Život kao košmar

Stručnjaci procenjuju da je petnaest odsto stanovništa Srbije traumatizovano zbog učešća u ratu

"Po mesec ili dva živim normalno. Onda sve ispočetka. Ne mogu da se kontrolišem. Plačem, besnim, čupam kosu. A znam da nisam lud"

Mnogi ratni veterani se okreću alkoholu, drogi i kriminalu

BEOGRAD - Noć je najgora. Čim zatvorim oči, vratim se na ratište. A tamo ne želim da se vraćam. Vidim neke izgubljene ljude, tumaraju po mraku. Puška na ramenu, a flaša u ruci. Prvi put sam povraćao kad je pao Vukovar. Ljudi izlaze iz podruma, izmučeni, jadni. Naši divljaju. Neki Crnogorac našao negde onu debelu nogaru od stola, pa tuče čoveka. Obori ga na zemlju, sedne mu na grudi i pljuje u lice. Jedan iz Šida se smeje, prilazi, pa i on pljuje onog nesrećnika. Vadi nož i kezi se. Onda čizma u glavu. I tako nekoliko puta. Eto, to mi se zgadilo, a svašta sam video. Sakrijem se iza nekog zida i povraćam. Ta slika mi se stalno vraća. Ne spavam po tri ili četiri noći. Kada se konačno izmorim, odspavam sat ili dva. Probudim se i počnem da plačem. Žena plače pored mene. I njoj je muka od svega. Po mesec ili dva živim normalno. Onda sve ispočetka. Ne mogu da se kontrolišem. Plačem, besnim, čupam kosu. A znam da nisam lud - kaže potpuno sed četrdesetogodišnjak dok pali petu cigaretu zaredom.
Sremac (nadimak s ratišta) danas živi u Šapcu. Već petnaest godina, od trenutka kada se vratio s fronta, košmari, lupanje srca, vrtoglavice i nagle promene raspoloženja sastavni su deo njegovog života. Dijagnoza glasi: posttraumatski stresni poremećaj. Neki kažu i "vijetnamski sindrom". Srbija je prepuna ljudi koji se suočavaju s istim problemom. Koliko ih je tačno - niko ne zna pouzdano. Od završetka ratova na prostoru bivše SFRJ, deo njih nastoji da se vrati uobičajenom životu. Većina njih ipak živi daleko od očiju javnosti.
Za državu i društvo oni su nevidljivi ljudi i tema koju je bolje preskočiti. Valjda zato što su živo i neprijatno podsećanje na mračne godine i ratove u kojima "Srbija nije učestvovala".

Ugrožene čitave porodice

Na njihove probleme već nekoliko godina ukazuje Društvo za zaštitu mentalnog zdravlja ratnih veterana i žrtava ratova 1991-1999. godine. U toj organizaciji tvrde da se bivši ratnici suočavaju s ignorisanjem ili pogrešnim dijagnozama koje im dodatno otežavaju uklapanje u socijalni milje.
Dr Slobodan Stamenković, neuropsihijatar iz Vranja, već pet godina u psihološkom savetovalištu razgovara s ratnim veteranima i nastoji da im pomogne.
- U Srbiji nema nikakvih zvaničnih podataka o broju ljudi koji pate od posttraumatskog stresnog sindroma zbog aktivnog ili pasivnog učešća u ratu. Ako sagledamo vremenski period u kome je Srbija nezvanično i zvanično bila u nekim oblicima ratnog angažovanja, pa na kraju i cela zemlja bila izložena bombardovanju, na osnovu grubih procena, može se reći da je traumatizovano od deset do petnaest odsto kompletnog stanovništva. Bilo kao ratni veterani ili članovi njihovih porodica - objašnjava dr Stamenković.
Prema njegovim rečima, konkretnih podataka nema jer država nije pristupila tom problemu organizovano, pa o tom psihijatrijskom entitetu nigde nije vođena evidencija. Razlozi za to su brojni: nedovoljna obučenost medicinskog kadra za prepoznavanje posttraumatskog stresnog poremećaja, nemotivisanost za rad s ratnim veteranima, nedostatak adekvatnog prostora i vremena. Dodatni problem je u tome što sistem pružanja zdravstvenih usluga favorizuje medikamentoznu terapiju, koja u ovom slučaju daje slabe rezultate.

Agresija i bes

Beograđanin Danilo K. imao je samo 18 godina kada se, kao pripadnik tadašnje JNA, obreo u Hrvatskoj. Zarobljen je s još dvojicom drugova. Prošli su kroz pakao koji će zauvek obeležiti njihove živote. Danilo nije završio fakultet kako je planirao, nije se oženio, nije dobio decu, nezaposlen je...
- Vodili su nas na streljanje. Postroje nas i repetiraju puške. Zatvorim oči, mislim gotovo je. I tako pet puta. Tri puta sam se upišao u gaće. Tukao nas je ko je stigao. Psuju ti majku i sestru, a ti ćutiš. Nemoćan si. To te ubije vremenom. Nisi više čovek, nego stvar. Kad sam se vratio u Srbiju, mesecima nisam reč progovorio. Danas imam 33 godine. Stalno mi je pred očima to streljanje. Ne radim, živim od kladionica. Nemam ni devojku. Pre nekoliko godina me uhvatilo ludilo pa sam pretukao bivšu. To nisam bio ja, to je bio neki drugi čovek u meni. Znam neke koji tuku i ženu i decu. I njima su, kao i meni, svi krivi - skrušeno kaže Danilo.
Država smatra da je davanjem invalidnina i naknada za učesnike ratova učinila dovoljno. Međutim, doktor Stamenković upozorava da ratne veterane niko, osim nekih nevladinih organizacija, nije sagledao kao deo društva koji treba da nastavi život u svojoj zemlji i da kroz prethodno dobijenu psihološku pomoć postane njegov konstruktivni deo.
- Niko se ne bavi organizovanom resocijalizacijom ovih ljudi i njihovom reintegracijom u mirnodopsko društvo. Na taj način se njihov problem usložnjava, pa se mnogi veterani, kao društveno marginalizovani, okreću alkoholu, drogi i kriminalnim aktivnostima! Njihovi problemi su mnogobrojni. Na prvom mestu, reč je o egzistenciji jer ogromna većina njih ne radi, a jedan deo njih ima status ratnih invalida - navodi dr Slobodan Stamenković.

Kratak fitilj

Usled njihovog psihičkog stanja, ratni veterani su potencijalna opasnost po okolinu. Neuropsihijatar Slobodan Stamenković objašnjava da je jedan od njihovih bitnih problema "osećanje krivice i besa prema sebi".
- Taj bes pokreće naglašenu napetost, afektivnu labilnost i reakcije po tipu "kratkog fitilja". Ipak, centralni problem koji će navesti svaki ratni veteran je osećanje nepravde. Ključni problem ovde je njihova trauma, a naša iskustva govore da, kada postignemo razrešenje te traumatizovanosti, poraste i njihova tolerancija na frustraciju, što im omogućava ravnopravno angažovanje u svim društvenim delatnostima - kaže Stamenković.

Izvor: Press

Samo 15%?Ja neshto ne verujem u to,mislim da je broj daleko vetji od toga!