда не штеди себе ни највећег труда богопознања ради.
Стога, ваља да знаш да Бога можеш познати само онолико колпко га волиш. Јер, сазнавање личности (а Бог је личност раr ехсellапсе) не састоји се у схватању појмова, него у живљењу односа.
Стога Бог није, нити икада може постати, предмет твога истраживања, објект сазнања, него је увек субјект, твој Творац, Одржавалац у постојању, Животодавац и надасве Смислодавац који бива спознат само онолнко колико Он то жели н колико ти Он то допусти. У гносеолошкој 'борби' са њим, Он ће положити оружје једино пред твојом безусловном и 'манијачком' љубави према њему. Тада ћеш увидети да је свако богопознање искључиво дар Божији.
С тим у вези веруј и то да Истина (која је сам живи тројични Бог) нема своје аналогије у језику, те се стога може манифестовати многоструко, а не само на један начин. Она се, такође, никада не може без остатка преточити у неки језички израз, формулу, дефиницију, догму и томе слично. Стога им не робуј.
Веруј и да пошто Бог ничнм, ни аd еxtrа ни ad intra, није био приморан да ствара, то онда слобода Божија (приликом стварања) није била тзв. 'слобода избора', јер тада никакав избор није ни постојао. Божије стварање било је, у ствари, потврђивање његовог бића које је ништа друго до љубав сама. Божија слобода испољена приликом стварања је, у стварн, његова љубавна одлука или одлучна љубав којом се светови утврдише, воде раздвојише, којом из ништавила изрони свака твар видљива н невидљива и ради које сва творевина, словесна и бесловесна, прославља свога Творца.
Не желећи да их лиши ниједног свог блага такву слободу је Бог из своје пребогате ризнице даровао и људима. За разлику од политичке или социјалне слободе, која се задобија, ова онтолошка слобода је дар. То је слобода да се буде личност, а не да се изабере ово или оно. То је слобода као стваралачкн чин (а не као рационалистички или волунтаристички избор). То је поступак васцелог бнћа (а не само интелекта који нешто одабира). То је чин потврђивања живота (а не одабирање једне од понуђених алтернатива).
Укратко, истинска слобода је онтолошка, а не интелектуална или етичка стварност. Стога је права слобода у ствари неодвојива од љубави – она је чин потврђивања бића оног другог, али и чин којим је онај други потврдио нас. Отуда је слободан однос између два бића немогућ ако није пројава њихове узајамне љубави.
Веруј и то да ова љубав није само психолошка, већ пре свега онтолошка стварност, што значи да ако некога волиш онда желиш да он постоји заувек. Или, да не можеш да замислиш да он не постоји. Или, да не можеш да замислиш да ти постојиш без њега. 'Вечно постојање' (а то је онтолошка категорија раr ехсеllапсе) је, дакле, у самом темељу љубави.
Веруј, опет, и да истинска љубав увек иде заједно са слободом, која је и сама такође онтолошка стварност. Слободу и љубав не смеш одвајати, иначе се нећеш дотаћи вечности. Дакле, ако некога волиш, не смеш желети да га поседујеш или да га желиш само за себе. Ако некога заиста волиш, онда му дајеш апсолутну слободу. То значи да му, на крају крајева, остављаш слободу и да он тебе не воли. Стога је љубав увек крст. А то, опет, значи: права љубав је само она која даје неусловљено тиме да ли ће јој то бити враћено, и штавише, даје чак и када види да јој се не враћа. (Треба ли бољег примера за то да је љубав крст - од самога Христа.)
Додуше, треба да знаш да и ван Христа постоји слобода, али само слобода без љубави. Слобода неодвојива од љубави постоји само у Цркви, јер се само истинска љубав не мири са смрћу (која се, на крају крајева, испоставља као једнии суштински човеков проблем). Слобода није слобода ако није апсолутна, и једино што је може ограничити а да је при том не уништи јесте љубав.
Веруј да без Христа (а то значи - без Цркве) не може постојати истинска личност, као ни нераздвојност њених саставних елемената - љубави и слободе, јер када би несливено и нераздељиво јединство слободе н љубави могло да постоји и ван Цркве, Црква тада не би уопште морала да постоји - била би сувишна.
Ако, дакле, све ово можеш (и хоћеш) веровати и на темељу те вере зидати живот свој, тек онда се с правом можеш назвати поштоваоцем и ученнком и следбеником Св. Саве, који је и сам ученик и следбеник самога Господа Исуса Христа који нас Црквом својом свему овоме и научи, те му зато слава и част у векове векова. Амин.

Lomljenje slavskog kolača u hramu Svetog Save
Autor: E.B. | 28.01.2008 - 06:20

Blagoslovom Njegove svetosti patrijarha srpskog Pavla, Svetu arhijerejsku liturgiju u crkvi Svetog Save juče u devet sati služio je vikarni episkop Atanasije. Lomljenje slavskog kolača održano je dva sata kasnije u hramu Svetog Save, a ovom činu pored episkopa i domaćina prisustvovali su brojni sveštenici, gosti hrama, ktitori i neimari, učenici veronauke u beogradskim školama i njihovi nastavnici, kao i nekoliko stotina Beograđana.

Sveti Sava bio je prvi srpski arhiepiskop, svetitelj i prosvetitelj. Bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, kršten kao Rastko, a kada se zamonašio uzeo je ime Sava. Rastko se na Svetoj Gori zamonašio uprkos snažnom protivljenju roditelja koji su mu namenili vladarsku misiju.
Knez Miloš Obrenović je 1823. godine naredio da se Dan Svetog Save obeležava kao školska slava u Srbiji. Sveti Sava je ustanovljen kao školska slava na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja u Kragujevcu 2. januara 1840. godine odlukom Sovjeta Knjaževstva Srbskog i iste godine proslavljan u Kragujevcu i Beogradu.

Izvor: Blic

Ja,stvarno,ne znam sta je vama vernicima.
Da li neko moze da objasni sta je u ovom tekstu tako zanimljivo,sta to "odudara od uobicajenih kanona"?Ispod ovoga 'ladno moze da se potpise svaki pop. Pazi molim te mudrosti: ne kritikujte crkvu,ne ispitujte boga. Ostanite glupavi i zatucani.
"Sveti" Sava najmudriji srbin?To kad bi se salili.
Nikola Tesla je 1000 puta mudriji.
Mihajlo Pupin je 1000 puta mudriji.
Dositej Obradovic je 1000 puta mudriji.
I lista moze tako u nedogled...
Inace,trenutno sluzim civilnu vojsku u predskolskoj ustanovi,i na mozak mi se popela "Uskliknimo s ljubavlju" koju su sirota deca cele prosle nedelje ponavljala hiljadu puta.Tamo su samo Titove slike zamenili ikonama i kandilima,i slave slavu.Jedno ispiranje mozga zamenilo je drugo.

Јеси мерио? 

Cuj... tebi bi se i "Leptiricu sarenicu" popela na glavu... ne valja biti toliko negativan...
A, horsko pevanje... bilo cega... je bas onako... oslobadjajuce... i deca ga vole

Анеа је певала "уз маршала Тита", може да ти потврди 

Е, дај види са фајтером да ми се омогући слање пп-ова и врати право на потпис 

Anea je pevala i jedno... i drugo... i trece ...

A, sto se tice potpisa... nemam nikakav uticaj... neke stvari su uklesane u kamenu...

U školama i pravoslavnim hramovima obeležen praznik Sveti Sava


Arhijerejsku liturgiju u hramu na Vračaru služio je vikarni episkop Atanasije hvostanski sa sveštenstvom. Savindan je u školama u Srbiji radni, ali nenastavni dan, a đaci su došli u školu da bi prisustvovali tradicionalnoj školskoj slavi

BEOGRAD - Praznik Svetog Save, osnivača samostalne srpske crkve i prvog arhiepiskopa samostalne srpske države, proslavljen je juče u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve i obrazovnim ustanovama crkve i države.
Po blagoslovu patrijarha Pavla, arhijerejsku liturgiju u starom hramu Svetog Save na Vračaru služio je vikarni episkop Atanasije hvostanski sa sveštenstvom.

U kapeli Svetog Jovana Bogoslova na Bogoslovskom fakultetu, najvišoj obrazovnoj ustanovi SPC, služena je liturgija, a potom je u amfiteatru održana Svetosavska akademija.
Ministarstvo prosvete je sinoć održalo, već tradicionalnu Svetosavsku akademiju, na kojoj su uručene Svetosavske nagrade.

Savindan je obeležen i u svim školama u Srbiji kao radni, ali nenastavni dan, a đaci su došli u školu da bi prisustvovali tradicionalnoj školskoj slavi. U svim obrazovno-vaspitnim ustanovama organizovane su priredbe, akademije i sečenje slavskog kolača.
Vladika šumadijski Jovan uručio je prvu nagradu učenici jagodinske Ekonomsko-trgovinske škole Tatjani Matić za rad na temu „Sveti Sava mesto i uloga u životu srpskog naroda“.

- Okupiti se oko Svetog Save znači okupiti se oko vertikale koja čoveka podiže sa zemlje na nebo - vertikale koja čoveku daje snage da u prilikama i neprilikama bude i ostane ono što nas je i čemu nas je učio Sveti Sava - rekao je vladika šumadijski Jovan na dodeli nagrade.
Ovaj dan se u Srbiji već dugo obeležava kao školska slava, tačnije od drugog januara 1840. godine, i to na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja u Kragujevcu, a odlukom Sovjeta Knjaževstva Srbskog iste godine proslavljan je u Kragujevcu i Beogradu.

Centar za kulturu „Vuk Karadžić“ i loznička Crkvena opština, organizovali su u subotu tradicionalnu Svetosavsku akademiju u Vukovom domu kulture. Svetosavsku besedu izgovorio je protođakon Milan Kovačević, profesor beogradske Bogoslovije, podsećajući na veličinu dela Svetog Save, nakon čega je izveden kulturno-umetnički program.

Smatra se da je Sava Nemanjić kao osnivač duhovne škole u manastiru Hilandar i mnogobrojnih manastira, crkava, škola u srpskim zemljama stvorio temelje jedinstvene kulture, prosvetiteljstva i školstva u Srbiji.
U manastiru Hilandaru koji je osnovao sa svojim ocem monahom Simeonom, Sava je pored monaškog revnovanja radio na uspostavljanju reda u srpskoj državi i na uspostavljanju kulturnih vrednosti, prosvetiteljstva i pismenosti.
Smatra se utemeljivačem crkvenoslovenskog jezika u Srbiji na kome su pisana i prva zakonopravila - Karejski, Hilandarski i Studenički tipik.
Od posebnog značaja je Krmčija Svetog Save, prvi kodeks srpske crkve i jedan od najznačajnijih pravnih spisa kojim je kodifikovana i objedinjena državna i crkvena vlast u Srbiji.
Svojom diplomatskom veštinom uspeo je da ubedi vizantijskog cara da je samostalnost srpske crkve u interesu ukupnog pravoslavnog misionarstva, na taj način nastojeći da objedini veru i kulturu ne samo Srbije, već i svih pravoslavnih zemalja.
Autokefalnost srpske crkve proglašena je u Nikeji 1219, a iste godine na praznik Uspenja Presvete Bogorodice arhimandrit Sava je hirotonisan za prvog srpskog episkopa.
Preminuo je na svom misionarskom putu za Svetu Zemlju, 12. januara 1236. kako je zabeleženo u crkvenom kalendaru, ali se njegov pomen slavi 14. januara, odnosno 27. januara po novom kalendaru. Smatra se da je dva dana bilo potrebno da glas o njegovoj smrti stigne u Srbiju iz Trnova u Bugarskoj, gde je preminuo.   



PROSLAVILI I U BEČU

U svim hramovima Srpske pravoslavne crkve u Beču u subotu uveče su nakon službe učenici veronauke izveli prigodne programe, posvećene Svetom Savi. Svi oni se školuju na nemačkom jeziku, ali se na veronauci upoznaju sa pravoslavljem, tradicijom i istorijom sopstvenog naroda. Skoro 10.000 srpske dece u Austriji pohađa nastavu pravoslavne veronauke a taj broj i dalje raste. S obzirom da već dugi niz godina u austrijskim školama ne postoji nastava na srpskom jeziku, kao u drugim evropskim zemljama, na našoj crkvi je dodatna obaveza da učvrste veze srpske dece sa korenima.

Vera Marjanović (Sina)

U ČAST PRVOG DOKTORA

Specijalna bolnica za cerebrovaskularne bolesti „Sveti Sava“ je juče obeležila svoju slavu. Državni sekretar Ministarstva zdravlja Nevena Karanović svečano je pustila u rad magnetnu rezonancu za pregled glave, vrata, kičmenog stuba i svih ostalih anatomskih regija, čime će znatno poboljšati kvalitet dijagnostičkih usluga.
Sveti Sava se smatra i osnivačem srpske medicine i prve srpske bolnice u manastiru Hilandar, a potom i u Studenici. Prevodio je i sakupljao srednjovekovne medicinske spise od kojih je nastao Hilandarski medicinski kodeks.


Izvor: Glas Javnosti